TRIBINA VOJVODINA NOĆU ILI GUŠENJE AUTONOMIJE (NOVI SAD)

12 Sep 2012

"Krizu vojvođansko-srbijanskih odnosa prouzrokovao je Ustav. Prvo što iz Vojvodine mora biti postojano, permanentno, odlučno i koliko je god moguće sinhronizovano tražiti, to je promena Ustava. Za to osporavanje mi imamo legitimitet u činjenici da, uprkos manipulacijama tokom dvodnevnog refernduma, Vojvodina nije glasala za taj Ustav"

TRIBINA VOJVODINA NOĆU ILI GUŠENJE AUTONOMIJE (NOVI SAD)

Učestvovali:
Jovan Komšić, politički analitičar
Duško Radosavljević, politički analitičar
Živan Berisavljević, kopredsednik IV Vojvođanske konvencije
Gabor Bodiš, novinar

Moderator:
Dinko Gruhonjić, predsednik NDNV

Nezavisno društvo novinara Vojvodine, Novi Sad
Četvrtak, 6. septembar 2012, sa početkom u 19,30 časova

Dinko Gruhonjić: Dobar dan i dobro došli na tribinu Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV) pod nazivom “Vojvodina noću ili gušenje autonomije”. Većina nas se u ovih nekoliko dana viđa već po drugi put, nakon onog protesta koji je Građanska Vojvodina organizovala ispred Filozofskog fakulteta. Protest je bio protiv šovinizma i mržnje. Kada smo pravili plan za ovaj ciklus tribina, Vojvodina nije bila baš toliko aktuelna kao što je danas i kao što će očigledno biti u bliskoj i daljoj budućnosti. Posebno će aktuelno biti pitanje pokušaja zatiranja njenog političkog subjektiviteta i identiteta.

NDNV: Ne pristajemo na to da Vojvodina bude siromašna “severna pokrajina”!

NDNV će nastaviti da se suprotstavlja takvim pokušajima i nastaviće da traži medijski prostor za one koji se ne slažu sa tim da je Vojvodina siromašna severna kolonija Srbije. I ma koliko to bilo teško, ja sam siguran da ćemo uspeti u tome. S obzirom da smo sada u Beogradu dobili takvu vladu kakvu smo dobili, s obzirom da ćemo se nagledati ko sve, kakvi kadrovi, kakvi ministri čine tu vladu, da ne govorimo onima „po vertikali” koje smo imali prilike da vidimo i u Skupštini Vojvodine gde je trebala da bude održana sednica skupštine grada Novog Sada pa nije. Neki od njih su prvi put bili u Skupštini Vojvodine i izgleda im nije baš bilo jasno koji se dreš kod poštuje tamo, pa su razvijali barjake i pretili glogovim kocem autonomašima.

Posle odluke Ustavnog suda Srbije o osporavanju i onako praktično nikakvih nadležnosti Vojvodine, očigledno je da je tendencija da se nastavi sa ponižavanjem pokrajine ostala jaka. Da ja ne bih dalje besneo, zamoliću Duška Radosavljevića kao političkog analitičara da jednim razložnim i smirenim tonom kaže nekoliko reči, a pre nego što on to učini, ja ću predstaviti i ostale učesnike u večerašnjem razgovoru. Sa nama su i Jovan Komšić, Živan Berisavljević i Gabor Bodiš.

Nemamo nikakav scenario. Imaćemo nekoliko uvodnih pitanja za naše goste, a potom ćemo da razgovaramo. Drago mi je da vas vidim u ovolikom broju. Ovo je za Novi Sad veoma dobro posećena tribina. Duško, izvolite.

Duško Radosavljević: Hvala. Malo sam se iznenadio da ću ja biti prvi govornik večeras. Očekivao sam da ću biti na kraju, ali nema veze, pripremljen sam. U uvodu želim da kažem da mi sada na delu imamo restauraciju režima Slobodana Miloševića i sve se ponavlja. U ideološkom smislu apsolutno nema razlike u odnosu na ono što je bilo devedesetih godina. Ponovo imamo tu istu leguru, bez obzira na to kako se stranka zove. Da li su to moderni socijalisti ili nemoderni naprednjaci svejedno je, jer to je ista ona legura koja je Srbiju uvela u 2000. godinu i neće biti većih problema da se detektuje šta ta politika nosi sa sobom.

Međutim, pošto je i formalni razlog za naš večerašnji susret odluka Ustavnog suda Srbije, moram da se vratim malo unazad i da kažem šta je taj Ustav iz 2006. značio. On je značio definitivnu pobedu legalističke nasuprot, recimo, jakobinske političke volje koja je nastala nakon 2000. godine u Srbiji. Imajući u vidu da bih ovim što ću reći već na samom početku možda zametnuti kavgu, smatram da je za to sve kriva Demokratska stranka, koja je posle 2000. godine potpuno izgubila sve ideološke kompase. A eklatantni primer gubljenja ideološkog kompasa bilo je pristajanje na sramni Ustav iz 2006. godine, gde je ona pogazila sve svoje principe, posebno principe koje je od 2000. godine imala u Vojvodini.

Govorim o onoj čuvenoj deklaraciji „Vojvodina posle promena”. To su one odluke Izvršnog veća Vojvodine iz 2006. godine sa zahtevima o tome kakav treba da bude Ustav. I to su učinili samo u cilju dobijanja brze prečice za dolazak na vlast. Pristali su na Ustav koji, sada se pokazalo, neće ni njima odgovarati u krajnjoj liniji. Da ne budem pogrešno shvaćen kao neko ko je pristalica struje DS, koja ovih dana ima i sama svoje velike probleme, moram da kažem da je sa Borisom Tadićem izvršena, ne samo velika promena ideološkoh stavova DS-a, nego i promena članstva, posebno u vođstvu DS-a. Umesto neke blage opcije, kojoj je recimo težio Zoran Đinđić, vratila se jedna japijevska pozicija, državotvorna pozicija, odbrana čojstva, junaštva, srpstva i čekićstva. Pojavile su se sve one stvari koje su pre 2006. ili 2004, pre dolaska Tadića na čelo DS, bile prepoznatljive za druge stranke. Vi pogađajte za koje.

Hteo bih da kažem još nešto i da tako podsetim na čoveka kojeg smo mi ovde u Vojvodini izgleda prerano zaboravili. Pokojni profesor Fira je govorio da su najdugotrajnija rešenja zapravo ona koja su bila predložena kao privremena rešenja.Ustav 2006. godine donet je pod opravdanjem da može lako da semenja, što uopšte nije tačno. Iste one stvari koje su tražene za Miloševićev ustav, traže se i sada. Prema tome, nema tu ništa od „lakoće” i taj privremeni ustav traje već šest godina, a da je pritom trajno zakucao političke stavove u republici Srbiji i da je ponovo vratio miloševićevsku podelu na prijatelje i neprijatelje. Prijatelji su svi oni koji pričaju i koji se kunu u himeru zvanu preambula ovog ustava, a neprijatelji su svi koji osporavaju sve te sumanutosti.

Govornici: Gabor Bodiš, Živan Berisavljević, Jovan komšić i Duško Radosavljević

Kao što je Ustav iz 1990. godine bio pisan po meri Slobodana Miloševića, ovaj iz 2006. je, barem što se tiče predsedničkih nadležnosti, bio pisan po meri Borisa Tadića. Šta je tu sporno? Ništa! Ali je sporno što je Boris Tadić izgubio izbore, a sada je u njegove nadležnosti uskočio Tomislav Nikolić i to se sada nama ne sviđa. Zato smo 2006. godine morali reći da monoge stvari koje se rade nisu dobre. Veliki zaštitnici i poklonici ustava nikad nisu hteli da kažu da je on, iako je principijelno rešio neke stvari kao što su pitanja mandata i javnosti funkcije, istovremeno bio poništen ustavni zakon. Što znači da je ustavnim zakonom izigran osnovni tekst Ustava. I to svi problemi koje mi danas imamo i koji idu dalje.

Međutim, nije samo problem u ideologiji Demokratske stranke i jako smo zabrinuti zbog onoga što se dešava danas. Mi živimo u gradu koji od 2004. do 2008.godine jako dobijao po ušima kada su radikali došli na vlast. A sada izgleda dolaze napredne demokrate na vlast. Ali, da vas pitam jednu stvar. Ko je doveo bulumentu tipova koji se zovu npr. Jeremić, Dulić, Petrović, Homen, SPS i G17 na valst? Ko već godinama drma RTS-om, Službenim glasnikom? Službeni glasnik sa državnim parama zadnjih osam godina vrši rehabilitaciju četnika i najmračnijih njenih ideologija. I to sve državnim parama. A na vlasti je bila socijalno odgovorna vlada u kojoj su dve partije bile i levičarske. Dalje…

Pravosudna vlast je potpuna sramota. Nata Mesarović danas u pravednom gnevu kaže „Pa nismo mi grešili”, ali šta su radili komesari Malović, Homen, Ristić, Petrović i tako dalje. Celu ovu bulumentu je vratila DS na vlast, a sada dolazimo do Ustavnog suda. Nedavno je Vesna Pešić, u svojoj knjizi koju je nedavno objavila, opisala atmosferu u kojoj su se birale sudije Ustavnog suda, pa je tako i drug Rasim dobio jednog sudiju, a odmah sledeće nedelje su birali i jednog za druga, ministra bez portfelja – Sulejmana Ugljanina. Svaka politička opcija je imala svog sudiju. Da ne pričamo o tome da je Ustavni sud pet godina radio sa dve trećine članova.

Imam još jednu stvar o kojoj hoću da progovorim, pre nego što kernem direktno na Vojvodinu. Da li se poslednjih 4 -5 godina Demokratska stranaka u republici, a posebno ovde u Vojvodini posvađala sa svim pametnim ljudima i sa civilnim, društvenim sektorom? Sami odgovorite, pa ćete videti.

Vraćam se unazad. Kažu neki ljudi da je odluka Ustavnog suda politička. Pa naravno. Ustav je najviši politički i pravni akt. Naravno da sud donosi političke odluke, ali ne donosi glupave političke odluke. Zašto to pričam? Ustavni sud mora da bude uvek u glavi svakom od tih ljudi, ali oni su izabrani kao aparatčici, pa ne mogu tako da misle jer su to sve bili šefovi kabineta, pravni savetnici ovih ili onih, radili su po preduzećima i niko tu nije imao ustavno-pravne prakse. Ali šta je bila bitna stvar? Oni su morali da znaju da i ovako krhke i nedovoljne garancije decentralizacije u Srbiji moraju da se brane. Ovde nije bila pretpostavka da se ruše, nego da se brane, imajući u vidu da Ustav Republike Srbije jednog dana mora da se inkorporira u pravo Evropske unije. Ništa to njima nije značilo. Oni su išli nekom svojom sumanutom logikom i svoje pravno mišljenje su izneli na tržište. A tako su se preporučili i novim gospodarima.

Da relaksiram sada malo situaciju, oni su se preporučili jednoj političkoj klimi. Pod utiskom sam, jer sam juče bio u Nišu i ljudi su mi rekli jednu divnu izreku, koja otprilike govori o tome da se politika u Srbiji svodi na jedan slogan. Slogan zvuči ovako, citiram: ”Kad te trte trpi, kad uhvatiš trpi”. Sada imamo taj problem. Imamo paradoks republičke vlasti. Prvi paradoks je Dačić. On izgleda ima izliv “bonapartizma” u glavu. Pored jalove Demokratske stranke on nije mogao da čeka četiri godine da mu pobeda klizne u ruke i da sam dobije preko 20 odsto, nego je uhvatio sistem „kad ću ako neću sada”. Šta je problem kod njega? On poručuje nama da je kontrola vlasti najbitnija stvar. Zato je i ostao ministar policije. I uvek će on nas negde dočekati. Ako neko malo više lane, lako će ga ućutkati, iskopaće nešto, naći će već. Znači, Dačić, umesto da bude lider ove Srbije, on hoće da bude njen upravljač. Legitimno, izgleda da se ugledao na one vladare Srbije iz 19. veka.

Sledeći paradoks je Vučić. To je taj novi radikalizam, kao večiti drugi. I on je pokrio područja tvrde političke moći i on upućuje istu takvu poruku – sve se mora kontrolisati. Videli ste ga, kaže ja ću pokrenuti ovo, ja ću pokrenuti ono. Jako ideološka vlada, ali, za razliku od mekanog Koštunice, oni se ne libe da pokažu i ovu tvrdu moć. E sad, zajednički paradoks koji oni imaju je taj da njima ne treba pitanje Vojvodine u ovom trenutku. Ni Dačiću, ni Vučiću. Ali zašto im ne treba? Oni imaju kadrovska rešenja. Videli ste! Treba smestiti par stotina ljudi i to u rang primanja između 200 i milion dinara. To su opasna pitanja. Ta se pitanja prvo rešavaju, a ideološka pitanja će malo kasnije doći, pa ćemo videti šta ćemo raditi.

Naravno, tu su i Brisel i Kosovo, tajkuni, i oni moraju teškom mukom svoje rivastvo da kanališu. Ko je tu sad prvi? Da li su njih dvojica prvi ili je Toma prvi, a oni drugi, pa treći. I šta je njihovo trenutno rešenje? Gromoglasno ćutanje republičke Vlade. Ćute o Vojvodini. Nisu spremni za ovo pitanje. Ovo pitanje jeste jako bitno političko pitanje, ali ne donosi neke velike stvari.

Ima paradoksa i u vojvođanskoj vlasti. 2006. godine su nase vojvođanske vlasti dobile mnogo para, a malo nadležnosti. Ako vi godišnje imate između 60 i 80 milijardi dinara, to je puno i ja sam njih tada nazvao akcionarsko društvo za kontrolu sedam odsto državnog budžeta. Ruku na srce, nikada nisu dobili svih sedam odsto, to je istina, ali zadnjih četiri, odnosno šest godina oni su se jako malo javljali sa apelima da je Vojvodina ugrožena i da je nečim zakinuta. Poznajem čak i lično neke od predstavnika koji sede tamo i očigledan je bio stav je veoma bitno da se stave šapena te pare i da se ćuti.

E sada, Vlada Vojvodine, koja je formirana 2012. godine, ima jednu veliku falinku, a to je da je politički jako tanka, sa mnoštvom anonimusa, koji neće biti u stanju da se na valjan način odupru kada dođe udar iz Beograda. Tu nema ljudi koji na to mogu smisleno da odgovore. To da će neko iz upravnih organa sesti, pa napisati odgovor, to nije politika. Neko mora dati ideju. Trenutno rešenje i njima je da gromoglasno ćute. Rade oni tu neke stvari koje će biti kompromis. Ja se pitam, kako može biti kompromis kada ti je uzeo sve. Dva puta ništa je – ništa, sećate se tog crtanog filma.

Da ne bude da sam rekao samo ono što ne valja, evo ja imam i neke preporuke o tome šta može da se radi. Vojvođanska vlada i vojvođanska skupština mogu prvo obnoviti raspravu o stavovima Izvršnog veća AP Vojvodine prilikom donošenja Ustava iz 2006. godine, osnažiti taj zaključak Izvršnog veća i podvući ono – zakonodavna, izvršna i delimična sudska vlast. To je zaključak Izvršnog veća iz 2006. godine i treba to vratiti.

Druga stvar je: potvrditi te stavove na sednici skupštine AP Vojvodine. Skupština AP Vojvodine da kao ovlašćeni predlagač uputi Skupštini Republike Srbije zakon o utvrđivanju nadležnosti u istovetnom tekstu koji je sada osporio Ustavni sud. Kada bi to republička vlada prihvatila, treba vrati u skupštinu taj zakon i neka ona onda sa Ustavnim sudom izbija oči. Ako stoji i dalje iza toga. Treća stvar, Vlada i Skupština AP Vojvodine da pokrene inicijativu za donošenje novog ustava Srbije. I četvrta stvar, Vlada i Skupština AP Vojvodine da pokrenu inicijativu kod republičke vlade da ona pokrene smenu sudija Ustavnog suda Srbije, zato što on radi protivno interesima zemlje.

Ugrožavanje interesa Vojvodine je istovremeno i atak na državno-pravni status Republike Srbije. Vlada Srbije bi trebala da zajedno sa organima Vojvodine vrati isti zakon koji je važio i do sada, da pokrene postupak razrešenja sudija Ustavnog suda i da raspusti organe pokrajinske samouprave. Ako se slaže sa odlukom Ustavnog suda i ako je ona dobra, neka raspusti organe Skupštine Vojvodine i neka ona šest meseci neposredno vrši vlast, pa neka se raspišu novi izbori. Čisto rešenje. Civilni društveni sektor u Vojvodini i strukovne organizacije treba da organizuju široki pokret za promenu ustavno – pravnog položaja Vojvodine, bez zastupanja interesa pojedinih političkih partija. Takođe, i partije u Vojvodini treba da organizuju širok pokret za promenu ustavno – pravnog položaja Vojvodine, bez surevnjivosti, bez ucenjivanja i uskog zastupanja sopstvenog interesa. Hvala.

Dinko Gruhonjić: Hvala, Duško. Jovo, da li se vi slažete i da li verujete u širok pokret za promenu ustavno – pravnog položaja Vojvodine? Da li u Vojvodini postoje snage koje mogu da se ujedine oko toga što sada pojedini političari nazivaju vojvođanskim ili autonomističkim frontom, pokretom i tako dalje. Da li je moguće preći preko tih surevnjivosti? Da li je moguće preći preko toga da se nema stav ili da se izbegava stav i ko uopšte može da artikuliše jednu takvu ideju i objedini sve terazličite plotičke i civilne činioce?

Jovan Komšić: Nakon saopštavanja odluke Ustavnog suda Srbije o Zakonu o utvrđivanju nadležnosti autonomne pokrajine Vojvodine i prvih reakcija političkih aktera i civilnog društva u Vojvodini, koje su naravno bile vrlo kritičke i negativne, očekivala se dinamičnija etapa artikulacije kritike i uspostavljanje konsenzusa o ključnim uporišnim tačkama kritike te odluke. Malo teže je to činiti na terenu ustavnog prava, iako je i to moguće. Iako ja nisam baš klasičan ustavni pravnik, ipak znam dovoljno i kada tumačim ulogu ustava u političkom sistemu modernh država čini mi se da je kod nas reč o jednom rigidnom, restriktivnom čitanju ustavnih normi. Članovi Ustavnog suda Srbije su, bez obzira na izdašne mogućnosti koje im daje ustavni tekst usvojen 2006. godine, akcenat ipak stavili na hijerarhiju i hijerarhijski odnos ustavno-pravnih normi i na ideju jedinstva pravnog poretka. Stvari isključivo posmatraju kroz to jedinstvo pravnog poretka i to je ono što se zove centralni pravni poredak, ideja unitarne Srbije, jedinstvene države.

Tumačenje teksta Ustava iz 2006. godine u preambuli ima zapisano da suštinsku autonomiju ima i Kosovo i Metohija. Postavlja se pitanje da li to u političkom polju Srbije znači da treba uzeti puške u ruke, izazvati ili biti učesnik izazvanog obostranog građanskog rata, krvavog konflikta i sukoba, sa žestokim separatističkim nabojima, pa tek onda dobiti izvesno priznanje na političkoj i ustavno-pravnoj sceni da je moguće govoriti o suštinskoj autonomiji koja će biti naknadno regulisana posebnim zakonom. Ustavni pravnici u Srbiji kažu da je mogućnost rešavanja problema ustavnim zakonom, koju je u javno polje Srbije kandidovao kao temu i izlaz iz ove situacije predsednik Skupštine Vojvodine gospodin Pastor, ne postoji. Ustavni zakon je na osnovu preambule rezervisan samo za Kosovo, a autonomija Vojvodine je takva kava je, na osnovu člana 12 Ustava.

Da ne dužim o ovome, to su poznata mesta. Ovo sam spomenuo zato što mislim da je na ustavno-pravnom planu reakcijom kritičke javnosti u Srbiji i Vojvodini bilo moguće ukazati na radikalni raskorak između garantovanog prava građanima Srbije na pokrajinsku i lokalnu autonomiju kao vid ograničavanja državne vlasti. Onda u čitavom tekstu Ustava republike Srbije nema nigde garancija niti uređivanja autonomije pokrajina u Srbiji, posebno autonomije Vojvodine. Pojmovno, autonomija podrazumeva pravo na samoodređenje. Ona u komparativnom smislu može biti autonomija u saglasnosti sa zakonom, što na neki način u Srbiji to i jeste. Ali ograničavanja državne vlasti i našeg prava da kao građani individualno i udruženi u naše zajednice ograničinimo državnu vlast posredstvom pokrajinske autonomije, naprosto nema u ustavnom tekstu i to su mogli ustavni pravnici da konsekventno problematizuju u svojim reakcijama. To je moje skromno mišljenje i više sam upućen u pitanja političkog sistema, ali mislim da je u ustavno-pravnom sistemu to moguće.

Neki naši pravnici u Vojvodini su otvorili ovo pitanje i žao mi je što nije na organizovaniji i sinhronizovaniji način profesija kazala svoje. Neki pravnici su kazali da je reč o jednom ustavnom tekstu koji negira osnovna prava Vojvodine koja ulazi u izgradnju države Srbije sa odgovarajućom tradicijom i predtekstom koji nose prethodne decenije. Ustavni pravnici koji brane ovu ustavnu interpretaciju jedinstva države kažu da je Ustav usvojen na dvodnevnom referendumu, a naročito u poslednja dva sata drugog dana referenduma, nakon apela patrijarha gospodina Pavla i nakon pozitivne recenzije tada najuglednije monitorske institucie u Srbiji koja je dokazano branila ljudska prava i slobode u procesu izbora u Srbiji, a naročito onih izbora koji su trebali da dovedu do transformacije režima Slobodana Miloševića.

CESID je tada rekao da je procedura bila legalna i da je Ustav usvojen na legalan način. On u samom startu pokazuje deficit legitimnosti. Ako neće građani Srbije i njihove političke organizaije i ključni politički akteri da zajedno kritički to priznaju, građani Vojvodine su uskratili legitimnost ustavnom tekstu jer većinski na teritoriji Vojvodine nisu ovaj tekst prihvatili kao osnovnu normu sopstvenih asocijacija na politički život, interes udruživanja i života u Republici Srbiji. To jeste pitanje deficita legitimnosti i na njega su ukazivali naši pravnici. Da ne otvaram sve ostale profesionalne nivoe koji bi mogli da problematizuju konsekvence odluke Ustavnog suda Srbije kandidovaću neka otvorena pitanja i preći ću na ove političko – institucionalne pretpostavke za realizaciju autonomije umesto postojeće heteronomije. Vojvodina nema autonomiju.

Po ustavnom tekstu Vojvodina je heteronomna, političko-teritorijalna organizacija. Ona ima svoj sadržaj samoodređenja samo u zavisnosti od dozvole „staratelja” u liku republičkog parlamenta i taj staratelj može dati autonomiju, a potom uskratiti ili ukinuti autonomiju ne samo zakonskim već i podzakonskim normama. Na to je ukazala Venecijanska komisija u momentu donošenja Ustava. Samo što na to nije ukazala pre donošenja Ustava, nego u tekstu nakon donošenja Ustava, što je takođe simptomatično.

Otvorena pitanja su: šta posle odluke Ustavnog suda? Ima li šanse za zajedničku strategiju Vlade Srbije i Vlade Vojvodine? Još jedno pitanje koje bih uputio jeste ima li pokrajinske autonomije u Srbiji u poređenju sa evropskim prioncipima i institucionalnim rešenjim.

Treće pitanje je na kakav identitet imamo pravo, zašto Vojvodina ne može biti predstavljena u Briselu, zašto Srem, Banat, Bačka i Novi Sad ne smeju biti vojvođanske, nego dozvoljeno identitetski određeni preko dozvole centralnih štabova formiranja i određenja i produkcije identiteta? Uloga nacionalnih saveta na tragu ove odluke u realizaciji manjinskih prava pre svega u sferi obrazovanja i službene upotrebe jezika i pisama, kao i informisanja? Da li je ta uloga reducirana i da li su otvorena nova pitanja i da li moramo od početka kretati u regulaciji i harmonizaciji svih ljudskih, manjinskih i drugih prava u AP Vojvodini? Možemo li efektivno da utičemo na to zašto AP Vojvodina nema pravo da daje mišljenje u postupku donošenja zakona. Zašto nije dozvoljena saradnja u onome što se zove međusobni odnosi republičkih i pokrajinskih organa? Kako politici i poslovima Vojvodine, u poljoprivredi, vodoprivredi ili energetici, dati sadržaj i funkciju uvećanja resursa i vrednosti? Može li pokrajina uticati na ublažavanje posledica krize merama u sferi socijalne zaštite, a posebno u sferi zaštite majke i deteta? Pretposlednje, a ne malo važno, kako do ekonomije znanja? Može li Vojvodina da utiče na unapređenje nauke i tehnološkog razvoja? I na kraju, kako do novog ustava Srbije i šta kažu stranke o decentralizaciji?

Na sva ova pitanja do sada reakcija profesionalne zajednice i stručnih udruženja u Vojvodini nisu ponudila iole razgovetan odgovor. Dobro, avgust je, godišnji odmori su… reaguju pojedinci i predstavnici nevladinih organizacija. Stranke reaguju i nagoveštavaju i u tu igru ulaze partijski interesi kao dominanta. U tu igru ulazi LSV kao inicijator jednog žestokog fronta otpora. Ista stranka je, kada je reč o javnoj svojini i povratku javne svojine Vojvodine, izuzetno srdačno kooperirala sa savetnicima premijera Vlade Srbije preko sms poruka, zaobilazeći pokrajinsku vladu i pokrajinske institucije u formulisanju pokrajinskih zahteva za usvajanje Zakona o javnoj svojini. Jesmo li dobili Zakon? Nismo.

Demokratska stranka reaguje odrambeno jer je stožer vladajuće koalicije AP Vojvodine. Ali, ni jedan lider Demokratske stranke kao stožera evropeizacije politike u Vojvodini se nije odredio prema odluci Ustavnog suda Srbije. Pažljivijem će se i analitičnijem posmatraču sa puno osnova učiniti da odluka Ustavnog suda Srbije nije nuđenje sudija Ustavnog suda novoformiranoj koaliciji, naprednjacima i socijalistima. Kratak je period. To jeste olakšana mogućnost taktičkog ustupka pojedinih članova Ustavnog suda, ali ova odluka odgovara jedinoj logici i argumentaciji odnosa prema Vojvodini, pre svega lidera Demokratske stranke, gospodina Tadića. I da je slučajno pobedila stranka gospodina Tadića na izborima, na čelu sa njim kao predsednikom države, tada bismo se našli u situaciji u kojoj bismo imali zakon o utvrđenim nadležnostima, mišljenje Ustavnog suda Srbije i njegovu posetu Sirmijumu i rimskim imperatorima u simuliranom ambijentu, na 60 kilometara od Novog Sada istog dana kada je usvajan Statut u Skupštini Vojvodine. Umesto da bude u skupštini i da tako bude krunisana politička inicijativa Demokratske stranke koja rezultira i ovim vidom evropske regionalne autonomije.

Od Demokratske stranke u ovom momentu ne možemo očekivati inicijativu, a posebno ne onu za okupljanje političkih snaga. Liberalno-demokratska partija je kazala svoje, ali ona nema dovoljno snage. Savez vojvođanskih Mađara, po meni, reaguje sasvim funkcionalno u odnosu na mesto i ulogu koju ima u vladajućoj vojvođanskoj koaliciji i u potrazi je za realnim rešenjima i mogućnostima realnih rešenja. Da li to mogu da rade kandidati za političku scenu za nove izbore? Legitimno mogu. Da li je lako proizvesti nove političke aktere koji opredeljuju političku sudbinu Srbije i Vojvodine? Imaju li snage građani organizovani u alternativne nevladine organizacije, klice novih političkih partija, da na ovoj platformi kritike Ustavnog suda Srbije i novoj platformi AP Vojvodine sa inicijativom za nove ustavne promene, dobiju većinsku podršku? Legitimno je, mogu započeti tu političku akciju, ali to je izuzetno težak i mukotrpan politički zadatak i tu ne reba imati iluzija. Gdeje šansa? Da li treba pesimistički da samo kažemo „nema šanse”? Male su šanse.

Znali su oni koji su pisali Ustav, kako će se dalje raditi na legalizaciji njegovog teksta. Šanse postoje zbog toga što evropski put ovih političkih aktera ipak ne proizvodi otvorenu mogućnost za realizaciju na lokalu u Novom Sadu nagoveštene pobede srpske opcije. Etnicizacija i fundamentalizacija politike, rušenja granica između javnih vlasti i crkve – sve je to ovde ponuđeno kao opcija smene autonomaštva, dakle pobeda srpske opcije u liku budućeg zamenika gradonačelnika i u ođeku sa likvidacijom table Zorana Đinđića na filozofskom fakultetu, sa porukom: „Pao je Novi Sad, pala je i Vojvodina”.

Ako bi se tim putem krenulo, došlo bi do radikalizacije konflikata i onda to ne bi mogao biti samo domaći konflikt oko tamo nekih sitnih političkih tema. Vlasti u Beogradu nemaju tog interesa i one šalju ipak pomirljivije i kompromisnije tonove. Tada ovo moje prvo pitanje – ima li šanse za zajedničku strategiju Vlade Vojvodine i Vlade Srbije – možda nailazi na relativno puzdan odgovor u kome i vlada iz Beograda zna da zbog Evrope i puteva ka Evropi mora ponuditi kompromis i npr. razogor o poljoprivredi. Prvi put ministar poljoprivrede iz Vojvodine sedi na sastanku u republičkoj vladi. Mi ćemo se suočiti sa strategijom Vlade Vojvodine verovatno kroz nedelju, dve ili tri. Posao će verovatno biti sinhronizovan na relaciji pokrajinska skupština – Vlada Vojvodine. Ali sa stanovišta udruživanja civilno-političkih inicijativa, nisam optimista. Osim angažmana civilnog sektora, pojedinaca i profesionalnih stručnih organizacija sa mnogo više stručne retorike u svakoj oblasti, a sa mnogo manje političkog otvaranja opštih tema, jer mi smo ipak u ovoj igri i u ovom momentu slabiji u odmeravanju političkih snaga.

Dinko Gruhonjić: Hvala, gospodine Komšiću. Gospodine Berisavljeviću, slično pitanje imam i za vas, s obzirom da ste vi kopredsedavajući Četvrte vojvođanske konvencije. Znamo kakvi su stavovi. Da li ste vi takođe pesimista u pogledu mogućnosti okupljanja vojvođanskih snaga, pošto je utisak da ono što političke partije, naročito u Vojvodini, artikulišu prilično odudara od onoga kakvo je raspoloženje među građanima. O tome svedoče i mnoga istaživanja javnog mnjenja, koja se ne objavljuju baš naročito puno u visoko tiražnim i visoko gledanim medijima. Svedoče o sve većem porastu nezadovoljstva Vojvođana nakon odluke Ustavnog suda Srbije, a i pre toga. Ima li mesta za neku iskru slobode?

Živan Berisavljević: Pre svega želim da izrazim svoje zadovoljstvo i drago mi je što sam posle toliko duge istorije večeras gost tribine Nezavisnog društva novinara Vojvodine, tribine čija je preteča čuveni „Prozor” i tribina koje su, sledeći taj trag, puno doprinele da se u Vojvodini održi duh i plamen istinskog vojvođanskog demokratizma i istinskog otpora prema svemu što je centralistički i brutalno nasrtalo i na demokratsko biće Srbije i na biće Vojvodine i demokratski nastrojeni deo srpskog društva. Kada kažem srpskog, mislim na teritoriju Republike Srbije, a ne na prisvojni značaj toga prideva. To je jedno. I drugo, naravno mnogo je, kako su pokazala i zalaganja moja dva druga i prijatelja i prethodnika, mnogo je pitanja koja se na svako vaše potpitanje vraćaju u igru, ali pošto ne možemo o svemu govoriti, a pogotovo ne ja, čije sećanje seže još znatno dalje nego mojih prethodnika, pokušaću da se usredsredim na vaše pitanje.

Napomenuo bih još jednu stvar. Ovo je jedan od onih momenata u dugom procesu nasrtaja na autonomiju. Taj proces možete protezati do Jaše Tomića i Vase Stajića. Možete ga protegnuti do ’62. godine i prvih sukoba unutar komunističkog establišmenta oko pitanja Vojvdine. Možete ga protegnuti do Miloševićeve faze i Osme sednice. Zavisi gde hoćete da ga omeđite. No, njegova unutrašnja ideologija je uvek ista. Srbija kao politička i nacionalna elita koja tvori državotvornu misao Republike Srbije ne ume da vidi interes drugog ni u jednom dijalogu, ni sa jednim partnerom. Njena suština je unitaristički centralizam i on se potvrđuje u svim ovim fazama. Ne samo u odnosu na Vojvodinu nego i na sve one sa kojima je Srbija imala posla u ovom dugom procesu. Ta ista suština ostaje i sada. Ista je ta nacionalna elita.

Ovaj udar na Vojvodinu, koju je Jovan Komšić lucidno nazvao trećom „jogurt revolucijom”, nije ni slučajna ni spontana. Ona je planirani deo udara na biće Vojvodine u pokušaju dovršavanja zatiranja političkog subjektiviteta i regionalnog identiteta Vojvodine, koji je operativno počeo udarom Miloševića, a pre toga je dugo, dugo pripreman. Tada je to označavalo i početak udara na drugu Jugoslaviju da bi se od nje napravila „Srbislavija”. I taj momenat je napravila i pripremila ista ona politička elita koja iz pozadine dubinski vlada, koristeći političke stranke i političke institucije Republike Srbije kao žarače. Ona dubinski vlada, pa čak i ovom modernom Srbijom, već 5 decenija. Ona ima svoje sedište, svoje nosioce, svoje metafore…

Ne bih prihvatio tezu da aktuelnoj vlasti u Srbiji ova odluka ne odgovara. Da sam ja u političkim, državnim i uslovno rečeno pokrajinskim institucijama, ja bih to proverio osporavanjem toga. Ali ona uopšte nije slučajna. Ja ću vas podsetiti da je predsednik republike među svojim prvim nesrećnim izjavama rekao da se odluke Ustavnog suda moraju poštovati, a da će oni koji ih ne poštuju imati posla sa javnim tužiocem. Sad nek neko meni kaže da su neke interne informacije o tome da Dačić baš ne misli tako, a da Vučić misli samo do pola tako, jače od izjave koju predsednik republike nikada nije opovrgao. Ja mislim da to nije slučaj. To je odluka koja je pripremljena i koja bi se pojavila isto tako u odgovarajućem trenutku da je ostala vlast Borisa Tadića.

U ovoj varijanti se pojavila samo zato što je došla nova vlast na red. Mi tu treba da se okrenemo na dva bitna pitanja. Ovu krizu vojvođansko-srbijanskih odnosa i njenu najnoviju fazu, prouzrokovao je Ustav. Prema tome, prvo što iz Vojvodine mora biti postojano, permanentno, odlučno i koliko je god moguće sinhronizovano tražiti, to je promena Ustava. Za to osporavanje mi imamo legitimitet u činjenici da, uprkos manipulacijama tokom dvodnevnog referenduma, Vojvodina nije glasala za taj Ustav. Kada jedan od dva preostala entiteta u jednom državnom biću kakvo je Republika Srbija ne stane referendumski, plebiscitarno, iza odgovarajućeg ustavnog akta, onda je taj akt po svim elementarnim rezonima pravne nauke – nelegitiman. On nema demokratski legitimitet u ovoj zemlji.

Prvo sa čim se moramo složiti u ovom sastavu, koji prvi put prevazilazi onaj kružok od 50 ljudi koji se već dugo sastaje da bi jedni drugima govorili ono što manje-više svi jednako veruju, to je da je centralno pitanje kako artikulisati u Vojvodini pitanje njenog položaja, ustava i pitanje promena tog vampirskog ustava koji je Vojvodini dao fasadnu autonomiju. Kažem vampirskog, zato što je donesen preko noći i nisu uspeli da pročitaju ni korice toga ustava poslanici koji su ga dobili. Drugo, ja mislim da politički mi imamo puno pravo da osporavamo sadržinu odluka Ustavnog suda. Zašto imamo pravo? Zato što je ta sadržina motivisana politički i pošto je eminentno politička sadržina te odluke Ustavnog suda, mislim da vojvođanska politička javnost ima pravo, a političke institucije u Vojvodini su dužne da ospore tu odluku tamo gde je njena suština.

Formalno-pravno gledano, naravno da se odluke Ustavnog suda moraju poštovati. Ali bar ova vlast je dala primer, sjajan primer na samom početku. Prvi zakon koji je donela je Zakon o izmenama i dopunama Zakona o Narodnoj banci Srbije i o nezavisnom položaju guvernera. Ako se može iz političkih razloga udarati na nezavisnost institucije kakva je Narodna banka i guverner, zašto se ne može iz istih tih razloga otvoriti pitanje digniteta, sadržine i sastava tog Ustavnog suda, koji je, ne slučajno, napravljen tako da upravo po diktatu one dubinske političke sile koja upravlja Srbijom, može da donese odluku kakvu ona hoće.

Kada je reč o ovom konkretnom momentu, ovde ima puno ideja i predloga koji u sadržini mogu biti deo nekog programa ako bi se oko toga napravila politička saglasnost. Ali ja bih ukazao na jedan novi momenat. Mi prvi put u Vojvodini, posle donošenja tog Ustava, imamo jedan novi pozitivan tračak nade za optimizam. Pokrajinske institucije i struktura koja upravlja tim institucijama, koje su na žalost reducirane samo na administraciju, prvi put su se okrenule protiv jedne odluke iz Beograda. Institucionalno se pobunile protiv takve jedne odluke. Mi smo do sada imali jednu rafiniranu, perfidnu taktiku i strategiju DS-a i njenih koalicionih partnera, koja se svodila na to da ta centrala operativno upravlja Vojvodinom preko Bojana Pajtića, a politički preko Nenada Čanka. Sada se prvi put desilo da se centrala na svoj način objektivno našla u konfliktu sa onima koji su ovde nosici vlasti. Do sada je otpor prema tome što je zatiralo biće Vojvodine bio nevidljiv institucionalno. Pod zatiranjem mislim i na to šta je urađeno sa Maticom srpskom, kako izgleda Enciklopedija srpskog naroda koja se tamo pravi, pa do toga kakva neprikosnovena pozicija je data vladiki, kome ne smetaju ulični svirači ali mu smetaju novosadska deca, itd. E sada, nosioci dosadašnjeg otpora su bile nevladine organizacije i oni koji kao pojedinci predstavljaju neke institucije i imaju uticaja na javno mnjenje. Oni su se okupili oko Vojvođanske konvencije.

Živan Berisavljević: Potreban organizovani otpor udarima na Vojvodinu

Ja lično mislim da ustavotvorni pokret treba artikulisati oko onih, do sada slabašnih snaga, koje su usvojile stavove Konvencije. Prve, druge, treće i četvrte. I u sadejstvu sa svim ovim institucijama i stručnim asocijacijama, koje su sada i prozvane i pozvane da kažu svoje mišljenje o svemu, jasno iskazati stavove i pobuniti se. Drugo, treba napraviti blok političkih partija koji će se u parlamentima Vojvodine i Srbije početi boriti za interese Vojvodine na dva načina. Prvi – aktivno otvarati vojvođansko pitanje i sva druga strateški važna pitanja za Vojvodini u tim parlamentima. Svojim inicijativama i svojim artikulisanim sadejstvom. Drugi – pružti otpor svim ovim parcijalnim i svekolikom udarima na biće Vojvodine. To je moj najkraći, ali ipak dugačak pogovor na vaše pitanje.

Dinko Gruhonjić: Hvala vam, gospodine Berisavljeviću. Kolega Gabor Bodiš već duže vreme ne živi u Vojvodini, ali je izbog posla i zbog ličnog interesovanja vrlo dobro upoznat sa time šta se ovde dešava. Dok ste bili u Slobodnoj Evropi u Pragu, a i sada doke ste vrlo aktivni u krugu Naplo. Pretpostavljam da vi ipak imate jedan objektivniji i sveobuhvatniji pogled. Naš pogled je sada već više iz neke, uslovno rečeno,”žablje perspektive” i možda smo postali autistični tokom ovih četvrt veka koliko traje čitav ovaj horor koji nam se dešava. Ovde se sada vrlo često govori o internacionalizaciji pitanja Vojvodine, o tom međunarodnom aspektu. Vojvođanski klub svake godine krajem avgusta redovno podseća na Londonsku mirovnu konferenciju iz avgusta 1992. godine. Kako tu stvari stoje? Koliko su uopšte realne te priče o mogućnosti da se internacionalizuje vojvođansko pitanje, ma šta to podrazumevalo?

Gabor Bodiš: Umesto da direktno odgovorim na ovo pitanje, jer ne znam odgovor na njega, mogu samo da dam pretpostavku da su šanse negde pola-pola, 50-50 odsto. Hteo sam malo da vas i zabavim sa okruženjem Vojvodine, jer se i tu odigravaju veoma čudni procesi. Izgleda da živimo u vreme restauracija, jer kako ste rekli, ovde je sada u toku restauracija režima Slobodana Miloševića. U susednim zemljama se isto vrši restauracija. Dvojica Viktora sada prave čuda u Rumuniji, odnosno u Mađarskoj. Ovo u Rumuniji je lakše podneti, jer je manje bitno za odnose u Vojvodini i autonomiju Vojvodine. TamoViktor Ponta restaurira režim za koji se još ni ne zna koji je, ali brzina promena i brzina kojom on smenjuje ljude bez da je dobio izbore je zapanjujuća. On izbore još nije dobio, nego je slučajnim transferom igrača u parlamentu dobio većinu. Plus nije uspeo da smeni predsednika, koji isto nije naivan igrač. On vrši jednu renacionalizaciju trenutno. Oduzima nekretnine čime izaziva i nacionalnu mržnju. To može da izazove i teže posledice. No, čini mi se da sa Srbijom, sem u slučaju dok je sticala status kandidata i sem nekih smešnih uslova, nema direktnih povezanosti i nema povezanosti između dešavanja u ove dve zemlje.

Druga je priča u Mađarskoj. Tamo se vrši restauracija Hortijevog režima. To je sada, naravno, farsa. To više nema nikakve veze, jer ti ljudi koji sada vode Mađarsku su mladići između 40 i 50 godina, koji nemaju ni toliko znanja, ni toliko čvrstog moralnog stava da bi oni mogli nešto sami izgraditi. Toje farsa. Pored ekonomije koja propada u Mađarskoj, imamo još dve pojave. Po Mađarskoj, naročito u istočnom delu, gde se nalazi puno Roma i u nekoliko regiona su u većini, marširaju ljudi u crnim uniformama sa čudnim naznakama koje liče na one znake koje su nosili posle Hortijevog pada mađarski fašisti. Jedni se zovu Mađarska garda, a ima ih više. Vlast nikako da reši ovo, mada je policija uvek tu da razdvaja suprotne strane, ali nema nikakvog aktivnijeg učešća. Najnovija vest je da i Romi sami stvaraju svoju gardu. Meni to sada stvarno liči na katastrofu.

Druga pojava je da je u javni govor Mađarske i u deo štampe koja pripada vladi ušao antisemitizam i postaio svakodnevna pojava. To je prosto neverovatno. Antisemitizam u Mađarskoj ima veliku istoriju. Mađarska je izgubila 500.000 Jevreja za vreme Drugog svetskog rata i to u periodu između maja i jula ’44 godine. Ono što je još bliže ovoj temi je nacionalna politika ovih ljudi koji vode Mađarsku. Njihova drastična promena dosadašnje politike, koja je bila dosta neutralna, čak i malo slabašna, dovodi do usvajanja zakona o dvojnom državljanstvu. To je početak ostvarivanja nacionalne politikeViktora Orbana.

Svrha tog zakona nije to što je vojvođanskim Mađarima i ne samo Mađarima pružena mogućnost putovanja i pozitivne praktične strane koje nosi. Jedini razlog zbog kojeg su oni doneli taj zakon je da dobiju birače u Mađarskoj. Oni računaju da će na sledećim izborima 2014. godine ovi koji su dobili državljanstvo, naravno iz zahvalnosti, glasati za Fidesa.

Najuspešniji učenik Viktora Orbana je Ištvan Pastor. Fides je pokušavao to u susednim zemljama, u npr. Rumuniji gde ima manje od milion ipo Mađara i u Slovačkoj gde procentualno u odnosu na stanovništvo ima više Mađara, i nisu uspeli. Na izborima su propale one čisto mađarske stranke, a pobedile su one koje, prema Orbanu Viktoru, nisu dovoljno na desnoj strani. Interesantna pojava za vojvođanske prilike se desila u Slovačkoj. Oni su već dva puta imali izbore u dve godine. Tamo je iz parlamenta ispala čisto mađarska partija, a u parlament je ušla jedna stranka koja se zove „Most” i sastoji se od Mađara i Slovaka zajedno. Čak je vođa te stranke bio potpredsednik prethodne vlade u Slovačkoj. To je stranka istaknutijih ljudi liberalnih shvatanja. To je interesantan projekat koji nije počeo sada, nego još za vreme dok su Havel i ekipa pravili baršunastu revoluciju. To su oni već pokušali jednom. Zajedno su bili onda protiv starog režima, ali u Slovačkoj u Bratislavi, a ne u Pragu.

Zašto je Pastor najuspešniji učenik? Pa zato što je to jedina stranka koju je Fides podržao u zemljama izvan Mađarske a da je ušla u parlament. Tu je došlo malo do kolebanja, jer se SVM onim glasanjem za budžet pre dve godine prikazao kao najveći zaštitnik Vojvidne i interesa. Ta strategija je igrala ulogu i čak verujem da su mislili da će tako dobiti i glasače izvan mađarskog korpusa. Ali, pošto je pozvao Viktora Orbana, tog trenutka je ta opcija pala u vodu. Te dve opcije ne idu zajedno. Ja sam mislio da će Orbanova poseta, zbog zahvalnosti na dvojnom državljanstvu i mađarskom pasošu koji sada vredi više, doneti SVM-u više glasova. No, to se nije desilo. Dobio je manje i to znači da nije sve u rukama nacionalne stranke. Bar polovina glasača je na nekim drugim stranama. Oni ili ne glasasju ili daju glasove drugima. Liga, Liberali, pa čak i DS dobijaju glasove od Mađara. Politika Viktora Orbana prema, recimo Srbiji, takva je da sam nekoliko puta javno na televiziji „Duna” pokušavao da objasnim da autonomija za njih znači – mađarska autonomija. Ponekad sam to uspeo, ponekad ne, ali uglavnom oni možda iz pristojnosti ili iz neznanja kažu da je to autonomija Vojvodine dobra stvar. Sa druge strane misle i u njihovoj glavi je samo nacionalna autonomija. Po tom pitanju oni su ovde postigli najviši stepen uspeha, jer je ovde takozvana kulturna autonomija postala stvarnost uz pomoć nacionalnih saveta manjina. Ta, da kažem, velikodušna praksa, nije donela u oblasti informisanja neke velike rezultate. Naprotiv.

Živan Berisavljević: Moram da se nadovežem ovde na kolegu. Imao sam sa gospodinom Pastorom nekih 5 – 6 razgovora. Ne bi bilo pošteno da sedim ovde i da slušam sve ovo, iako to potpuno uvažavam. Ne bih voleo ni da ličim na Agoštona, pa da kažem da je vojvođansko pitanje ustvari srpsko-srpsko pitanje. Ne bih ni da ulazim u sve ove finese u odnosima mađarskih političkih snaga ili snaga u regionu. No, kada sam sa Pastorom razgovarao, uvek mi je govorio da je najveći problem Vojvodine što je u jednom periodu ispalo da je najborbenija politička partija za vojvođansku autonomiju u parlamentu upravo mađarska partija i da se on toga boji jer može biti kontraproduktivno. Samo toliko.

Dinko Gruhonjić: Hvala našim gostima. Pošto smo pričali više od sat vremena sada je red da pružimo priliku vama da kažete vaš stav i da postavite eventualno neko pitanje, ukoliko imate, na temu gušenja autonomije Vojvodine. Evo, pala je noć, počinju bubnjevi i Festival uličnih svirača, pa pre nego što se zakuva festivalska atmosfera da i mi završimo.

(Transkript tribine “Vojvodina noću ili gušenje autonomije”, koja je realizovana u okviru projekta “Javna debata o decentralizaciji”, koji sprovodi Nezavisno društvo novinara Vojvodine, a podržava američka fondacije NED. Izlaganja nisu autorizovana.)

Podelite ovu stranicu!