TRIBINA: Darkness at Noon (Novi Sad)

24 Apr 2008

Ovaj region bio je periferija velikih carstava – otomanskog, austrougarskog, komunističkog, fašističkog

tribinajanjabec.JPGOvaj region bio je periferija velikih carstava – otomanskog, austrougarskog, komunističkog, fašističkog… Periferijski regioni imaju ono što se u psihologiji zove «backyard psychology», odnosno «psihologija zadnjeg dvorišta», koju karakteriše uglavnom vrlo nizak nivo samopoštovanja. Potiskivanje trauma, taj nivo samopoštovanja još više snižava. Ovaj region, barem vekovima, nije prošao kroz svoje traume, već živi u kulturi ćutanja, u kulturi mitova i mitomanije, u kulturi laganja, u kulturi «pa sve se podrazumeva». Ništa se ne podrazumeva!

Tribina
Darkness at Noon

Učestvovali:
Janja Beč Neumann, genocidolog
Laslo Vegel, književnik
Dinko Gruhonjić, predsednik NDNV

Skupština AP Vojvodine, Klub poslanika, Bulevar Mihaila Ppina 16, Novi Sad
Ponedeljak, 21. april 2008, sa početkom u 12.00 časova

Dinko Gruhonjić: Dragi prijatelji, dobar dan. Hvala vam što ste došli na promociju knjige «Darkness at Noon» Janje Beč Neumann, naše Vojvođanke, rođene u Zemunu, s porodičnom kućom u Pančevu, vezane za Srem, ali vezane i za Novi Sad – ja bih rekao vezane za čitav svet, pre svega.
Želim da se zahvalim, pre svega, predsedniku Skupštine Vojvodine, Bojanu Kostrešu, koji je pokrovitelj ove promocije. On i gospodin Čanak su morali u poslednjem momentu, nažalost, da otkažu svoje učešće na promociji, zbog komemoracije i sahrane Jelice Rajačić-Čapaković, ali hoću da se zahvalim gospodinu Kostrešu zbog toga što je ovo prva promocija Janjine knjige u Vojvodini, u Srbiji celoj. Reč je o promociji koja se, eto, održava u jednoj državnoj instituciji u Srbiji, što govori više stvari, po mom mišljenju. Janja Beč Neumann je – to mi svi ovde znamo – u svetu priznati genocidolog odnosno antiratni aktivista, sa imenom i prezimenom i zavidnom biografijom. Njeno delo, međutim, i njen rad u poslednjih petnaestak godina najviše su ignorisani upravo u zemlji iz koje dolazi, dakle upravo u Srbiji, što po mom mišljenju nije nimalo slučajno. To je taj mentalitet prećutkivanja, mentalitet ignorisanja, pravljenja da se ništa ne vidi. Po definiciji „ako ne vidimo, onda to i ne postoji“. Srećom, Janja Beč Neumann i njene knjige i te kako postoje.
Knjiga koja je meni posebno draga, a koja nije predmet ove promocije, jeste knjiga «Pucanje duše» – ne znam da li ste imali prilike da je čitate. Od tog momenta kada sam video ovu knjigu, zapravo sam, na neki način, žudeo da upoznam Janju Beč Neumann, i tu privilegiju sam dobio sad već, čini mi se, pre pet godina. Knjiga «Pucanje duše» nastala je tako što je Janja mesecima živela u izbegličkim kampovima u Sloveniji, gde je razgovarala sa ženama iz Bosne i Hercegovine kojima su fašisti pobili sve muško u familiji od kolevke pa do dede.
Janja Beč Neumann je izuzetno cenjena u Bosni i Hercegovini, izuzetno je cenjena i u Izraelu, i u Nemačkoj, u Južnoj Americi, kao što rekoh, u čitavom svetu. Nadam se da ćemo uspeti barem malo današnjom promocijom da upoznamo i domaću javnost sa ženom koja je bila 2005. godine kandidatkinja za Nobelovu nagradu za mir, što u svakom slučaju nije mala stvar.
Danas će na promociji govoriti književnik Laslo Vegel i sama autorka, pa bih sada ja završio sa svojom uvodnom pričom i prepustio gospodinu Vegelu reč. Izvolite.

Laslo Vegel: Biću kratak. Moja uloga je ovde veoma skromna. Došao sam na ovaj skup da bih izrazio veliko poštovanje prema Janji Beč. I velika mi je čast da među nama pozdravljam nju, jer ona nije samo aktivistkinja mira, i nije samo mislilac humanosti, i jedno i drugo može biti zadatak za ceo život, ali ona je preuzela veći teret. Ona je zagovornik duše i savesti. Teška vremena ponekad rađaju velike karaktere. Ona je dete tih teških vremena, sa čvrstim karakterom i sa jasnim principima, nepotkupljiva, nonkonformista. Ali, posmatrajući njen rad, uviđam da joj to nije dovoljno. Surova vremena rađaju i neku čudnu nežnost. Ona je nežna nonkonformistkinja. Prosto je čudo da je ostvarila ono što je ostvarila. Kada sevaju gromovi zla, uvek se pojavi Janja Beč koja u rukama drži jednu sveću. I za mene ostaće zauvek tajna kako može biti svetlost sveće jača nego blesak gormova. I ova knjiga koju je donela liči na jednu sveću. Nismo mi koji smo tu prisutni ti koju tu svetlost obezebeđuju nego je to njena nežna ruka koja drži knjigu kao sveću. Hvala vam lepo i da čujemo nju.

Dinko Gruhonjić: Hvala, gospodine Vegel. Knjiga «Darkness at Noon» zapravo je nastala zahvaljujući postdiplomskom seminaru, postdiplomskom kursu koji se zove «Ratni zločini, genocid i sećanje», koji je Janja držala na Univerzitetu u Sarajevu i koji je jedini kurs te vrste u ovom regionu. To je opet vrlo simptomatično, dakle, svi pričaju o suočavanju sa prošlosti, ali na univerzitetima takvog predmeta prosto nema. Meni najdraži deo kursa svakako je onih sedam dana u Dubrovniku, kada se družimo i sa studentima i kada, s jedne strane, imamo taj kontrast prelepog Dubrovnika i tih teških i preteških predavanja o genocidu u Bosni i Hercegovini, o genocidu u Ruandi, o genocidu u Otomanskoj imperiji, o autogenocidu u Kambodži, itd. Da ne bih opet dužio, Janjo molim te, izvoli.

Janja BečJanja Beč Neumann: Pa dobro je što je Dinko sad govorio posle Lasla pošto, da sam trebala ja odmah posle Lasla da govorim, počela bih da plačem, i onda to ne bi bilo baš dobro. Laslo, hvala ti puno. Velika je privilegija imati za prijatelja Lasla Vegela, Dinka Gruhonjića, i sve vas koji ste ovde. Hvala vam svima što ste došli. Ovo nije neko dobro vreme, u podne, ali naslov knjige «Pomračenje u podne», isto tako je možda i trebalo da bude baš u podne, na nekoj simboličkoj ravni.
Ako počnem da govorim, obično govorim 45 minuta i, molim vas, ne dajte mi da govorim toliko. Samo kratko ću da kažem nekoliko stvari koje mislim da su abeceda teme koja je pred nama. Naravno, hoću da se zahvalim predsedniku Skupštine Vojvodine, iako nije sada sa nama, što mi je dao priliku da se vratim u Vojvodinu iz koje sam otišla januara ’92. godine. Ovo jeste neki povratak kući, kako god to patetično zvučalo. Hvala gospodinu Čanku, koji isto nije sa nama, isto kažem da je i privilegija i teškoća biti njegov drug, drugar, saputnik na putu kojim idemo, svako na svoj način.
Pokušaću sada da razjasnim neke osnovne kategorije, da vas podsetim. Dinko je već rekao: kurs „Ratni zločini, genocid i sećanje“ na Sarajevskom univerzitetu je jedini ovakav kurs na bilo koje univerzitetu u regionu, mada univerziteta u regionu bivše Jugoslavije (ja sve to zovem region) ima preko 100. To se ne predaje po univerzitetima kod nas. Predaje se po svetu, ali se ovde ne predaje. To je već nešto što je, mislim, važno samo po sebi. Jer, u pitanju je jedan postgenocidni region – ovo nije samo postratni region, ovo je postgenocidni region prema kriterijumima, važećim kriterijumima međunarodnog krivičnog prava, a ne moje volje ili nečije volje, ili nečijeg mita, ili nečijeg sna. Postgenocidni regioni su najdublje traumatizirani regioni. Neprolazak kroz traumu, pojedinačnu ili kolektivnu, apsolutno je izvanredna, idealna osnova da se tako nešto ponovi.
Prva definicija je: genocide crime state – genocid je zločin države i njenih institucija i struktura – otkad u modernim vremenima govorimo o tome, od jermenskog genocida pa do danas, do Sudana, Darfura i tako dalje.
Kada govorimo o abecedi, šta razlikuje ratni zločin od genocida. Dva kriterijuma, koja se uzimaju i u međunarodnom krivičnom pravu i u sociologiji: prvi je da li je živa ideologija u postgenocidnom društvu koja ga je omogućila, da li je živa i posle toga. I drugo je da li se društva distanciraju posle od toga. Distanciranje može biti ne samo pravno, preko međunarodnog suda, ono se vrši na različite načine – medijski, u umetnosti, u nauci, u obrazovanju, u politici i tako dalje. Ja vam samo postavljam pitanja i, molim vas, mislite o ta dva kriterijuma. U svetu se svuda isto predaje – poricanje genocida je, u stvari, poslednja faza genocida, i to je izuzetno važno.
Spomenula sam prolazak kroz traumu. Ovaj region, koristim izraz region, bio je periferija velikih carstava – otomanskog, austrougarskog, komunističkog, fašističkog… Periferijski regioni imaju ono što se u psihologiji zove «backyard psychology», odnosno «psihologija zadnjeg dvorišta», koju karakteriše uglavnom vrlo nizak nivo samopoštovanja. Potiskivanje trauma, taj nivo samopoštovanja još više snižava. Ovaj region, barem vekovima, nije prošao kroz svoje traume, već živi u kulturi ćutanja, u kulturi mitova i mitomanije, u kulturi laganja, u kulturi «pa sve se podrazumeva» – ništa se ne podrazumeva!
Moj kurs ima podnaslov „Listen, talk, reflect, trust“ – „Govori, slušaj, promisli i veruj ponovo“. To deluje, ovako, kao za neko zabavište, ali nije. Mi nismo iz kulture koja ume da govori i da iskaže. Mi nismo iz kulture koja ume da sluša. Ja sam naučila, ako hoćemo da nas iko razume, prvo mi moramo da naučimo da jasno govorimo, bez laži, i drugo, da naučimo da slušamo druge.
Reflect – promisliti šta se desilo. Kako se prolazi kroz traumu? Od tih metoda koje ja koristim i koje su svetski priznate, to je metoda profesora Dan Bar-Ona iz Izraela, sa kojim ja dugo radim, prvi nivo je da vidimo šta se desilo, kada se desilo, kome se desilo, koji su brojevi, ko su počinioci, ko su žrtve. To je prvi neki nivo.
Drugi nivo je – vi za sve možete naći primer, ali kad primer stavite u kontekst, kada ga stavite u kontekst, to je onda potpuno neka druga… kontekst istorijski, psihološki, sociološki, pravni i tako dalje.
Treći nivo je žestoka emotivna reakcija, ko uspe da prođe prva dva. Posle toga ide ta žestoka reakcija sa druge strane – uvek su najmanje dve strane – i neki peti, idealni nivo, bio bi prolazak kroz traumu i zaceljivanje te traume. Moj deo posla spada u ovaj, recimo…
Univerzitet u Sarajevu je nama samo dao kuću za međunardni postdiplomski studij „Ljudska prava i demokratija u Jugoistočnoj Evropi“, koji je u stvari bio kurs univerziteta u Bolonji. On nije bio finansiran iz regiona, to je isto vrlo bitno. On je bio finansiran od Evropske komisije i italijanske vlade, koji shvataju značaj prevencije. Već sada je na sceni, po svim kriterijumima, generacija koja se rodila malo pre rata ili u toku ratova. Ja to zovem „children of war“, deca rata. Tako malo znamo o njima. Oni su odrasli u ekstremnom, ne nasilju, oni su odrasli u ekstremnoj surovosti. U ekstremnoj surovosti! Ja ne znam šta je njima u glavama, ali znam šta je bilo u glavama ovih 200 studenata koji su pet godina prošli kroz moj kurs. I ja znam koliko je za njih bilo bolno da prođu kroz to. A koliko je meni bilo teško da predajem nekome za koga na kraju godine saznam da mu je 18 članova uže porodice stradalo. Ili da predajem nekome ko dođe i koji celu godinu negira.
Nastava je na engleskom, svetski su predavači, sve je super, celu godinu – na kraju kursa, u Dubrovniku (kurs je iz tri dela, Dinko je to spomenuo), kada neko ustane i javno pred svima, kao Tanja Mrđa iz Banjaluke, ustane i kaže (svaki student ima priliku da na kraju govori deset minuta) – Ja ću reći samo jednu rečenicu. Ja sam bila od onih koji su poricali. – To je nešto što je izuzetno teško, ali to ima svoje rezultate zato što ja duboko verujem da od našeg ličnog, privatnog, porodičnog pa do društvenog nivoa mnogo je bolje da prođemo kroz traumu nego da je prećutkujemo, guramo pod tepih, lažemo i tako dalje. To jeste teži put, ali on jeste bolji put.
Ja sam u to uverena, kao i sve moje kolege iz sveta. Ja sam član tog udruženja, asocijacije istraživača genocida i profesora i imamo, u stvari, vrlo slično iskustvo.
To jeste teško, ali to daje rezultate. Sedam odličnih magistarskih radova! Najbolji studenti su pisali magistarski rad na ovu temu. Dva doktorska rada, i još nekoliko je u izradi. Svi u svetu, svi na elitnim univerzitetima. Znači da postoji potencijal.
Zašto je ovo, recimo, i vojvođanski projekat? Možda ću vam sad delovati malo haotično, kako ja sad to nešto – jedno pa drugo. Kad sam počela ovo da radim, ja sam bila potpuno sama – sama i nisam imala pare. Dinko govori o ovoj nominaciji za Nobelovu nagradu, nemojte da mislite da sad to nešto jako, kako bih rekla… jeste, izuzetno je važno, ali to je 2005. godina kada je hiljadu žena bilo nominovano za Nobelovu nagradu. Ja sam bila jedna od tih žena. Bilo je, ne znam koliko desetina hiljada predloga, hiljadu je odabrano.
Kada ja sad gledam tu knjigu, ta imena, kod svakog imena, u 95% slučajeva, stoji neka institucija. Kod mene nema ništa, nema institucije, i to jeste jako teško. Moja institucija je Laslo Vegel, moja institucija je Richard Goldstone, moja institucija je Luis Moreno-Ocampo, moja institucija je Nataša Govedarica, moja studentkinja, moja institucija je Dinko Gruhonjić. Mi smo to počeli sami.
Prvi kurs – ja sam imala pet predavača, moj budžet je bio nula, ja sam rekla – radim. Od pet predavača, troje je bilo iz Vojvodine. Možda je to meni, ovako, to se meni baš snilo pa ja sad ovako pričam. Nije! To je tako bilo. Ova knjiga je zapis, zapis o tome kako sam radila, šta smo radili, ko je bio, koliko ljudi i tako dalje. Troje je bilo iz Vojvodine – Laslo Vegel, Dušan Mijić i ja, još dva moja prijatelja. Danas je to svetski relevantan kurs. Da imam para, mogla bih da imam za svaki kurs po 200 predavača, apsolutno svetskog kvaliteta. To je kurs na koji dolazi, sada već, rekla sam vam, od Richarda Goldstona, Luisa Moreno-Ocampa (glavnog tužioca u Međunardonom krivičnom sudu, ja sam sad došla odatle, prekjuče). Mislim, to jeste podrška, to jeste podrška.
Drugo, ja mislim da je za region izuzetno važno, ja mislim da Vojvodina ima potencijal da napravi takav kurs na svom prostoru. Neka se napravi pilot-projekat. Ne znam da li ima ikoga sa univerziteta danas ovde. Ali mislim da ovde postoji potencijal za to. Neka se objavi javno, da vidimo da li će se prijaviti tri studenta ili će se prijaviti 50 studenata. Ako sam išta naučila za ovih pet godina, onaj ko ne želi o tome da zna, ne možete ga nikako nmaterati da sazna. Vi možete dovesti 50 nobelovaca, sve same Pulicerove nagrade, ali ako neko ne želi da zna o tome, onda to izuzetno teško ide.
Zašto se ne proba u Vojvodini? Vojvodina, ja u to duboko verijem, ima sačuvano to nešto malo što može da pomogne da se suočimo, da se to ćutanje koje je bilo zavera ćutanja, onda zločin ćutanja, banalnost, ravnodušnost – i to su izrazi koji se o nama koriste u literaturi u svetu.
Ova knjiga je kao ruka, kao dlan i simbolički. Mislim da je i s te strane važna. To je mala knjiga. To jeste ovo što je Laslo rekao, nežna knjiga, iako ima stravične tekstove unutra. U njoj je zbirka tekstova ljudi koji su bili predavači. Knjiga je na engleskom. Zašto na engleskom? Pa nastava na tom kursu je bila na engleskom, to je bilo za te studente, a drugo, na našim jezicima – ja ću sad biti gruba, a ne nežna kao što kaže Laslo – ona nikom ne treba. Da nekom treba, pa on bi je preveo. Kome je namjenjena? Studentima. Namenjena je svakome ko hoće da prođe taj prvi nivo saznanja šta se desilo, kako se desilo, zašto se desilo nama, zašto se desilo drugima, svakome ko hoće da razume mehanizam ne zla, mehanizam ubijanja (mehanizam zla uvek postoji, ali mehanizam ubijanja ne postoji uvek).
Dinko je rekao – mi radimo uporedno. Znači, radimo i jermenski genocid, i Kambodžu, i holokaust, i Argentinu, i Sudan, i Ugandu, i Kongo, i Bosnu i Hercegovinu. Znači, imamo taj pristup, obrađujemo sve te slučajeve. I drugo, ovde je svako pojednostavljivanje opasno. Zato mi kurs radimo interdisciplinarno, i istoriju, i međunarodno krivično pravo, i sociologiju, i psihologiju, i filmove, i literaturu. Na sve te načine se to iskazuje. Samo pravo nije dovoljno. Nije dovoljan Međunarodni krivični sud za Darfur, nije dovoljan Međunarodni sud za ratne zločine u Ruandi i Jugoslaviji. U pitanju je pre svega društveni proces.
Argentina –s tim ću završiti – Argentina je imala potencijal da, posle tiranije koju su imali za vreme hunte, sude toj istoj hunti posle dolaska na vlast demokratski izabranog Raula Alfonsina ’83. Ali Argentina je imala i pisca – Sabato je bio predsednik komisije – dakle pisca koji je imao apsolutno dignitet i kredibilitet da to vodi. Oni su radili istragu; kad radite istragu, ljudi uvek imaju velika očekivanja, i sve žrtve – to je moje iskustvo – hoće da se svima sudi. To je pravilo. Međutim, novac, vreme, potencijal sudskog aparata su ograničujući faktor. To sad vidite i ovde. Oni su imali godinu dana, napravili su izveštaj i stigli su do broja, utvrđeno i istraženo, preko 50.000 stranica dokumenata, do broja 8.600 nestalih u Argentini. Policijske i vojne strukture u Argentini i danas kažu da se to uopšte nije desilo. Umereniji iz tih struktura kažu – pa dobro, to malo ti neki teroristi, jedno 100-200; roditelji kažu: oko 60.000. To su te igre sa brojevima. Ali Argentina je imala sposobnost, potencijal da sudi javno i generalu Videli i svim tim generalima koji su bili vođe hunte, u suštini de facto, predsednici Argentine.
Luis Moreno-Ocampo je bio (isto je sreća imati ga za prijatelja) dete, ja to tako kažem, tada je imao 26-27 godina kada je bio pomoćnik tužioca. Zašto je dete bilo pomoćnik tužioca? Zato jer su svii ostali, stariji, bili već tako duboko kao delovi državne strukture uvučeni u mehanizam ubijanja. U Argentini su tada rekli da će doći do puča, biće nova hunta, i tako dalje. Nije se desilo. To je bio početak ozdravljenja toga društva i početak ponovnog verovanja u pravdu.
U Turskoj posle 90 godina, još od 1915. i danas kažu da se nije desio genocid nad Jermenima. To je zvanična politika države. Od 2000. godine, kada je Komitet za međunarodne odnose američkog kongresa usvojio rezoluciju o jermenskom genocidu, malo se promenila situacija, u isto vreme kad je Turska izgubila strategijski važnost svoju za Ameriku. I pored toga, to je i danas, posle toliko godina, toliko knjiga, toliko svega, kad već imamo treću-četvrtu generaciju ovih koji su preživeli jermenski genocid, u Turskoj imamo (nikakve sad zaključke ja ne pravim) to da država poriče da se to desilo; mali broj pojedinaca – znači ne univerziteta, ne fakulteta, ne instituta – govori i piše o tome i tako dalje. Oni su uglavnom naterani da napuste Tursku. Mali broj, ali ih ima.
Druga grupa, koja nije beznačajna, ali nije ni velika, jeste grupa iz turskog društva, koja kaže – pa dobro bio je rat, u ratu svi stradaju, ljudi se ubijaju, svi smo stradali, daj da to zaboravimo. Pa da, tačno je, najveći broj je ipak Jermena stradao. To je druga grupa.
Treća grupa u turskom društvu je grupa koja je najveća, koja kaže – pa jeste, bio je rat, u ratu ljudi stradaju, svi su stradali, eto bilo je malo tih Jermena, ali mi smo najveće žrtve tu. Mi smo žrtve, nas svi mrze; to o genocidu je izmislio taj ambasador američki u to doba, to su Britanci izmislili, to nema veze s nama; najveći broj žrtava su bili Turci. Genocid? To nije bio genocid, to je bio rat.
Četvrta grupa je ne zanemarljivo mala, najžešća – to su ultranacionalističke partije u Turskoj, koje apsolutno negiraju i ne samo da negiraju nego ubijaju istražitelje, novinare i tako dalje, i danas.
Da li je ovo teško raditi? Pa jeste. Ja sam bila neki, pa recimo da kažem, normalni industrijski sociolog pre ovih ratova. Ovim se bavim od ’94. godine. Moja knjiga «Pucanje duše», koju je Dinko spomenuo, u stvari je bila osnova za sve ovo dalje. Ja sam nekoliko meseci živela u izbegličkim centrima u Sloveniji i od 100 žena uzela izjave. Od toga sam napravila tu knjigu. Sve te izjave su kasnije korišćene kao dokazni materijal u Haškom tribunalu.
’96. godine, knjiga je odmah mogla da bude objavljena u Srajevu ili negde, ali ja sam rekla ne. Ja sam se ovde u Vojvodini, Srbiji rodila, u ovom društvu sam se socijalizirala, ovde sam se kondicionirala, ovde mi je sve, ja hoću tu da bude objavljena. Dobro, ja sam malo počekala, ali Helsinški odbor za ljudska prava i Radio B92 su je ’97. izdali. To je bila velika podrška.
Meni je tada, u stvari, bila najdraža podrška Aleksandra Tišme, koji nije sa nama više, koji je napisao predgovor za tu knjigu odmah kada sam je ja napisala ’96. godine. Ja sad hoću sa vama da podelim (ja uvek imam knjige sa sobom, nikad mi dosta knjiga, pa evo i sada) – kada Tišma u predgovoru ’96. godine, pre 12 godina kaže: „Jer je patnja ljudi zbog međusobne mržnje opšta. I mi, iznoseći patnju jednih, iznosimo patnju svih, a pravo mesto za iznošenje patnje Muslimana i Muslimanki, upravo je sredina iz koje su njihove patnje ponikle, to jest srpska, jer upravo u njoj može da se javi onaj jedan, ispovestima pogođeni, koji će odlučiti da patnju ne nanosi.“
I još jedna knjiga. To je knjiga koja ima naslov «Posle Nikad više». Sećate se, posle holokausta se govorilo; «nikad više», «never again» i tako dalje. Čak i taj izveštaj argentinske komisije ima ovaj isti naslov, «Nunca mas» – «Nikad više».
Ovo je jedna knjiga koja je nastala na osnovu četiri godine rada Štokholmskog foruma. U Štokholmu, švedska vlada je organizovala četiri puta (2000, 2001, 2002. i 2004. godine) četiri skupa koji su bili posle holokausta prvi put skupovi koji su okupili po stotinu predsednika država, predsednika UN, sve najvažnije ljude, potom preživele, istraživače i tako dalje. Najveću težinu skup o genocidu koji postoji su te četiri štokholmske konferencije i ovde, u ovoj knjizi, su intervjui sa određenim brojem učesnika. Oni su odabrani po različitim kriterijumima. Ja o tome neću da vam pričam, ali ovaj svoj deo priče ću završiti sa ovom fotografijom. Moj deo kursa obuhvata i analizu ratnih fotografija, moji studenti analiziraju fotografije. Ova fotografije je, mislim da vidite, sneg, neko drveće, uvek će biti snega u nekoj planini, drveće će rasti, tu je neko sunce (znači, nije pomračenje u podne), znači još sija sunce, nisu ga ukrali, i onda ja uzmem pa čitam knjigu, pa nešto pišem, pa nešto mislim i tako dalje, i onda kad to već iščitam, onda vidim šta je na naslovnici – polja prekrivena snegom, selo Gornji Grbavci pored Srebrenice, Bosna i Hercegovina. Nas u svetu – ja govorim sada o udruženju kompetentnih ljudi koji se zovu „genocide’s callers“ – nas u svetu ne gledaju kao žrtve Jasenovca, kao što mi sebe vidimo, nego nas gledaju kao „master of death“, kao majstore smrti, sviđalo se to nama ili ne. Ja duboko verujem da ovakvi skupovi i ovakvi ljudi mogu nešto da promene. Hvala vam.

Dinko Gruhonjić: Hvala, Janjo. ja bih isto pročitao samo jedan delić iz priče «Hida» iz knjige «Pucanje duše»:
«Sve mi je pobijeno. kako me vidiš tako me piši. Sve sam pogubila. Ništa. Živi, umri. Kako živiti i što živiti? Imam Azru, na tome je sada sav moj život što sam proživila. Ona je ostala da me spase. Kud ću sad? Baš k’o sad da sam rođena, porod dala, đecu dala, imovinu dala, ostarila. Kud ću sada? Ali, moraš živiti dok ti smrt ne dođe. Moram se vratiti, neima. Kuće nemaš, samo trava raste tamo, nema ti je ko praviti, staro se, žalosno se, čemerno se. A vraćati se moraš na svoju zemlju. Ići moraš, a šta znaš đe ćeš, kako ćeš. Kako ti bude. Ubilo te, ostavilo te. Ništa. I eto, ne bih više ništa imala. Tol’ko. Ja bih mogla sad ići. Da vam je sretno i bolje da vam bude, i vama i meni, i hvala vam puno, puno.»
Ono što je mene još fasciniralo, i da time završimo, jeste događaj iz Dubrovnika kada je predavanjedržao, ako se ne varam, gospodin Agirre iz Međunardonog krivičnog suda, Španac inače, odnosno Bask, kako bi oni to radije rekli. Predavao je istorijat genocida i velikih masakra u 20. stoljeću… između ostalog, o genocidu nad Jermenima pa je spomenuo usput i masakre Izraelaca nad Palestincima, da bi završio sa Srebrenicom. Napominjem, dakle, još jednom da je reč o postdiplomskom kursu na koji se studenti dobrovoljno prijavljuju, dakle, niko nikog ne tera. Kakva je reakcija studenata bila nakon njegovog predavanja? Za mene fascinantna, i ma koliko čitao o tome i novinarski proučavao, nikad mi to neće biti jasno. Prvo se javila za reakciju Turkinja sa Kosova, koja ga je napala zbog toga što priča o izmišljenom genocidu nad Jermenima. Potom se javio Jevrej iz Sarajeva koji ga je napao – o kakvim on masakrima nad Palestincima priča. I na kraju se javila Srpkinja iz Banjaluke koja ga je napala zbog Srebrenice. Eto, ako je utešno, dakle, nismo prvi kojima se takve stvari dešavaju. Neki su se izvukli, mnogi nažalost nisu, pa videćemo šta će biti s nama. A sad bih da vas pozovem da nastavimo druženje ovako neformalno.

Janja Beč: Samo hoću da kažem, ja vas molim, sve vas koji ste sada ovde – možda vama sad sve ovo ovde zvuči naivno i ne ide uz moje godine taj nivo naivnosti, ali ja vas stvarno molim da koliko možete u svojim sredinama pomognete da u Vojvodini – ja ću to moliti lično i predsednika Skupštine (videćemo ko će biti posle izbora predsednik) i rektorku ili rektora (ko god bude) Univerziteta da – počne sa radom ovakav kurs. Mi moramo razgovarati o tome, oni koji žele. Mislim da je to izuzetno važno i da obrazovanje o ovoj temi nije nemoguće. Moguće je! Ja mislim da Vojvodina ima potencijal za to, ja sam u to sigurna i zbog toga sam ja ovde, zato što sam nešto naučila, isto važno.
Sad, kad sam dolazila ovamo, meni je ovde sve lepo. Vama možda nije što ste stalno tu. Meni je ovde sve lepo i onda sam razumela da nam je uvek lepo ono što volimo. Ja ovo volim. Moj deda je ’43. godine stradao u koncentracionom logoru u Zemunu zato što je u sakrivao partizane i Jevreje, i ja znam da u Vojvodini ima još, i sada, takvih ljudi, ja se tim ljudima obraćam – ja to ne mogu sama – da mi pomognete onoliko koliko možete da napravimo taj kurs.
Neka bude 20 studenata, pa ja mislim da ih toliko ima, da napravimo, da pokušamo, pa da posle dve godine kažemo: nije bilo moguće, Janja, to se tebi samo činilo. Ali da pokušamo! Zato što to – ja sam sasvim u to sigurna – čak i ako ne uspe, reducira potencijal za nasilje (ovde je on ogroman) i reducira potencijal za surovost, a to jeste prevencija. Mislim da mi, ako smo dobili od toga da možda malo lakše učimo ili da možda lepše pišemo od drugih, da možda malo brže shvatamo, onda je time i naša obaveza veća. U tom smislu, ja vas molim da mi pomognete, Laslu, Dinku, meni i ko god tu još bude, da to pokušamo da napravimo to ovde, samo s tim jednim ciljem – da reduciramo potencijal za nasilje. Hvala vam.

Podelite ovu stranicu!