TRIBINA CENTRIPETALNO-CENTRIFUGALNO (KULA)

06 Nov 2011

Ne znam da li znate da je opština Paraćin otvorila svoje predstavništvo u Beogradu. Zašto? Zato što su izračunali da im je mnogo jeftinije da zakupe poslovni prostor i zaposle jednog čoveka u toj kancelariji koji će im pribavljati razne dokumente, nego da oni 20 ili 30 puta mesečno putuju u Beograd po te raznorazne dozvole. Često puta moraju da idu i na razgovore u ministarstvo koji traje samo 5 minuta zato što službenici neće da rešavaju neka pitanja telefonom. Oni su to sve stavili napapir i izračunali da je mnogo jeftinije za njih da otvore tu kancelariju i zaposle jednog čoveka umesto da putuju. Dakle, decentralizacija štedi i ekonoske resurse, vreme, i tako dalje

TRIBINA CENTRIPETALNO-CENTRIFUGALNO

 

Učestvovali:
Mirko Đorđević, publicista
Želimir Žilnik, reditelj
Pavel Domonji, politički analitičar
Nenad Živković, urednik časopisa “Decentralizator”

Moderator:
Dinko Gruhonjić, predsednik NDNV

Skupština opštine Kula, Lenjinova 11, Kula
Četvrtak, 27. oktobar 2011, sa početkom u 19,00 časova

Dinko Gruhonjić: Dobro došli na tribinu “Centripetalno-centrifugalno”, koju Nezavisno društvo novinara Vojvodine organizuje uz podršku američke fondacije NED. Razgovaramo o decentralizaciji, mukotrpnom procesu koji se uz velike teškoće sprovodi u Srbiji ili se ne sprovodi uopšte. Možda se o njemu samo priča. Sa nama je i Nenad Živković iz kancelarije Nacionalnog savet za decentralizaciju, vladine institucije, koji će nam reći šta ima novo sa decentralizacijom u Srbiji. Nedavno je, Nenade, vaša kancelarija pravila istraživanje javnog mnjenja Srbije, odnosno stavova građana prema decentralizaciji…

Nenad Živković: Hvala. Dolazim iz kancelarije Nacionalnog saveta za decentralizaciju i trenutno radim kao pomoćnik direktorke za edukaciju, komunikaciju i podršku procesu decentralizacije. Naša kancelarija je napravila istraživanje koje je po našem nalogu sproveo beogradski CESID, Centar za slobodne izbore i demokratiju, sa ciljem da utvrdi kakvo je raspoloženje, kakvi su stavovi i mišljenja i uopšte odnos javnosti i građana Srbije prema decentralizaciji i regionalizaciji. To istraživanje je sprovedeno između 8. i 17. jula ove godine na reprezentativnom uzorku od 1.000 građana, na teritoriji cele Srbije, bez teritorije Kosova i Metohije.

Istraživanje je pokazalo da u Srbiji postoji socijalni kapital za decentralizaciju s obzirom na to da 43 odsto ispitanika ima izrazito povoljan ili povoljan stav prema pojmu decentralizacije. Istraživanje je sprovedeno na osnovu 118 varijabli, uključenih u različita pitanja, na osnovu kojih su na kraju socioloži i stručnjaci koji se bave meteodologijom društvenih istraživanja radili analizu. Na osnovu ovoga su napravili neku vrstu kroki crteža prosečnog “podržavaoca decentralizacije”. To su ljudi koji sebe smatraju modernistima, koji nemaju nikakvu rezervu prema evropskim integracijama Srbije i prema civilizacijskim vrednostima koje su u Evropi već desetinama i stotinama godina unazad stvarnost. Oni sebe doživljavaju kao demokrate i imaju dobar odnos prema različitostima.

Zanimljivo je i to što se u procentima najveći broj podržavaoca decentralizacije nalazi među stručnjacima različitih profila i među učenicima i studentima. Suprotne osobine ovima koje sam opisao su osobine prosečnog centraliste. Kada je u pitanju naklonost prema političkim opcijama, najnaklonjeniji decentralizaciji su članovi Ujedinjenih regiona Srbije i njih čak 53 odsto se predstavljaju kao izraziti decentralisti. U ovu grupu spadaju i pristalice LDP-a, sa procentom od oko 29 odsto.

Moram samo da napomenem da su odgovori rangirani od “izrazito podržava”, preko “podržava”, “nema stav”, “ne podržava”, pa do “izrazito ne podržava”. Analitičari ove režultate tumače tako da opredeljenje pristalica URS-a, koji su izrazito za decentralizaciju, u stvari predstavlja njihov politički program i dnevnu politiku koju vode, dok je kod simpatizera LDP-a to zapravo vrednosna odrednica. Najveću distancu prema procesu decentralizacije imaju simpatizeri DSS-a i SRS-a, a podaci su slični i za pristalice DS-a i SNS-a. S obzirom da je u pitanju broj od oko milion i više ljudi, vrlo je teško pronaći neku nit koja ih povezuje, pošto je to biračko telo vrlo šarenoliko i zato se ta vrsta istraživanja mora još finije podešvati. Ovo je samo nekoliko rečenica o istraživanju kojih se sećam i koje sam hteo da podelim sa vama, a naveo sam samo par procenta i brojki, jer kada bih vam sada navodio mnogo njih, na kraju niti jednu ne biste uspeli da zapamtite.

Dinko Gruhonjić: Možeš li da nam kažeš šta se dešava sa Nacionalnim savetom za decentralizaciju?

Nenad Živković: Samo jedna kratka napomena o tome. Nacionalni savet je osnovala Vlada republike Srbije u martu 2009. godine sa ciljem da zada političke koordinate i elemente za izredu dokumenta koji se zove Strategija decentralizacije republike Srbije. Taj dokument je trebao da izađe na javnu raspravu do kraja ove godine. To se, na žalost, nije deslio zato što se Savet poslednji put neuspešno okupio u aprilu prošle godine kada nije dostignut kvorum. Pre toga je uspešno održana samo jedna sednica. Savet čini 17 političara – predsednika stranaka, pokrajinski premijer i predsednik Skupštine, gradonačelnici i predstavnici nekoliko gradova i opština, kao i nekoliko ministara. Savet bi trebao da bude i rekonstruisan, s obzirom na to da je trenutno član Saveta bivši ministar Čiplić, koji se već godinu nikako ne pojavljuje u javnosti i izašao je sa političke scene. Tako Savet još uvek nije završio svoj deo posla, a mi u kancelariji Saveta, koja je vladina služba koja treba da obezbedi tehničku, stručnu i logističku podršku u izradi dokumenta Strategije decentralizacije, radimo sve ove druge stvari koje se odnose na promociju decentralizacije, pojma decentralizacije i uopšte svih koristi koje decentralizacija treba da donese za svakog građanina ponaosob. To je nešto što je vrlo zanimljivo i očemu predlažem da razgovaramo kasnije, jer decentralizacija nije samo akademska, stručna  i suvoparna tema prosečnom građaninu „Petru Petroviću“. Upravo obrnuto.

Decentralizacija je jedna vrlo živa i vitalna tema i to je proces od koga zavisi kvalitet našeg svakodnevnog života. U tom smislu je važna za svakog građanina ponaosob. Zato bacam ovu temu “u vatru”, što bi se reklo, i predlažem da razgovaramo o tome kako decentralizacija utiče na odnose u društvu pošto nudi svima pravo da odlučujemo o svom žiotu.

Dinko Gruhonjić: Hvala Nenade. Zbog ispravnog citiranja želim da napomenem da Pavel Domonji, na žalost, više nije šef kancelarije Helsinškog odbora za ljudska prava u Novom Sadu, ali na radost Pokrajinskog ombudsmana, Pavel je sada tamo zaposlen. A večeras, i ovo dvostruko podvlačim, Pavel nastupa u sopstveno ime, tako da ga novinari mogu imenovati kao političkog analitičara, politologa i eksperta za manjinska pitanja.

Pavel Domonji: E to je lep opis političke prostitutke. Politički analitičar – to je otprilike to.

Dinko Gruhonjić: Sve u svemu, Pavel, Nenad je sada pričao o decentralizaciji i kako je rekao, bacio je u vatru pitanje o tome šta decentralizacija u tom žiotnom smislu zapravo jeste. Činjenica je da je Srbija i dalje centralizovana država. Činjenica je da određene partije koje su do sada u praksi bile zaogovrnice centralizacije i to pre svega u finansijskom smislu, sada pričaju drugu priču, govore o decentralizaciji, a u međuvremenu su samo promenile ime. Koliko one na taj način zapravo prave inflaciju tog pojma? Koliko decentralizacija tako postaje još veća magla i, samim tim, gubi bilo kakav smisao?

Pavel Domonji: Voleo bih kada bi Srbija bila to što si ti rekao – centralizovana i država. Čini mi se da nije ni jedno ni drugo. Ako bismo tražili neki termin iz npr. Aristotelove teorije kojim bismo opisali šta je to Srbija, onda bi smo mogli reći da je ona „dinasteja“. To je jedan režim koji u sebi sjedinjuje najgore osobine demagogije i oligarhije. Priča o decentralizaciji je hod po minskom polju. Ovde političari stalno postavljaju mine i zatim upozoravaju na njih. Ima nekoliko takvih mina kojima se oni služe. Recimo, jedna je priča o refeudalizaciji. Oni neprestano upozoravaju da decentralizacija može da se pervertira u feudalizaciju. Ali to njihovo upozorenje je neiskreno. Upravo su ti političari ljudi koji su feudalizovali vladu i naša vlada izgleda kao nekakva konfederacija feuda.

Na primer, onaj ko u partijskoj podeli vlasti zauzme ministarstvo finansija, on kontroliše to ministarstvo od vrha do dna i postavlja svoje ljudei zbrinjava partijske kadrove. Druga takva mina jeste da decentralizacija može da dovede od dezintegracije zemlje. To je popuno besmisleno i to se vidi na primeru Vojvodine, čija se autonomija i decentralizacija stalno dovodi u vezu sa separatizmom. Nema veće integrativne moći za građane nego da vi njima omogućite da rešavaju probleme sa kojima su neposredno suočeni. Nema većeg, boljeg, snažnijeg integrativnog mehanizam od toga da dopustite ljudima da odlučuju sami o svojim problemima.

Ima tu još jedno upozorenje, odnosno veštačka dilema koju oni pominju, a to je da li decentralizacija treba da bude simetrična ili asimetrična. To je priča koja je smišljena protiv vojvođanske autonomije i tu se gubi iz vida realnost koja postoji. Recimo, Vojvodina je jedini teritorijalno-politički region u Srbiji. Nema drugih regiona, sem geografski. Političkih nema.

Dosta je jednostavan odgovor na pitanje zbog čega političari izbegavaju decentralizaciju. Naprosto, zato što ona podrzumeva raspodelu finansijskih i materijalnih resursa, moći, novca, uticaja, odgovornosti, i to političari ne žele da ispuste iz ruku. Oni žele te resurse da kontrolišu. Zahtev za decentralizaciju upravo je zahtev da se izađe iz jedne prisilne nezrelosti u koju nas gura vlast i zahtev da se napusti jedan paternalistički model držvae. Tu postoji nešto što se u teoriji naziva “negativna antropologija”. Ako stalno minirate i kriminalizujete zahteve za decentralizacijom, to znači da vi u suštini nemate poverenja u ljude, da ih smatrate nekompetentnim, infantilnim, neodgovornim i nesposobnim da odlučuju o sebi, te da im je potrebna jedna „pametna vast koja će da brine o njima“.

Ovo što je Nenad rekao, da je decentralizacija krajnje trivijalna stvar i da je vrlo pragmatična, može da se ilustruje nizom primera. Ja sam prošli put u Pančevu pomenuo svoj prvi i omiljeni primer, a večeras ću pomenuti svoj drugi omiljeni primer. To je opština Paraćin. Ne znam da li znate da je opština Paraćin otvorila svoje predstavništvo u Beogradu. Zašto? Zato što su izračunali da im je mnogo jeftinije da zakupe poslovni prostor i zaposle jednog čoveka u toj kancelariji koji će im pribavljati razne dokumente, nego da oni 20 ili 30 puta mesečno putuju u Beograd po te raznorazne dozvole. Često puta moraju da idu i na razgovore u ministarstvo koji traje samo 5 minuta zato što službenici neće da rešavaju neka pitanja telefonom. Oni su to sve stavili napapir i izračunali da je mnogo jeftinije za njih da otvore tu kancelariju i zaposle jednog čoveka umesto da putuju. Dakle, decentralizacija štedi i ekonoske resurse, vreme, i tako dalje.

Dinko Gruhonjić: Možda bi Vojvodina trebala da otvori svoju kancelariju u Beogradu, a ne u Briselu?

Pavel Domonji: Pre neki dan sam išao taksijem od svoje nove firme do autobuske stanice i vozač mi je rekao kako bi nama u Vojvodini bilo mnogo bolje kada bismo imali više ingerencija. Ja sam mu rekao da se slažem sa tim i pitao ga da li je spreman da izađe na ulicu zarad autonomije. On me je pitao šta to znači, a ja sam rekao da to otprilike znači da se ponovo treba nagutati suzavca i tući sa policijom, jer će otpora biti. Vozač je rekao – ne.

Dinko Gruhonjić: Ima tu još jedan zanimljiv argument koji smo već spominjali na istoj ovakvoj tribini u Pančevu. Naime, postoje zagovornici teorije da, ako previše decentralizujemo državu, preti nam opasnost da neke lokalne samouprave ne budu sposobne da se staraju same o sebi.

Pavel Domonji: To je manji problem – to što one neće moći da se staraju o sebi. Tu će doći vlast koja će da vodi računa o njima. Nego, postoji jedan drugi problem. Decentralizacija podrazumeva prenošenje ovlašćenja i jedan od argumenata za decentralizaciju je težnja da se lokalne samouprave učine konkurentnima i da privuku kapital i novu radnu snagu. Tada se otvara mogućnost da se lokalne samouprave zadužuju i da im se može dozvoliti da skalpaju kreditne ili poreske aranžmane. Da bi to mogle da urade, one moraju da imaju imovinu kojojm će garantovati uzimanje kredita. Tada postoji opasnost da se lokalne samouprave previše zaduže, kao što je to bio slučaj u Španiji. Ovo bi mogao da bude mnogo veći problem od toga da li su one nesposobne da se staraju o sebi. Ja se oko toga ne bih previše brinuo, jer ako imate nesposobno rukovodstvo, ljudi će kao i u Americi glasati nogama i otići će negde gde se bolje živi. Ja sam negde pročitao podatak da se Amerikanci u proseku sedam puta tokom života sele sa jednog na drugi kraj Amerike. Mislim da sam ovo pomenu i na tribini u Pančevu, ali ponoviću svoj slučaj, jer mi je na njemu najlakše da objasnim. Ja sam rođen u Staroj Pazovi i najdalje gde sam stigao je 40 kilometara na sever do Novog Sada gde radim već 12 godina i 30 kilometara na jug u Beograd gde sam radio nekoliko godina kao novinar. To se mnogo razlikuje od života na primer kolege Miroslava Prokopijevića, koji je živeo u Nemačkoj, Italiji, držao predavanja u Americi i zbog koga su dva puta prekršene sankcije međunarodne zajednice prema tadašnjoj Jugoslaviji. Ja sam čovek sa lokala i meni je mnogo važnije da svoje potrebe mogu da rešim tu, u svojoj neposrednoj blizini, a ne da zavisim od nekih udaljenijih centara.

Dinko Gruhonjić: Hvala ti, Pavel. Sada ćemo da otvorimo malo drugačiji segment i pitaćemo Željka Žilnika o onome što bi se moglo nazvati kulturna decentralizacija. I uopšte o kulturi koja sve manje postoji u pravom smislu te reči. Jer, neki dan sam bio na preš konferenciji dizajnera Mirka Ilića iz Njujorka koji je govorio upravo o tome da u našim medijima ne može da pročita ništa o talentovanim mladim umetnicima iz Srbije i konkretno iz Novog Sada koji su, kako je on rekao, prisutni i pojavljuju se u Njujorku. I ne samo da se pojavljuju nego su i vrlo uspešni. Dakle, kod nas se kultua gura na marginu. To se odnosi i na Novi Sad i na Vojvodinu, koji su u tom smislu ne samo provincijalizovani, nego i autoprovincijalizovani. Ostaje činjenica da vi, Željko, vrlo retko imate premijere svojih filmova u Novom Sadu. Da li delite to mišljenje o autoprovincijalizaciji Novog Sada, da ne tužimo uvek samo taj nesrećni Beograd.

Želimir Žilnik: Moram da kažem da sam u prvom momentu, kada sam bio pozvan da govorim na ovoj tribini, pomislio da sam među ovom grupom eksperata u stvari najveća neznalica i imao sam utisak da treba da odbijem učešće jer nisam stručnjak za temu. Međutim, onda sam se setio jednog iskustva iz filmske prakse. Kad sam bio vrlo mlad, tokom šezdesetih godina, po našim filmskim studijima je boravilo mnogo stranih ekipa koji su radili koprodukcije. Bilo je tu Italijana, Nemaca, Amerikanaca i tako dalje. I ja sam se rasptivao u tim velikim filmskim ekipama šta su funkcije i koje su odgovornosti koje nosi svaki član te ekipe. Tada sam video da se jedan od ljudi “svugde muva” i činilo mi se da je vrlo važan deo priče, ali se ne prihvata ni jednog alata. Kada sam pitao šta on radi, rekli su mi da je to osoba koju zovu “negacio” i da je on tu da na svaku odluku ili zamiso prvo kaže „pa, nemojte, razmislite još malo o tome”. Rekli su mi da je on vrlo važan zato što ekipu i donosioce odluka uvek natera da se preispituju i razmisle da li su se dobro zaleteli pravcem kojim su krenuli. U tom smislu, ja ću ovde da budem negacio.

Zašto? Zato što je kultura u vrlo protivrečnoj situaciji. Svako ko se bavi umetnošću i kulturom teži da se pažnja fokusira na njega i da ipak ima tu najreprezentativniju publiku koja se nalazi u centralnim gradovima države. Otuda je, na primer, u Francuskoj kulturni centar u Parizu, u Britaniji je to London i retko ćete čuti da neko otvara pozorište u provinciji ili da je neko mnogo uspeo u nekom malom gradu. Sa druge strane, kada pogledate istoriju evropske kulture, vidi se da je veliki broj značajnih dela i umetnički važnih dostignuća napravljen od strane ljudi koji nisu bili u tim histeričnim situacijama velikih gradova gde ne samo da ima mnogo podsticaja nego i mnogo snažnih onemogućavanja.

Kada se setim mog ličnog iskustva iz kinematografije, mogu da kažem da je ogromna prednost na mom početku bila u tome što smo mi u Novom Sadu sredinom sedamdesetih godina imali formirano jedno filmsko preduzeće koje nastalo baš iz regionlanih potreba. To preduzeće se zvalo „Neoplanta film“. 1965. godine Dunav se jako izlio i napravio velike štete po vojvođanskim atarima, pa su i neki gradovi bili ugroženi i pokrajinska vlast je ulagala velike napore da popravi tu lošu situaciju – od investicija pa do organizovanja radnih akcija u kojima bismo vrećama peska ili izgradnjom nekih malih nasipa pokušali da onemogućimo da poplave budu još štetnije. Ja sam bio u Novom Sadu, pa sam branio Novi Sad, ali poplava je bilo po celoj Vojvodini. U vezi sa tim su bili angažovani svi resursi, pa i sredstva informisanja, kako bi se to nekako dokumentovalo i kako bi se građani informisali o tome. Dakle, to je bilo ‘65. godine i televizija se još uvek nije ustalila.

Tehnička komplikacija je bila dovesti beogradsko preduzeće „Filmske novosti“ da registruje taj stepen devastacije, pa i na neki način da registruje sve ono što se u tom momentu radilo na odbrani od poplava. I tada je Izvršno veće, protivno tadašnjoj kulturnoj politici, koja je bila centralizovana – i filmska proizvodnja se nalazaila samo u glavnim gradovima svake republike – registrovalo dokumentarno filmsko preduzeće u Novom Sadu. Ta grupa ljudi je napravila nekoliko sjajnih materijala i dokumenata o toj poplavi. I odmah nakon toga, od te grupe ljudi stvorena je grupa profesionalno zainteresovanih filmadžija koji su počeli da rade kratkometražne dokumentarne filmove. U toj grupi sam bio i ja, naravno.

S obzirom na to da smo bili okrenuti nekim specifičnostima vojvođanskih terena, kultura i različitosti, mi smo samo za nekoliko godina, od ’65. do ’68. godine, napravili firmu sa filmovima najistaknutijih kvaliteta na domaćoj sceni koja je imala izuzetno snažnu dokumentarnu produkciju. Domaća scena je u to vreme bila veoma dobra i razvijena i jednu od najboljih škola dokumentarnog filma bila je baš kod nas (beogradska i zagrebačka škola). Međutim, nas trojica – četvorica iz “Neoplante” konstantno smo tih par godina dobijali najveći broj nagrada i u zemlji i u inostranstvu. Eto vidite šta znači mogućnost osloniti se na lokalne resurse i na kreativnost pre svega, a ne samo na laktanje za uspeh.

Na žalost, vrlo brzo i to ’69. ili ’70. godine se desilo obustavljanje tog autorskog rada, odnosno autorskog individualizma. To se desilo, ne zbog situacije na lokalu, već zbog zemljotresa koji se desio u “celoj zgradi državnog socijalizma” okupacijom Slovačke. To je bilo posebno značajno, jer je Čehoslovačka krenula istim tim jugoslovenskim stopama nezavisnog socijalizma, pa se ovašnjim vlastima činilo da možda daju previše slobode. Na to je uticala i kritička svest mladih generacija ispoljena na studentskim demostracijama. U toj situaciji u kojoj se pojavljuje talas rigidnosti, lokalna sredina se pokazala na neki način rigidnija nego neke veće sredine. Mnogo veći broj autora iz Vojvodine je u tom periodu od ’69. do ‚71. godine bio kritikovan, eliminisan sa javne scene, a filmovi, ne sudski zabranjeni, nego zabranjeni takozvanim partijskim odlukama.

Na tom primeru koji se desio u tih pet godina, mi možemo da vidimo kako ovo što danas nazivamo “decentralizacija” može da deluje sa jedne strane veoma podsticajno i da razvije neke kreativne resurse, a sa druge strane kako može da deluje i veoma rigidno i da vrlo lako podseče ono što se u maloj sredini isticalo iznad drugih.

Ja sam neposredno posle toga bio u prilici da moram da odem iz zemlje. Naši pasoši tada su bili validni i sa njima se moglo ići maltene po celom svetu. Ali, nije to bilo kao na primer u Rusiji, kada su Solženjicina stavili na avion i proterali ga u Sibir, nego sam ja sam video da ovde za mene nema posla i da ja nemam mogućnosti nigde i nikome da se javim za posao. Ta rigidnost je bila i administrativno artikulisana. Dobio sam pismo od pokrajinskog sekretara za kulturu Borisa Kovačeka, koji je inače istaknuti vojvođanski intelektualac. U pismu je pisalo: „Druže Žilnik, s obzirom da su vaši filmovi odstranjeni od javnosti i sredstava javnog informisanja, mi vam oduzimamo status slobodnog umetnika, a s tim u vezi i socijalno osiguranje, pa vi više niste socijalno osigurani“. Na ovom primeru hoću da kažem da kada u malim sredinama dođe do te rigidnosti, onda je ona potpuna i totalna.

I tako sam napustio zemlju i zadesio se posle nekoliko meseci u Nemačkoj, gde sam sa filmovima koje sam radio u Neoplanti bio veoma dobro primećen na nemačkim festivalima. Osvojio sam već i velike nagrade kao što su gran pri (grand prix) na velikom dokumentarnom festivalu koji se zove Oberhauzenski festival, pa zatim gran pri na velikom Berlinskom festivalu. Pred tim kolegama iz inostranstva sam se našao u situaciji u kojoj je bilo nemoguće govoriti o Vojvodini i Jugoslaviji kao o zemlji zabrana i restrikcija, jer je to bila zemlja o kojoj se brujalo. O njoj se govorilo kao o zemlji specifičnog socijalima, plavog mora i dobrog sunca. Ja sam shvatao to, pa sam samo govorio da samo došao u Nemačku da pratim život gastarbajtera, jer reći ’72. ili ’73. godine da si zabranjen u Jugoslaviji bilo je kao kada bi sada došao neko iz predivne južne Francuske i rekao nam da su tamo na snazi staljinističke mere.

Dakle, sa kolegama producetntima i filmskim kritičarima radio sam jedan dokumentarac u Esenu i u Kelnu i kada sam ga završio, oni su mi rekli da se nećemo tu zaustaviti i da se pripremim na selidbu. Kada sam pitao gde se selimo i gde ćemo to sledeće raditi, oni su mi rekli da idemo u Bavarasku. Začudio sam se, jer svi znamo da je ta Bavarska najkatoličkiji deo Nemačke, dok u drugim krajevima ima dominantan broj protestanata, i znamo da je u to vreme u Bavaskoj vladao dosta konzervativan ali moćan političar Franc Jozef Štraus (mislim da je tada u saveznoj vladi bio ministar vojske). Zato sam se ja pitao šta ćemo u Bavarskoj, koja je zemlja pod uticajem Vatikana i tek tu nikako neću biti prihvaćen. Ali su mi objasnili. To je zemlja koja je najjužnije i koja kao i sve ostale nemačke republike, odnosno pokrajine ima sopstvenu kulturnu politiku i svoje Ministarstvo kulture. I za mesec ili dva se u samom Minhenu počeo okupljati najznačajniji deo nemačkih filmskih autora. Bili su tu Fasbinder, koji je iz Bavarske, Kluge, Verner Hercog, Edgar Rajc, Sibeberg itd.

Oni su rekli da, bez obzira na uticaj te katoličke partije, postoji velika otvorenost prema kulturnoj politici i da oni žele da budu prva republika po ulaganju i pomoći za kulturu. To se dešava iz zbog nekih istorijskih referenci i nasleđa, jer je Bavarska najbliže Italiji i italijanska renesansa iz srednjeg veka je u najvećoj meri sitgla do nje i uticala na nju. Čuli ste verovatno i za njihovog kralja Ludviga, koji je bio veliki slikarski mecena, te u Bavarskoj postoje sjajne galerije i tradicija podsticanja kulture. No, da napomenem, pošto je blizu više granica i ima privredni potencijal, u Bavarskoj se nije gajila samo kultura, nego se naginjalo i ka tome da se ulaže u nove tehnologije. Znamo da BMW, koji ima jedan od najatraktivnijih i najmodernijih automobila, ima fabriku u sred Minhena.

Tako se procvat filmske industrije, kakav sam imao prilike da početkom sedamdesetih doživim u „Neoplanti“ u Novom Sadu, tek krajem sedamdesetih desio i u Bavarskoj i u tom konzervativnom Minhenu. Film je u Bavarskoj rađen na svetskom nivou i taj novi nemački film je prerastao u čitav novi nemački filmski talas, koji je neverovatno dobro primljen i u Americi i ostatku Evrope. To pitanje regionalizma je pitanje koje može da imati i veoma dobrih strana, a sa druge strane može da se pretvori u provincijalizam i dogmatizam.

Dinko Gruhonjić: Da li je onda moguće stvarati takve kulturne institucije i preduzeća kakva je bila „Neoplanta“ bez institucionalnog okvira koji predstavlja jednu institucionalnu autonomiju? Da li je moguće u sadašnjoj Vojvodini napraviti nešto slično što je postojalo ’66. godine, pa makar to bilo u socijalizmu?

Želimir Žilnik: Moje iskustvo je da u ovako malim zemljama kultura ne može da živi od tržišta. Premalo je. I u evropskim zemaljama kultura dobija izvesnu, manju ili veću pomoć od strane budžeta. Tu političari jednostavno moraju da budu ili dovoljno kultivisani ili vizionari. Ja se sećam te atmosfere iz sredine šezdesetih godina, kada su kulturnu politiku vodili neki naši ljudi koji su imali zaista domaćinski duh. Sećam se da je direktor Srpskog narodnog pozorišta (SNP) bio Miša Hadžić, Sremac koji je bio učitelj, ali koji se dodatno obrazovao i uložio celog sebe u posao direktora jednog teatra. On je SNP vodio kao svoju familiju sa idealom da je Novi Sad grad koji je uvek uspevao da bude centar kulture i da srpsku kulturu drži na zavidnom nivou. On je od SNP-a i Sterijinog pozorja, zajedno sa tadašnjim ministrom kulture Rašom Radujkovim, napravio centar pozorišnih zbivanja bivše Jugoslavije.

I ne samo to! Oni su potpuno preokrenuli repertoar jugoslovenskih pozorišta tako što su napravili festival domaće drame i na taj način neverovatno stimulisali domaće dramsko stvaralaštvo. Bez Miše Hadžića i Raše Radujkova, naših domaćinskih ljudi, to ne bilo moguće. Novi Sad je iskoristio svoj položaj da nije ni Beograd ni Sarajevo, ni Ljubljana, u kojima bi sigurno bilo isticanja etnocentrizma. Iskorišten je taj položaj multikulturalne sredine da se od Novog Sada napravi mesto okupljanja svih iz cele zemlje. To ne bi bilo moguće bez vizionara.

U međuvremenu je kroz pokrajinsku administraciju prošla serija tih političkih “aparatčika”. Navešću jedan primer toga. Naime, 1997. godine, kada je potpisan Dejtonski sporazum i kada je u eks Jugoslaviji delovalo da je “klanica” stala, odlučio sam da napravim prvi eks jugoslovenski film čija bi se radnja odigravala u svim krajevima bivše zemlje. Smislio sam priču koja se zvala „Kud plovi ovaj brod“ u kojem sam zamislio da uzmem jednog stvarnog fašistu za glavnog junakam – jednog matorog italijanskog Musolinijevog vojnika – koji je ceo život bio opterećen porazom i sramotom koju su italijani sebi doneli podržavajući Musolinija. U filmu, on se kao matori sedemdesetpetogodišnjak žali svojoj majci u Trstu: Mama, eto bili smo budale, bili smo fašisti, bili smo zločinci i zato što sam u tome učestvovao ni jedna žena se nije za mene vezala. Majka mu odgovara: Sine, ti imaš tek 75 godina. Idi na Balkan! Oni su se poklali i zaboravili su vaš fašizam i postali su još gori. Tamo ćeš sigurno naći ženu. Oni sada o Italijanima i Austrijancima govore kao o svojim “novim prijateljima”. Uzmi tatin šinjel.

Tata je bio Austrougarski oficir u Trstu, a oni sada o Austrougarskoj govore kao o idealu, i idi od Istre, Zagreba, Novog Sada, pa sve do Cetinja. I krenem ja da radim na tom filmu, ali pošto nije bilo para, ja sam ga radio tako što sam pisao prijateljima po svim krajevima bivše Jugoslavije da bih hteo da dođem sa filmskom ekipom, ali da nemamo novca, već samo želju da film napravimo. Ponudio sam im da nam finansiraju snimanje u trajanju od nedelju dana i da nas ugoste i daju malo klope, a mi ćemo im dati prava da fim emituju i zarade od njega u svom kraju. I dobijem pozitivne odgovore sa svih strana. Bilo je čak teško snimati film na taj način, jer je svugde gde sam sa tom novosadskom ekipom krenuo, narod je počeo da nas dočekuje kao svoje najrođenije i ekipa je počela da mi se napija! Ne izlaze iz podruma! U tom smislu i mislim da su ovi ratovi bili nametnuti od strane vladajućih ludaka. I snimimo mi ceo film i u Crnoj Gori na dvoru knjaza Nikole i u Hrvatskoj i u Bosni. Tada sam konačno došao do Vojvodine u kojoj nisam imao kome da se obratim. Tu sam sam, a bez novca. U to vreme je bila još aktuelna Miloševićeva vlast, JUL-ovci i svašta nešto. I, budala, ja odem kod ministra kulture Vojvodine. Kažem mu da radim film koji dosta dobro ide i da nemam kome u Vovjodini da se obratim. Potrebno nam je 15 – 20 hiljada maraka da organizujemo snimanje od nedelju dana u Novom Sadu da bi film obuhvatio i neke vojvođanske situacije. On se začudi da li sam dobro rekao 20 hiljada, i pita da nisam možda mislio 200 hiljada! Rekao je da to nije baš nikakav problem, te mi dade jedan papir – evo ti, potpiši.

Ja, kakav sam blesav, uzmem da pročitam pomislivši u sebi kako je moguće da imaju već spremne te ugovore?! Pročitam, kad no piše „Pristupnica JUL-u. Ovim se obavezujem da pristupam Jugoslovenskoj levici i da ću sve svoje obaveze redovno ispunjavati…“ Ja mu kažem: gospodine ministre dali ste mi pogrešan papir! Na to me on pogleda i kaže da mi je dao pravi papir i da pare ne mogu da dođu dok taj papir ne potpišem. Ja, razume se, nisam potpisao taj papir, a pare naravno nisu nikad došle.

Dinko Gruhonjić: Hvala, Željko! Mirko, uloga crkve u decentralizaciji je na veoma visokom nivou i zapažena je. Kada se očekuje selidba patrijaršije nazad u Sremske Karlovce?

Mirko Đorđević: Nekoliko reči o tome. Kada sam video temu koja govori o decentralizaciji, pitao sam se da li tu ima uopšte mesta za razgovore o crkvama, jer ako ima centralizovanije organizacije po svojoj prirodi, to je svakako crkva. Bilo koja, pa i Srpska pravoslavna crkva (SPC). Iz toga sam hteo da izvučem zaključak da sam suvišan na ovim razgovorima. Pokazalo se međutim da nije tako, jer evo u okviru ovih političko – filozofskih koncepcija centralizacije i decentralizacije traju velika i vrlo dramatična previranja u SPC i drugim crkvama. Sa televizije ovih dana ne silaze vesti o Islamskoj verskoj zajednici i njenom raskolu. To je vrlo ozbiljno pitanje. Pred ovakvim pitanem sam u situaciji da moram voditi računa da se ne otisnem previše u istoriju, što bi bilo zamorno i dosadno, ali stvari treba postaviti na svoje mesto i ovde moram nešto da kažem o Vojvodini. O ulozi crkve imam dve napomene iz današnjeg ugla. Crkva je, a ovde mislim na SPC, sada vodeća opoziciona snaga u državi i ni jedna druga partija, ni radikali, pa ni famozni doktor Koštunica, nisu joj dorasli. Sada je patrijarh – vodeći opozicionar!

Crkva se protivi svakoj decentralizaciji, jer je po svojoj prirodi centralizovana. Navešću vam samo nekoliko primera. Danima kruži stari paradoks u beogradskim, ali i vojvođanskim novinama da je patrijarh Arsenije Čarnojević 1600. godine doveo Srbe sa Kosova u Evropu. A sadašnji patrijarh Irinej bi hteo da pokupi sve Srbe i da ih vrati na Kosovo, jer po jednoj suludoj misli doktora Koštunice – svi su Srbi rođeni na Kosovu. On to sasvim ozbiljno tvrdi, a inače, on nije uopšte rođen na Kosovu, već je Hercegovac i na Kosovu je retko bio. Tako se ovde otvara to pitanje i njegova istorijska dimenzija.

Ovde dolazimo do još većeg paradoksa – do 1920. godine, u vreme kraja Prvog svetskog rata, stvaranja kraljevine SHS i Austrougarske imperije, SPC ovakva kakva je danas uopšte nije postojala. Tek 1920. godine je dobila strukturu koju danas ima. Do tada je postojala SPC u Bosni koja se zvala Dabrobosanska mitropolija i koja je bila pod jurisdikcijom Carigrada. Postojala je Crnogorska pravoslavna crkva koja je bila autokefalna. Što se tiče crkve u Vojvodini, ona je do 1920. godine imala najviši stepen od svih pokrajina – Patrijaršiju. Beograd i uža Srbija tada su imali tek mitropoliju. Nakon toga izvršena je centralizacija na čisto političkoj osnovi, međutim, ona poslednjih godina počinje da puca.

Zašto ona puca? Kada se raspada država – raspada se sa njom i crkva zato što je ona ustrojena na strogom principu centralizacije koji se poklapa sa državnom političkom centralizacijom. I u vreme Titove Jugoslavije SPC je postojala u tom obliku na teritoriji cele SFRJ. Sada, nakon ratova i raspada zemlje, imamo Makedonsku pravoslavnu crkvu koja neće da čuje za Beograd, zatim imamo u Hrvatskoj pokušaj osnivanja Hrvatske pravoslavne crkve, imamo u Crnoj Gori Crnogorsku pravolsavnu crkvi i tako dalje. To je taj večni princip koji kaže da se pravoslavna crkva treba vezati za državu i ostati sa njom u vezi. Ta veza puca upravo na ovom problemu centralizacije i decentralizacije. Sa jedne strane centralizacija stvara crkvu, ali ona vredi dok postoji država koja je centralizovano ustrojena. Onoga momenta kada državni centralizam nestane (ili u prevodu kada su nastajale nove drzave raspadom bivše Jugoslavije), puca i crkva. Istorijsko iskustvo hrišćanstva pokazuje da je princip decentralizacije u crkvi dobra garancija za očuvanje njenog stvarnog jedinstva, pa stroga centralizacija može da važi samo do određenog stepena.

Želim da van spomenem još jedan primer. Vi znate da je pored ustrojstva koje sam već prethodno pominjao, zvanična ideologija crkve – Svetosavlje. A šta je to zapravo, nikom nije dovoljno jasno. Moja prva napomena bila bi da to sa Svetim Savom iz 12. veka nema nikakve veze. Nigde u njegovim spisima to ne postoji. Svetosavlje je kao ideologija nastalo u Vojvodini, u Austrougarskoj. U toj je državi bila uspostavljena potpuna decentralizacija i to je vojvođansko svetosavlje nastalo kao kulturna ideja. Ono se potpuno razlikovalo od ovog svetosavlja, koje danas propovedaju iz Beograda. Otuda je i otpor prema njemu.

Kada se pre godinu-dve postavilo pitanje obnavljanja Statuta Vojvodine, prvi otpor je došao iz crkve koja je govorila da je to separatizam. A zaboravlja se da je Vojvodina do 1848. godine i tokom 1849. godine imala u sklopu Austrije i školsku i crkvenu autonomiju, a pune dve godine imala je i političku autonomiju i izdavala pasoše. Zvala se Vojvodovina. Izdavala je pasoše i bila međunarodno-pravni subjekat. Sada vam je, verujem, jasnije u kakvom se škripcu danas nalazimo. To što se sada hoće je centralizacija kao politička floskula koja ne daje rezultate. Zato je ovde crkva dobila primarno političku funkciju i ona je na strani stroge centralizacije koja ne daje nikakve rezultate jer ova zemlja se potpuno raspada.

Pokazalo se na primeru Kosova i Artemija da taj princip centralizacije ne ide. Tu postoji još jedan neverovatan paradoks. Artemije je išao linijom stroge centralizacije i tu je pretrpeo debakl. Crkva ga je isključila iz svojih redova jer je on hteo da Kosovo sastavi sa Srbijom, a proces raspada se kobno odražavao na to pitanje. Tu imate jednu jedinu pametnu sintagmu. Ovo što SPC govori iz dana u dan o Kosovu, sve od 2003. i onog njihovog memoranduma, apsolutna je besmislica i neće dati nikakve rezultate. Crkva na Kosovu treba da se brine samo o svom statusu i odnosu sa vlastima, a ne da ona vraća Kosovo u Srbiju, jer to je nemoguće. Pravilo u crkvi koje upućuje na mudru ideologiju decentralizacije glasi: crkva treba da se opredeli i sporazume sa postojećim vlastima kakve god one bile, a ne da se opredeli za centralizovanu politiku zemlje matice sa kojom de fakto nema više nikakve veze. Otuda i ovaj paradoks da je patrijarh danas vodeća opoziciona snaga uz radikale i Koštunicu. Jedino rešenje, a o tome bismo mogli satima da diskutujemo, bila bi decentralizacija za koju u svakoj crkvi ima osnova. Svaka eparhija bi trebala da bude do te mere decentralizovana da može da vrši svoju misiju na tom terenu, jer je to jedini način da opstane. U protivnom dolazi do raspada i političkog kolapsa.

Imam još jednu malu napomenu. Crkva je po ustrojstvu monarhijalno ustrojena, ali nikako nije monarhistička. Po ustrojstvu jeste monarhijalna – na čelu je poglavar, pa niži činovi i tako do najnižih. Nevolja naše crkve je ta što ona hoće da bude monarhijalno centralizovana, a monarhije odavno nema.

(Transkript tribine. Izlaganja nisu autorizovana.)

Podelite ovu stranicu!