TRIBINA: Vojvodina ili priča o izborima (Sremska Mitrovica)

31 May 2008

Mogućnost formiranja demokratske vlade ili vlade od demokratskih snaga u Vojvodini, u psihološkom smislu jeste zn

sm.jpgMogućnost formiranja demokratske vlade ili vlade od demokratskih snaga u Vojvodini, u psihološkom smislu jeste značajno, u faktičkom smislu nema nekoga epohalnog značaja, iz razloga što, prosto rečeno, pokrajinska nomenklatura nema ozbiljne političke ingerencije, tako da i nije od presudnog značaja ko će upravljati Pokrajinom. Iz prostog razloga što se dramatično otvorilo pitanje od „omnibusa“ naovamo da li uopšte postoji Vojvodina osim kao geografski pojam. Da li Vojvodina postoji doista kao jedno političko društvo u okviru srpskog političkog društva? Jer, Vojvodina je moguća samo kao jedna organizovana politička zajednica sa određenim ingerencijama vlasti

Tribina
VOJVODINA ILI PRIČA O IZBORIMA

Učestvovali:
Teofil Pančić, novinski pisac
Mirko Đorđević, publicista
Milenko Perović, filozof
Alpar Lošonc, sociolog

Tribinu moderirao Dinko Gruhonjić, predsednik NDNV

Pozorište “Dobrica Milutinović”, Sremska Mitrovica
Četvrtak, 22. maj 2008, sa početkom u 19.00 časova

Dinko Gruhonjić: Dobro veče. Današnja tribina se bavi ovih dana i više nego aktuelnom temom – rezultatima izbora i postizbornim kombinatorikima. Na prvom mestu nam je Vojvodina, ona je, sada je već vidljivo, jasno glasala i rekla svoje. Što se tiče Republike, tamo ama baš ništa nije jasno ili je, pak, sve jasno, samo kriju od nas. U iščekivanju drugog kruga pokrajinskih izbora, pozivam profesora Milenka perovića, da nam kaže svoje utiske odakle dolazimo i kuda idemo. Izvolite, gospodine Peroviću!

Milenko Perović: Na ovo pitanje nije jednostavno odgovoriti, pogotovo u situaciji u kojoj živimo, sa ovom nervnom neizvjesnošću velikih trgovina oko formiranja nove vlade, i oko formiranja pokrajinske vlade, i oko formiranja lokalnih opštinskih vlada u velikom broju opština u Srbiji.
Negdje prije, čini mi se, jedno dva mjeseca, imali smo jednu sličnu tribinu u Kuli, pred izbore, i tamo sam izrekao jednu prognozu, neku vrstu anticipacije, i prosto sam bio nesrećan što se ta anticipacija u priličnoj mjeri ostvarila, jer na jedno pitanje kako procjenjujem rezultate predstojećih izbora, rekao sam da ne očekujem ništa epohalno bitno drugačije u političkoj konstelaciji Srbije, pa onda i u formiranju vlade, iz prostog razloga što se za godinu dana, koliko nas je dijelilo od prethodnih parlamentarnih izbora, nijedan od onih bitnih faktora koji konstituira političku scenu i koji oblikuje aktere i moguće kombinacije aktera koji će preuzeti vlast – nije promijenio! Nijesu se promijenili za ovih godinu dana oni dubinski tajkunski slojevi koji iz pozadine diriguju ekonomijom, a dobrim dijelom i političkom konstelacijom društva, nijesu se promijenile odgovarajuće službe, koje takođe iz pozadine diriguju određenim procesima, i to ne za ovih godinu dana nego se nijesu mijenjale faktički pedesetak godina. A onda se i sami politički reprezenti određenih političkih ideja na političkoj sceni Srbije nijesu mijenjali. I zbog toga smo, po mom sudu, i dobili neki rezultat koji je u punoj mjeri mogao biti očekivan.
Naravno, samo veče izbora i cijeli niz dana koji protiču poslije izbora, stvorili su nam jedan privid, jednu iluziju da su demokratske ili proevropske snage pobijedile na ovim izborima. Međutim, jasno je valjda već svakome, kad se provede elementarna matematička operacija, da se vidi da to zapravo, u suštinskom smislu, nije tako. Jeste Demokratska stranka napravila veliki iskorak i sa svojom koalicijom faktički pobijedila na izborima, ali ne dovoljno da ta proevropska opcija u državi Srbiji konačno jednom strateški zagospodari, ne samo u smislu da formira novu vladu ili da bude stožer oko kojeg će se okupiti nova vlada nego ni u tehničkom smislu, faktički, ne može da formira vladu. I onda smo došli u najnevjerovatniju istorijsku situaciju da od jedne partije ili jedne ineteresne grupacije koja je nekad vladala državom Srbijom i do temelja je upropastila, zavisi u kom pravcu će ići država Srbija.
Zašto se to tako desilo? To u istorijskom smislu nije neobična situacija, jer iz ove perspektive se pokazuje, i svih ovih osam godina se pokazivalo na ovaj ili onaj način, da takozvani veliki petooktobarski prevrat 2000. godine zapravo, u suštinskom smilu riječi, nije bio prevrat jer se zapravo desila poslije 5. oktobra neka vrsta simbioze ranijih vladajućih grupacija sa novim grupacijama. Skoro sam čitao negdje, ja mislim u „Danasu“ je objavljen jedan razgovor pokojnog Đinđića sa Žižekom, razgovor iz ’99. godine u vrijeme dok je Milošević još relativno bio u punoj snazi, i razgovarali su… ja mislim za „Süddeutsche Zeitung“ da je pravljen taj razgovor, i Đinđić je na kraju tog razgovora iznio jednu nevjerovatnu anticipaciju koja se, po mom sudu, u potpunosti potvrdila u svih ovih osam godina – da pad, nominalni pad Miloševića ili pad režima lične vlasti Miloševića može da dovede do toga da se u Srbiji ništa u suštinskom smislu ne promijeni, a to će reći da se može desiti da se jedan dio protagonista Miloševićevog režima makne sa istorijske scene, a da se nastavi suštinski hod Miloševićeve političke orijentacije, i to u nekoj vrsti nevjerovatne simbioze aktera Miloševićevog režima i onih aktera koji su tada, ’99. godine, činili opoziciju.
I to se faktički svih ovih godina desilo, i to se i dan-danas dešava. Dakle, 5. oktobar nije učinio ono što je nužno u državi Srbiji morao da učini da bi se kvalifikovalo kao doista ozbiljni isorijski prevrat. Sa istorijske scene u državi Srbiji nisu pročišćene one političke grupacije i one dubinske organizacije koje su stajale iza tih grupacije koje su Srbiju 2000. dovele u katastrofalni istorijski položaj, vjerovatno u najtežu istorijsku situaciju u kojoj se Srbija nalazila u svojoj istoriji. I kad se ne provede tako radikalni prevrat, onda nije istorijski neobično da takozvane stare snage, protiv kojih je i bio izvršen prevrat, na ovaj ili na onaj način prežive, sačekaju svoje vrijeme i ponovo se, na ovaj ili onaj način, pojave kao bitni akteri na političkoj sceni. To se faktički i desilo i mi danas poslije ovih izbora imamo upravo tu situaciju da se ponovo nastavljaju pokušaji da se trasira put političkog razvitka ove zemlje na taj način što će se napraviti jedan nevjerovatni gemišt starih miloševićevskih političkih snaga i novih demokratskih snaga koje su sve manje i manje demokratske, a u mnogim elementima sve više i više nedemokratske. To će reći sve više i više sklone jednoj prljavoj, utilitarnoj političkoj kalkulaciji u kojoj se gube vodeće političke ideje u državi Srbiji. Dakle, Srbija osam godina lebdi. I poslije ovih izbora, ona još uvijek lebdi, i još uvijek se nalazi u lebdećem stanju.
Naravno, ja ne mogu biti prorok da predviđam ko će i kako i na koji način izvršiti pritisak na onu grupaciju oko SPS-a, oko Dačića, ko će prije ugrabiti tu nevjestu sa kojom može da formira vlast. Po svoj prilici, biće to takozvana patriotska grupacija, a onda je jasno u kom pravcu ide Srbija. Čak i, po mom sudu, ukoliko Demokratska stranka i uspije na neki način da privoli tu grupaciju oko SPS-a da formira vladu, i to će biti krajnje problematična vlada, to će ponovo biti neka vrsta feudalne vlade, vlade u kojoj se ministarstva dijele kao feudi, vlade koja, po mom sudu, ne bi mogla da vodi jednu ozbiljnu i konzistentnu jednistvenu politiku, tako da, prosto rečeno, moja predviđanja nijesu osobito optimistička, bez obzira koji će biti konačni ishod ovih pregovora oko vlade.
Što se tiče – da ne dužim previše i da ne oduzimam vrijeme – što se tiče pokrajinskih izbora, po mom sudu oni nijesu od epohalno velikog značaja ni za Srbiju, pa čak ni za Vojvodinu. Zašto? Prosto rečeno zbog toga što pokrajinska nomenkaltura vlasti ni po Ustavu države Srbije ni po baštini čuvenog omnibus-zakona nema ozbiljne poluge vlasti – ni političke, ni finansijske, ni ekonomske, ni kulturne, ni bilo koje da bi na bilo koji način ozbiljnije uticala na organizaciju života u Vojvodini u cjelini ili u bilo kojoj regiji Vojvodine. Na neki način, treća mogućnost formiranja demokratske vlade ili vlade od demokratskih snaga u Vojvodini, u psihološkom smislu jeste značajno, u faktičkom smislu nema nekoga epohalnog značaja, da ponovim još jednom, iz ovog razloga što, prosto rečeno, pokrajinska nomenklatura nema ozbiljne političke ingerencije, tako da i nije od presudnog značaja ko će upravljati Pokrajinom, iz prostog razloga – ja sam to u jednom tekstu i napisao – što se dramatično otvorilo pitanje od omnibusa naovamo da li uopšte postoji Vojvodina osim kao geografski pojam. Da li Vojvodina postoji doista kao jedno političko društvo u okviru srpskog političkog društva? Jer, Vojvodina je moguća samo kao jedna organizovana politička zajednica sa određenim ingerencijama vlasti, a Vojvodina u suštinskom smilu te ingerencija vlasti nema. Mi smo skloni, naravno, da živimo u iluzijama, pa da živimo u iluziji da postoji autonomija Vojvodine. Ona, po mom sudu, u suštinskom smislu ne postoji. I prema tome, ko će zaposjesti ono što u suštinskom smislu ne postoji, nije od nekog osobitog materijalnog značaja. Može da bude od psihološkog značaja, materijalnog značaja svakako nema.
Drugim riječima, da rezimiram, predstoji nam vrijeme velikih neizvijesnosti, i bez obzira kako se raspletu ove konkretne trgovačko-matematičke kalkulacije i računice oko formiranja vlade, ova zemlja će posrtati i posrtati. Prosto rečeno, moramo da budemo spremni na ko zna koliko godina posrtanja. Eto, toliko za sad.

sm3.jpgMirko Đorđević: Možda ja ne bih trebalo da govorim uopšte, a ne dugo, jer previše govorim. Kad sam sam sebi dosadio, kako li sam tek drugima dosadio, da bog sačuva. Nego, evo ipak, ako mi dajete reč, i dok mi ne oduzmete, da kažem nekoliko reči.
Jeste, ja bih se uglavnom složio sa ovom ocenom što je kolega izneo, ali kako je bilo bilo je – rezultati ovih izbora jesu i nisu iznenađenje. Da se ja ne bih na tome zadržavao, možda u ovom momentu noćas, ili možda sutra, sklapa se trojni pakt. Da, da, ne bojte se, trojni pakt, to je nama u krvi! Trojni pakt protiv demokratije, da, da, da, sve se nama ponavlja… između Koštunice, Šešelja i Miloševića, odnosno, vidite koji su danas njihovi reprezenti pa ćemo videti kako stvari idu. U svakom slučaju, ta senka takvog jednog pakta lebdi nad Srbijom i to poodavno, poodavno dabome, tako da izbori rešavaju nešto, nešto ne rešavaju, ali ovde se ipak dogodilo, u okviru ovih izbora, jedno iznenađenje, prijatno – da su radikali „načeti“, izgubili 10%, nije to baš tako malo. Oni su uvek išli na onu njihovu uzlaznu putanju, a sad je nekakva prilika da se doista progovori otvoreno i jasno.
Jedan od vođa trojnog pakta, idol, kako hoćete, doktor Koštunica – ja se ne bih bavio njegovim spisima ovde i njegovim idejama – spisi su mu malobrojni, ideja, hvala bogu, nema uopšte pa ćemo njega preskočiti. Ali, drugi član tog pakta, doktor Šešelj, napisao je, držite me za reč, ravno 100 knjiga, 100 knjiga je čovek napisao. U istoriji srpske književnosti, publicistike, tako plodnog pisca nismo imali. Neću ja da se pohvalim da sam svih tih 100 knjiga pročitao, ali bogami dobar deo tih knjiga sam pročitao, šta ćete, takav mi je zanat, pa neko mora da radi i prljave poslove. Ne mogu svi biti gopoda.
Šta sve u tim knjigama nećete naći! Neću vas dugo gnjaviti, nema tu nijedne ideje naučne, to je bezvredno potpuno. On konstruiše nekakvu Veliku Srbiju, on razmišlja o Vuku Karadžiću, Starčeviću, pravi on neke granice, sve je to doista za neko ozbiljnije izučavanje potpuno bezvredno i nije nikakvo čudo što o njemu nema do danas nikakve rasprave ni knjige koju je seo da napiše neki publicista, kako god hoćete. Poslednja njegova ideja, već popularnija, čuli ste ovih dana juče-danas, na radiju i televiziji, a on je jednu knjigu posvetio tome – da je onaj momak, Zvezdan Jovanović, koji je ubio ustavnog predsednika srpske Vlade, Gavrilo Princip, ni manje ni više. Pa sad da vam ja ne držim časove iz istorije, ako nam je taj momak koji je ubio predsednika Vlade na podao i zaista kukavički način Gavrilo Princip, onda teško nama. Još nismo raščistili sa onim Gavrilom Principom iz 1914. godine, mada su istoričari i tu načisto da nam ni to nije donelo neku sreću, i to nas je uvalilo u veliku nesreću, dabome, čije se posledice osećaju i danas. I tu je, vidite, problem. I na kraju vidite, sve je u rukama te trojke.
Nisam neki prognozer, a i ne volim to da budem, jer kad god sam prorokovao bio sam u pravu, i bio sam loš prorok, zao prorok – sve se obistinilo. Moguće da oni preuzmu vlast u nekim tim kombinacijama, ali u tom slučaju – da sad nastavim ovu ideju kolege Perovića – šta nam drugo preostaje? Ne da čekamo neki povoljan vetar u istoriji nego predstoji nam nekakvo buđenje građanske i ljudske svesti, i nekakv otpor, razume se nenasilni, toj vladi koja nas neće samo udaljiti od Evrope (a mi smo inače stara evropska zemlja, šta je tu problem!?) nego nas zadržati, ukočiti da stojimo u mestu, znate. To je ono čega se ja bojim. Stoga u ovom momentu valja zaista budno pratiti šta se radi, jer pogledajte, ako su radikali, da ne dužim, i zabeležili pored pada, koji nije mali, i neki uspeh, pomenuti dr Koštunica ima nekoliko procenata, ali on će biti njihov predsednik vlade… pazite te igre kuda idu.
Ne bih ja davio tim igrama, sve je moguće u tim igrama. To su političko-mafijaške igre bez ganica i tu nema kraja, ali ne treba zaboraviti da i ova Srbija koja je njima rekla „ne“, okupljena oko Tadića (kakav je-takav je, on nam je državni poglavar i ustavni šef države) i ona nije zabeležila mali uspeh, i ta struja ne bi trebalo da se preda. O tome će, kako će se rasplitati to noćas ili sutra, evo ovde govoriti oni koji su u novinarskom smislu upućeniji. Nemamo mi sada vladu. To su stanje oni namerno stvorili. Imamo tehničku vladu u kojoj je Koštunica vrhovni tehničar. Da nevolja bude veća, sve se to namešta tako – ako već treba da kažem koju reč o crkvi – imamo i tehnički sinod koji upravlja crkvom.
Da, da, da, upravo tako – nije ovo nikakva ironija. Vi znate sabor kako se odvijao –ajd dobro, bolje da ne znate, nije to ni bitno toliko, taj patrijarh ne može više da vrši svoju dužnost, ali on ostaje patrijarh. Ostaje patrijarh! Ne mogu oni njega nikako da obore, preko Ustava se ne može preći. Ali, završio se sabor nečim čime se sabor u istoriji naše crkve, punih osam i po vekova, nikad nije tako završio. Sinod je preuzeo svu vlast patrijarha, dužnosti i obaveze, ali nije objavljen sastav Sinoda (Sinod je vlada crkve, sabor je skupština). Nije objavljen prvi put sastav Sinoda, ko čini Sinod.Reći ćete – pa verovatno je onaj stari. Ne! Dvojici je istekao mandat upravo sa ovim saborom, nismo obavešteni o tome da su oni zamenjeni na normalan način, tako da imamo neku vrstu sinoda koji upravlja crkvom u ime patrijarha.
Neću vas dugo gnjaviti o crkvenim problemima, ali da vidite kako se… crkva je deo društva, tog našeg društva, nas samih. Ko odlazi u crkvu, odlazi, ko ne odlazi, njegovo je to pravo, ali nama kojima je do crkve stalo, ovo ne uliva nikakvu dobru nadu i bukvalno je, dabome, neredovno stanje i u državi i u crkvi, i to je ono što čeka na rasplet, a jedno je uzrokovano drugim, odnosno te se dve institucije odavno ponašaju i funkcionišu po principu spojenih sudova. To vam je jedan primer, prost. Videćemo, oni će morati da objave ko čini vladu. Njih je četvorica i peti predsedava. Predsedava patrijarh, on je bolestan pa će predsedavati najstariji i tako dalje, to je u redu, ali nismo dobili taj spisak. Saopštenje sadrži oštru osudu medija, navodno loše su izveštavali sa sabora. To nisam uspeo najbolje da razumem, u medijima, novinama, čega sve nije bilo, ali ne znam ni kakvo je to izveštavanje kad se sabor održava iza zatvorenih vrata koja čuvaju specijalne snage bezbednosti. Prema tome, kakvo je to izveštavanje i ko se tu ogrešio? Nego imate nešto drugo, ima jedna rečenica koja glasi – sabor je zapanjen time šta su novinari radili. Zapanjen – upotrebljen je taj izraz. A ja bih samo dodao, da ne dužim – a javnost, i crkvena javnost, i laička javnost zapanjena je i ne može da dođe sebi od onih izjava koje je jedan član sabora, vladika kosovski, Artemije, davao i četiri puta ih ponovio, koje glase – „Boris Tadić, ministar rata Šutanovac i Jeremić su izdajnici“ (zvršen citat). Ako za nekog tvrdite da je izdajnik bez ikakvih dokaza, to je moralo da izazove zapanjenost javnosti. Time se oni nisu bavili, kao što vidite. U tom smislu, ova situacija je zaista, zaista teška.
Jedino što bih imao da dodam, ovo što je kolega Perović rekao, i da time ovaj prvi deo završim, ovo oko Vojvodine. Naravno da stvari stoje ovako kako je on to prikazao, ne treba gubiti iz vida da je Vojvodina kao neki model, lingvistički, politički, preživeo silne mene, i danas važi u svetu kao uspeo model. Vrlo zanimljivo. Šta se nije menjalo! Koje se države nisu razgrađivale, a na evropskim univerzitetima brane se doktorske disertacije (ja sam dosad pročitao sedam komada ravno) koje dokazuju da je vojvođanski model kulture, više nacija, multikulturalnosti, više jezika, ravnopravnosti, preživeo, i u tom smislu Vojvodinu navode kao primer nečega što bi trebalo da slede. U Francuskoj manjina nema, svi su Francuzi, nema manjina. Ima ih koliko hoćete, ali takav je njihov zakon. Dakle, Vojvodine ima. Ako je nema, nema je krivicom, u političkom smislu, vojvođanskih političara koji se nisu snašli, ali Vojvodine kao modela koji ima dugu svoju istoriju – ima. Ipak je ovo nekih dva i po veka najmanje bio deo Evrope, Vojvodina je bila deo Evrope, i da je bilo sreće kako je nije bilo, trebalo je ovo da vuče ono a ne ono da vuče Vojvodinu. I zato ovi vojvođanski izbori sada nisu baš za potcenjivanje. Treba i tu savesnije pristupiti. Pa evo bude li nekog još nešto zanimalo, ja ću reći, možda sam i ovo odužio više. Hvala.

Dinko Gruhonjić: Alpare, kad smo već počeli priču o Vojvodini, mislim da je Mirko dao šlagvort i za našu priču koju smo pričali dok smo putovali ka Mitrovici, da bi upravo najviše koristi od ulaska Srbije u Evropsku Uniju imala Vojvodina, koja bi se na taj način nekako, ajde da to patetično kažem, vratila kući, odnosno, vratila tamo gde je nekad bila i što je neko njeno prirodno okruženje. Po vašem mišljenju, kakve su šanse za Vojvodinu da se vrati tamo, nakon ovih pesimističkih ocena o formiranju vlade u Beogradu?

Alpar Lošonc: Pa shodno tome da su moji prethodnici tako znlački tematizovali sadašnji politički trenutak, nek mi se dozvoli da govorim o ovoj problematici u nešto široj perspektivi. Samo da kažem nekoliko reči šta je po meni ulog, već odavno, ovih izbora u Srbiji, naročito posle, kako je maločas rečeno, političkog prevrata 2000. godine. Po meni, taj ulog se može veoma jednostavno opisati – to je ulog naime da Srbija postane normalna mala zemlja. Kad kažem mala zemlja, taj atribut zapravo nije pežorativnog karaktera, nego naprosto izražava jedan entitet sa određenim, da kažem, resursima ili mogao bih da kažem da je ulog da Srbija ostane normalna poluperiferijska zemlja. To kažem i zbog toga, i naglašavam, zbog te nemilosrdne činjenice da dobar deo političkih elita u Srbiji čini mi se da nikako ne može da prihvati ovu vrstu putanje koja, naravno, predstavlja izvesnu vrstu regresije, naročito u odnosu na neke projekcije koje su postojale ranije.
Ja se pridružujem tome da se vremenske ravni sad, pa i u kontekstu ovih izbora, mešaju i s vremena na vreme je veoma teško razlikovati devdesete godine i ovaj period posle 2000. godine. Naravno, ne pada mi na pamet da stavljam znak jednakosti između toga, ali ima previše kontinuiteta između te epohe koja je barem hronološki iza nas i ove dekade u kojoj sada živimo. Meni se uvek čini da postoji jedna konstanta u srpskom političkom prostoru i čini mi se da upravo ta, ako tako hoćete, epska konstanta karakteriše i ove izborne procese pa i ovaj period koji dolazi. Rekao bih da se radi o tome da se u Srbiji vlada na taj način da se vlast deli a ne ograničava se. Veoma bitno je, ako to uzimamo u obzir, da možemo baciti svetlo na različite moduse upravljanja, na različite moduse realizacije vlasti. Čini se da u ovom pogledu, ovom krucijalnom pogledu deljenja vlasti, a ne ograničavanja vlasti, možemo okarakterisati, odnosno možemo prepoznati taj maločas pomenuti kontinuitet između ranijeg perioda i sadašnjeg perioda. Ovaj (kako je maločas rečeno, to samo citiram) politički prevrat započet posle 2000. godine, tada su čini mi se bile u igri nekoliko paradigmi. Prva paradigma je bila etnocentrička paradigma. Šta to znači? Ta etnocentrička paradigma je nastala kao neka vrsta reakcije u odnosu na komunističku organizaciju stvarnosti. Reći ću i dve-tri usputne rečenice o komunističkoj organizaciji stvarnosti. Etnocentička paradigma, kažem toliko karakteristična za poslednju dekadu prošlog milenijuma, polazi od hijerarhijskog obrasca između različitih etniciteta. Određeni etnicitet, a po svoj prilici to je većina koja ima naturalnu, prirodnu većinu u odnosu na državu, znači određeni etnicitet jednostavno ima određena istorijska prava, a drugi etniciteti, upravo po logici naturalnih razlika, jednostavno moraju da slede tu vrstu logike vlasti. Etnocentrizam, u poslednjem redu, zapravo stvara određenu segregaciju različitosti, pa i određenu segregaciju između većine i manjine. To je sasvim sigurno, po meni, jedna dosta bitna osobenost politike, etnopolitike Srbije u devedesetim godinama. I, još bih naznačio kao bitnu osobinu ove paradigme da, znači, etnocentrizam ne želi čak ni ono što se ponekad naziva meka asimiliacija različitosti nego uopšte se ne zanima za različitosti, pošto smatra da joj je najbitnije da upravlja preko etnocentrizma.
Druga paradigma koja je bila najslabija, čini mi se, posle 2000. godine zapravo je ostatak prošlosti. Nazvao bih to komunističkim integracionalizmom. Komunizam, ma šta to sad značilo, dozvolite da sad to ne konkretizujem – čini mi se da svi mi intuitivno znamo na šta mislimo – znači, komunizam je želeo da integriše celokupno društvo, ali nijednu nadnacionalnu ideološku celinu, i taj komunistički integracionalizam je priznavao različitosti ali samo u toj meri u kojoj se različitosti mogu upregnuti u tu nadnacionalnu idelošku celinu. I za komunistički integracionalizam je bilo i te kako karakteristično ono što sam maločas nazvao mekom asimilicijom različitosti. Međutim, posle 2000. godine, mnogo puta primitivni antikomunizam, koji je dominirao diskurzivnim prostorom u Srbiji, čini se potirao je mnoge značajne tragove komunističkog integracionalizma.
I ostala je treća paradigma koja je, čini se, po mnogo čemu vladajuća kod intelektualnih elita – liberalni nacionalizam, liberalni nacionalizam koji je zapravo spoj dve, da kažem političke tradicije. On u svojoj osnovnoj orijentaciji isto tako ne želi da integriše društvo nego želi da integriše naciju, što znači da priznaje određene različitosti, ali samo u smislu kontrole, samo u smislu mogućnosti kontrole svega toga, i u smislu toga da ipak jedna nacija upravlja javnim prostorom, odnosno nacionalna kultura date nacije je određujuća za javni prostor. I uzimajući u obzir da je liberalni nacionalizam pogodna ideologija za veliki deo elita u Srbiji, mislim i na čak ekonomsku elitu – to je ono što je maločas kolega Milenko pomenuo – tajkuni i te kako mogu imati interesa u vladanju, upravljanju ovim procesima. Onda nije, po meni, slučajno da taj liberalni nacionalizam po mnogo čemu dominira ideološkim diskursima u Srbiji.
I da se priližim pomalo ovim izborima, ne bih želeo da ne odgovorim na pitanje, da ostanem dužan na Dinkovo pitanje. Ja mislim da nema mesta… ne mesta za euforiju, za euforično raspoloženje, jer ovi osnovni obrasci će se teško pomerati. Ovi osnovni obrasci koje sam maločas istakao kao izraz hibridne stvarnosti u Srbiji, predstavljaju zapravo dubinsku strukturu, i bez obzira sad na političku alhemiju, bez obzira na političku aritmetiku koja je stvarno neizvesna, još uvek imamo te neke osnovne obrasce, i zapravo ne ostaje nam nešto četvrto što bi nas pomerilo u odnosu na ove obrasce. Ako analiziramo rezultate ovih izbora, stvarno dobijamo ovu elementarnu konsekvencu da je Srbija raspolućena, da postoje različiti blokovi, i štaviše, moglo bi se reći da čak i podrška u odnosu na evropske integracije je veoma amorfnog karaktera, neuobličenog karaktera. U Srbiji se nikad nije vodila neka široka demokratska diskusija o tome šta to znači ulazak u evropske integracione strukture. Dok je, recimo, jedna strana to odbacivala bez daljnjeg, druga strana je to opravdavala, ali kažem, uvek bez onih neophodnih razjašnjenja. To znači da nikad nije još dovoljno artikulisano šta to znači. Kažem, ulazak u evropske integracione strukture, veoma često Evropu ili, bolje reći, Evropsku Uniju kao institucionalni izraz Evrope, razumevamo zapravo kao izraz, kao projekciju naših želja. Evropska Unija kao jedna institucionalna infrastruktura može biti to kao neka eventualna šansa, ali ona je u prvom redu jedan okvir gde se prate određena pravila, što znači da postoje određena prava, ali postoje i određene dužnosti. Neki moji prijatelji, koji su mnogo ciničniji od mene, kažu da u nekim situacijama, kada treba nešto veliko napraviti, možda je i bolje da ne znate u kakav rizik ulazite. Pošto se ja opsesivno vezujem tako za neke demokratske stvari, ne mislim da je to dobro, jer ne znajući u kakav rizik ulazite, u kakav prostor rizika, kakav prostor interesnih realizacija ulazite, onda zapravo kasnije dobijete razočaranje. I u svakom slučaju, bilo bi dobro, recimo, da učimo iz svega toga što možemo, a mi možemo učiti na osnovu primera drugih zemalja. To što je u Srbiji takozvana tranzicija već nekoliko puta odložena, i to što je evropsko ujedinjenje stalno odlagano zbog političke nestabilnosti, to nam, kažem, daje tu ipak izvanrednu šansu da vidimo šta se dešavalo u drugim zemljama, odnosno da učimo, da realizujemo neke pouke.
Stoji ono što je Dinko rekao da Vojvodina ima u svemu tome ima neke šanse. Primeri drugih zemlja, recimo primeri okolnih zemalja, Rumunije, Mađarske pa i ostalih zemalja, pokazuju da ulazak u evropske integracione strukture automatski ne izjednačava regionalne različitosti, ali oni regioni koji imaju, kažem, institucionalne kapacitete i druge kapacitete, oni regioni koji imaju odgovarajuću infrastrukturu, pokazuju zavidan stepen razvijenosti i pokazuju zavidan stepen razvijanja inače postojećih mogućnosti. Onda stvarno stoji da se Vojvodina može videti kao dobitnik, kao mogući dobitnik ulaska Srbije u Evtopu i to po jednom optimističkom scenariju, ali naglašavam, to je jedan zaista optimistički scenario sa tako nekim utopijskim elementima. Vojvodina bi mogla da postane, znači, motor Srbije i oni rezultati, pozitivni, i pogledu političke kulture, i u pogledu ekonomije bi se mogli rasprostirati i na ostale delove Srbije. Kažem, to je zaista jedan pozitivni scenario. Ima, kažem, nekog grotesknog elementa u svemu tome, što zavisimo od Miloševićeve partije, kao u nekoj lošoj psihoanalitički naštimanoj drami, psihoanalitičkoj sceni, gde se neki potisnuti simptomi kasnije vraćaju, tako nam se vraća zaista i Miloševićev duh iz mrtvila. I još grotesknije je, recimo, da čovek sa parohijalnim, provincijalnim nimbusom, kao što je Palma, postaje neka vrsta spasioca u pogledu evropske budućnosti Srbije. Prosto, moramo razmišljati o tome kako to da ta naša strategijom određena budućnost zavisi od nekoga ko je, između ostalog, i te kako doprineo određenim ekscesima nasilja u devedestim godinama. Hvala vam.

Dinko Gruhonjić: Hvala vama. Teofile, jedna od tvojih omiljenih priča, kada je Vojvodina u pitanju, jesu vojvođanski vozovi u vreme autonomaša i tako dalje, koji su nekako bivali čistiji i nepušačkiji, i stizali na vreme…

Milenko Perović: Ne, tada se protiv pušača nije ovako militantno nastupalo…

Dinko Gruhonjić: Danas smo, kad smo išli po Alpara u Temerin… i sad krećemo ovamo prema Sremskoj Mitrovici – u Temerinu ima jedan kružni prelaz – i sad ja onako, otvorio četvore oči u slučaju da nailazi neki šinobus ili barem lokomotiva, kaže Alpar – slobodno pređi, tu nikad niko ne prolazi, tu vozova više nema. Eto, jedan mali šlagvort za Vojvodinu, a s druge strane predsednik Tadić je, ako se ne varam, juče-prejuče izjavio da je sada izvanredna istorijska prilika da dođe do nove sabornosti međ Srbima, do pomirenja političkih snaga devedesetih i političkih snaga dvehiljaditih…

sm1.jpgTeofil Pančić: OK ajde, sad si mi dao više šlagvorata nego što sam očekivao pa da ih ne ispustim ili ne zaboravim, ajde dakle, prvo njih da se rešimo. Dakle, što se vojvođanskih vozova tiče, zaista je bilo tako u jednom periodu, recimo sredinom osamdesetih godina, dobro se sećam tih detalja. Recimo, putuješ od Novog Sada do Beograda elektromotornim vozom i pušenje je najstrože moguće zabranjeno, i kondukter dođe pa te opomene ako pušiš (ja sam tada bio pušač, odavno to na sreću nisam), i on te opomene da ne sme da se puši. Ako ti nećeš da ga poslušaš, dođe narodna milicija koja je prisutna u vozu i onda ureduje. I šta se dešava? Tako mi idemo i idemo, i dođemo do Nove Pazove. Kao što znate Nova Pazova je, kako se to u današnjem rečniku kaže, administrativna granica, je li, uže Srbije i Vojvodine. U Novoj Pazovi vojvođanska milicija izlazi iz voza i onog trenutka kad izađu, samo vidiš kako pola voza zapali cigaretu. Ura, živela sloboda! E ja kažem da je iz tog shvatanja slobode izrasla antibirokratska revolucija, tako naš čovek shvata slobodu – mogu da radim šta hoću i da me baš briga, i da nikome ne polažem račune, a pogotovo ne tamo nekakvim kilavcima i bednicima kojima smeta, zamislite, duvanski dim i tome slično – tako da, u tom smislu sam govorio o vozovima, a kada smo već kod vozova, evo ja sam danas došao u Mitrovicu vozom. Ja sam pomalo nostalgičan za putovanjima železnicom, zato što u zemlji Srbiji, naravno, svako putovanje železnicom je jedna potpuno… kako da vam kažem, jedna idiotska delatnost u startu, ali pošto sam ja znao da je ovo međunarodni voz koji ide u Zagreb i dalje u Sloveniju, Italiju i tako dalje, onda sam se odvažio i nisam se pokajao, ali dakle, mi moramo da idemo međunarodnim vozom u Srbiji da bismo uopšte, je li, mogli iole pristojno da se vozimo tim prometalom.
E sad, nije ta priča o vozu bez neke, ja mislim da ćemo se još vraćati na te detalje iz svakodnevice, ali ovo što si me pitao, ja mislim da tu treba reći nekoliko stvari, znači, i kada su u pitanju izbori u Srbiji i kada je u pitanju Vojvodina. Kad bude Vojvodina došla na dnevni red, ne dajte mi da zaboravim da moram da se osvrnem i na ovu dijalektiku većine i manjine o kojoj je takođe govoreno večeras. Prvo, što se tiče ovih izbora u Srbiji, to nacionalno pomirenje koje je Tadić, je li, spominjao i oko kojega će se verovatno još mnogo diskutovati ovih dana, sa razlogom, jer je to veoma izazovna tema, s kojom se može manipulisati na bezbroj mogućih načina, ja mislim da je to – da se razumemo – samo jedna floskula koja služi tome da se nekako sklepa ta vlada. Dakle, ajde sad da izmislimo neki pompezan pojam iza kojeg će svi moći da stanu. Znači, tako ćemo mi moći da objasnimo našima zašto idemo sa SPS-om, a i vrh SPS-a će svojima da objasni da je eto, u ime, je l’ te, uzvišene ideje kao što to nacionalno pomirenje (naravno, kažem to je samo jedna floskula koja nema nikakvo pravo značenje niti može nečemu pametnom da posluži, osim eventualno tom nekom formiranju te vlade te neke vrste, ako to uopšte bude). Ne može da posluži iz više razloga, od kojih je najrelevantniji za našu priču to što naprosto, prvo, to ne znači ništa.
To je jedna pompezna floskula, korištena u mnogim postkomunističkim zemljama, u mnogim zemljama u tranziciji – neki su mislili na pomirenje još iz Drugog svetskog rata, neki su mislili na pomirenje komunista i antikomunista i tako dalje. Ne znam koje bi to tačno bilo nacionalno pomirenje u našem slučaju. Ako govorimo o tome da bi sad trebalo da se pomire snage koje su devedesetih godina vodile zemlju i one koje su vodile nakon 2000. godine, znate to nije nikakav problem da dođe do toga u jednom krugu političke vrhuške – naprosto, sklopi se jedna koalicija i onda se oni pomire pa lepo rade. Mislim, to je njihova stvar i takve stvari u politici smo gledali i gledaćemo, i nije to ništa strašno. Međutim, nacionalno pomirenje u onom vidu do kojeg bi, da se razumemo, SPS voleo da dođe niti je moguće niti je poželjno.
Šta to znači? Ne možemo da zaboravimo devedesete, ne možemo da zaboravimo da znamo ko je kriv, ko je odgovoran za devedesete. Ne možemo sada da počnemo da gledamo na devedesete kao na neku elementarnu nepogodu, kao na neku prirodnu silu za koju niko konkretno – ni čovek, ni pojedinac, ni partija, ni organizacija, ni niko – nije kriv, nije odgovoran, nije do toga doveo, nije to održavao i tako dalje, nego da to, eto, gledamo kao na neku metafizičku nesreću koja je zadesila srpski narod, što bi otprilike bilo, negde, u skladu sa tom ideologijom nacionalnog pomirenja. Mi to ne možemo, osim ako nećemo da postanemo… jednostavno, da budemo autolobotomizovani. To je naprosto nemoguće, nemoguće je da građansko društvo na to pristane, nemoguće je da na to pristanu istoričari, nemoguće je da na to pristanu mediji, nemoguće je da na to pristane bilo ko ko sačinjava ovo društvo. Dakle, od toga, u tom nekom smislu, koji bi naravno voleli SPS-ovci – pa rehabilitacija Miloševića, pa prekidanje takozvanog progona njegove porodice, pa ovo, pa ono – mislim, to je naprosto jedna koještarija, to je… kako da vam kažem, takve stvari se ne mogu dogoditi, na svu sreću niti bi, na kraju krajeva, valjda iko od nas tako nešto dozvolio.
Znači, ne bih precenjivao značaj toga, to je naprosto jedna floskula koja nema neko realno utemeljenje niti ga može imati, a ako ona nečemu eventualno posluži, nečemu pametnom, ajde, zaboravićemo je brzo, je li. E sad, što se tiče samih tih izbora, ja ne bih mnogo govorio sada da ne oduzimamo vreme, jer je o tome već dosta govoreno. Šta ovi izbori u Srbiji znače – kolege koji su govorili pre mene su to jako lepo rekli i sada da ne idem njihovim tragom, znači, to je otprilike to, i to je ono stanje koje smo mi sad zatekli i o njemu ćemo verovatno večeras još govoriti.

Dinko Gruhonjić: Ja mislim da bi sada bio red da pružimo priliku i vama da postavite pitanja ili da prokomentarišete nešto pa evo, samo izvolite.

sm2.jpgGlas iz publike: Dobro veče svima. Ovako, prvo, jako mi je čudno, pogotovo od gospodina Pančića što niko od vas ovde cenjenih glava i stvarno umnih ljudi nije stvar nazvao pravim imenom. Ja ću izneti svoju anticipaciju trenutka posleizbornog u Srbiji, onako kako ja doživljavam stvari trenutno, a to je da su neke, nazovimo ih proevropske snage u ovom trenutku jedini i vrlo verovatno nedovoljno jak bedem od klizanja Srbije u fašizam (to što vi nazivate nacionalizmom i eufemističkim nazivima). Reći ću jednu paralelu koju svi vi jako dobro znate, a to je paralela između Srbije danas i vajmarske Nemačke tridesetih godina. Čak nešto ni ne znam da su i onda ti umni socijaldemokratski Nemci bili svesni toga šta je Hitler tada predstavljao, a ponajmanje od svega što on na tadašnje izbore nije ni izašao sa svojim finalnim rešenjem. Jedino je možda razlika u tome što trenutno mi u Srbiji nemamo toliki problem sa Jevrejima, ali zato imamo dovoljno nas „izdajnika“. Ja čisto sumnjam da su i socijaldemokrate i velika većina Nemaca tridesetih godina verovali da će Dahau i Aušvic vrlo brzo proraditi. To što ste vi, Teofile, rekli – sumnjam da će biti koncentracionih logora – ja, naprotiv, ne sumnjam. Imali smo ih pre deset godina u vrlo bliskom okruženju. Znači, nemojmo se zavaravati da je ovo pitanje hoće li Srbija otići u Evropu nego je pitanje hoće li Srbija ostati u fašizmu. To je, po meni, krucijalno pitanje ovih izbora.

Dinko Gruhonjić: Možda bih ja mogao da dodam nešto na ovo pa da onda nastavimo. To je ono što mene isto zabrinjava, iskreno govoreći jer, recimo ’89. godine, kad je pao Berlinski zid kod nas se ovde desio, je li, potpuno suprotan proces, kod nas je Sloba uzjahao tih dana na Gazimestanu. Onda smo svi mislili, kao, pa eto neće pošto je pao Berlinski zid, Evropa se ujedinjuje, eto on je samo prolazna pojava, nešto kao grad recimo, ili slično. Međutim da, on je uzjahao i napravljeni su nepojamni zločini u isto vreme kada se Evropa ujedinjavala svih tih deset godina naše zločinačke prošlosti. Dakle, pitanje je, čini mi se, potpuno na mestu – da li se opet zavaravamo nekim našim iluzijama gde je nemoguće…

Milenko Perović: Slušajte, da se malo našalim, da relaksiram ovu situaciju. U ovoj zemlji se ništa do kraja ljudski ne može uraditi pa se nije mogao ni fašizam ljudski do kraja uraditi. Srećom! I to je ta naša ontološka nesreća u ovih 20 godina i jedina naša sreća što ni u fašizmu nijesmo bili kao što su bili Njemci svojevremeno. Pa zbog toga nam Srbija nije kao što je bila Njemačka ’45. godine, nije sravnjena i patosirana tepih-bombama. Samo zbog toga, ovdje se, po mom sudu u suštinskom smislu, ne radi čak ni o toj fašističkoj soluciji ni o ultradesničarskoj soluciji nego se radi o ontološkim lopovima. Ja sam ih kulturno svojevremeno nazvao kleptonacionalistima, sa naglaskom na ono klepto, jer je čitava nacionalistička priča, ako se ostavi po strani kad ta priča zahvati široke narodne mase koje počnu da vjeruju u tu priču, ali oni koji tu priču produciraju i koji organizuju, kontrolišu i vode, oni su, prije svega, zainteresovani da iz temelja pljačkaju ovo društvo, i pljačkaju svkog od nas, i to oni efikasno rade. pogledajte radikale devedesetih godina, vrhušku radikalsku, ultranacionalističku, ultrafašističku – oni su danas enormno bogati ljudi. I suština je u tome. I imaju namjeru i dalje da budu bogati. A može se biti i dalje bogatim i u jednoj progresiji još bogatijim, ako se drži vlast u društvu.

Teofil Pančić: Ako mogu da dodam samo još jednu stvar, moram malo – prosto, čovek se valjda nakupi nekog iskustva i šta ja znam. Bog zna koliko stotina i stotina tribina sam širom ove zemlje gledao, i često se dešava da se pojavi jedan čovek koji onako sluša, u ovom slučaju recimo, petoricu ljudi, koji čini mi se nisu baš tako poznati po nekom ustručavanju od nazivanja stvari pravim imenom, i onda čeka da ovih pet završe, da kaže – slušam vas, sve vas petoricu, ama majku mu, jedan od vas da kaže, da nazove stvari pravim imenom! – I onda valjda ode kući posle ispunjeniji, nekako – skresao im je! A ovih petorica onako gledaju – pa, jebi ga, džaba ja pišem 20 godina o fašizmu u ovoj zemlji, džaba ja govorim 20 godina o fašizmu u ovoj zemlji, ustade čovek i načisto me sreza, kaže nisam nazvao stvar pravim imenom.
Nemojte da… mislim naprosto nemojte da se bavimo takvim stvarima, dajte da razgovaramo ozbiljno. Znači, ne postoji nikakav problem da se nazove fašizmom ono što jeste fašizam. I da sam želeo da upotrebim tu reč u tom kontekstu u kojem vi hoćete, ja bih to upotrebio. Međutim ako nisam, onda za to valjda imam neki jači razlog od toga što volim odjednom, naprasno sam počeo da volim da se koristim eufemizmima. Dakle naprosto, sve što smo imali, imali smo – imali smo i te logore – ti logori su nešto o čemu sam tada pisao i nemojte zato sada da o tome govrimo. I ti logori nisu bili logori za političke neistomišljenike nego dobro znamo, i vi u Sremu jako dobro znate za koga i za koju kategoriju stanovništva i ratnih zarobljenika su bili namenjeni, i postojalo je par tih medija koji su o tome uopšte nešto smeli u to vreme da zucnu tako da ko je hteo da zna tada, i tada je to mogao da zna, i tu nema šta da se govori.
Ja ne mogu sad da kažem da neka buduća vlast sprema neke nove logore, jer ja za to nemam apsolutno nikakvih indicija. I to nema nikakve veze s Hitlerom i da li je neko ’33. godine znao za to da će doći Dahau. Pa nije morao da zna da će doći Dahau, ali je Hitler imao veoma jasan antisemitski program koji je počeo da ispunjava prvog dana na vlasti. Čitajte, u Novom Sadu je objavljena knjiga „Istorija jednog Nemca“ Sebastijana Hafnera – ’33. godine je taj čovek… odmah je ostao bez posla i šta ja znam, a nije čak ni bio Jevrej! On je iskazao određene sumnje prema nacizmu i odmah je bio domaći izdajnik, odmah je ostao bez posla i tako dalje.
Dakle, nije to nikakva misterija, niste vi morali da znate da će baš nastati Dahau, ali je bilo jasno, i svako ko je glasao za Hitlera, morao je znati već te ’33. godine da glasa za rasistu, da glasa za nekog ko javno zagovara da ljude neke druge nacije i vere treba jednostavno prognati, izbaciti ih, za početak, s posla, onemogućiti im normalan život, da su oni, tako neka, krasta na telu nemačkog naroda i tako dalje. Dakle, nije tu bilo nikakvih mistifikacija. Međutim znate, politički protivnici će vam uvek jako dobro eksploatirati ako vi reči upotrebljavate neodgovorno. Ako vi tri puta viknete „fašista“, za bilo koga ko vam se ne dopada, četvrti put kad kažete „fašista“ za pravog fašistu, svi će biti ravnodušni – ooo, ovaj ionako stalno govori o nekim fašistima. Dakle, apelujem na to da razgovaramo ozbiljno. Hvala.

Podelite ovu stranicu!