TRIBINA CENTRIPETALNO-CENTRIFUGALNO (NOVI SAD)

12 Dec 2011

Gradonačelnika drugog po veličini grada u Srbiji i drugog ekonomskog centra u Srbiji ne zna gotovo niko. Razlog tome je izborni sistem koji stimuliše negativnu selekciju, poltrone i partijske istomišljenike i većina gradonačelnika i funkcionera u Srbiji danas se ne zalaže za decentralizaciju, jer u slučaju političke decentralizacije ne bi mogli da budu ni predsednici kućnog saveta, a kamoli gradova i opština

TRIBINA CENTRIPETALNO-CENTRIFUGALNO

Učestvovali:
Goran Ješić, gradonačelnik Kikinde
Dimitrije Boarov, publicista
Miroslav Ilić, publicista
Aleksej Kišjuhas, sociolog

Moderator:
Dinko Gruhonjić, predsednik NDNV

Skupština grada Novog Sada
Utorak, 6. decembar 2011, sa početkom u 19,30 časova

Dinko Gruhonjić: Dobro došli na tribinu Nezavisnog društva novinara Vojvodine, koja je začudo posvećena decentralizaciji. Ciklus ovih naših tribina se zove “Centripetalno – centrifugalno” i tokom njega smo bili u Sremskoj Mitrovici, Pančevu, Kikindi, a ići ćemo čak i u Beograd. Opet pričamo o ovoj neugodnoj temi u trenutku kada za takve teme vreme nije, pošto za njih vreme nije evo već nekih 25 godina. No, mi nećemo prestati da pričamo o tome, jer kako je Mirko Đorđević jednom citirao junaka Abhazijske basne – petla: naše je da kukuričemo, a da li će zora svanuti ne zavisi od nas. U svakom slučaju, večeras imamo žestoku konkurenciju što se tribina tiče. Ima ih bar četiri u isto ili slično vreme, ali i da nije konkurencija takva, nisam siguran da bi poseta bila mnogo veća. Jedan od učesnika me je upozorio pre početka rečima: ko još drži tribine i govori o decentralizaciji.
Naši večerašnji gosti su gospoda Dimitrije Boarov, Miroslav Ilić, Goran Ješić i Aleksej Kišjuhas. Ja sam Dinko Gruhonjić i biću moderator ove večerašnje tribine o decentralizaciji. Krenućemo od meni najbližeg, Alekseja. S obzirom da smo svedoci da na političkoj sceni Srbije oni koji su do juče bili okoreli centralizatori i oni koji su Vojvodinu u postpetooktobarskom periodu dobrano ojadili obnašajući neke visoke državne funkcije, danas zagovaraju upravo ideju decentralziacije. Pretpostavljam da računaju na to da građani Srbije imaju pamćenje poput prosečne kišne gliste ili slično. Nacionalni savet za decentralizaciju je nedavno izdao jednu knjižicu u kojoj su pokušali da objasne pojmove i šta decentralizacija zapravo jeste. Radi se o “Pojmovniku decentralizacije”. Koliko je po tvom mišljenju u današnjem društvu u Srbiji potrebno ljudima objasniti šta je to zapravo decentralizacija?

Aleksej Kišjuhas: Hvala, gospodine Gruhonjiću. Ja mislim da jeste potrebno. Mislim da građanima Srbije potrebno objašnjavati mnoge stvari, ako ni zbog čega drugog, onda zbog pamćenja kakvo ste upravo spomenuli. Toga nikada nije dosta, ne samo kada je reč o građanima Srbije, nego bilo kog drugog društva. Međutim, nije svejedno na koji način se ta decentralizacija objašnjava, percipira i tumači u javnosti. Da li je to upravo to naglo probuđeno interesovanje iz predizbornih pobuda ili potreba za idejom koja neće biti zloupotrebljena u predizbornom smislu pre svega, pa će onda prerasti u pokušaj da se pronađu neke nove livade na koje će se ubosti stranačka zastava neke stranke koja želi da se domogne komadića vlasti? U tom smislu je objašnjenje potrebno i ne treba ga ostaviti samo na političarima. Zato su ovakve tribine potrebne i tu je njihova svrha. Sa druge strane, decentralizacija kao uvećanje nadležnosti nižih teritorijalnih jedinica, jeste po svom političkom sadržaju i definiciji nešto relativno banalno i uobičajeno. To je neka vrsta pokušaja da se pragmatično, upravno rasporedi i organizuje funkcionisanje određene zajednice na bolji i kvalitetniji način.
Ovaj proces je u društvima kao što je naše prenatrpan emocijama, zato što je njegov veliki deo upravo – novac, a sve što se tičce novca izaziva emocije kod ljudi. Bilo da je to na ličnom planu ili kod ljudi postoji bojazan i sumnja da će novac biti pokraden. Imali smo sličnu situaciju sa ratovima koja se može preneti i u mirnodopske uslove. Ako želite da sečete slavonske šume i da kradete belu tehniku, morate ljudima tu pljačku opravdati tako što ćete im celu sliku prikazati na emotivan način. Slično je i sa decentralizacijom. Međutim, ona dimenzija decentralizacije koja prolazi kroz to “sito” političke priče jeste upravo taj aspekat spuštanja vlasti na nivo koji je bliži građanima. Ali ne u tom banalnom, politikološkom, uzdžbeničkom smislu mantre koja se ponavlja ili značenju demokratije kao prakse koja je bliža ljudima, već u fundamentalnom smislu većih ljudskih i građanskih sloboda, odnosno u smislu preuzimanja odgovornosti za sopstveni život. Razumevanje decentralizacije kao političkog procesa koji će obične građane činiti snažnijim jeste ono što ljudima treba objasniti.

Dinko Gruhonjić: Istraživanja koja je radila Kancelarija Nacionalnog saveta za decentralizaciju kažu da i u drugim delovima Srbije jača svest o potrebi za decentralizacijom, koja se svodi na rečenicu “Beograd nam je uzeo sve”. To je očigledno preslikavanje takozvanog “vojvođanskog modela” na druge delove zemlje.

Aleksej Kišjuhas: Slažem se i nije neobično što se ideje poput tih pojavljuju u drugim delovima Srbije. Mnoštvo diskursa o decentralizaciji, bilo da je reč o autonomiji Vojvodine ili većoj snazi lokalnih samouprava, počiva na simpatijama prema Vojvodini ili na simpatijama prema lokalu i prema gradovima iz kojih dolaze ljudi koji prihvataju decentralizaciju kao takvu i to obično prati i neka vrsta antipatije prema centrali. Prema Beogradu, a ponekad i prema Novom Sadu ili drugim centrima.

Dinko Gruhonjić: Sada bismo da čujemo uvaženog gradonačelnika Inđije Gorana Ješića, visprenog političara koji je na vlastitom primeru pokazao kako je moguće uzdići jednu opštinu. Njegov rad je verovatno dobar argument za decentralizaciju. Gorane, kako ti danas vidiš Ustav Srbije i koliko on omogućava decentralizaciju zemlje?

Goran Ješić: Ustav Srbije ne omogućava decentralizaciju, čak naprotiv, on predstavlja njegovu najveću branu.
Donošenje Ustava Srbije je bila jedna šarada. Tada se desila ogromna krađa. Tog dana je puštena “Bitka na Kosovu” u 14 h na RTS-u kao da se ništa ne dešava. Nikad veća krađa se nije desila. Nikada se u Vojvodini nisu desile krađe, čak ni za vreme SPS-a. Barem ne u Inđiji. A sada je pokradeno bar 30 odsto glasova. Ja sam svedok svega toga. Sve se dešavalo u zgradi opštine. Komisija je bila u zgradi opštine, a predsednica referendumske komisije bila je članica Srpske radikalne stranke, žena koja je došla iz Zemuna. Tako da krivci nisu negde drugde. Krivci su i među nama i danas od Ustava imamo opšti društveni dokument koji uređuje jedno društvo kao što je Srbija, koji je donesen bez ikakve javne rasprave i bez ikakvog konsultovanja sa javnim mnjenjem, stručnim institucijama, univerzitetom, stručnjacima, ali ne i sa crkvom.
Danas imamo određen stepen funkcionalne decentralizacije koja jeste nešto čemu smo težili svih ovih godina, ali u političkom smislu smo mi u dubokom ćorsokaku. I ako bih vas sada pitao ovde da nabrojite sedam ili pet gradonačelinka u Srbiji, kladim se da većina od vas ne može da nabroji više od četiri. U jednom istraživanju, na otvoreno pitanje “ko je gradonačelnik Novog Sada”, upućeno građanima Novog Sada, dramatično mali broj njih je znao njegovo ime i prezime. Kada bismo ovo pitali grđane u Kruševcu taj broj bi bio manji od jedan odsto, što je potpuno neverovatna stvar.
Dakle, gradonačelnika drugog po veličini grada u Srbiji i drugog ekonomskog centra u Srbiji ne zna gotovo niko. Razlog tome je izborni sistem koji stimuliše negativnu selekciju, poltrone i partijske istomišljenike i većina gradonačelnika i funkcionera u Srbiji danas se ne zalaže za decentralizaciju, jer u slučaju političke decentralizacije ne bi mogli da budu ni predsednici kućnog saveta, a kamoli gradova i opština.
To svima u političkim elitama odgovara i mislim da ne postoji ozbiljna šansa da se ta situacija promeni u ovom trenutku. Ona ne može da se promeni, jer pogledajte, Tomislav Nikolić je bio zagovornik Ustava u ime SRS-a, a sada je on vladajuća opoziciona stranka. Predsednik republike Boris Tadić, moj predsednik partije, je bio to bio od strane DS-a. Jedini koji nije više “u vrhu” je Koštunica. Oni koji su elita Srbije ne žele političku decentralizaciju, jer su oni zagovornici sadašnjeg Ustava.
Za ono što se dešava u funkcionalnom smislu možemo da zahvalimo nekim ljudima koje smo kritikovali i zahvaljujući kojima smo dobili porez na imovinu i našu imovinu, i to 11 godina posle pobede DOS-a na izborima 2000. godine. Izborili smo se zahvaljujući interesima jednog čoveka, koji promoviše uniju regionalnih partija, da lokalne samouprave dobiju veći udeo u porezu na zarade. Sve u svemu, u funkcionalnom smislu mi se jesmo okrenuli nabolje, ali imamo jednu ozbiljnu kočnicu, a to je potpuna politička centralizacija.

Dinko Gruhonjić: OK, hvala. Gospodine Boarov, pretpostavljam da su vama ove tribine i priče o decentralizaciji postale prilično naporne s obzirom da ste napisali i više nego dovoljno toga o ovoj temi. Mali je problem to što ovde zapravo niko ništa ne čita. Da li se slažete sa Goranom da je ključni problem partitokratija, te da je Srbija u smislu fiskalne i funkcionalne decentralizacije već učinila određene korake i pomake?

Dimitrije Boarov: Što se tiče lokalne samouprave, moglo bi se reći da se došlo do neke funkcionalne decentralizacije koja je uobičajena u većini evropskih zemlja. To ću ilustrovati na primeru. Konsolidovani bilans javne potrošnje u Srbiji je negde između 14 i 15 milijardi evra, a državni budžet je oko 7,5 milijardi evra. Znači, 50 odsto je državni, centralizovani budžet, a 50 odsto javne potrošnje se redistribuira na nižim nivoima. Konsolidovani bilans dobijamo kada saberemo državni budžet, budžet pokrajine i budžete lokalne samouprave. Još ako iz državnog budžeta izbacite penzije, tih 250 milijardi, koje ne spadaju u budžet, onda je ta redistribucija na centralnom nivou tu negde ispod 50 odsto. Takvu situaciju imaju i neke evropske zemlje koje se ne smatraju suviše centralizovanim. Brojke bi u tom smislu govorile da postoji izvesna decentralizacija u Srbiji. U tom smislu se slažem.
Ali, problem je što i ovih 50 odsto po opštinama indirektno kontroliše centar države i centar politike, zahvaljujući centralizovanom sistemu. Hajde da budem vulgaran – vi takoreći ne možete ni neku veću buregdžinicu da otvorite u Novom Sadu, a da ne dobijete energetsku ili ekološku dozvolu iz Beograda. Evo, Ješić je imao problem sa ekološkim komisijama. Da ne govorim o ovim političkim linijama. Ako sada u Novom Sadu hoćete da dobijete dozvolu za prenamenu zemljišta za bilo koju operaciju sa lokalnom vlašću, bolje da odmah idete da tražite vezu u Beogradu, nego da je tražite u Novom Sadu. To ja znam vrlo pouzdano. Prema tome, i ovaj deo o partitokratskom uticaju na centralizaciju Srbije mogu da prihavtim i slažem se da je on u vezi sa izbornim sistemom.
Na kraju krajeva, čitav taj sistem reprezentativne demokratije je ugrožen pre svega tom odredbom da je cela Srbija jedna izborna jedinica i sa pričom da bi Srbija bila daleko pristojnija država kada bi postojale dve partije ili eventualno tri. Dve partije, osim SPS-a, ako bismo interpretirali stav Bajatovića. Dakle “mi i još dve partije, ali da mi arbitriramo”.
Ne mogu da se složim oko jednog dela. Taj Ustav Srbije ima problem što on monopoliše svim svojim institucijama i monopoliše politički subjektivitet u centar države. Sem centralnih organa mi nemamo druge subjekte politike. Imamo slobodne strelce, imamo neke partije, ljudi zabavljaju javnost na raznim tribinama (uključujući tu i mene), ali subjekat politike u Srbiji je sama centralna vlast. Taj centralistički sistem je nekada davno stvoren radi ostvarivanja nekih praktičnih ciljeva. Srbija je nekada imala opsesiju proširenja u vreme kada je od unutrašnjeg tržišta zavisio razvoj lokalne industrije i prosperitet zemlje.
U 19. veku se u Srbiji došlo do zaključka da je ona suviše mala da bi mogla stvoriti sopstvenu industriju i tada je stvorena teorija “velike Srbije”, jer drugačije nema ekonomskog opstanka. Nije bio primaran nacionalni opstanak, nego ekonomski. Na tom strahu da nikada neće izgraditi svoju industriju jer je suviše mala (ali ima Srba i u komšiluku pa se može širiti), Srbija je napravila ekonomsku osnovu priče o velikoj Srbiji. Priča o tome da se stvori neka lokalna industrija, da se uspostave carinske barijere pre svega prema Austriji i da se tako unapredi država. Kasnije je evropski razvoj učinio besmislenim taj državni razlog. Kao što je neko to već napisao, taj državni razlog koji je stavljen na postament politike u Srbij zbog kojeg smo između ostalog od Ustava dobili zavetnu povelju, on produkuje sabornost.
Imamo npr. projekat Zakona o javnom partnerstvu i koncesijama. To je zakon o raspolaganju državnom imovinom kod titulara koji su decentralizovani, jer sa kim će jedna opština kao titular državne svojine uložiti u posao nego sa privatnicima, kompanijama, fizičkim licima i tako dalje. Postoji četiri nivoa vlasti koji bi trebali da budu javna tela koja raspolažu imovinom koja im je tobože vraćena. Kada pažljivo pogledate taj Zakon, u kojem je do ludosti rešena sadržina samih ugovora, na kraju pronađete da postoji jedna republička komisija koja nema velika ovlašćenja, ali ona će imati zadatak da sakupi sve ugovore o javno – privatnom partnerstvu i koncesijama. To je godišnje, recimo oko 28 hiljada ugovora, jer nije reč smo o koncesijama već i o svim oblicima raspolaganja komunalnom imovinom. Gotovo bezazleno se kaže da ta komisija prikuplja sve ugovore radi tobože stručne analize, arhiviranja, registracije i ocene sadržine. Ta komisija će biti sedmočlana i u njoj će sedeti jedan predstvanik Beograda, jedan Vojvodine i pet koje postavlja vlada Srbije. Tako da vi stalno imate jednu priču “prema drugima”, a vlast i regulativa se razvija tim raznim trikovima kao kod povraćaja imovine. Stvar počinje onda kada ti oni vrate onaj papir koji si poslao da bi prijavio da ti je ona oduzeta. Prema tome, oni imaju apsolutnu kontrolu dužine tog procesa. A zvuči bezazleno taj jedan jedini član. To regulatorno centralističko lukavstvo je neverovatno.
Stalno razmišljamo o tome na koji način se može prevladati centralizam, osim onog idiotskog načina da čekamo da se neko opameti. To za mene nije put. Mislim da tako nikada nećemo dočekati. Šta bi to bilo, osim neke revolucije? Još ni jedna revolucija nije izvedena tako odjednom – hajde sada da se decentralizujemo i demokratizujemo! Razmišljao sam o tome kako se mogu steći uslovi da Srbija zaista krene putem jedne realne decentralizacije, jer je ona u njenom interesu i interesu njenih građana. Mislim da prvi uslov već postoji, a to je taj da se centralizam duboko kompromitovao i da gotovo više ne može da funkcioniše. On može da funkcioniše samo još koruptivno i to je nepresušno, ali on ne obavlja svoje funkcije i vodi zemlju ka sve nižim stopama rasta. Jednostavno, vreme je takvo da se on ne može održati. Dakle taj uslov bi bio da centralizam uđe u krizu. Drugi razlog je taj da se ne može očekivati neki veći pomak dok neki politički centri, koji imaju svoje privatne razloge i koji imaju svoj parcijalni interes u odnosu na nacionalni i narodni interes, ne razvlaste.

Dinko Gruhonjić: Hvala Mito. Hajdemo sada malo do Vojvodine. Miroslave, vi imate jednu zanimljivu ideju kada je status Vojvodine u pitanju?

Miroslav Ilić: Pripremajući se za ovaj nastup pred ovim uvaženim skupom stalno sam razmišljao o tome kako je moguće da se u ovom sistemu i među ljudima koji žive na ovom terenu ne može uspostaviti ona vrsta reda koja vlada u nekim drugim zemljama oko nas. Pitam se da li su u Srbiji uslovi gori nego npr. u susednoj Mađarskoj, koja je upravo prošla ili još prolazi kroz tranziciju? Zaključak je da ljudi menjaju političke sisteme, ali politički sistemi jednako tako menjaju i ljude. Tu činjenicu ne mogu nikako da zanemarim, jer smo svedoci, krajem 20. i početkom 21. veka, koliko je promenom političkih sistema došlo do dramatičnih obrta u mnogim velikim zemljama za koje nikada nismo mogli da pretpostavimo da mogu da se izvuku iz svog haosa, bezumlja, loše ekonomije i tako dalje. Moja ražmišljanja išla su tragom jedne misli, a to je misao političara iz 19. veka, Novosađanina Mihaila Polita Desančića, koji je na Ugarskom saboru 1894. rekao da će Ugarska nestati ukoliko se ne promeni i ne postane istočna Švajcarska. Skoro da bi se nešto slično moglo reći i za Srbiju. Ukoliko se Srbija ne decentralizuje, ona će gotovo sigurno nestati.
Mislim da možemo da povučemo paralelu sa Ugarskom, jer je to dosta interesantno pitanje. Otimanje vlasti ljudi naspram svemoćnih vladara u stvari leži u korenu moderne politike. Kratko bih vas podsetio da su pred engleskog kralja Jovan bez zemlje 1215. godine stali engleski baroni i izdejstvovali Magma kartu sa korpus pravilom da telo ne pripada kralju Engleske i da niko ne može biti osuđen pre nego što se dokaže njegova krivica. 1219. godine Sveti Sava, Rastko Nemanjić, u Srbiji piše prvi Ustav srpske srednjovekovne države. Interesantno je da je on u njega uneo “teoriju simfonije”, koja je govorila o skladu između svetovne i duhovne vlasti. 1222. godine, dakle sedam godina nakon toga, Andraš II u Ugarskoj takođe je prinuđen da donese dokument Zlatnu bulu, kada ga je u jednom gradu dočekala masa nezadovoljnoih ljudi, jer je počeo da se raspada sistem prvih lokalnih samouprava mađarske kraljevske županije koju je ustanovio još 1000-te godine Sent Ištvan.
Ovo govorim zbog toga što nije tačno da su nama nepoznate institucije lokalne samouprave. Nije tačno da u istoriji nemamo u tome bogata iskustva. Ovde u Vojvodini, Polit Desančić je bio političar koji je rekao da Ugarska mora biti Švajcarska na istoku zbog etničkih zajednica, jer je tada tu živelo više od polovine ljudi nemađarske nacionalnosti. Polit Desančić je bio interesantan zbog toga što je on verovao da se u županijskoj upravi krije tajna i on nije bio za kantone. Pogledajte Švajcarsku danas. Svi kupuju švajcarski franak, Švajcarska je jedna od najstabilnijih država.
Kako je to Švajcarska i dalje najstabilnija država posle tridesetogodišnjeg rata, posle takvih tragedija koje je imala u 16. i 17. veku, gde su se katolici i protestanti ubijali međusobno? Suština jeste kantonalna, odnosno konfederalna država, jer su tako i ljudi počeli da se ujedinjuju. Ja se ne zalažem za kantone, ali se zalažem za federaciju i federalnu državu koja će nastati na ovim prostorima. Vojvodina nema svoju stvarnu zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast i zbog toga propada. Tako propada i Srbija.
Međutim, kada postavite pitanje kako doći do toga, potpuno se slažem sa Goranom, jer sam i ja bio jedan od onih koji su se borili protiv Ustava 2006. godine. Međutim, i tada i sada čini se da postoje samo dva načina. Jedan je način da se donese novi Ustav, to je ustavotvorna skupština, a mnogi su rekli da je izgubljena šansa 2000. godine da se ona sazove. I drugi način je da neka prosvećena elita donese jedan liberalan Ustav za Srbiju, koji bi omogućio temeljnu decentralizaciju, stvaranje kantona ili konfrederalne države. U Vojvodini postoji kvalifikovana elita koja pokušava da napravi nešto od lokalnih samouprava i mislim da je Goran Ješić jedan od najboljih primera za to što je uradi o u Inđiji. Njihovo udruživanje je put i način kako da se ojača svest o lokalnoj samoupravi, kako da se ojačaju investicije i kako da se ostvari sve ovo o čemu dugo mislimo, a u svakom slučaju Novi Sad, Beograd, Niš i ostali veliki gradovi su mesta na kojima će se stvari razrešavati
Jedna potvrda ove moje teze su i izbori u Sloveniji gde je gradonačelnik Ljubljane dobio najviše glasova u toj državi koja ima dva milona stanovnika. Kada govorimo o broju stanovnika, hoću da kažem da je interesantno da Srbija i Švajcarska imaju gotovo jednak broj stanovnika – sedam i nešto milona, iako je teritorija Srbije duplo veća od Švajcarske. Bez mogućnosti da se ljudi samoorganizuju, da se organizuju u svoje istorijske lokalne samouprave kojima treba dati apsolutne nadležnosti i Ustavom zagarantovane nadležnosti, nema transformacije Srbije. Vojvodina je u tom procesu najdalje odmakla, ali, da se izrazim u žargonu, još uvek nosi “kratke pantalone”.

Dinko Gruhonjić: Da li to možda liči na ono što je gospodin Boarov rekao, a to je da čekamo da se neko opameti? Ili, da preformulišem pitanje. Istraživanja javnog mnjenja u poslednje vreme, koja nisu baš nešto puno publikovana u medijima, pokazuju da je nezadovoljstvo građana u Vojvodini veće nego ikada i da raste čak i procenat onih najradikalnije opredeljenih ispitanika, koji su za nezavisnost Vojvodine. Raste i broj onih koji su opredeljeni za autonomiju iz 1974. godine ili za puno širu autnomiju nego što je ova današnja. Imali smo nedavno i govor, čini mi se baš ovde u ovoj zgradi, Dragana Veselinova, koji je na neki način oživeo tu ideju Vojvodine republike koja je bila aktuelna krajem devedesetih. Hoću da vas pitam isplati li se čekati i šta poduzeti? Koliko su takvi zahtevi realni?

Miroslav Ilić: Inspirisan izlaganjem i tribinom na kojoj je govorio Veselinov, mislim da taj kontekst definitivno nije zanemarljiv. Istorijski kontekst govori o sledećem. Bio je Temišvarski sabor kada je nezadovoljna elita srpskog naroda, koja je boravila tu u Ugarskoj, tražila svoju teritorijalnu nezavisnost. Osim personalne. Na svakih 100 i nešto godina dolazi do redefinisanja statusa ovog ovde stanovništva koje je zauzelo Srednju evropu i Balkan, trorečje Dunava, Tise i Save. Veselinov je izneo jednu ideju da nakon 1918. godine postoji sigurna mogućnost da se nakon 100 godina redefiniše i preispita šta se to ustvari dogodilo sa Srbima i nesrbima koji žive na ovom terenu. I ne samo sa Srbima, nego i svim etničkim zajednicama. Takvo jedno redefinisanje bi moralo da donese referendum, jer je to istorijsko pravo građana koji danas žive na teritoriji Vojvodine nepotrošivo. Mislim da se zna da je grupacija kojoj ja pripadam do sada napravila tri vojvođanske konvencije. U sve tri te vojvođanske konvencije govoreno je o problemima i pokušajima kako bi se oni mogli rešiti. Mislim da će uskoro biti napravljena i četvrta konvencija, koja će zasigurno tražiti redefinisanje statusa Srbije, federalizaciju Srbije i Vojvodinu kao republiku, odnosno kao malu državu. Iznerviran jednim člankom u NIN-u, koji je napisao novinar Stojan Drčelić, u kojem je izneo niz netačnih i zlonamernih podataka, uputio sam komentar da ta ideja u Vojvodini treba da bude ozbiljno razmotrena. Treba da se pripremimo. I u domaćoj i u međunarodnoj politici postoji čitav niz poteza koje vi treba da najavite, predvidite i da saopštite, da tako kažem i velikim silama u Evropskoj uniji, SAD-u, Nemačkoj. Treba da kažete šta vi mislite da radite po pitanju državno-pravnog statusa u narednom periodu.Taj naredni period dolazi i mi ćemo morati da tražimo taj status, odnosno promenu tog statusa.

Dinko Gruhonjić: Gorane, za tebe imam isto pitanje.

Goran Ješić: Prvo bih se osvrnuo na zakon o koncesijama koji je Mita pomenuo. On u sebi ima jedno telo koje jeste centralističko i svaki zakon ima centralističku ideju. Ali u tom parlamentu Srbije sedi 35 ili 40 poslanika poreklom iz Vojvodine, koji taj zakon ne komentarišu. Njih 17 je iz DS-a. Nikad se nijedan nije oglasio. Taj zakon je suvišan u ovom trenutku, jer ne postiji prepreka za javno-privatno partnerstvo u ovom trenutku i bez tog zakona. Hoćemo li tu “čašu” da prvo napunimo i da od nje napravimo rezervoar nafte, što je Mita rekao. Mislim da je taj proces malo drugačiji. Mislim da ne postoji niti jedna investicija u ovoj državi koja je završena u Beogradu ili Novom Sadu (mislim na republičku i pokrajinsku vlast), nego se završava u svakoj lokalnoj samoupravi. To je prva stvar. Moramo da izvršimo decentralizaciju, moramo da odaberemo ljude koji imaju kvalitet, imenom i prezimenom. Imamo jednu situaciju. Na izborima 2004. i 2008. za gradonačelnika, imali smo preko 50 dobrih gradonačelnika od 187. Danas imamo 15 pristojnih, ali to su uglavnom oni koji su bili već izabrani, pa su ostali i na sledećem mandatu. Izborni sistem je taj centralistički, partokratski element koji je sklonio dobre i kvalitetne ljude koji rade pre svega u interesu građana, investitora i svega ostalog. Na kraju smo došli tu gde jesmo.
Što se tiče Vojvodine, to šta smo tražili, to smo i dobili. Jesmo li tražili 7 odsto? To smo i dobili. Najgluplju stvar smo tražili, najgluplju stvar su nam i dali. Tražili smo sedam odsto od budžeta i oni su rekli – evo vam sedam odsto! To je jedinstven Ustav u Evropi koji u sebi sadrži tamo neku cifru. Kada sam postavio pitanje zašto ne tražimo izvorne nadležnosti, a posle zakonom predložimo finansiranje tih nadležnosti, rekli su da je komplikovano reformisati administraciju. Nije jednostavno reformisti poresku upravu da sakuplja vaše poreze. Mora se sedeti u kancelariji 20 sati dnevno, moraju se smeniti neki ljudi, morate se zameriti nekim ljudima i sprovoditi reforme. Zašto do danas nismo predložili zakon o finansiranju Vojvodine? Ko nam za to smeta? Ja sam ozbiljan autonomaš i republikanac, ali u ovom trenutku to je suvišna ideja. Dve političke partije postoje u ovom trenutku, a to su SNS i DS. Takva politička ideja ne postoji u ovom trenutku. Da, dobili smo sedam odsto, imamo protočni bojler od sedam odsto, a od svega toga imamo najčešće svega tri odsto. Mita će imati bolje podatke od mene.
Ja sam veliki republikanac. Vidite šta se u Sremu sada dešava. Oni ljudi koji su kolonizirani posle Drugog svetskog rata postali su ozbiljni autonomaši i republikanci, ali ne zato što shvataju da stvari ne valjaju. Ali niko neće dobiti podršku za to da od Novog Sada napravi Beograd. Mi ovde danas pričamo o Švajcarskoj, a ja sam došao putem koji je napravljen 1936. godine, i koji smo posle 12 godina mojih političkih lobiranja renovirali do pola. Od putareve kućice na Banstolu ide put koji je napravljen 1936. godine, a mi pričamo o Švajcarskoj. Hajde da pričamo o onome što je ovde sada realno i što možemo da napravimo. Imamo neki potencijal, ne koristimo taj potencijal. Imamo ozbiljan politički problem, imamo partokratiju i negativnu selekciju. Ta negativna selekcija potiče iz Beograda, ista je i u Novom Sadu, u SNS-u, u DS-u, u gradskom odboru DS-a i SNS-a. Ja sam član DS-a i pričam sada otvoreno. Tako je u Vrbasu, Inđiji, Sremskoj Mitrovici. Evo ga ovde moj prijatelj koji vodi ozbiljnu stranu kompaniju u Inđiji, a rodom je iz Kruševca. I on će sada mene da ubedi kako u Kruševcu nema perspektivu. Industrijski centar na auto-putu, na koridoru 10, sva infrastruktura tamo postoji, a niko ne investira u Kruševac. Imaju industrijske radnike i sve što im treba, ali ne postoji elita koja će privući te investicije. Tamo imate jednog političkog kadrovika koji kadrira već 12 godina i niko od njega ne može da ispliva. I zato je Kruševac danas mrtav grad.
Danas sam bio u Zaječaru i da nema onog Boška Ninčića, to bi bio mrtav grad. A do tamo nemate puta. Mi nemamo problem samo u Vojvodini. Prosto, Vojvodina je danas tema, ali još jednom ponavljam, ono što smo mi tražili to su nam i dali, mi taj kapacitet u ovom trenutku ne možemo da iskoristimo. Da li je to malo? To je smešno malo, ali hajde da iskoristimo kapacitete, pa da napravimo predlog Zakona o finansiranju Vojvodine! To nam niko ne brani. Ali danas pokrajinski sekretar za finansije kaže da to treba da napravi Beograd. Pa zašto oni da naprave tvoj predlog Zakona?

Dinko Gruhonjić: Ali činjenica je da nijedan od tih predloga zakona koje je Vojvodina poslala nije prošao ni na raspravu.

Goran Ješić: To nije argument! Imate politički pritisak. Imate 17 svojih poslanika, imate članove, potrpedsednika sranke, imate funkcionere u stranci. Pa morate nekad i da se posvađate sa nekim.

Dinko Gruhonjić: Znači, jedina nada za Vojvodinu i Srbiju je da se ovaj centralizam uruši i da po svemu sudeći sve ide ka tome?

Miroslav Ilić: Ustav iz 2006. godine apsolutno pruža sve političke uslove za svevlast i za meku diktaturu koju sprovodi predsednik DS i ova stranka sa njenim satelitima. To je u teoriji tako. Mi imamo predsednika vlade koji nije predsednik vlade, imamo situaciju u kojoj se iz jedne glave misli sve. Imamo reformu sudstva koju su postavili partijski kadrovi, imamo Ustavni sud, koji je postavljen kao partijski sud. Imamo sve zakone koji su napravljeni u službi centralizma, a neki od njih i ne važe. Imamo kompletan sistem koji je napravljen tako da se namiri ona elita koja vlada u toj mekoj diktaturi i to će neminovno dovesti do ogromnog nezadovoljstva građana i cele Srbije. E sada, ko će biti taj koji će to ogromno nezadovoljstvo građana Srbije kanalisati? To može biti neki pokret koji će se formirati i koji će imati smislen politički cilj, a prvi cilj mora mu biti promena Ustava. Promena ustava nas savim izvesno čeka. Zna se da je ovaj Ustav napravljen zbog preambule.

Dinko Gruhonjić: Izvinjavam se što vas prekidam, ali moramo ostaviti i malo vremena za publiku. Aleksej, još tebe želim da pitam da prokomentarišeš situaciju sa Vojvodinom.

Aleksej Kišjuhas: Ima jedna stvar koju je važno istaći. Ukoliko Vojvođani to sami ne urade, niko drugi to neće uraditi za njih. I kao što je gospodin Boarov rekao, to čekanje da se neko opameti može trajati u beskonačnost. Centralizam nije stvar koja je prisutna samo u Beogradu. Ona jeste neka vrsta tipa mišljenja u jednom širem kontekstualnom zahvatu. Hoću da kažem da centralizam kao takav, bilo da je reč o Vojvodini ili o nekom drugom delu Srbije, pre svega počiva na tome da se nema poverenja u niže organe uprave i da se nema poverenja u izbore građana koji će na taj način neposrednije moći da učestvuju u procesu odlučivanja. Takav proces odlučivanja bi se mogao nazvati demokratskim. Činjenica da ljudi ne poznaju svoje gradonačelnike jeste fundamentalno pitanje sloboda i pitanja karaktera demokratije. Poenta je u društvu, bez obzira da li ovde govorimo o lokalu ili bilo čemu sličnom. Poenta je u tome da su lokalni ili pokrajinski ili bilo koji drugi izbori značajniji od republičkih ili predsedničkih. Razlozi za to su banalni.
Moj glas u grupi od pet miliona je mnogo manji i slabiji nego u grupi od 200 hiljada. Tačno 25 puta slabiji. Odnosno, on je 25 puta vidljiviji ili jači na lokalu ili na pokrajini. U takvom sistemu mi kao građani možemo nešto da uradimo na izborima ili u nekim drugim sferama političke aktivnosti. Tako npr. ja mogu da pokrećem peticije, mogu da organizujem grupe za pritisak, mogu crvenom farbom da gađam skupštinu u kojoj se trenutno nalazimo, a da mogu da očekujem da će to promeniti nešto. Ukoliko moram da uzimam kartu i da idem do Beograda, ne mogu ništa sa time da uradim. Sve se to tiče demokratske odgovornosti za moj sopstveni život.
Interesantna je debata o organizaciji i funkcionalnosti organizacije. Decentralizacija i centralizacija je bila velika tema i u sociologiji i u društvenoj teoriji. Ona je bila i predmet svađe između komunista i anarhista. I Engels je govorio o tome da ne ide to baš tako lako i da, ako prepustimo sve ljudima, neće to baš biti dobro. Znači i ovaj velikan i genijalac je imao sumnje, dok su anarhisti gurali priču u nekom drugom smeru.
Ako, na primer, i Detelinarci žele da im se izgradi neki teren za npr. boćanje, problem je što oni moraju da idu u centar da protestvuju ili traže svoja prava, a ne mogu to da urade u svojoj mesnoj zajednici. Ta vrsta totalne decentralizacije bi bila sjajna, i tada oni ne moraju da čekaju da im neke skroz lokalne stvari uradi gradonačelnik. Da ne pominjem opet tu katastrofu da ljudi ni ne znaju ko im je gradonačelnik, jer im je on nebitan. Mislim da je čitava ova priča odraz jednog suštinskog nepoverenja u neke druge ljude i u činjenicu da ljudi mogu sami sopstvenim razumom da se organizuju na način koji je najbolji za njih i za njihove svakodnevne živote. Mislim da je tu glavna kvaka i prisustvo tog centralističkog mišljenja i u novosadizmu u nekoj budućoj autonomiji Vojvodine, ako je bude, a zatim odsustvu poverenja u ljude koji su izabrani u Inđiji, u Pančevu i šta smo sve od gradova večears spominjali.

Dinko Gruhonjić: Čuli smo na jednoj od ovih naših tribina i argument jednog predstavnika centralne vlasti koji kaže da Srbija nije zrela za decentralizaciju zato što ljudi na lokalnom nivou nisu u stanju da upravljaju lokalnim resursima.

Aleksej Kišjuhas: Znate kako, mnogi kritičari decentralizacije će navesti da je Evropa bila najdecentralizovanija u mračnom feudalnom dobu, kada su lokalni vlastelini imali veću vlast od kraljeva. I to je tačno, ali se pri tom propušta naglasiti da je glavna centralizujuća sila i glavni protivnik decentralizaciji bila Rimokatolička crkva, koja je u svom srednjovekovnom obliku bila loš uzor.

(Transkript tribine. Izlaganja nisu autorizovana.)

Podelite ovu stranicu!