TRIBINA CENTRIPETALNO-CENTRIFUGALNO (NOVI SAD)

12 Dec 2011

Gradonačelnika drugog po veličini grada u Srbiji i drugog ekonomskog centra u Srbiji ne zna gotovo niko. Razlog tome je izborni sistem koji stimuliše negativnu selekciju, poltrone i partijske istomišljenike i većina gradonačelnika i funkcionera u Srbiji danas se ne zalaže za decentralizaciju, jer u slučaju političke decentralizacije ne bi mogli da budu ni predsednici kućnog saveta, a kamoli gradova i opština

TRIBINA CENTRIPETALNO-CENTRIFUGALNO

U?estvovali:
Goran Ješi?, gradona?elnik Kikinde
Dimitrije Boarov, publicista
Miroslav Ili?, publicista
Aleksej Kišjuhas, sociolog

Moderator:
Dinko Gruhonji?, predsednik NDNV

Skupština grada Novog Sada
Utorak, 6. decembar 2011, sa po?etkom u 19,30 ?asova

Dinko Gruhonji?: Dobro došli na tribinu Nezavisnog društva novinara Vojvodine, koja je za?udo posve?ena decentralizaciji. Ciklus ovih naših tribina se zove “Centripetalno – centrifugalno” i tokom njega smo bili u Sremskoj Mitrovici, Pan?evu, Kikindi, a i?i ?emo ?ak i u Beograd. Opet pri?amo o ovoj neugodnoj temi u trenutku kada za takve teme vreme nije, pošto za njih vreme nije evo ve? nekih 25 godina. No, mi ne?emo prestati da pri?amo o tome, jer kako je Mirko ?or?evi? jednom citirao junaka Abhazijske basne – petla: naše je da kukuri?emo, a da li ?e zora svanuti ne zavisi od nas. U svakom slu?aju, ve?eras imamo žestoku konkurenciju što se tribina ti?e. Ima ih bar ?etiri u isto ili sli?no vreme, ali i da nije konkurencija takva, nisam siguran da bi poseta bila mnogo ve?a. Jedan od u?esnika me je upozorio pre po?etka re?ima: ko još drži tribine i govori o decentralizaciji.
Naši ve?erašnji gosti su gospoda Dimitrije Boarov, Miroslav Ili?, Goran Ješi? i Aleksej Kišjuhas. Ja sam Dinko Gruhonji? i bi?u moderator ove ve?erašnje tribine o decentralizaciji. Krenu?emo od meni najbližeg, Alekseja. S obzirom da smo svedoci da na politi?koj sceni Srbije oni koji su do ju?e bili okoreli centralizatori i oni koji su Vojvodinu u postpetooktobarskom periodu dobrano ojadili obnašaju?i neke visoke državne funkcije, danas zagovaraju upravo ideju decentralziacije. Pretpostavljam da ra?unaju na to da gra?ani Srbije imaju pam?enje poput prose?ne kišne gliste ili sli?no. Nacionalni savet za decentralizaciju je nedavno izdao jednu knjižicu u kojoj su pokušali da objasne pojmove i šta decentralizacija zapravo jeste. Radi se o “Pojmovniku decentralizacije”. Koliko je po tvom mišljenju u današnjem društvu u Srbiji potrebno ljudima objasniti šta je to zapravo decentralizacija?

Aleksej Kišjuhas: Hvala, gospodine Gruhonji?u. Ja mislim da jeste potrebno. Mislim da gra?anima Srbije potrebno objašnjavati mnoge stvari, ako ni zbog ?ega drugog, onda zbog pam?enja kakvo ste upravo spomenuli. Toga nikada nije dosta, ne samo kada je re? o gra?anima Srbije, nego bilo kog drugog društva. Me?utim, nije svejedno na koji na?in se ta decentralizacija objašnjava, percipira i tuma?i u javnosti. Da li je to upravo to naglo probu?eno interesovanje iz predizbornih pobuda ili potreba za idejom koja ne?e biti zloupotrebljena u predizbornom smislu pre svega, pa ?e onda prerasti u pokušaj da se prona?u neke nove livade na koje ?e se ubosti strana?ka zastava neke stranke koja želi da se domogne komadi?a vlasti? U tom smislu je objašnjenje potrebno i ne treba ga ostaviti samo na politi?arima. Zato su ovakve tribine potrebne i tu je njihova svrha. Sa druge strane, decentralizacija kao uve?anje nadležnosti nižih teritorijalnih jedinica, jeste po svom politi?kom sadržaju i definiciji nešto relativno banalno i uobi?ajeno. To je neka vrsta pokušaja da se pragmati?no, upravno rasporedi i organizuje funkcionisanje odre?ene zajednice na bolji i kvalitetniji na?in.
Ovaj proces je u društvima kao što je naše prenatrpan emocijama, zato što je njegov veliki deo upravo – novac, a sve što se ti?ce novca izaziva emocije kod ljudi. Bilo da je to na li?nom planu ili kod ljudi postoji bojazan i sumnja da ?e novac biti pokraden. Imali smo sli?nu situaciju sa ratovima koja se može preneti i u mirnodopske uslove. Ako želite da se?ete slavonske šume i da kradete belu tehniku, morate ljudima tu plja?ku opravdati tako što ?ete im celu sliku prikazati na emotivan na?in. Sli?no je i sa decentralizacijom. Me?utim, ona dimenzija decentralizacije koja prolazi kroz to “sito” politi?ke pri?e jeste upravo taj aspekat spuštanja vlasti na nivo koji je bliži gra?anima. Ali ne u tom banalnom, politikološkom, uzdžbeni?kom smislu mantre koja se ponavlja ili zna?enju demokratije kao prakse koja je bliža ljudima, ve? u fundamentalnom smislu ve?ih ljudskih i gra?anskih sloboda, odnosno u smislu preuzimanja odgovornosti za sopstveni život. Razumevanje decentralizacije kao politi?kog procesa koji ?e obi?ne gra?ane ?initi snažnijim jeste ono što ljudima treba objasniti.

Dinko Gruhonji?: Istraživanja koja je radila Kancelarija Nacionalnog saveta za decentralizaciju kažu da i u drugim delovima Srbije ja?a svest o potrebi za decentralizacijom, koja se svodi na re?enicu “Beograd nam je uzeo sve”. To je o?igledno preslikavanje takozvanog “vojvo?anskog modela” na druge delove zemlje.

Aleksej Kišjuhas: Slažem se i nije neobi?no što se ideje poput tih pojavljuju u drugim delovima Srbije. Mnoštvo diskursa o decentralizaciji, bilo da je re? o autonomiji Vojvodine ili ve?oj snazi lokalnih samouprava, po?iva na simpatijama prema Vojvodini ili na simpatijama prema lokalu i prema gradovima iz kojih dolaze ljudi koji prihvataju decentralizaciju kao takvu i to obi?no prati i neka vrsta antipatije prema centrali. Prema Beogradu, a ponekad i prema Novom Sadu ili drugim centrima.

Dinko Gruhonji?: Sada bismo da ?ujemo uvaženog gradona?elnika In?ije Gorana Ješi?a, visprenog politi?ara koji je na vlastitom primeru pokazao kako je mogu?e uzdi?i jednu opštinu. Njegov rad je verovatno dobar argument za decentralizaciju. Gorane, kako ti danas vidiš Ustav Srbije i koliko on omogu?ava decentralizaciju zemlje?

Goran Ješi?: Ustav Srbije ne omogu?ava decentralizaciju, ?ak naprotiv, on predstavlja njegovu najve?u branu.
Donošenje Ustava Srbije je bila jedna šarada. Tada se desila ogromna kra?a. Tog dana je puštena “Bitka na Kosovu” u 14 h na RTS-u kao da se ništa ne dešava. Nikad ve?a kra?a se nije desila. Nikada se u Vojvodini nisu desile kra?e, ?ak ni za vreme SPS-a. Barem ne u In?iji. A sada je pokradeno bar 30 odsto glasova. Ja sam svedok svega toga. Sve se dešavalo u zgradi opštine. Komisija je bila u zgradi opštine, a predsednica referendumske komisije bila je ?lanica Srpske radikalne stranke, žena koja je došla iz Zemuna. Tako da krivci nisu negde drugde. Krivci su i me?u nama i danas od Ustava imamo opšti društveni dokument koji ure?uje jedno društvo kao što je Srbija, koji je donesen bez ikakve javne rasprave i bez ikakvog konsultovanja sa javnim mnjenjem, stru?nim institucijama, univerzitetom, stru?njacima, ali ne i sa crkvom.
Danas imamo odre?en stepen funkcionalne decentralizacije koja jeste nešto ?emu smo težili svih ovih godina, ali u politi?kom smislu smo mi u dubokom ?orsokaku. I ako bih vas sada pitao ovde da nabrojite sedam ili pet gradona?elinka u Srbiji, kladim se da ve?ina od vas ne može da nabroji više od ?etiri. U jednom istraživanju, na otvoreno pitanje “ko je gradona?elnik Novog Sada”, upu?eno gra?anima Novog Sada, dramati?no mali broj njih je znao njegovo ime i prezime. Kada bismo ovo pitali gr?ane u Kruševcu taj broj bi bio manji od jedan odsto, što je potpuno neverovatna stvar.
Dakle, gradona?elnika drugog po veli?ini grada u Srbiji i drugog ekonomskog centra u Srbiji ne zna gotovo niko. Razlog tome je izborni sistem koji stimuliše negativnu selekciju, poltrone i partijske istomišljenike i ve?ina gradona?elnika i funkcionera u Srbiji danas se ne zalaže za decentralizaciju, jer u slu?aju politi?ke decentralizacije ne bi mogli da budu ni predsednici ku?nog saveta, a kamoli gradova i opština.
To svima u politi?kim elitama odgovara i mislim da ne postoji ozbiljna šansa da se ta situacija promeni u ovom trenutku. Ona ne može da se promeni, jer pogledajte, Tomislav Nikoli? je bio zagovornik Ustava u ime SRS-a, a sada je on vladaju?a opoziciona stranka. Predsednik republike Boris Tadi?, moj predsednik partije, je bio to bio od strane DS-a. Jedini koji nije više “u vrhu” je Koštunica. Oni koji su elita Srbije ne žele politi?ku decentralizaciju, jer su oni zagovornici sadašnjeg Ustava.
Za ono što se dešava u funkcionalnom smislu možemo da zahvalimo nekim ljudima koje smo kritikovali i zahvaljuju?i kojima smo dobili porez na imovinu i našu imovinu, i to 11 godina posle pobede DOS-a na izborima 2000. godine. Izborili smo se zahvaljuju?i interesima jednog ?oveka, koji promoviše uniju regionalnih partija, da lokalne samouprave dobiju ve?i udeo u porezu na zarade. Sve u svemu, u funkcionalnom smislu mi se jesmo okrenuli nabolje, ali imamo jednu ozbiljnu ko?nicu, a to je potpuna politi?ka centralizacija.

Dinko Gruhonji?: OK, hvala. Gospodine Boarov, pretpostavljam da su vama ove tribine i pri?e o decentralizaciji postale prili?no naporne s obzirom da ste napisali i više nego dovoljno toga o ovoj temi. Mali je problem to što ovde zapravo niko ništa ne ?ita. Da li se slažete sa Goranom da je klju?ni problem partitokratija, te da je Srbija u smislu fiskalne i funkcionalne decentralizacije ve? u?inila odre?ene korake i pomake?

Dimitrije Boarov: Što se ti?e lokalne samouprave, moglo bi se re?i da se došlo do neke funkcionalne decentralizacije koja je uobi?ajena u ve?ini evropskih zemlja. To ?u ilustrovati na primeru. Konsolidovani bilans javne potrošnje u Srbiji je negde izme?u 14 i 15 milijardi evra, a državni budžet je oko 7,5 milijardi evra. Zna?i, 50 odsto je državni, centralizovani budžet, a 50 odsto javne potrošnje se redistribuira na nižim nivoima. Konsolidovani bilans dobijamo kada saberemo državni budžet, budžet pokrajine i budžete lokalne samouprave. Još ako iz državnog budžeta izbacite penzije, tih 250 milijardi, koje ne spadaju u budžet, onda je ta redistribucija na centralnom nivou tu negde ispod 50 odsto. Takvu situaciju imaju i neke evropske zemlje koje se ne smatraju suviše centralizovanim. Brojke bi u tom smislu govorile da postoji izvesna decentralizacija u Srbiji. U tom smislu se slažem.
Ali, problem je što i ovih 50 odsto po opštinama indirektno kontroliše centar države i centar politike, zahvaljuju?i centralizovanom sistemu. Hajde da budem vulgaran – vi takore?i ne možete ni neku ve?u buregdžinicu da otvorite u Novom Sadu, a da ne dobijete energetsku ili ekološku dozvolu iz Beograda. Evo, Ješi? je imao problem sa ekološkim komisijama. Da ne govorim o ovim politi?kim linijama. Ako sada u Novom Sadu ho?ete da dobijete dozvolu za prenamenu zemljišta za bilo koju operaciju sa lokalnom vlaš?u, bolje da odmah idete da tražite vezu u Beogradu, nego da je tražite u Novom Sadu. To ja znam vrlo pouzdano. Prema tome, i ovaj deo o partitokratskom uticaju na centralizaciju Srbije mogu da prihavtim i slažem se da je on u vezi sa izbornim sistemom.
Na kraju krajeva, ?itav taj sistem reprezentativne demokratije je ugrožen pre svega tom odredbom da je cela Srbija jedna izborna jedinica i sa pri?om da bi Srbija bila daleko pristojnija država kada bi postojale dve partije ili eventualno tri. Dve partije, osim SPS-a, ako bismo interpretirali stav Bajatovi?a. Dakle “mi i još dve partije, ali da mi arbitriramo”.
Ne mogu da se složim oko jednog dela. Taj Ustav Srbije ima problem što on monopoliše svim svojim institucijama i monopoliše politi?ki subjektivitet u centar države. Sem centralnih organa mi nemamo druge subjekte politike. Imamo slobodne strelce, imamo neke partije, ljudi zabavljaju javnost na raznim tribinama (uklju?uju?i tu i mene), ali subjekat politike u Srbiji je sama centralna vlast. Taj centralisti?ki sistem je nekada davno stvoren radi ostvarivanja nekih prakti?nih ciljeva. Srbija je nekada imala opsesiju proširenja u vreme kada je od unutrašnjeg tržišta zavisio razvoj lokalne industrije i prosperitet zemlje.
U 19. veku se u Srbiji došlo do zaklju?ka da je ona suviše mala da bi mogla stvoriti sopstvenu industriju i tada je stvorena teorija “velike Srbije”, jer druga?ije nema ekonomskog opstanka. Nije bio primaran nacionalni opstanak, nego ekonomski. Na tom strahu da nikada ne?e izgraditi svoju industriju jer je suviše mala (ali ima Srba i u komšiluku pa se može širiti), Srbija je napravila ekonomsku osnovu pri?e o velikoj Srbiji. Pri?a o tome da se stvori neka lokalna industrija, da se uspostave carinske barijere pre svega prema Austriji i da se tako unapredi država. Kasnije je evropski razvoj u?inio besmislenim taj državni razlog. Kao što je neko to ve? napisao, taj državni razlog koji je stavljen na postament politike u Srbij zbog kojeg smo izme?u ostalog od Ustava dobili zavetnu povelju, on produkuje sabornost.
Imamo npr. projekat Zakona o javnom partnerstvu i koncesijama. To je zakon o raspolaganju državnom imovinom kod titulara koji su decentralizovani, jer sa kim ?e jedna opština kao titular državne svojine uložiti u posao nego sa privatnicima, kompanijama, fizi?kim licima i tako dalje. Postoji ?etiri nivoa vlasti koji bi trebali da budu javna tela koja raspolažu imovinom koja im je tobože vra?ena. Kada pažljivo pogledate taj Zakon, u kojem je do ludosti rešena sadržina samih ugovora, na kraju prona?ete da postoji jedna republi?ka komisija koja nema velika ovlaš?enja, ali ona ?e imati zadatak da sakupi sve ugovore o javno – privatnom partnerstvu i koncesijama. To je godišnje, recimo oko 28 hiljada ugovora, jer nije re? smo o koncesijama ve? i o svim oblicima raspolaganja komunalnom imovinom. Gotovo bezazleno se kaže da ta komisija prikuplja sve ugovore radi tobože stru?ne analize, arhiviranja, registracije i ocene sadržine. Ta komisija ?e biti sedmo?lana i u njoj ?e sedeti jedan predstvanik Beograda, jedan Vojvodine i pet koje postavlja vlada Srbije. Tako da vi stalno imate jednu pri?u “prema drugima”, a vlast i regulativa se razvija tim raznim trikovima kao kod povra?aja imovine. Stvar po?inje onda kada ti oni vrate onaj papir koji si poslao da bi prijavio da ti je ona oduzeta. Prema tome, oni imaju apsolutnu kontrolu dužine tog procesa. A zvu?i bezazleno taj jedan jedini ?lan. To regulatorno centralisti?ko lukavstvo je neverovatno.
Stalno razmišljamo o tome na koji na?in se može prevladati centralizam, osim onog idiotskog na?ina da ?ekamo da se neko opameti. To za mene nije put. Mislim da tako nikada ne?emo do?ekati. Šta bi to bilo, osim neke revolucije? Još ni jedna revolucija nije izvedena tako odjednom – hajde sada da se decentralizujemo i demokratizujemo! Razmišljao sam o tome kako se mogu ste?i uslovi da Srbija zaista krene putem jedne realne decentralizacije, jer je ona u njenom interesu i interesu njenih gra?ana. Mislim da prvi uslov ve? postoji, a to je taj da se centralizam duboko kompromitovao i da gotovo više ne može da funkcioniše. On može da funkcioniše samo još koruptivno i to je nepresušno, ali on ne obavlja svoje funkcije i vodi zemlju ka sve nižim stopama rasta. Jednostavno, vreme je takvo da se on ne može održati. Dakle taj uslov bi bio da centralizam u?e u krizu. Drugi razlog je taj da se ne može o?ekivati neki ve?i pomak dok neki politi?ki centri, koji imaju svoje privatne razloge i koji imaju svoj parcijalni interes u odnosu na nacionalni i narodni interes, ne razvlaste.

Dinko Gruhonji?: Hvala Mito. Hajdemo sada malo do Vojvodine. Miroslave, vi imate jednu zanimljivu ideju kada je status Vojvodine u pitanju?

Miroslav Ili?: Pripremaju?i se za ovaj nastup pred ovim uvaženim skupom stalno sam razmišljao o tome kako je mogu?e da se u ovom sistemu i me?u ljudima koji žive na ovom terenu ne može uspostaviti ona vrsta reda koja vlada u nekim drugim zemljama oko nas. Pitam se da li su u Srbiji uslovi gori nego npr. u susednoj Ma?arskoj, koja je upravo prošla ili još prolazi kroz tranziciju? Zaklju?ak je da ljudi menjaju politi?ke sisteme, ali politi?ki sistemi jednako tako menjaju i ljude. Tu ?injenicu ne mogu nikako da zanemarim, jer smo svedoci, krajem 20. i po?etkom 21. veka, koliko je promenom politi?kih sistema došlo do dramati?nih obrta u mnogim velikim zemljama za koje nikada nismo mogli da pretpostavimo da mogu da se izvuku iz svog haosa, bezumlja, loše ekonomije i tako dalje. Moja ražmišljanja išla su tragom jedne misli, a to je misao politi?ara iz 19. veka, Novosa?anina Mihaila Polita Desan?i?a, koji je na Ugarskom saboru 1894. rekao da ?e Ugarska nestati ukoliko se ne promeni i ne postane isto?na Švajcarska. Skoro da bi se nešto sli?no moglo re?i i za Srbiju. Ukoliko se Srbija ne decentralizuje, ona ?e gotovo sigurno nestati.
Mislim da možemo da povu?emo paralelu sa Ugarskom, jer je to dosta interesantno pitanje. Otimanje vlasti ljudi naspram svemo?nih vladara u stvari leži u korenu moderne politike. Kratko bih vas podsetio da su pred engleskog kralja Jovan bez zemlje 1215. godine stali engleski baroni i izdejstvovali Magma kartu sa korpus pravilom da telo ne pripada kralju Engleske i da niko ne može biti osu?en pre nego što se dokaže njegova krivica. 1219. godine Sveti Sava, Rastko Nemanji?, u Srbiji piše prvi Ustav srpske srednjovekovne države. Interesantno je da je on u njega uneo “teoriju simfonije”, koja je govorila o skladu izme?u svetovne i duhovne vlasti. 1222. godine, dakle sedam godina nakon toga, Andraš II u Ugarskoj tako?e je prinu?en da donese dokument Zlatnu bulu, kada ga je u jednom gradu do?ekala masa nezadovoljnoih ljudi, jer je po?eo da se raspada sistem prvih lokalnih samouprava ma?arske kraljevske županije koju je ustanovio još 1000-te godine Sent Ištvan.
Ovo govorim zbog toga što nije ta?no da su nama nepoznate institucije lokalne samouprave. Nije ta?no da u istoriji nemamo u tome bogata iskustva. Ovde u Vojvodini, Polit Desan?i? je bio politi?ar koji je rekao da Ugarska mora biti Švajcarska na istoku zbog etni?kih zajednica, jer je tada tu živelo više od polovine ljudi nema?arske nacionalnosti. Polit Desan?i? je bio interesantan zbog toga što je on verovao da se u županijskoj upravi krije tajna i on nije bio za kantone. Pogledajte Švajcarsku danas. Svi kupuju švajcarski franak, Švajcarska je jedna od najstabilnijih država.
Kako je to Švajcarska i dalje najstabilnija država posle tridesetogodišnjeg rata, posle takvih tragedija koje je imala u 16. i 17. veku, gde su se katolici i protestanti ubijali me?usobno? Suština jeste kantonalna, odnosno konfederalna država, jer su tako i ljudi po?eli da se ujedinjuju. Ja se ne zalažem za kantone, ali se zalažem za federaciju i federalnu državu koja ?e nastati na ovim prostorima. Vojvodina nema svoju stvarnu zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast i zbog toga propada. Tako propada i Srbija.
Me?utim, kada postavite pitanje kako do?i do toga, potpuno se slažem sa Goranom, jer sam i ja bio jedan od onih koji su se borili protiv Ustava 2006. godine. Me?utim, i tada i sada ?ini se da postoje samo dva na?ina. Jedan je na?in da se donese novi Ustav, to je ustavotvorna skupština, a mnogi su rekli da je izgubljena šansa 2000. godine da se ona sazove. I drugi na?in je da neka prosve?ena elita donese jedan liberalan Ustav za Srbiju, koji bi omogu?io temeljnu decentralizaciju, stvaranje kantona ili konfrederalne države. U Vojvodini postoji kvalifikovana elita koja pokušava da napravi nešto od lokalnih samouprava i mislim da je Goran Ješi? jedan od najboljih primera za to što je uradi o u In?iji. Njihovo udruživanje je put i na?in kako da se oja?a svest o lokalnoj samoupravi, kako da se oja?aju investicije i kako da se ostvari sve ovo o ?emu dugo mislimo, a u svakom slu?aju Novi Sad, Beograd, Niš i ostali veliki gradovi su mesta na kojima ?e se stvari razrešavati
Jedna potvrda ove moje teze su i izbori u Sloveniji gde je gradona?elnik Ljubljane dobio najviše glasova u toj državi koja ima dva milona stanovnika. Kada govorimo o broju stanovnika, ho?u da kažem da je interesantno da Srbija i Švajcarska imaju gotovo jednak broj stanovnika – sedam i nešto milona, iako je teritorija Srbije duplo ve?a od Švajcarske. Bez mogu?nosti da se ljudi samoorganizuju, da se organizuju u svoje istorijske lokalne samouprave kojima treba dati apsolutne nadležnosti i Ustavom zagarantovane nadležnosti, nema transformacije Srbije. Vojvodina je u tom procesu najdalje odmakla, ali, da se izrazim u žargonu, još uvek nosi “kratke pantalone”.

Dinko Gruhonji?: Da li to možda li?i na ono što je gospodin Boarov rekao, a to je da ?ekamo da se neko opameti? Ili, da preformulišem pitanje. Istraživanja javnog mnjenja u poslednje vreme, koja nisu baš nešto puno publikovana u medijima, pokazuju da je nezadovoljstvo gra?ana u Vojvodini ve?e nego ikada i da raste ?ak i procenat onih najradikalnije opredeljenih ispitanika, koji su za nezavisnost Vojvodine. Raste i broj onih koji su opredeljeni za autonomiju iz 1974. godine ili za puno širu autnomiju nego što je ova današnja. Imali smo nedavno i govor, ?ini mi se baš ovde u ovoj zgradi, Dragana Veselinova, koji je na neki na?in oživeo tu ideju Vojvodine republike koja je bila aktuelna krajem devedesetih. Ho?u da vas pitam isplati li se ?ekati i šta poduzeti? Koliko su takvi zahtevi realni?

Miroslav Ili?: Inspirisan izlaganjem i tribinom na kojoj je govorio Veselinov, mislim da taj kontekst definitivno nije zanemarljiv. Istorijski kontekst govori o slede?em. Bio je Temišvarski sabor kada je nezadovoljna elita srpskog naroda, koja je boravila tu u Ugarskoj, tražila svoju teritorijalnu nezavisnost. Osim personalne. Na svakih 100 i nešto godina dolazi do redefinisanja statusa ovog ovde stanovništva koje je zauzelo Srednju evropu i Balkan, trore?je Dunava, Tise i Save. Veselinov je izneo jednu ideju da nakon 1918. godine postoji sigurna mogu?nost da se nakon 100 godina redefiniše i preispita šta se to ustvari dogodilo sa Srbima i nesrbima koji žive na ovom terenu. I ne samo sa Srbima, nego i svim etni?kim zajednicama. Takvo jedno redefinisanje bi moralo da donese referendum, jer je to istorijsko pravo gra?ana koji danas žive na teritoriji Vojvodine nepotrošivo. Mislim da se zna da je grupacija kojoj ja pripadam do sada napravila tri vojvo?anske konvencije. U sve tri te vojvo?anske konvencije govoreno je o problemima i pokušajima kako bi se oni mogli rešiti. Mislim da ?e uskoro biti napravljena i ?etvrta konvencija, koja ?e zasigurno tražiti redefinisanje statusa Srbije, federalizaciju Srbije i Vojvodinu kao republiku, odnosno kao malu državu. Iznerviran jednim ?lankom u NIN-u, koji je napisao novinar Stojan Dr?eli?, u kojem je izneo niz neta?nih i zlonamernih podataka, uputio sam komentar da ta ideja u Vojvodini treba da bude ozbiljno razmotrena. Treba da se pripremimo. I u doma?oj i u me?unarodnoj politici postoji ?itav niz poteza koje vi treba da najavite, predvidite i da saopštite, da tako kažem i velikim silama u Evropskoj uniji, SAD-u, Nema?koj. Treba da kažete šta vi mislite da radite po pitanju državno-pravnog statusa u narednom periodu.Taj naredni period dolazi i mi ?emo morati da tražimo taj status, odnosno promenu tog statusa.

Dinko Gruhonji?: Gorane, za tebe imam isto pitanje.

Goran Ješi?: Prvo bih se osvrnuo na zakon o koncesijama koji je Mita pomenuo. On u sebi ima jedno telo koje jeste centralisti?ko i svaki zakon ima centralisti?ku ideju. Ali u tom parlamentu Srbije sedi 35 ili 40 poslanika poreklom iz Vojvodine, koji taj zakon ne komentarišu. Njih 17 je iz DS-a. Nikad se nijedan nije oglasio. Taj zakon je suvišan u ovom trenutku, jer ne postiji prepreka za javno-privatno partnerstvo u ovom trenutku i bez tog zakona. Ho?emo li tu “?ašu” da prvo napunimo i da od nje napravimo rezervoar nafte, što je Mita rekao. Mislim da je taj proces malo druga?iji. Mislim da ne postoji niti jedna investicija u ovoj državi koja je završena u Beogradu ili Novom Sadu (mislim na republi?ku i pokrajinsku vlast), nego se završava u svakoj lokalnoj samoupravi. To je prva stvar. Moramo da izvršimo decentralizaciju, moramo da odaberemo ljude koji imaju kvalitet, imenom i prezimenom. Imamo jednu situaciju. Na izborima 2004. i 2008. za gradona?elnika, imali smo preko 50 dobrih gradona?elnika od 187. Danas imamo 15 pristojnih, ali to su uglavnom oni koji su bili ve? izabrani, pa su ostali i na slede?em mandatu. Izborni sistem je taj centralisti?ki, partokratski element koji je sklonio dobre i kvalitetne ljude koji rade pre svega u interesu gra?ana, investitora i svega ostalog. Na kraju smo došli tu gde jesmo.
Što se ti?e Vojvodine, to šta smo tražili, to smo i dobili. Jesmo li tražili 7 odsto? To smo i dobili. Najgluplju stvar smo tražili, najgluplju stvar su nam i dali. Tražili smo sedam odsto od budžeta i oni su rekli – evo vam sedam odsto! To je jedinstven Ustav u Evropi koji u sebi sadrži tamo neku cifru. Kada sam postavio pitanje zašto ne tražimo izvorne nadležnosti, a posle zakonom predložimo finansiranje tih nadležnosti, rekli su da je komplikovano reformisati administraciju. Nije jednostavno reformisti poresku upravu da sakuplja vaše poreze. Mora se sedeti u kancelariji 20 sati dnevno, moraju se smeniti neki ljudi, morate se zameriti nekim ljudima i sprovoditi reforme. Zašto do danas nismo predložili zakon o finansiranju Vojvodine? Ko nam za to smeta? Ja sam ozbiljan autonomaš i republikanac, ali u ovom trenutku to je suvišna ideja. Dve politi?ke partije postoje u ovom trenutku, a to su SNS i DS. Takva politi?ka ideja ne postoji u ovom trenutku. Da, dobili smo sedam odsto, imamo proto?ni bojler od sedam odsto, a od svega toga imamo naj?eš?e svega tri odsto. Mita ?e imati bolje podatke od mene.
Ja sam veliki republikanac. Vidite šta se u Sremu sada dešava. Oni ljudi koji su kolonizirani posle Drugog svetskog rata postali su ozbiljni autonomaši i republikanci, ali ne zato što shvataju da stvari ne valjaju. Ali niko ne?e dobiti podršku za to da od Novog Sada napravi Beograd. Mi ovde danas pri?amo o Švajcarskoj, a ja sam došao putem koji je napravljen 1936. godine, i koji smo posle 12 godina mojih politi?kih lobiranja renovirali do pola. Od putareve ku?ice na Banstolu ide put koji je napravljen 1936. godine, a mi pri?amo o Švajcarskoj. Hajde da pri?amo o onome što je ovde sada realno i što možemo da napravimo. Imamo neki potencijal, ne koristimo taj potencijal. Imamo ozbiljan politi?ki problem, imamo partokratiju i negativnu selekciju. Ta negativna selekcija poti?e iz Beograda, ista je i u Novom Sadu, u SNS-u, u DS-u, u gradskom odboru DS-a i SNS-a. Ja sam ?lan DS-a i pri?am sada otvoreno. Tako je u Vrbasu, In?iji, Sremskoj Mitrovici. Evo ga ovde moj prijatelj koji vodi ozbiljnu stranu kompaniju u In?iji, a rodom je iz Kruševca. I on ?e sada mene da ubedi kako u Kruševcu nema perspektivu. Industrijski centar na auto-putu, na koridoru 10, sva infrastruktura tamo postoji, a niko ne investira u Kruševac. Imaju industrijske radnike i sve što im treba, ali ne postoji elita koja ?e privu?i te investicije. Tamo imate jednog politi?kog kadrovika koji kadrira ve? 12 godina i niko od njega ne može da ispliva. I zato je Kruševac danas mrtav grad.
Danas sam bio u Zaje?aru i da nema onog Boška Nin?i?a, to bi bio mrtav grad. A do tamo nemate puta. Mi nemamo problem samo u Vojvodini. Prosto, Vojvodina je danas tema, ali još jednom ponavljam, ono što smo mi tražili to su nam i dali, mi taj kapacitet u ovom trenutku ne možemo da iskoristimo. Da li je to malo? To je smešno malo, ali hajde da iskoristimo kapacitete, pa da napravimo predlog Zakona o finansiranju Vojvodine! To nam niko ne brani. Ali danas pokrajinski sekretar za finansije kaže da to treba da napravi Beograd. Pa zašto oni da naprave tvoj predlog Zakona?

Dinko Gruhonji?: Ali ?injenica je da nijedan od tih predloga zakona koje je Vojvodina poslala nije prošao ni na raspravu.

Goran Ješi?: To nije argument! Imate politi?ki pritisak. Imate 17 svojih poslanika, imate ?lanove, potrpedsednika sranke, imate funkcionere u stranci. Pa morate nekad i da se posva?ate sa nekim.

Dinko Gruhonji?: Zna?i, jedina nada za Vojvodinu i Srbiju je da se ovaj centralizam uruši i da po svemu sude?i sve ide ka tome?

Miroslav Ili?: Ustav iz 2006. godine apsolutno pruža sve politi?ke uslove za svevlast i za meku diktaturu koju sprovodi predsednik DS i ova stranka sa njenim satelitima. To je u teoriji tako. Mi imamo predsednika vlade koji nije predsednik vlade, imamo situaciju u kojoj se iz jedne glave misli sve. Imamo reformu sudstva koju su postavili partijski kadrovi, imamo Ustavni sud, koji je postavljen kao partijski sud. Imamo sve zakone koji su napravljeni u službi centralizma, a neki od njih i ne važe. Imamo kompletan sistem koji je napravljen tako da se namiri ona elita koja vlada u toj mekoj diktaturi i to ?e neminovno dovesti do ogromnog nezadovoljstva gra?ana i cele Srbije. E sada, ko ?e biti taj koji ?e to ogromno nezadovoljstvo gra?ana Srbije kanalisati? To može biti neki pokret koji ?e se formirati i koji ?e imati smislen politi?ki cilj, a prvi cilj mora mu biti promena Ustava. Promena ustava nas savim izvesno ?eka. Zna se da je ovaj Ustav napravljen zbog preambule.

Dinko Gruhonji?: Izvinjavam se što vas prekidam, ali moramo ostaviti i malo vremena za publiku. Aleksej, još tebe želim da pitam da prokomentarišeš situaciju sa Vojvodinom.

Aleksej Kišjuhas: Ima jedna stvar koju je važno ista?i. Ukoliko Vojvo?ani to sami ne urade, niko drugi to ne?e uraditi za njih. I kao što je gospodin Boarov rekao, to ?ekanje da se neko opameti može trajati u beskona?nost. Centralizam nije stvar koja je prisutna samo u Beogradu. Ona jeste neka vrsta tipa mišljenja u jednom širem kontekstualnom zahvatu. Ho?u da kažem da centralizam kao takav, bilo da je re? o Vojvodini ili o nekom drugom delu Srbije, pre svega po?iva na tome da se nema poverenja u niže organe uprave i da se nema poverenja u izbore gra?ana koji ?e na taj na?in neposrednije mo?i da u?estvuju u procesu odlu?ivanja. Takav proces odlu?ivanja bi se mogao nazvati demokratskim. ?injenica da ljudi ne poznaju svoje gradona?elnike jeste fundamentalno pitanje sloboda i pitanja karaktera demokratije. Poenta je u društvu, bez obzira da li ovde govorimo o lokalu ili bilo ?emu sli?nom. Poenta je u tome da su lokalni ili pokrajinski ili bilo koji drugi izbori zna?ajniji od republi?kih ili predsedni?kih. Razlozi za to su banalni.
Moj glas u grupi od pet miliona je mnogo manji i slabiji nego u grupi od 200 hiljada. Ta?no 25 puta slabiji. Odnosno, on je 25 puta vidljiviji ili ja?i na lokalu ili na pokrajini. U takvom sistemu mi kao gra?ani možemo nešto da uradimo na izborima ili u nekim drugim sferama politi?ke aktivnosti. Tako npr. ja mogu da pokre?em peticije, mogu da organizujem grupe za pritisak, mogu crvenom farbom da ga?am skupštinu u kojoj se trenutno nalazimo, a da mogu da o?ekujem da ?e to promeniti nešto. Ukoliko moram da uzimam kartu i da idem do Beograda, ne mogu ništa sa time da uradim. Sve se to ti?e demokratske odgovornosti za moj sopstveni život.
Interesantna je debata o organizaciji i funkcionalnosti organizacije. Decentralizacija i centralizacija je bila velika tema i u sociologiji i u društvenoj teoriji. Ona je bila i predmet sva?e izme?u komunista i anarhista. I Engels je govorio o tome da ne ide to baš tako lako i da, ako prepustimo sve ljudima, ne?e to baš biti dobro. Zna?i i ovaj velikan i genijalac je imao sumnje, dok su anarhisti gurali pri?u u nekom drugom smeru.
Ako, na primer, i Detelinarci žele da im se izgradi neki teren za npr. bo?anje, problem je što oni moraju da idu u centar da protestvuju ili traže svoja prava, a ne mogu to da urade u svojoj mesnoj zajednici. Ta vrsta totalne decentralizacije bi bila sjajna, i tada oni ne moraju da ?ekaju da im neke skroz lokalne stvari uradi gradona?elnik. Da ne pominjem opet tu katastrofu da ljudi ni ne znaju ko im je gradona?elnik, jer im je on nebitan. Mislim da je ?itava ova pri?a odraz jednog suštinskog nepoverenja u neke druge ljude i u ?injenicu da ljudi mogu sami sopstvenim razumom da se organizuju na na?in koji je najbolji za njih i za njihove svakodnevne živote. Mislim da je tu glavna kvaka i prisustvo tog centralisti?kog mišljenja i u novosadizmu u nekoj budu?oj autonomiji Vojvodine, ako je bude, a zatim odsustvu poverenja u ljude koji su izabrani u In?iji, u Pan?evu i šta smo sve od gradova ve?ears spominjali.

Dinko Gruhonji?: ?uli smo na jednoj od ovih naših tribina i argument jednog predstavnika centralne vlasti koji kaže da Srbija nije zrela za decentralizaciju zato što ljudi na lokalnom nivou nisu u stanju da upravljaju lokalnim resursima.

Aleksej Kišjuhas: Znate kako, mnogi kriti?ari decentralizacije ?e navesti da je Evropa bila najdecentralizovanija u mra?nom feudalnom dobu, kada su lokalni vlastelini imali ve?u vlast od kraljeva. I to je ta?no, ali se pri tom propušta naglasiti da je glavna centralizuju?a sila i glavni protivnik decentralizaciji bila Rimokatoli?ka crkva, koja je u svom srednjovekovnom obliku bila loš uzor.

(Transkript tribine. Izlaganja nisu autorizovana.)

Podelite ovu stranicu!