Tribina: Jugoslavija nastala iz nužde i promišljanja, ali je bila i željena

"Nikada Bugari, Mađari, Austrijanci neće biti bliski Hrvatima, onoliko koliko su nam to po puno stvari Srbi, Makedonci, Crnogorci"

25. dec 2018

Prva Jugoslavija nije nastala kao Versajska tvorevina, već je željena. Druga Jugoslavija, koja je za razliku od drugih neosocijalizama koji su deo neželjenog Varšavskog pakta, nešto što je želelo da postoji, a onda se dešava raspad.

Danas postoje najrazličitije teorije zbog čega se raspala ta država. Da li smo želeli taj raspad ili nam je on nekako nametnut? Ko su zapravo bili Jugosloveni, koliko ih je bilo i kako je moguće da jugoslovenstvo nije postalo snažnije? Da li se to desilo zbog navodnog nametnutog jugoslovenstva u vreme diktature, dok su „bratstvo i jedinstvo“ bili pokušaj da se sklonimo od toga, pa smo upali u međuprostor između braće koja će posle toga to i ostati dok ne budu postali neprijatelji? Šta bi se desilo da je Jugoslavija još malo potrajala, da li bi ta ideja rasla? Da li bi bilo moguće i smisleno imati Jugoslaviju a da ona nije istovremeno i socijalistička? Kada bismo hteli da pravimo neku novu političku tvorevinu na ovim prostorima, da li bismo išli na Jugoslaviju ili balkansku federaciju? Ovo su neka od pitanja na koja su odgovore potražili mahom istoričari iz različitih krajeva te bivše zemlje, govornici na sinoć održanom panelu pod nazivom Jugoslavija, prvih sto godina.

– Jugoslavija je bila mnogo toga, jedino što nije bila je demokratska. Ona je imala demokratsko iskustvo i to je bio mogući prostor za stvaranje tog prirodnog osećaja da pripadate toj zemlji. Ona je u vreme kraljevine bila diktatura i samim tim je od sebe odbijala sve pa i Srbe, a u vreme socijalizma su njene partijske elite igrale na nacionalnu kartu. To su bile nacionalne komunističke partije i tu nije bilo jugoslovenskih rukovodilaca. To je bila igra u toj zemlji i jedan od razloga njenog raspada- rekla je istoričarka Dubravka Stojanović, profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Ona je dodala da se Jugoslavija neupitno raspala zbog nacionalizma, „jer je svako hteo veću i etnički čistiju državu“.

– Međutim, ne znamo da li su i nacionalizmi i verske razlike zloupotrebljeni, najpre od srpske intelektualne elite, a kasnije i od drugih, da bi se sprečila modernizacija, razvoj, evropeizacija, demokratizacija. Zato što se te elite ne snalaze u promenama i to mi vidimo u današnjoj Srbiji kao jednoj potpuno izgubljenoj državi – dodala je Stojanović i naglasila da Jugoslaviju „suviše voli da bi joj sada želela da se obnovi“. „Ja želim njenim narodima da se suoče sami sa sobom, da dotaknu dno više puta, koliko god im je puta potrebno, i da razmisle kako dalje“, navela je Stojanović.

Istoričar Hrvoje Klasić sa zagrebačkog Filozofskog fakulteta istakao je da između nekadašnje Jugoslavije i drugih evropskih zemalja postoji velika razlika, jer su u Francuskoj, Nemačkoj, Italiji nastajale države, pa tek onda stvarane nacije.

– Ovde se dogodilo suprotno, da su nacije, nacionalni osećaji koji su postojali, ušli u stvaranje države, što će se pokazati kao veliki problem. Nepostojanje jugoslovenske nacije. Glavni razlog raspada je svakako nacionalizam, koji je ruku pod ruku išao sa „bratstvom i jedinstvom“, i to su bili paralelni svetovi kojih neki nisu bili svesni, neki jesu ali su žmurili sve vreme, ili čekali trenutak- naveo je Klasić.

Kao ključni trenutak „početka kraja“ Jugoslavije Klasić vidi trenutak Titove smrti.

– Imali smo republička rukovodstva koja su bila ponekad na silu partneri, a koji su veći deo čak i za Titovog života bili konkurencija. Međutim, postojao je arbitar, postojao je gazda koji je mogao da lupi šakom o sto pa i nešto jače, i tako se sve guralo pod tepih. Homogenizovali smo jednu vrlo heterogenu skupinu, a onog trenutka kada je Tito kao šef nestao, svi ti republički antagonizmi su došli do izražaja i eksplodiraće u ono što smo videli. Prva Jugoslavija je bila i rezultat dugog promišljanja, ali i nužde. Ona je bila najbolje političko rešenje u tom trenutku za mnoge narode. Druga Jugoslavija je bila logički nastavak, sve drugo bi bilo problematično. Sada nemamo ni jedno ni drugo, ni nužde ni logičkog sleda i promišljanja. Treća Jugoslavija nam ne treba, što ne znači da ne moramo biti dobri susedi, sarađivati u svim aspektima. Nikada Bugari, Mađari, Austrijanci neće biti bliski Hrvatima, onoliko koliko su nam to po puno stvari Srbi, Makedonci, Crnogorci – zaključio je Krasić.

Vlatko Sekulović, profesor na Humanističkim studijama iz Podgorice, smatra da se u Jugoslaviji sedamdesetih i osamdesetih godina odvijao proces koji je stvarao jedan novi element kulturnog identiteta ljudi koji su živeli na ovim prostorima, a to je da se prepoznaju u jednoj široj zajednici.

– Razbijanje zajedničke prošlosti je bio prvi element na koji su išli, jer bez zajedničke prošlosti nema solidarnosti među narodima, ni poverenja, onda ćete lako razviti strah, a time i mržnju. Tu je jednostavno objašnjenje i veza između revizije istorije i negiranje antifašističke prošlosti ovih naroda i pokolja u Srebrenici. Ono što je Tito govorio: „Čuvajte bratstvo i jedinstvo kao zenicu oka svoga“, i dalje važi, sviđalo se to ovim narodima ili ne. Tito, koji je bio i najzaslužniji za samoupravljanje i pobedu antifašizma, nije rekao „čuvajte samoupravljanje ili nesvrstanost“, nego bratstvo i jedinstvo – naveo je Sekulović, govoreći o budućnosti odnosa bivših jugoslovenskih republika. On je dodao da je pred našim istoričarima veliki izazov tumačenje perioda od 1986. do 1999. godine. „Njihov zadatak je da nađu zajednički imenitelj, zajedničko čitanje tog perioda istorije, kako bi se ti kulturni entiteti približili, bez čega nema ozbiljne ekonomske, bezbedonosne saradnje ili bilo koje saradnje“, bio je jasan Sekulović.

Debatu je, povodom stote godine od nastanka jugoslovenske države, organizovao Institut za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu, uz podršku Fondacije Hajnrih Bel i dnevnog lista Danas. Simbolično, tribina je održana u Kući Krsmanovića, zgradi u kojoj je pre jednog veka i formirana Jugoslavija.

Srđan Milošević: Velika očekivanja brzo splasla

– Vojvodina je jedina preostala u korpusu zemalja koje su se 1918. našle unutar zajedničke države. Međutim, bitnije je to što je pitanje njenog statusa neprestano otvoreno. To je manifestacija države koja je već 200 godina u nekom centralističkom grču. Njemu možemo da zahvalimo i to što Jugoslavije danas više nema. Ne bi trebalo preuveličavati značaj te teze o narodima koji se nisu poznavali, kao ni razlike koje su postojale unutar te zajednice. Mnogo veći problem je to na koji način je ta država funkcionisala ili nije. To je i suštinsko pitanje koje objašnjava zašto je Jugoslavija nastala sa velikim očekivanjima a vrlo brzo taj entuzijazam splasnuo, rekao je Srđan Milošević sa institut za noviju istoriju Srbije.

Petar Todorov: Nasilje učvrstilo makedonski identitet

– Političko nasilje u Makedoniji počelo je dosta ranije, ali nakon 1918. kreće intenzivnije. Kraljevina SHS smatrala je da može da uspostavi vlast u Makedoniji na dva nivoa, primenom Žandarmerije i obrazovanjem. Čak dve trećine snaga Žandarmerije bilo je stacionirano u Makedoniji i na Kosovu, a često su i zloupotrebljavali svoj položaj. To nasilje jeste uticalo na pojačavanje makedonskog identiteta, ali nije dolazilo samo od Srbije, već i od Bugarske i Grčke. Obrazovanje i kulturna politika koristili su se da bi se stvorili „dobri Srbi“, lojalni građani Kraljevine, a uvedena je i politika menjanja prezimena, naveo je Petar Todorov sa Instituta za nacionalnu istoriju Skoplje, govoreći o tome kako je Makedonija doživela početak zajedničkog života u Jugoslaviji.

(Danas)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Šefica
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga