Tribina TIŠINA O VOJVODINI (Kikinda)

16 Oct 2010

Veoma je važno da se politički artikuliše građanska Vojvodina, i tu je uloga vojvođanskih stranaka, nevladinih organizacija i intelektualaca - ogromna. To ne može da uradi neko iz Beograda ili iz Brisela, a i zašto bi. Vojvođani sami moraju da artikulišu šta je to što jeste politički interes građanske, a samim tim i jake Vojvodine

TRIBINA TIŠINA O VOJVODINI

U?estvovali:
Mirko ?or?evi?, publicista
Teofil Pan?i?, novinski pisac
Ana Devi?, sociološkinja istorije
Bogoljub Savin, istori?ar

Moderator:
Dinko Gruhonji?, predsednik NDNV

Kulturni centar Kikinda
?etvrtak, 14. oktobar 2010, sa po?etkom u 19,00 ?asova

Dinko Gruhonji?: Dobro ve?e i dobro došli na tribinu Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Hvala Kulturnom centru Kikinda, koji je naš ljubazni doma?in ve?eras. Ovo je ?etvrta i poslednja tribina u ovom ciklusu pod nazivom “Tišina o Vojvodini”. Pre Kikinde bili smo u Pan?evu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu, i evo završavamo na severu Banata sa ovom temom. Naši ve?erašnji gosti su Ana Devi?, sociološkinja istorije, Bogoljub Savin, istori?ar, i Teofil Pan?i?, novinski pisac. Pridruži?e nam se kasnije i Mirko ?or?evi?, koji je imao problem u proputovanju kroz Beograd.
“Tišina o Vojvodini” je ciklus tribina NDNV-a u okviru kojeg smo imali i seminar proteklog vikenda na Pali?u pod nazivom “Izveštavanje o Vojvodini”. U okviru istog projekta imamo i naš informativni portal Autonomija.info. Ako ga niste imali prilike videti, preporu?ujem ga vašoj pažnji. A sve to podržala je ameri?ka fondacija NED. Mi ?emo nastaviti, i posle završetka ovog ciklusa, da pronalazimo sredstva da nastavimo i sa seminarima za mlade novinare i sa javnim tribinama, a naro?ito da održavamo sajt Autonomija.info u životu, s obzirom da smatramo da je prosto zastrašuju?a ta medijska tišina koja vlada o Vojvodini, a naro?ito ?injenica da su vojvo?anski mediji duboko provincijalizovani, veoma malo ?itani i gledani i da, samim tim, mi novinari ne možemo na pravi na?in da artikulišemo pitanja autonomije i položaja Vojvodine u današnjoj Srbiji.
Za po?etak bih pozvao našu goš?u iz inostranstva koja je trenutno tu, na privremenom boravku u Novom Sadu, Anu Devi?, a koja ina?e predaje na inostranim univerzitetima, i pitao je o onome o ?emu mi retko imamo prilike i da slušamo na ovom malom ostrvu na kojem živimo, ve? dvadesetak godina manje ili više izolovani od zbivanja u modernom svetu. Kako se percipira uopšte u zapadnoj nauci i u zapadnoj javnosti pitanje Vojvodine i da li je ono uopšte problematizovano i ako jeste, do kog nivoa?

Ana Devi?: Hvala. Velika mi ?ast što sam u Kikindi. Ina?e se ose?am veoma krivom što zapravo veoma slabo poznajem ove delove Vojvodine, tako da sam naro?ito zahvalna na pozivu i na vašoj pažnji. Bavim se akademskim istraživanjima, ali u isto vreme se trudim na neki na?in da razumem i razloge zbog kojih u praksi neka pitanja ostaju manje osvetljena od drugih. To je možda i akademsko pitanje. Sa druge strane, imam mnogo veze i sa ovim tipom novinarskih istraživanja koja imaju veze sa aktivizmom. To je moje interesovanje za problematiku Vojvodine, vezano sa mojom aktivisti?kom predistorijom i interesovanjima.
Prvi put sam po?ela da se interesujem za to kako se Vojvodina pojavljuje u sferi i akademskih i medijskih istraživanja na zapadu, gde sam se školovala i radila, negde krajem devedestih, kada je po?ela ja?a mobilizacija za budu?u najavljivanu i o?ekivanu smenu režima u Srbiji. I ono što mi je u onom trenutku bilo interesantno jeste da pratim na koji na?in su se pojedini akteri u zapadnim zemljama zainteresovali za razna pitanja koja se ti?u budu?e demokratizacije Srbije nakon pada Miloševi?evog režima. Ono što je bilo interesantno jeste, u stvari, razmatrati na?ine na koji su se pojedini akteri u akademskoj sferi ili u sferi vladinih ili nevladinih organizacija po?eli interesovati za pitanje Vojvodine.
Zapravo, pitanje koje se nekako kristalizovalo na sva ta tri nivoa jeste kakav može biti doprinos jednog multietni?kog regiona budu?oj demokratizaciji Srbije. To je neko najopštije pitanje, koje se svugde pojavilo kao problem. U sferi akademskih istraživanja – pošto mi intelektualci uvek kasnimo sa svime, iako se pravimo da smo avangarda, a u stvari uopšte nismo niti imamo bilo kakvu mo? predvi?anja i bolje da se ne bavimo predvi?anjima – akteri koji su prednja?ili u tom postavljanju pitanja o Vojvodini bili su vladini akteri u Sjedinjenim Ameri?kim Državama i neke nevladine organizacije koje su se tu pojavljivale i prijavljivale se za sredstva. Jedna od takvih organizacija koja se prva pojavila na terenu iz SAD-a bio je “Projekat o etni?kim odnosima”. Oni su se pojavili negde devedesetih i organizovali prve sastanke. Njihov fokus i njihovo pitanje o Vojvodini je bilo: na koji na?in se mogu definisati miroljubivi odnosi izme?u etni?kih grupa? Pošli su od toga da su ugledali Vojvodinu, u kojoj nije bilo ratova, i onda su rešili da po?nu od te osnove i da prou?avaju tu sferu me?uetni?kih odnosa kao nešto što može biti i politi?ki doprinos. Pitanje je bilo kako se taj kapital, koji su oni zatekli, dalje može razvijati kao kapital u budu?oj demokratizaciji Srbije. Tu je bilo nekoliko sastanaka, verovatno se i vi se?ate kako se to odvijalo. Dakle, organizovali su nekoliko skupova u Vojvodini i o Vojvodini.
Njihove aktivnosti su me?utim zamrle negde oko 2004–2005. godine. Ako pogledate sada njihov sajt, vide?ete gde se danas održavaju njihovi skupovi i koje su njihove teme – ako govorimo o našem regionu, njihova sfera interesovanja se pomerila na Kosovo. Eventualno možda još ima nekih skupova i nekih sredstava koji se ti?u Bosne i Hercegovine, ali uglavnom, sve što se ti?e Vojvodine, zaustavilo se tih godina.
Kada je re? o Paktu za stabilnost jugoisto?ne Evrope, o kome ne treba puno da pri?am, tako?e su projekti koji se ti?u Vojvodine kao specifi?ne regije imali sli?nu perspektivu. Pošli su od premise da je ovo dragoceni region i da tu treba oživeti sferu raznih nevladinih organizacija, medijsku sferu u toj kampanji koja je prethodila izborima 2000. godine. I taj Pakt se isto tako rasto?io i pretvorio se u neke druge projekte… Fragmentirao se… I zajedno sa fragmentacijom jednog tako krupnog projekta, koji je “vukao” vrlo ozbiljna sredstva iz Evropske unije, i interesovanje za Vojvodinu je iš?ilelo.
Što se ti?e akademskih istraživanja, u njima je Vojvodina još manje u fokusu. Što je vrlo tužno. Ja sam sama pisala nekoliko radova po?etkom 2000. godine i posle toga su mi se javljali razni istraživa?i, ne zato što su ti radovi bili nešto jako dobri, nego zato što naprosto nije bilo druge literature o Vojvodini. Kada se dobro i interesantno piše o Vojvodini, to je uvek nešto što je na margini. Najbolji radovi koji se pišu u mojoj oblasti, a to su politi?ke nauke i sociologija, jesu oni radovi koji govore o etno-federalizmu.
U svim tim radovima, koji porede razli?ite regione, postavlja se jedno pitanje: da li je etno-federalizam kao model nešto što pomaže me?uetni?koj saradnji, koegzistenciji i demokratizaciji ili je to nešto što odmaže. To bih pitanje uvek postavila, pa i na ovakvim tribinama. Kada kažem etno-federalizam, ne mislim kao nešto što je proces, nego nešto što je dato i što je ve? postojalo u odre?enoj formi u prethodnom periodu. To je naro?ito interesantno u onim regionima gde se dogodila jedna dramati?na transformacija i u politi?koj i u ekonomskoj sferi, i u sferi prestrukturiranja i raspada država. Tamo se etno-federalizam nasle?uje u jednoj potpuno druga?ijoj formi, zato što se menjaju i politi?ka i ekonomska forma i oblici gra?anstva, i definicija nacionalne politike i definicija etniciteta.
Dakle, Vojvodina se pojavljuje u sferi tih akademskih istraživanja samo kao jedna ta?ka u istraživanjima koja porede npr. situaciju u Abhaziji, Adžariji, ?e?eniji ili Dagestanu. To su sve regioni u kojima je postojao etno-federalizam i nau?nici postavljaju pitanje: da vidimo, gde se nalaze te promenljive ili varijable koje su potrebne da bi se dogodio demokratski proces i da ne bi došlo do nasilja. Uglavnom, zaklju?ci do kojih se dolazi jesu da nijedna varijabla ako se ide do ekstrema – ne može biti garancija… Ne može se tu od intelektualaca o?ekivati neki recept, što naravno nije dobro.
Ali, ono što je interesantno u ovim istraživanjima jeste da – kada dolaze do nekih zaklju?aka o Vojvodini, ?ak i kada oni nemaju nikakve veze sa akterima na terenu – oni tragaju za razlozima zbog kojih regioni kao što je Vojvodina nisu bili žarišta nekih dramati?nih etno-nacionalisti?kih sukoba i ratova. Odgovor na to pitanje je naj?eš?e: zadržavanje odre?enog nivoa status kvoa. To je prili?no obeshrabruju?e, jer se u stvari ništa ne rasvetljava na terenu. To je samo pitanje koje se ti?e jako, jako uskog razmatranog zadatka. Osobe koje se time bave jesu politikolozi koji, naravno, dobijaju velika sredstva za takve uporedne projekte koji treba da su orijentisani prema prakti?noj politici.
Sada bi moje pitanje bilo, u takvom jednom siromašnom akademskom i u prakti?nom okruženju, na koji na?in je dobro da se formuliše pitanje problema u Vojvodini. Kakav je taj problem? Da li je to problem nedovoljnog preuzimanja dobrih stvari iz prethodnog modela etno-federalizma, da li je dobro više insistirati na onome što se dešava kada se projekti prijavljuju kod Evropske Unije, a to je i?i u kulturnu sferu i govoriti o tome da treba sa?uvati neke posebne vidove manjinskih identiteta, posebne vidove multikulturalizma. Ono što bi neki ironi?no nazvali – taksonomski pristup. Zna?i, sa?uvati te neke dragocene, prelepe leptire pod staklom. Eto, to su pitanja…

Dinko Gruhonji?
: Imate li odgovore da nam ponudite?

Ana Devi?: Pa, teško je nuditi odgovore. Mi treba da budemo vrlo odgovorni i svesni toga u kakvim se pozicijama nalazimo. Ako mi smatramo da je nešto zna?ajno u o?uvanju ili razvijanju te autonomije Vojvodine, onda je bitno za nas da definišemo koji je to proces koji je nama zna?ajan.

Dinko Gruhonji?
: Da li vidite da je neko to probao da definiše u Vojvodini?

Anan Devi?
: Pa, ja vidim samo fragmente. Zato sam se danas i našalila kada smo se dogovarali o tehni?kim detaljima dolaska u Kikindu. Pohvalila sam organizatore na brizi i rekla: ko zna šta bi se sve moglo u?initi da i drugi toliko brinu o Vojvodini! Eto, ne znam. Možda je pitanje, stvarno, pitanje fokusa.

Dinko Gruhonji?
: Kada smo ve? kod artikulacije, gospodine Savin, šta se dešava sa politi?kom artikulacijom ovih fragmenata o kojima je gospo?a Devi? pri?ala?

Bogoljub Savin
: Kod nas su istraživanja o Vojvodini retka. Uglavnom to rade novinari, i to je pohvalno za njih. Me?utim, nau?nih istraživanja o kojima je Ana govorila – nema. Prvo nema institucionalno, jer nemamo institute društvenih nauka u Vojvodini. Nemamo institut za istoriju, koji smo nekada imali i koji je ukinut 1991. godine zajedno sa ukidanjem velikog dela vojvo?anske autonomije. Ukinuta je dragocena institucija, koja bi danas mogla da bude ne samo institut za istoriju ve? i za društvene nauke i istraživanja u drugim društvenim oblastima. To nedostaje.
Tako?e, nemamo zavod za statistiku i nemamo statisti?ke podatke. Da bismo se bavili naukom, morali bismo imati i to, ali i niz drugih stvari. Ja sam istori?ar i mene je istorija Vojvodine oduvek zanimala. Radio sam u tom nesre?nom institutu koji je ugašen. I danas kada se osvrnem, vidim koliko nam sve to nedostaje. Štaviše – znam situaciju pošto vodim jedan ?asopis za istoriju koji je godišnjak Arhiva grada Novog Sada – nezahvalno je mladim istori?arima da najave temu koja ?e se baviti ne Vojvodinom nego ?ak, recimo, i samo sgradom Novim Sadom. Samo jedan doktorat imate iz istorije grada Novog Sada. Na temu Vojvodine, recimo, doktorirao je jedan mladi nau?nik u Be?u. Upravo na doga?ajima koji su neverovatno interesantni – odnosu komunista posle Drugog svetskog rata prema agraru i vojvo?anskom selu. Vrlo zna?ajna tema kojom smo mi Vojvo?ani ponekad i optere?eni. ?ini mi se da u svetu ima više nau?nih istraživanja nego kod nas. To je prvi problem koji govori o ovome o ?emu sta me pitali.
Drugi problem jeste nedostatak u našem mentalitetu, nedostatak volje za istraživanjem. Ne moramo mi biti nau?nici, doktori nauka, itd. Ali naša zavi?ajnost bi trebala da nas podsti?e da prou?avamo naš kraj, naš region. ?ak i ako stavimo na stranu to pitanje politi?ke autonomije, oko koje se sporimo ve? duže vreme. Taj problem je uo?io kod nas još Vasa Staji?, koga smo aktuelizovali poslednjih par godina i koji je vama dobro znan ovde u Kikindi. On je primetio isti taj problem u onom burnom vremenu, u onoj velikoj prašini koja se digla posle Prvog svetskog rata, postavljaju?i pitanje: a šta sa Vojvodinom? U pitanju je bila tema ulaska Vojvodine u kraljevinu, da li kao jugoslovenski entitet ili kao izrazito srpski entitet, koji je zastupao Jaša Tomi?. Tada je jedan veliki ?ovek i istraživa?, nau?nik svetskog zna?aja, Jovan Cviji?, rekao Vasi Staji?u veliku istinu: vi ne?ete mo?i da dobijeti ništa što ne otmete! Aludirao je pri tom na borbenost, na mentalitet, na politi?ku borbu koja, ?ini mi se, nedostaje. Pored istraživanja, nedostaje i politi?ka aktivnost.
U Vojvodini su se kroz istoriju smenjivali dizanje prašine i tišina. Prašina i tišina se smenjuju. Obi?no su se dizale tenzije i prašina kada su se zbivali važni istorijski doga?aji. S kraja 18. veka, kada je ve? na neki na?in uobli?ena pri?a o Vojvodini i kada je srpski narod shvatio da više nema povratka na jug. Jednostavno, o Vojvodini je po?elo da se pri?a kao o jednom prostoru, koji ina?e do tada nije ni bio zamišljen kao važan i specifi?an prostor. Tada je inspiracija bila Francuska revolucija, sigurno…
U 19. veku, 1848. godine, i Sterija je u svoju književnost inkorporirao nedostatke vojvo?anskog mentaliteta u politi?koj artikulaciji svojih interesa. Vojvo?ani nemaju osobinu da znaju da artikulišu svoje politi?ke interese. To je ?injenica koju moramo imati u vidu, i ona je ?injenica od davnina do danas. Znamo da je 20. vek, od Prvog svetskog rata pa naovamo, imao nekoliko nau?nika, da ih ne re?am, a spomenuo sam Vasu Staji?a, koji su ukazivali na probleme sa kojima se suo?avaju Vojvo?ani. Potom, posle Drugog svetskog rata ponovo se otvorilo pitanje koji je nivo autonomije Vojvodine. A onda je krajem šezdesetih otvoreno pitanje, takozvanih, amandmana na Ustav. Rezultat toga je Ustav iz 1974. godine. Vojvodina dobija svoj ustav. Nemojmo misliti da Vojvodina i pre toga nije imala svoj ustav. Vojvodina je imala svoj Ustav u za?etku još 1849. godine. Vojvodina je tada dobila onu tzv. krunovinsku autonomiju u jednoj sasvim drugoj feudalnoj državi. Namerno podse?am na istorijske ?injenice, da bih kontekstualizovao sadašnjost u mene kroz koje je prolazila vojvo?anska autonomija.
Danas možemo da konstatujemo da u suštini, i to je po meni glavna karakteristika, vojvo?ansko stanovništvo, gra?ani Vojvodine, bez obzira koje su nacionalnosti, oduvek imaju problem centra i odnosa sa centrom. U 18. veku to je bio Be?, u 19. to je bila Budimpešta, a u 20. veku to je bio Beograd. Dakle, to su problemi odnosa centra i provincije, kako je centar obi?no naziva. A šta je provincija? Provincija je onaj prostor koji ne odlu?uje o sebi ili koji samo delimi?no odlu?uje o sebi. Tom provincijalizacijom mi smo, ?ini se danas došli do toga da sada prepoznajemo vrlo visoke kote provincijalizacije u Vojvodini.
Evo, ja sam ?ovek koji radi u kulturi i mogu da kažem da mi ?ak više ne odlu?ujemo ni o najelementarnijim stvarima kada su u pitanju institucije kulture. Bilo da su pokrajinske ili gradske… Da li ?emo mi biti u stanju da sada, posle ovih pri?a koje su dovele do dizanja prašine kada se usvajao vojvo?anski Statut (iako shvatamo da je to na neki na?in bila vešta?ki dignuta prašina koja je nekome odgovarala), artikulišemo vlastite interese i otvorimo neka suštinska pitanja? Moramo prvo da se dogovorimo oko toga ko ?e ih otvoriti, kako ?e ih otvoriti… Mi imamo skupštinu, mi imamo politi?ke stranke, ali pitanje je kako artikulisati te politi?ke interese, kako probuditi iz tišine vojvo?anski živalj.
Svi znamo kakva je danas politi?ka situacija, ali ja upravo mislim da treba aktivno postavljati pitanja o nadležnosti pokrajine, a pre svega govoriti o ekonomskom pitanju. Mi ne možemo govoriti o politi?kom pitanju stalno, a da ne pominjemo probleme ekonomskog razvoja Vojvodine. Prošli put je gospodin Vegel u Novom Sadu pomenuo i izborni zakon. Dakle, postoji niz institucionalnih stvari o kojima moramo govoriti. Mogao bih sada ?itavu lepezu problema da re?am, ali nije mi ni namera i mislim da me slušaoci razumeju.
Zna?i, niz stvari iz našeg mentaliteta moramo da osvetlimo i pokušamo neke mane da otklonimo. Svi smo svesni da je ono o ?emu je u 19. veku sanjao, recimo, Mileti? i drugi, da ?e ostale etni?ke grupe prihvatiti Vojvodinu, da je to danas ostvareno. Kada je Mileti? 1860. godine rekao „mi jesmo Srbi, ali smo i gra?ani“, to je bio strašan plus i velika re?enica. Danas je to normalno. Sada se postavlja pitanje možemo li danas ponovo pokrenuti pri?u o gra?anskoj Voojvodini?
Sklon sam da verujem da ?e se uskoro otvoriti pitanja o prenosu nadležnosti koja ne mogu i?i bez finansijske potpore. Ne može Vojvodina sama od sebe da „vu?e“ nekakve nadležnosti koje ne može finansijski da pokrije…
Znamo još jednu veoma bitnu ?injenicu. Kada je bio referendum za novi Ustav, Vojvo?ani nisu glasali za njega. Kada je tajno glasanje, mi smo skloni da na jedan – nemojte mi zameriti na izrazu – podmukao na?in vratimo loptu na drugu stranu i da kažemo: znamo mi o ?emu se radi! Hajde da vidimo, ho?emo li sada artikulisati taj vojvo?anski protest i uspeti da, makar ispod stola, vratimo pitanja koja Beograd u ovom trenutku ne želi da otvara. Ima mnogo razloga, a ima i razumevanja te potrebe u Novom Sadu i celoj Vojvodini.
Slu?ajno sam – samo da vam ovo ispri?am i time ?u završiti svoje obra?anje u ovom trenutku – bio, i još uvek sam, na ?elu odbora za podizanje spomenika Vasi Staji?u u Novom Sadu. Vrlo je zanimljivo kako su se neki odnosili prema toj ideji. U po?etku je bilo nekoliko napada, ali smo na kraju ipak uspeli to da svedemo na jedan normalan odnos prema istoriji. U Novom Sadu ?e se, eto, ipak podi?i neki spomenici idu?e godine, i pored otpora. I Lazi Kosti?u, i Mihajlu Pupinu, i Vasi Staji?u… Dakle, ta tri spomenika su izazvala politi?ku tenziju, usmerenu iz Beograda. Ali ne i spomenik Jaši Tomi?u, koji je podignut za vreme vlasti Srpske radikalne stranke u Novom Sadu. Na njega su ?esto ukazivali ljudi iz Novog Sada i pitali šta da se radi. Nema tu mesta za to pitanje. Mora se i?i dalje. Moramo stalno i?i dalje. Možemo se vra?ati nazad i baviti se istorijom, jer to je nama posao, ali politi?ki, mi moramo stalno i?i korak dalje. Otvarati ta pitanja, izvla?iti ih ispod stola i hrabro ulaziti u raspravu, onako kako je to ura?eno sa pri?om o Vasi Staji?u, onako kao što je i on govorio: „Nemojte kukati, nemojte se vajkati, jer na kraju krajeva sve što ne bude valjalo u Vojvodini bi?e samo naša greška!“ Dakle, naša vojvo?anska greška! Niko drugi za to ne?e biti kriv…

Dinko Gruhonji?:
Kada ste spomenuli tu ?injenicu da je na ustavnom referndumu, koji je trajao dva dana i na kojem je Ustav usvojen u foto-finišu, i pored sve kra?e, treba re?i da se u Vojvodini samo 45 odsto gra?ana glasalo, navodno – ZA. Mada je broj verovatno zna?ajno manji. Promena Ustava Srbije je neminovnost ukoliko Srbija makar malo želi da bude kandidat za EU. Nisam pravnik ni stru?njak za ustavna pitanja, ali i laicima je jasno da je ovaj Ustav apsolutno, u mnogim svojim delovima, antievropski, barem u tom formalno-pravnom smislu i da ?e morati da do?e do njegove izmene. Pa, ako smo imali toliku artikulaciju, kako ste vi kazali, podmuklog nezadovoljstva, možda je idealna prilika da ga artikulišemo na glasniji na?in…

Bogoljub Savin:
Gra?ani Vojvodine su neglasanjem za Ustav poslali jasnu poruku i mora?e se ponovo postaviti pitanje tog Ustava. To je po meni normalno.

Dinko Gruhnji?:
OK! I mi obe?avamo, sa naše strane, da ?emo se truditi da baš možda slede?i ciklus tribina bude revitalizacija vojvo?anskog protesta i bojkota referenduma o Ustavu. Mi smo bojkotovali ustavni referndum kao nevladine organizacije, i pokazalo se da je taj bojkot, što se ti?e Vojvodine, bio u potpunosti ispravan.
Teofile, kada govorimo o artikulaciji vojvo?anskog pitanja, uvek do?emo do pitanja identiteta Vojvodine. Ti se jako iznerviraš kada se pitanje Vojvodine svodi samo na pitanje novca. Zašto?

Teofil Pan?i?:
Da, istina je da se iznerviram kada se svodi samo na novce, zato što mislim da je to onaj najmanji zajedni?ki naziv koji je sam po sebi u redu i neophodan je, ali naprosto nije dovoljan. Jer da jeste dovoljan, onda bi se u ovih 20 godina – od kada traje ta pri?a o reuspostavljanju, ako se tako može re?i, autonomije Vojvodine – valjda sa tim nešto uradilo. Nije se, me?utim, uradilo ništa.
Dakle, politi?ke stranke koje kao okosnicu svog programa imaju borbu za ozbiljniju i temeljniju autonomiju Vojvodine, svih ovih godina obitavaju negde na margini i unutar same Vojvodine ne postižu naro?ito spektakularne izborne rezultate. Za to postoje i takozvani subjektivni razlozi, kako se to nekad govorilo, i objektivne okolnosti i subjektivne slabosti. No, te subjektivne slabosti nisu dovoljno objašnjenje. Po meni, od po?etka tu postoji jedan problem u politi?koj artikulaciji ili, pre bih rekao, u izbegavanju politi?ke artikulacije tog problema Vojvodine. Naime, svi vi dobro znate, na nivou svakodnevnog života i razgovora sa bližnjima, da samo nekoliko godina posle onog prvog udara ranih ’90, kada je eskplodirao nacionalizam i rat i kada je svaki pojam autonomije bio nešto samo po sebi “fuj” – da su, ?im je prošao taj prvi udar, odjednom mnogi ljudi raznih politi?kih opredeljenja sebe po?eli da definišu kao neku vrstu paraautonomaša. Dakle, ja sam za to, moji novci u mom džepu, itd.
A onda kada do?e vreme da iza?u na izbore i da to nekako preto?e u politi?ku ?injenicu, oni to zapravo ne urade. Zašto ne urade? Po meni, jedan od bitnih razloga za to treba tražiti i unutar samih autonomisti?kih politi?kih snaga. Kada kažem snaga, ne mislim samo na stranke i na nevladine organizacije. Mislim i na intelektualce, koji su o tome govorili i pisali i promišljali te stvari. Mislim, na kraju krajeva, i na medije i na novinare, itd.
Dakle, sve vreme se zaobilazila jedna ?injenica: pitanje autonomije Vojvodine ne može nikada biti samo pitanje – naši novci u našem džepu, jer to je pitanje decentralizacije. Pitanje decentralizacije je u redu, ali, znate, ono ne mu?i samo Vojvodinu. Pa i ljudi u Leskovcu i u ?a?ku, i gde god ho?ete, svi oni žele svoje novce u svom džepu. A svi mi dobro znamo da sa Vojvodinom postoji nešto što je razlikuje i što razlikuje njenu razli?itost, ako tako smem da kažem, u odnosu na centar, i u odnosu na ?a?ak, Niš ili Leskovac. E, šta je to? E, pa, to je upravo ono što nosi obeležje identiteta Vojvodine. Dakle, Vojvodina se kroz istoriju razli?ito razvijala. Ja ne kažem da Vojvodina zbog toga bolja, jer bi to bio jedan kultur-rasisti?ki pristup. Ali ona jeste razli?ita. Ta razli?itost se i može i mora politi?ki artikulisati.
Sasvim je legitimno, ne samo zbog njenog etni?kog sastava, koji je druga?iji u odnosu na takozvanu užu Srbiju i nije za zanemarivanje, nego i zbog ukupnog kulturnog identiteta njenih ljudi.
Naveš?u neke veoma jednostavne primere i proba?u da to kažem sasvim jednostavno. Spominjali smo Ustav. I onda imate ovo na ?emu jako insistira naša nacionalisti?ka desnica i to ostaje jedna od njenih opsesija ve? 20 i kusur godina. To je taj fantazam o ugroženosti ?irilice, koji se onda manifestuje i kroz ustavnu materiju tako da je ?irilica definisana kao službeno, bože moj, jedino pismo… itd. Dok je, potom, u predlogu Statuta Vojvodine stajalo, otprilike, da su u Vojvodini ?irilica i latinica ravnopravne. E, onda neko ustane i kaže: ne može tako, jer to je protivustavno. Elem, ako ho?ete da ?irilica i latinica u Vojvodini budu ravnopravne, onda vi zapravo ispadate separatista.
Na to imam dva mogu?a odgovora. Prvi, autonomija koja nije ovlaš?ena da rešava i takva elementarna kulturno-identitetska pitanja, koja ne zadiru u treitorijalni integritet ili bilo šta drugo bilo koje države – naprosto nije autonomija nego smejurija. Drugo, svako ko misli da je ta razlika, gde se Statut razlikuje u odnosu na Ustav, elemenat separatizma – ja za njega imam veoma jednostavan predlog. Pa, ok! Stavite to i u Ustav Srbije. Pa ?e onda biti jednako. I svaki put kada u Vojvodini postoji neki predlog koji je realno izmerivo, dokazivo, bolji, napredniji – on naprosto može biti ponu?en celini. Ako celina iz bilo kojeg razloga ne želi da ga prihvati, Vojvodina može da zadrži to pravo i da ga primenjuje na svojoj teritoriji. To ?ini element razlike. Element razlike ?ine istorijski sedimenti jednog specifi?nog na?ina življenja koji moraju biti artikulisani i na politi?ki i na intelektualni, i na medijski, i na svaki drugi na?in.
Volim da ispri?am jednu anegdotu, kada me neko pita šta je ta razlika i kako neko može da vam održi jednu vrstu lekcije o razlici. To mi se dogodilo pre nekoliko godina, kada sam došao sa devojkom u Umag na letovanje. I tek što smo stigli i raspakovali se, bilo je ve?ernje doba, i onako umorni od celodnevnog putovanja samo smo ostavili stvari u apartmanu i istr?ali malo na svež vazduh. Muvali se malo po gradu i došli u stari centar Umaga. Šetamo, tako, glavnom ulicom i stanemo pred jednu poslasti?arnicu, te se domun?avamo ho?emo li da kupimo sladoled ili ne, a pred radnjom stoji ?ovek koji je o?igledno gazda. On nas je ?uo, i po na?inu na koji smo razgovarali prepoznao je da smo “sa ovih strana”. Pogledao nas je, nasmešio se i rekao: ne bojte se ništa, ovo je Istra! E sad, nije da smo se mi nešto bojali, ali ta njegova re?enica „Ovo je Istra“, fundamentalno objašnjava jednu važnu ?injenicu o tome gde smo mi to došli. Dakle, on je rekao, ne znam ja kako je u Gospi?u, u Osijeku, ovde-onde, u nekim drugim krajevima moje države, ali ljudi, ovo je Istra i ovde slobodno govorite kako god ho?ete.
E, taj element razlike, ako Vojvodina nema, onda je pri?a o Vojvodini besmislena i onda se sve svodi na trivijalna piranja ?ija ?e kasa više da pokupi novca. Ja sam tim pitanjima zamoren. Mislim da je to ono što je jako važno, a ?ini mi se da je svih ovih godina pomalo nedostajalo, da li pameti, da li kuraži, da li ne?ega tre?eg, da se malo ozbiljnije u politici postavi to pitanje o Vojvodini. Se?ate se dobro kako je izgledala Vojvodina ranih devedesetih, u vreme onih ratova i onih ?udesa. Upravo u Vojvodini je ?esto bivalo najgore. Tu je bio najžeš?i pritisak nacionalista, tu su bile paravojne formacije, tu je bilo „trista ?uda“, tu ste vi?ali ljude u maskirnim uniformama. Niste ih vi?ali u Leskovcu ili Vranju. Tamo su doduše kasnije postali aktuelni. Naprosto, ovde je bio veoma jak pritisak nacionalista i Vojvodina je najbolje osetila šta to zna?i. I valjda je u ovih petnaestak poslednjih godina uspela da razvije najja?i protivotrov. Jedini protivotrov, ako mene pitate, jeste dosledno insistiranje na gra?anskom konceptu. Gra?anski koncept države je nešto što bi trebalo da bude relevantno za celu Srbiju. To je naprosto jedan univerzalno dobar recept za organizaciju jedne države. Ali ?ak iako bi Srbija kao takva išla u pravcu nekakvog etni?kog ujedinjavanja, Vojvodina i dalje ima istorijsko, moralno, kulturološko pravo da za sebe traži tu vrstu izuzetka. Vojvodina, ako nije zajednica slobodnih i ravnopravnih gra?ana i gra?anki, ona naprosto – nestaje! Onda kopni i gubi svaki smisao.
Završavam sa još jednim zapažanjem. Ja sam povremeno pisao o tome da mi sada nakon onog prvobitnog, divljeg nacionalizma devedesetih, koji je u me?uvremenu ipak mnogo oslabio, prisustvujemo ne?emu što bih nazvao nacionalizmom druge generacije. On je u neku ruku sakrio oružje, iako ga nije bacio. Stavio ga je iza le?a i onako, kao, „vidi mi ruke“. I, izme?u ostalog, se i pluralizovao. I on više nije ekskluzivno, mada jeste dominantno, u vlasništvu ve?inske nacije. Mi smo ovde na pragu toga da napravimo neku vrstu onoga što bi se zvalo – konfederacija nacionalizama! Tu bi umesto Vojvodine kao zajednice slobodnih i ravnopravnih gra?ana i gra?anki dobili neku vrstu Vojvodine etni?kih feuda. Pa bismo imali etni?ke feude Srba, etni?ke feude Ma?ara, Slovaka, Rumuna itd. Svako bi imao neke svoje etno-knezove, etno-preduzetnike, etno-akademike, etno-ne znam ti ja šta sve ne, i išlo bi se po sistemu neke vrste paralelne koegzistencije u kojoj se što manje mešamo, što manje komuniciramo, ne zanimamo se jedni za druge, nije nam važno šta oni drugi rade, nego, eto, svako upražnjava svoj famozni bogotvoreni etni?ki identitet za sebe.
I onda, kao recept, šta mi dobijamo? Dobijamo tobože harmoniju. Kako ta harmonija izgleda? Ja ?u vas podsetiti kako bi ona mogla izgledati na jednom vrlo jednostavnom primeru. Primer se zove Bosna i Hercegovina. Ovih je dana to pitanje aktualizovano, povodom jedne izložbe Milomira Kova?evi?a, ?uvenog foto-reportera u Sarajevu, koji je fotografisao devedesete i one prve demokratske izbore. Fotografisao je kandidate, plakate, obe?anja, ?udesa… Imate recimo plakate na kojima se SDS, SDA i HDZ zajedno grle, ljube, vole se, vežu zastave i kažu: samo glasajte za nas! Nemojte slu?ajno za ove razne izdajnike, reformiste i socijaldemokrate. Sve je to sumnjiva rabota, nego vi glasajte za nas, a mi ?emo onda zajedno da stvorimo sre?u i divotu i ostala ?udesa…. Znamo dobro kako se to zavšilo. Završilo se u ratu, završilo se u krvi i u strašnom krvoproli?u.
Ne kažem da bi Vojvodinu moglo da zadesi to isto, ali bi je zadesila jedna vrsta dekadencije društvenog tkiva, jedna vrsta degeneracije društvenog tkiva gde bi Vojvodina postala mnogo lakši plen i za centraliste i za sve druge, jer bi na?isto nestala osnovna supstanca. Ako više nije bitan element našeg identiteta da smo mi gra?ani Vojvodine, nego smo mi samo Srbi, Ma?ari, Rumuni – onda mi na neki na?in ostajemo bez odbrane i postajemo element kojim se lako manipuliše.
Zato stalno insistiram da sve ima politi?ki uzrok. Zašto u Vojvodini, za razliku od BiH, nije u trenutku sveopšteg divljanja nacionalizma – došlo do rata? Zašto u BiH jeste, a ovde nije? Nemojmo misliti da je to zato što smo mi kulturniji i civilizovaniji, evropskiji, ili ne znam šta. Nemojte misliti da je to zato što su se tobože u Bosni svi me?usobno potajno mrzeli, pa se samo ?ekala prilika da jedni druge pokolju. To su sve mistifikacije i gluposti. Uzroci su veoma jasne politi?ke naravi. Naprosto, u Vojvodini nije bilo politi?ki organizovanih nacionalizama, jer nije bilo pretenzija na Vojvodinu. Imali smo srpski nacionalizam, koji je bio podmiren. Ostali nacionalizmi su bili marginalni, jer su mati?ne države tih nacionalizama – Hrvatska, Ma?arska, Rumunija, dakle, govorim o susedima Vojvodine – bile nezainteresovane za tu vrstu napada. Nisu htele da upadaju, da ratuju, da osvajaju. One su gledale kako da se pridruže EU ili su se bavile pametnijim stvarima. Sve suprotno od BiH.
U BiH nije došlo do gra?anskog rata. On jeste izme?u ostalog gra?anski rat, ali nije samo to. Do njega nije došlo zbog famozne „viševekovne mržnje“ i ostalih budalaština nego zato što smo imali sasvim konkretan vojni, politi?ki i ekonomski poseg najmanje dve susedne države, koje se zovu Republika Srbija i Republika Hrvatska. I tu je stvar sasvim jasna. I rezultat toga je, neko je spomenuo, etno-federalizam. Pa pogledajte kako etno-federalizam izgleda u BiH. Taj nakazni sistem u kojem imate dve paradržave unutar jedne države, od kojih ni jedna ne može da funkcioniše, koje zapravo jedna drugu stalno sapli?u, a onda zajedno sapli?u BiH kao celinu, da ona na kraju postaje, sa oproštenjem, kao neki šupak Evrope. Zato što jednostavno ništa ne može da se uradi u tom sistemu. On je tako postavljen da ne funkcioniše. On je napravljen da ne bi funkcionisao. On je možda bio dobar u onom trenutku kad je stvoren da zaustavi rat. To je u redu, ali vi ne možete sada da ga ovekove?ite. A upravo se to uradilo.
Kao rezultat toga imali ste sada izbore i onda imate taj etno-federalizam. Treba da se glasa za jednog Srbina, jednog Hrvata i jednog Bošnjaka, koji ?e onda da ?ine kolektivno predsedništvo BiH, i da onda jedan drugog sapli?u. A onda, kao da to nije dovoljno apsurdno, dobijamo to da se za predstavnika Hrvata izabere ?ovek za kojeg se tvrdi da nije izabran ve?inskim glasovima Hrvata nego glasovima Bošnjaka. Pa smo pre izbora imali oglase HDZ u bosanskim medijima u kojima mole “drage Bošnjake da ne glasaju za Željka Komši?a”. Potpuni apsurd.
Jeste li vi ikada ?uli da negde postoji takav oglas: molimo gra?ane te i te nacionalnosti da ne glasaju za tog i tog kandidata, jer to je naš feud i mi treba da izaberemo ko ?e da bude naš predsednik? To su konsekvence te vrste etno-federalizma ili politizovanog multikulturalizma na balkanski na?in.
Zbog toga smatram da je užasno važno da se politi?ki artikuliše gra?anska Vojvodina, i tu je uloga vojvo?anskih stranaka, nevladinih organizacija i intelektualaca – veoma velika. To ne može niko da uradi iz Beograda ni i z Brisela, a i zašto bi. To moraju samo vojvo?anske politi?ke stranke i intelektualci, koji uglavnom traljavo rade svoj posao kada govore o Vojvodini. Oni moraju da artikulišu šta je to što jeste politi?ki interes gra?anske, a samim tim i jake Vojvodine.

Dinko Gruhonji?:
Meni je tu, u stvari, najdraža sintagma “multikulturalni nacionalizam”.

Teofil Pan?i?:
Da. Mi tome sada prisustvujemo. I to što se sada ra?a jeste multikulturalni nacionalizam. I u tome ideja da svaka etni?ka zajednica treba da ima svoju politi?ku stranku i onda vi, “po difoltu”, ne morate više da razmišljate, mozak vam više ne treba. Ako je to princip, vi se samo pred odlazak na izbore podsetite: koje sam ja ono beše nacionalnosti i onda kažete – ja sam Rumun. Onda odem na izbore i zaokružim stranku Rumuna. Ja sam Slovak i idem i zaokružim stranku Slovaka. Ja sam Srbin, pa onda glasam za onu stranku koja je nasrpskija. Koja najviše urla o „srpstvu i ?eki?stvu“. Na taj na?in ubija se smisao politike, jer politika jeste slobodno opredeljivanje za odre?eni set vrednosti. Vi u nešto verujete i zato za nešto ili nekoga glasate. A ne – vi ste ro?eni kao ovo ili ono, pa onda „po difoltu“ glasate za nekoga ko tvrdi da je ro?en u tome istom i zove se sli?no kao vi.

Dinko Gruhonji?:
Mirko, jeste li se adaptirali, pošto ste malo kasnije stigli? Pustio sam Teofila da malo duže pri?a dok se vi ne priviknete na kikindski vazduh. Teofil je govorio o Istri, pa je onda vukao paralele sa Vojvodinom. A mene zanima vaš stav – pošto ste vi u javnosti prepoznati kao dobar poznavalac zbivanja u Srpskoj pravoslavnoj crkvi – o policijskom saopštenju da je 60 odsto demonstranata u nedelju bilo iz „unutrašnjosti“, a provukle su se i informacije da je puno huligana bilo iz ve? poznatih revolucionarnih mesta kao što su Vrbas, Ba?ka Palanka, Crvenka… Dakle, to su ovi sa bogatim iskustvom. Da li je to ta?no i da li su ta?ne ove „sramne“ novinarske insinuacije da su oni pronalazili uto?ište u krilu „matere crkve“ i u zdanjima crkava po Beogradu. I otkud Vojvo?ani tako agresivni?

Mirko ?or?evi?:
Nije to tako teško objasniti. Ali, pre nego što odgovorim na ova pitanja koja su mi postavljena re?i ?u nekoliko re?i o ne?emu drugom. Zapravo o tome, ali iz jednog drugog ugla. Propala je i pukla Jugoslavija, JNA se raspala, sa Srbijom se ni ne zna gde su joj granice. A da li ste primetili da se Vojvodina održava? I uopšte ne puca po nacionalnim i verskim šavovima. Stoji. Tako da neka posebnost Vojvodine postoji. Da vas ne bih ja zamarao istorijom, problem je u tome što tu posebnost i individualitet, identitet, kako ve? ho?ete, treba prepoznati i videti kako on uspeva da opstane. Sve što bi bilo sa nekim nacionalnim predznakom, a u Vojvodini imate silu jednu nacija, vera i konfesija, nekako se uklapa u taj ram koji se zove Vojvodina. Jedino što tu nije u redu jeste to što Vojvodina nema subjektivne politi?ke snage, nema dovoljno profilisanih partija koje poimaju autonomiju na jedan savremen na?in koji je prepoznat u svetu.
Sad da pre?emo na ova pitanja koja su postavljena. Prvo, nakon Drugog svetskog rata promenila se i nacionalna struktura Vojvodine. Sada je 2/3, grubo re?eno, u Vojvodini Srba. Pa se to menja. Ma?ara je bilo toliko i toliko, pa se broj promenio. Slovaka toliko, pa se i to menjalo. Ova matrica “svi su Srbi pravoslavne vere”, koja je politi?ki upotrebljavana i zloupotrebljavana, mnogo godina, lišena je svakog smisla. Ima Srba protestanata, ima Srba muslimana. Tu je to pravoslavlje politi?ki funkcionalizovano i prisvajaju ga kao svoje – nacionalisti?ke partije. Pokazalo se da je i taj srpski nacionalizam Srbiji došao glave, tj. nama je došao glave.
U Vojvodini, vidite, ni to na kraju nije upalilo i ne daje neke rezultate, jer se shvatilo da se u politi?kom smislu ne može i?i na koncept srpske Vojvodine, što je postojalo u 19. veku u doba romantizma. Ne možete i?i da poistovetite Srbe i pravoslavlje, a i ako to uradite, jer Srbi su ve?inom pravoslavni, crkva se u Vojvodini razlikuje od pravoslavne crkve u drugim regijama. Tu je sada problem.
Mi sada u Vojvodini prisustvujemo bujanju nacionalisti?kih grupa koje se vezuju za crkvu. Ali – to su grupe i snage koje nisu izvorno vojvo?anske. To je uvezeno. Da li se razumemo? Uvezeno je to. Nikada vojvo?ansko pravoslavlje nije bilo agresivno nacionalisti?ko, nego se prepoznavalo u jednom kulturnom miljeu. I na kraju, u vreme ciklusa Miloševi?evih ratova te iste tendencije smo mogli da pratimo. Nevolja je u tome što rubni nacionalizmi, verski obojeni, nemaju na šta drugo da se naslone nego se naslanjaju na crkvu.
Jedan od poslednjih ataka na Vojvodinu, da se ona kona?no dokraj?i, poti?e iz same Vojvodine. Jogurt revolucija, pa Kertes, pa Ba?ka Palanka… Ali, da li ste zapazili da to uopšte nije uspelo? Vojvodina je ostala Vojvodina. To nije potkopalo onaj autenti?ni vojvo?anski identitet, kao ni ove nove ekstremisti?ke grupe. Ili, još nije potkopalo. Ide u tom smeru, ali nije.
A evo i par re?i o onom ?uvenom primeru: srpske pravoslavne crkve u Vojvodini su gra?ene u baroknom stilu. To je barok i u svim svetskim enciklopedijama imate srpski pravoslavni barok u Vojvodini kao kulturnu vrednost prepoznatljivu u mapi evropskih i svetskih vrednosti. Danas se bukvalno uništava vojvo?anski barok kao kulturna tekovina, a grade se nove crkve u raško-vizantijskom stilu, iako ovde od Vizantije ni traga nema. To bi bilo isto kao kada biste negde dole u Raškoj sagradili neku pravoslavnu crkvu u gotskom stilu. Sada se Vojvodini, ali sre?om to nije dominantno, forsiraju teze da je barok bio greška, kao i da je Dositej Obradovi? bio – greška!
Trojica vladika potpisuju ?ur?evdansko pismo Haralampiju. To je dokumenat koji se širi u Vojvodini, ali ima malo uticaja. U pismu se tvrdi da je Dositej Obradovi? – „mason, strani pla?enik, nula od nule, nikakav mislilac i pisac“. Jer „donosi mrak sa Zapada“. ?itavo se jedno doba odbacuje. Doba koje je dalo evropski pe?at Srbiji. I tvrdi se u doktorskim disertacijama koje se publikuju u Novom Sadu u krilu crkve – da je vojvo?anski barok i karlova?ko pojanje – da su to „rane od r?avih klinova koje se zabadaju u telo gospodnje“.
Sada se postavlja pitanje, da li je to neki vojvo?anski nacionalizam? Ne! To je jedan anahroni, zastareli srpski nacionalizam iz ranog 19. veka, koji sada pokušava da se implantira ovde, i sre?om on ne daje neke velike rezultate. Problem je u tome što u Vojvodini više nema ni politi?kih subjekata, niti elite koja ume da postavi stvari na temelju tog vojvo?anskog identiteta, koji uopšte nije ni etni?ki, ni nacionalan, nego postoji kao takav.
Svi su digli galamu, se?ate se – kakva sad Vojvo?anska akademija nauka i umetnosti!? Može postojati samo jedna, Srpska akademija nauka, i njeno eventualno istureno odeljenje. Me?utim, greši se i kod te Vojvo?anske akademije nauka. Ja pratim da se u ozbiljnim radovima koji ona nudi ne stavlja akcenat na ovaj identitet koji je kulturni identitet, a ne uskopoliti?ki.
U Vojvodini danas imate, pored ostalih nevolja, i uvezen sistem partokratije. Postojali su radikali u Vojvodini u 19. veku, ali nikada nisu bili dominantni. Sada radikali, novi i stari, u Vojvodini, uprkos esktremnim grupama, nisu dominantni. Sa druge strane, radikalske partije još uvek dominiraju Srbijom. Pogledajte današnju debatu u visokom domu republike u Beogradu – ista ona pri?a kao iz ranog 19. veka…
U gra?anstvu je budu?nost Vojvodine. Samo u tome. Jer, bude li pucala po nacionalnim šavovima i verskim šavovima, ne?e biti dobro. Tu ?u sada, na kraju, da odgovorim na ovo predsednikovo pitanje. Tu se crkva ne snalazi baš najbolje. Oni imaju dve koncepcije što se ti?e Vojvodine. Jedna je javna: Vojvodina može biti samo kanonsko podru?je SPC-a, samo crkveno pravoslavno vizantijsko pojanje. A druga koncepcija je da je ipak postojala Karlova?ka patrijaršija, koja je imala šesto mesto u diptihu pravoslavnih crkava sveta, a Srbija je imala 11. mesto. Postaje im jasno da nije te Vojvodine bilo, pa ne bi uopšte ni srpske crkve bilo. Barem za poslednjih 150 godina. Uopšte je ne bi bilo, jer Grci su postavili svoje mitropolite u Beogradu i za celu Srbiju, a narod ih uopšte nije razumeo. Pa ne bi bilo ni Vuka ni Dositeja. Da ne davim dalje, nadam se da sam odgovorio na ovo pitanje…

Dinko Gruhonji?:
Na kraju, želeo bih da pitam Anu da li posle ove pri?e koju je ve?eras ?ula o Vojvodini ima nešto da doda.

Ana Devi?:
Pa, imam nešto da dodam. U stvari sam želela da ?ujem izlaganja kolega koji se bave ne?im što je veoma zna?ajno za akademska istraživanja. Htela sam svojim izlaganjem vrlo kratko da isprovociram jedno saznanje o velikoj nedostatnosti, odnosno nepostojanju dodira izme?u politi?ke prakse sa jedne strane i izme?u novinarskog pisanja, umetni?ke sfere i onoga kako ljudi koji imaju mo? u akademskoj sferi i u sferi davanja sredstava za istraživanja u onim zemljama gde su ta sredstva mnogo ve?a nego kod nas. U tim zemljama postoji zna?ajan repertoar o tome kako se može govoriti o Vojvodini. A taj repertoar jeste, sa jedne strane, ono što sam rekla na kraju svog uvoda – taksonomski, da sada tu postoji neki zbir etni?kih identiteta i da, ako se oni svi tako sa?uvaju, to je jako lepo i sa time vi možete fino konkurisati za sredstava u EU i uvek ?ete nešto dobti. A sa druge strane, da se služite nekom više politiziranom matricom etno-federalizma, jer ste to ve? imali u bivšoj SFRJ. Iz tog status kvoa možete nešto valjano da birate i da se možda tako ponašate.
Potpuno se slažem sa onim o ?emu je Teofil govorio i nisam htela da ni na koji na?in promovišem etno-federalizam. To sam samo postavila kao jednu problematiku koja se tu javlja, i da nas ljudi u inostratnstvu porede sa “psima koji su grizli i lajali”, kako se to u politi?koj nauci kaže. A Vojvodini se to nije dogodilo zato što je zadržan neki status kvo. Pitanje je za nas i politi?are, da li je to nama dovoljno, da li je dovoljno da nas ljudi posmatraju kao kao nekoga ko dolazi iz te neke miroljubive Vojvodine ili Vojvodine koja je zbirka etni?kih identiteta, i da se tu stane. Izvana nama ne dolazi definicija gra?anske opcije. To je zabluda. Nigde ne postoje ti primeri zbog toga što je naša skorašnja istorija sasvim druga?ija. I mi ne možemo govoriti da postoji primer gra?anske opcije kao u Švajcarskoj, jer to jednostavno ne paše. Švajcarska je zemlja u kojoj nije bilo ratova. Mi nemamo tu gra?ansku opciju kao repetoar koji ?e nam se ponuditi odnekle, i mi ?emo to sada prihvatiti i na taj na?in ?emo komunicirati u tom procesu pridruživanja Srbije i Vojvodine EU. Ta artikulacija gra?anske opcije je ono što treba kona?no da damo kao dodatak tom repertoaru, kao nešto sasvim novo.

Mirko ?or?evi?:
Rekao bih sada nešto. Staljin je 1922. godine pravio etno-federalisti?ki sistem od ogromne Rusije, do Kam?atke. U toj zemlji danas državni radio govori na 107 jezika. Od toga su polazili Staljin i komunisti – mi ?emo svima da damo neke autonomije, etni?ke. Pa su napravili republike, autonomne oblasti, gradove. I opet nije bilo dovoljno, te se raspao Sovjetski Savez. Gra?anska opcija u Švajcarskoj polazi od kantonalnog ustrojstva i ne zaboravite da Švajcarska stoji, takva kakva je, na idejama Francuske revolucije ?oveka i gra?anina, koja je ro?ena ispod sata u Ženevi. Mi nemamo to, ali Vojvodina još nije pukla po nacionalnim, verskim i konfesionalnim šavovima. Tu ima neke šanse. Ta ideja o ne?emu nadnacionalnom, gra?anskom nije uopšte za koš i stari papir. Druga?ije ne?e mo?i da bude.

Teofil Pan?i?:
Mala nadopuna. Bilo mi je jako zabavno nedavno da ?itam u našoj štampi, kako ekonomska kriza drma veliki deo razvijenog sveta. Naravno, drma i nas, ali na potpuno drugi na?in, pošto smo organizam slabog imuniteta i onda ta prehlada može i da nas ubije. Ali to je druga tema. I sada raste nezaposlenost i drugo u svetu, a Švajcarska dosta dobro stoji i dosta dobro pliva u svemu tome. I nedavno su, ne neke šalabajzerske, nego vrlo ozbiljne novine pravile istraživanja i izvesne ankete u rubnim pokrajinama Italije, Nema?ke i Francuske, koje se grani?e sa Švajcarskom. Naime, pitali su ljude da li bi oni hteli da se taj njihov region pridruži Švajcarskoj. Da iza?e iz sastava pomenutih zemalja i da se pripoji Švajcarskoj. I dobili su potpuno neverovatne podatke! Oko 80-90 odsto ispitanih je bilo za. Dakle, to su ljudi koji su etni?ki i gra?anski, ako ho?ete, Nemci, Italijani i Francuzi. I nisu imali ništa protiv da se izdvoje iz mati?ne države, kako bismo mi ovde rekli našim uobi?ajenim drvenim jezikom, i da se priklju?e toj nekoj sumnjivoj, mutnoj, multi nešto-ovo-ono, bog te pita šta – Švajcarskoj. Jer sa stanovišta fundamentalisti?kog nacionalizma, ti ljudi su izdajnici, parekselans, i oni samo misle na svoje dupe, da prostiš.
Svi?a im se to što su u Švajcarskoj manji porezi, što je manja nezaposlenost itd. i sutra bi okrenuli le?a svojoj otadžbini. ?itaju?i to, ja sam pomislio, šta bi bilo da to prevedete na teren neke od naših ovdašnjih država. Šta biste dobili? Pa, to bi bilo strašno, skandal prve kategorije. Mislim da bi sve novine brujale o tome. Kurir bi objavio: Somborci bi se hladno pripojili Hrvatskoj. Ili obrnuto… Osije?ani bi se pripojili Srbiji – to bi bilo nešto potpuno nezamislivo. To je ono što zapravo zna?i defundamentalizacija pitanja nacije i države. Da vi do?ete do onog stadijuma da država nije ta obogotvorena sila koja meni daje identitet i samopoštovanje i samopuzdanje i da ja preko nje iskazujem svoje sopstvo i ljudstvo. Ne, država je jedan relativno banalni servis koji meni treba da omogu?ava to i to. I ja zbog toga nosim francuski pasoš. Me?utim, ako ?e meni tamo deset kilometara dalje gde se ve? nalazi Švajcarska, biti bolje i ako bih mogao na miran na?in da više ne budem to, nego ovo, ne bih imao ništa protiv. To je zapravo desupstancijalizacija te velike naracije o državi i o etnosu kao ne?emu za šta treba ratovati, ginuti i ne znam šta sve ne raditi…

Dinko Gruhonji?:
Stvarno si izdajnik.

Teofil Pan?i?:
Ne vredi, to je ja?e od mene.

(Transkript tribine. Izlaganja nisu autorizovana.)

Podelite ovu stranicu!