Tribina: Ratovi plaćeni vojvođanskim novcima

10 May 2013

Vojvodina – kompenzacija za Kosovo

Žene u crnom organizovale su 8. maja u Beogradu razgovor pod naslovom „Vojvodina – tragedija ili farsa jedne autonomije“.

Učesnici su najčešće analizirali situaciju u Vojvodini uoči i nakon potpisivanja briselskog sporazuma o odnosima Beograda i Prištine. Publicista Laslo Vegel kaže da su, kad je reč o Vojvodini, Demokratska stranka (DS) i Srpska napredna stranka (SNS) na istoj talasnoj dužini, i procenjuje da će Vojvodina biti kolateralna šteta i kompenzacija za gubitak Kosova. Kad je 12. aprila u Novom Sadu bio protest pokrajinske opozicije i nekih udruženja građana koji su su tražili ostavku vojvođanskog premijera Bojana Pajtića i odustajanje od donošenja Deklaracije o zaštiti ustavnih i zakonskih prava Vojvodine (Deklaracija) nije se znao ishod briselskih pregovora o Kosovu.

Vojvođanski klub je prema Zakonu o dostupnosti informacija od javnog značaja tražio obaveštenja o aprilskom mitigu. Saznao je samo da je miting održan na mestu koje gradski pravilnik zabranjuje jer su dozvoljene samo lokacije „kod SPENS-a i kod Miletića“. Nije saznao ni koliko košta miting, a zahtev za postavljenje bine stigao je od sindikata „Sloga“. Filozof Slobodan Sadžakov smatra da je miting organizovan iz Beograda.

Vegel kaže da su vojvođanske ispostave SNS i Socijalističke partije Srbije (SPS) frakcije unutar svojih partija, a u Vojvodini je gnezdo njihovih ekstremista.

Đorđe Subotić, predsednik Vojvođanskog kluba, smatra da je nakon briselskih sporazuma o Kosovu pravi trenutak za novi ustav koji će Vojvodinu definisati kao republiku. „Od Ustava iz 2006. se može svašta očekivati, jer dozvoljava ukidanje onih koji postoje i formiranje novih autonomnih oblasti. Ustav propisuje suštinsku autonomiju za Kosovo i ’nesuštinsku’ za Vojvodinu koja je u zakonima Srbije definisana kao budžetski izdatak od sedam odsto“, kaže Subotić.

Subotić predviđa da će se nakon gubitka Kosova „memorandumska Srbija“ preseliti u Vojvodinu.

Deklaraciju je trebalo formulisati odmah nakon odluke Ustavnog suda u julu prošle godine kojom se Vojvodini reduciraju ili ukidaju 22 nadležnosti, kaže Subotić. Jedna od odredbi Zakona o utvrđivanju nadležnosti Autonomne pokrajine Vojvodine koja je proglašena neustavnom jeste odredba kojom teritoriju APV čine Bačka, Banat i Srem. Svaka akcija izaziva reakciju, pa je tako vojvođanski proizvođač čokolade nakon odluke Ustavnog suda smislio novu recepturu – jednu čokoladu sa tri fila: filom „Bačka“, nadevom „Banat“ i punjenjem „Srem“.

U Vojvodini se sve ćirilizuje, deformiše se pokrajinska arhitektura, nestaju ulice koje pokazuju da je urbana Vojvodina drugačija od južnije Srbije. Umesto baroknih, koje su vojvođanski standard, grade se crkve u vizantijskom stilu. Ali, za Subotića ima nade još od godine 2000. Tada je na festivalu „Zlatna tamburica“ za najlepšu novu vojvođansku pesmu izabrana „Vojvodina za prodaju nije“.

„Treći balkanski rat“, kako sociološkinja Janja Beč Neumann kvalifikuje period od vojvođanske “jogurt revolucije” oktobra 1988 do 1999, plaćen je vojvođanskim parama. „U Vojvodini još ima šta da se pljačka. To je i motiv letošnje odluke Ustavnog suda da se ukinu nadležnosti Vojvodini. U Vojvodini neće biti autonomije sve dok bude bilo šta da se opljačka,“ zaključila je.

Sa njom se slaže i filozof Slobodan Sadžakov kad kaže da se „srpski nacionalizam hrani centralizmom i pljačkom, slep za vlastiti ekonomski interes“.

Vegel vidi da je Vojvodina oštro podeljena na radikalnu i građansku od 1945. „Autonomija nije stvar Vojvodine već države. Kad Vojvodina ne bi htela autonomiju, Beograd bi morao da je nagovori na to. Dok je bila SFRJ Beograd je imao protivtežu, korektiv u Ljubljani, Sarajevu, Zagrebu… Posle raspada SFRJ Beograd ostaje osamljeni grad bez repera i takmičarskog duha koji pospešuje i ekonomski razvoj. Autonomija je sinonim demokratije. Autonomija je u suštini liberalna ideja jer zauzdava vlast većine.“

Beč Neumann smatra da Vojvodina propada od 1918. Prema bruto društvenom proizvodu i udelu pismenih u ukupnom stanovništvu bila je na drugom mestu u SFRJ, što sada beleže samo nostalgični. Srbi se naseljavaju na sever od „turskih vremena“. Od 32,8 odsto Srba, koliko ih je bilo u stanovništvu Vojvodine 1918. danas ih je blizu 70 odsto. Istovremeno, u Vojvodini je danas manje 50.000 Hrvata i 150.000 Mađara nego 1991. Oko 260.000 izbeglica iz SFRJ je došlo u Vojvodinu, više nego posle Drugog svetskog rata, a raskorak između njih i starosedelaca se ublažava silom. „Nacionalistička zver ne uspeva u Vojvodini jer 30 odsto stanovništva nisu Srbi, a u Vojvodini znaju kako ’živeti sa drugima’“, kaže Beč.

Sadžakov i Subotić se slažu da su Liga socijademokrata Vojvodine (LSV) i njena ideja autonomije na niskim granama. „Nenada Čanka je stigla ’estradna i kumovska priča’. Trebalo bi da se povuče zbog kalkulantskog ponašanja i afera“, ocenjuje Sadžakov, a Subotić objašnjava da se „LSV izgubila, jer se zasnivala na ličnim vezama Čanka i Borisa Tadića“. Judita Popović, poslanica Liberalno-demokratske partije ocenjuje da se danas Savez vojvođanskih Mađara pokazuje kao stožer vojvođanske ideje, ali sa konceptom teritorijalne autonomije, tako da srpski nacionalizam gubi ekskluzivitet u Vojvodini.

Subotić ne vidi izvornu političku scenu u Vojvodini jer za osnivanje pokrajinske stranke treba sakupiti mukotrpnih 10.000 potpisa. Dodaje da je civilno društvo postalo ispostava vlasti, jer ga ona finasira. Vegel tvrdi da je vlast u Vojvodini korumpirala mnogo intelektualaca, a savezništvo neokaljane vojvođanske i beogradske inteligencije ne postoji. Popović se slaže da su samo nacionalno definisani mogli da napreduju u Vojvodini, a da koncept „velike Srbije“ još nije propao.

Beč je načela fenomen vojvođanskih „belih mrlja“, tema o kojima se ćuti. Vojvodina se nije suočila ni sa logorima formiranim 1991. na njenoj teritoriji, a kamoli sa onima nastalim posle Drugog svetskog rata. Prema nemačkim podacima, oko 60.000 Nemaca, evidentiranih imenom i prezimenom je stradalo u jugoslovenskim logorima posle Drugovg svetskog rata, a činili su više od četvrtine stanovnika Vojvodine. Od 540.000 hektara nacionalizovane zemlje u Vojvodini, 400.000 hektara je oduzeto Nemcima, kaže ona.

Vegel dodaje da je 1944. bila najgora za vojvođanske Mađare. Po vojvođanskim selima su postavljene kutije u koje su seljani ubacivali imena „sumnjivih“ Nemaca i Mađara. Takvima je sledio „preki sud“, kaže ovaj književnik. U Subotici je nastradala osoba koja je bila previše „ženstvena“ i za pare naklonjena nemačkim oficirima.

Vegel podseća da se u ratovima 1990-ih „u Vojvodini etničko čišćenje sprovodilo ili direktnim pretnjama, ili isterivanjem iz opštinskih službi, naročito sudova“, dok Subotić nabraja da „nisu Hrtkovci jedino vojvođansko selo iz koga su Hrvati proterani. Masovno su odlazili i iz Novog Slankamena, Kukujevaca. U Rumi su profesori koji nisu Srbi dobijali otkaze, a njihov posao su dobijale izbeglice srpske nacije“.

Popović se složila da nije bilo suočavanja sa prošlošću u 20. veku u Vojvodini ni prvi ni drugi put.

Tamara Kaliterna (Autonomija)

Podelite ovu stranicu!