TRIBINA CENTRIPETALNO-CENTRIFUGALNO (KIKINDA)

20 Dec 2011

Ako može Republika Srpska da bude “država u državi” u BiH, zašto to ne bi Vojvodina mogla u Srbiji. Tim pre što je Vojvodina, za razliku od RS, istorijska tvorevina, koja nije stvorena ognjem i mačem u nekoliko meseci brutalne akcije masovnog etničkog čišćenja od Une do Drine, nego je prirodna, normalna, multietnička, evropska regija

TRIBINA CENTRIPETALNO-CENTRIFUGALNO

Učestvovali:
Laslo Vegel, književnik
Teofil Pančić, novinski pisac
Mirko Đorđević, publicista
Nenad Živković, urednik časopisa „Decentralizator“

Moderator:
Dinko Gruhonjić, predsednik NDNV

Kulturni centar Kikinda
Četvrtak, 15. decembar 2011, sa početkom u 19,00 časova


Dinko Gruhonjić: Dobro veče i dobro došli na Tribinu “Centripetalno – centrifugalno”. Večeras smo u Kikindi, a do sada smo o temi decentralizacije, koja je centralni motiv ovog ciklusa tribina Nezavisnog društva novinara Vojvodine, pričali i u drugim gradovima u Vojvodini. Planiramo da posetimo i Beograd. Večeras su sa nama sociolog religije Mirko Đorđević, Nenad Živković iz Nacionalne kancelarije za decentralizaciju, novinski pisac Teofil Pančić i književnik Laslo Vegel. Počećemo do Nenada, koga ćemo zamoliti da nam kaže kakva je institucija iz koje dolazi i kakvo je raspoloženje u Vladi Srbije po pitanju decentralizacije, s obzirom da pomaka proteklih godina nije bilo.

Nenad Živković: Trenutno radim u vladinoj Kancelariji za decentralizaciju. To je vladina služba koja je osnovana da bi pružila logističku, tehničku i službenu podršku Nacionalnom savetu za decentrazlizaciju, koga čini 17 narodnih poslanika, političari, predsednik Vlade Vojvodine, nekoliko gradonačelnika, predsednici nekoliko opština, nekoliko ministar,a i tako dalje. Nacionalni savet je trebalo da napravi i zada politički okvir ili političke koordinate na osnovu kojih bi stručna radna grupa, sastavljena od eminentnih stručnjaka za ustavno pravo, ekonomiju i drugih srodnih disciplina, napravila predlog dokumenta koji bi se zvao Nacionalna strategija za decentralizaciju republike Srbije. Nažalost, taj posao još nije završen, odnosno on je je još na svom prapočetku, proces još nije počeo da se odvija. Razlog tome je što se članovi Nacionalnog saveta ne okupljaju od avgusta 2010. godine i zahvaljujući tome je izostalo donošenje tog političkog okvira u kojem decentralizacija treba da se odvija, odnosno da se započne taj proces.
To bi značilo da je potrebno da se uspostavi, što bi se ovim savremenim rečnikom reklo, politička volja oko koncepta decentralizacije i da se odgovori na pitanja da li će to biti regionalizacija, asimetrična regionalizacija, autonomija, da li se uvodi novi oblik srednjeg nivoa vlasti, da li je dovoljno ojačati i dati svarni smisao i funkciju ovim postojećim okruzima. Da li sve to treba preskočiti i ojačati nadležnosti gradova i opština. Taj Nacionalni savet bi trebalo da da odgovor na sva ta pitanja i da onda stručnjaci urade dokument koji će objasniti kako sve to uraditi da bi se na kraju na nekoj mapi puta sve te aktivnostu i sprovele. Na žalost, ništa se od toga nije desilo i naša kancelarija, čekajući te političke koordinate, jedino što može je da organizuje razne stvari na promociji dcentralizacije i na promociji uopšte pojma decentralizacije, pošto tu postoji prilično velika zabuna i mnogo srodnih termina koji se često netačno i neprecizno koriste. Sproveli smo neke aktivnosti i promotivne akcije o kojima možemo posle još da pričamo, da ne bih previše mesta zauzimao na početku.

Dinko Gruhonjić: Drugim rečina, ako sam te dobro shvatio, Vlada je formirala Nacionalni savet za decentralizaciju, ali se ti političari i njeni članovi nisu sastajali?

Nenad Živković: Pa, tu postoji jedan problem. Članovi Nacionalnog saveta, imate ih sve na našem sajtu www.decentralizacija.gov.rs, bivši su ministar Čiplić, bivši potpredsednik Đelić, bivši potpredsednik Dinkić. Svi oni su formalno još uvek članovi Saveta i nisu formalno razrešeni te funkcije. Gradonačelnik Jagodine Marković takođe je član Nacionalnog saveta. Ima tu ljudi iz raznih političkih opcija koji zauzimaju različite funkcije u državnom aparatu,.

Dinko Gruhonjić: A šta se desilo sa ovim ekspretskim timom?

Nenad Živković: Ekspertski tim formalno postoji, formalno nije raspušten i ljudi nisu zamenjeni, ali se on isto ne sastaje, jer nema razloga za to dok politički okvir ne bude definisan. Izostaje volja da se stvar pokrene i to zaključujem na osnovu toga što se Savet ne okuplja.

Dinko Gruhonjić: Laslo, kada smo putovali večeras iz Novog Sada prema Kikindi, analizirali smo šta je od vojvođanskih gradova ostalo u životu u smislu standarda na kojem ljudi žive, industrije i slično. No, ta sela kroz koje smo prolazili ne odišu optimizmom. Šta se desilo sa Vojvodinom i da li je ekonomsko raubovanje, izazvano pre svega ratom, osnovni uzrok današnjeg izgleda Vojvodine. Da li vi uopšte verujete da Srbiji postoji politička volja za decentralizacijom?

Laslo Vegel: Prvo, podaci o tome kakva je situacija u Vojvodini već su toliko poznati da je već banalno i izgovoriti da smo mi postali deo Srbije koji je ispod proseka. Tu je još taj Novi Sad, koji je beleži porast broja stanovnika, ali to nije rezultat centralizma već iluzija nekih ljudi koji misle da će tamo pronaći “obećanu zemlju”. To je na štetu Novog Sada. Njegova industrija i privreda ne mogu da izdrže toliki broj stanovnika. A u drugim gradovima, kao što je na primer Sombor, broj stanovnika opada. Mislim da je Vojvodina sada u jednoj zaista tragičnoj situaciji i ja ne vidim političku volju među političkom elitom Srbije da se to ozbiljno promeni. Svako vidi da smo pred bankrotom i kada se govori o decentralizaciji od strane pojedinih partija, to je sve šminka. Potrebno je da se dese mnogo ozbiljnije stvari da bi se stvari pomerile.
Sad ne bih govorio o toj političkoj eliti koja u Beogradu parazitira na centralizmu. To je jedan parazitski sloj koji od toga dobija i ekonomsku i političku moć. Više bih govorio o vojvođanskoj političkoj, intelektualnoj i kulturnoj eliti. Znate, ja sam bio u Švajcarskoji i tamo svaki čovek koji živi u jednom kantonu brine i gleda da li će kiša pasti u njegovom delu zemlje. A kod nas ljudi moraju da gledaju da li će pasti kiša u Beogradu da bi u Vojvodini bilo roda. Time hoću da kažem da sama vovjođanska politička elita, ne samo sada, ne ni 2000. godine i posle devedesetih, nego i pre, kada smo imali visok nivo autonomije, nije bila dobra, stvarna i snažna.
Setimo se samo sedamdesetih i osamdesetih, kada su šanse bile dobre i ekonomija se u Vojvodini razvijala. U Kikindi, Zrenjaninu i svim gradovima. Nije to bio koncept samo za Novi Sad. Ni tada nismo imali jednu demokratsku političku elitu koja bi znala da učini sve da taj pojam autonomije bude privlačan. Zato ni onda kada je došao Milošević, Vojvodina nije branila svoju autnomiju. Počela je da je brani tek kada je izgubila. Zašto? Zato što građani Vojvodine nikada nisu osetili tu demokratsku inspiraciju.
Autonomija jeste demokratska tvorevina. Mi smo sedamdesetih i osamdesetih imali jednu kontradiktornu situaciju kada je bilo ustavno zagarantovane autonomije, ali nije bilo demokratije. Od toga građani sa rezervom prihvataju tu autonomiju kao partijsku direktivu. Problem je u tome što su i danas građani Vojvodine zaslužni za ovu situaciju, jer ne glasamo tako da bi se ta borba za autonomiju mogla izvesti. Sa druge strane je vojvođanska politička elita koja nikad nije smela da uđe u sukob. U demokratiji treba da bude sukoba i borbi, a vojvođanska politička elita samo na televizijskim šou emisijama priča nešto o autonomiji, a u suštini nije gradila institucije autonomije makar onoliko koliko je mogla. Niti se dovoljno borila, ni u parlamentu, ni unutar svoje partije i tako dalje.
Ako sada pogledamo, onda se i te sve partijske strukture koje su centralističke, nisu borile za autonomiju ni unutar svojih partija. A mi u Vojvodini kukamo kako nema dovoljno autonomije i nezadovoljni smo. Imamo novu situaciju, kada nas ekonomska kriza stavlja u pat poziciju i sada autonomija više nije samo jedna politička ideja – već ona postaje nužnost. Centralistička Srbija je krahirala i u političkom i u ekonomskom i u svakom drugom smislu. Na tom putu se više napred ne može.
Ponovo sada ima neke šminke i govori se o tome da treba malo da se decentralizujemo, ali to su cenralističke decentralizacije. One su dosta kontradiktorne i nelogične, to sam u programima tih partija – primetio. One se zalažu za decentralizaciju, ali to je vrlo diskutabilno. Oni obećavaju da će nas malo decentralizovati da bi nas pridobili da glasamo za njih i da sve ostane po starom. Stvar je u tome da pitanje autonomije treba više postavljati odozdo, od građanstva. Nemate dovoljno novca? Otpušteni ste sa radnog mesta? Nemate šta da jedete? Pa, vi ste krivi! Vi ste to odabrali. Da ne govorim o vojvođanskim političarima koji su mlaki, neodlučni, hoće da budu “verenice” nekih beogradskih pratija, a posle se na njih dure u familijarnoj svađi. To su sve opšta mesta. Treba otvoreno govoriti i o kulturnoj i intelektualnoj eliti koja ne sme da o tome javno, otvoreno govori. Vojvodina kao da nema intelektualaca. Samo toliko sam hteo na početku da kažem, da ne odužim.

Dinko Gruhonjić: Teofile, Laslo je napravio odličan uvod za sledeću temu. Čuli smo ovaj stav o vojvođanskim partijama. Čitao sam neko istraživanje koje je skorijeg datuma i koje pokazuje da je nezadovoljstvo u Vojvodini veće nego ikada, pre svega statusom pokrajine. Čak se uvećavaju i oni najradikalniji, koji su za nezavisnost. Značajno je porastao i broj ljudi koji su za autonomiju iz 1974. godine i broj onih koji su za veći nivo autonomije nego što je to ova sadašnja ljuštura. Ostaje činjenica da nema političke artikulacije tog nezadovoljstva. Kako je to po tvom mišljenju moguće?

Teofil Pančić: To se ja pitam već decetak i više godina i o tome sam već i pisao. Mislim da je tu temeljni problem. Odavno je to prepoznato, i vremenom je to postalo opšte mesto. Znate onu priču koja je bila i neka vrsta lajtmotiva jedne političke stranke: “Di su naši novci?”. Nemam nikakav problem sa tim, i to je vrlo legitimno i važno pitanje. Međutim, to insitiranje na novcima i ekonomskom aspektu ustvari dovodi vojvođansko pitanje do neke paradoksalne depolitizacije. Jer, ono zapravo nikad nije politički artikulisano. Ako vi sami govorite da pitanje Vojvodine nije samo političko, pokušavajući da ga načinite benignim, i govorite samo o novcima i šlajpiku kao da ekonomija nije sama po sebi političko pitanje par ekselans, vi onda ne možete stvoriti političke snage i pratije koje će imati snažan upliv u biračko telo, i na javnost. Jer, zašto bi neko glasao za političku stranku koja i sama sebe ne legitimiše kao političku i sopstveno odelovanje ne definiše kao političko, već isključivo kao pitanje preraspodele nekakvog budžeta, da li će nam neko dati sedam ili dvanaest odsto.
Vi morate i pitanje Vojvodne da postavite kao parekselans političko pitanje i, ako hoćete, identitetsko i kulturno pitanje. Ne samo kao pitanje novčanika. To je deo jednog kompleksa i ako počnete da ih razdvajate, onda ih sitnite. Ako ih sitnite, onda ih slabite. Na kraju dobijete to da nijedna od autonomističkih stranaka koje su se pojavljivale od sedamdesetih godina i pre i posle 5. oktobra, nije postala dovoljno jaka, a kamoli centralna politička snaga u Vojvodini.
Imate primer da u susednoj Hrvatskoj dve trećine istarskih birača glasa za Istarski demokratski sabor. Tamo IDS, koja nije stranka bez mana, permanentno održava od početka devedesetih godina do danas, položaj nadmoćne političke stranke u Istri. To se zove politička artikulacija i ona kod nas nikada nije zašla dovoljno duboko.
Da li se tu nešto menja? Mislim da da. Nešto evoluira, nešto tu sazreva. Međutim, znate, kada nešto počne da sazreva i ako se propusti prilika da se ono ubere, može da počne i da truli i da ode u nekom pravcu koji je se zove dekadencija. Mene zanima ko će to u našoj političkoj eliti, postojećoj ili potencijalnoj, prepoznati. Sazreva jedna vrsta raspoloženja u Vojvodini koja zahteva čiste račune. Ne samo u striktno ekonomskom smislu, nego da se konačno zna šta građani Vojvodine mogu da očekuju od sebe, od svog života i svoje budućnosti.
Imamo jedan problem koji nam je ovde postao “kamen o vratu”. Posebno o tome treba razgovarati ovih dana, nakon ovoga što se desilo 9. decembra, odnosno nedobijanje statusa kandidata za članstvo u EU. Mi smo, kao država, republika Srbija, došli do zida. Kada je u pitanju famozno kosovsko pitanje, mi smo stavljeni pred jasnu situaciju. Ta priča “Kosovo i Evropa” ne pije vodu. Nije pila ni do sada, ali nekako je ta demagogija prolazila. Danas smo u tački kada to više ne može ni u obliku demagogije da prođe. Dolazimo do onog trenutka kada će Srbija morati da kaže da li ona želi da skoči u taj bunar. Ako zamislimo Kosovo u nekom bunaru, pitanje će biti da li ona želi da skoči u taj bunar i da se udavi. To je pitanje broj jedan. Ako je odgovor pozitivan i Srbija želi da skoči u bunar i da se udavi, to je pitanje koje treba da se postavi i građanima Vojvodine: da li mi želimo takođe da skočimo u taj bunar i da se udavimo, ne bismo li tim svojim davljenjem dokazali kako smo lojalni građani Srbije. Mislim da većina građana Vojvodine ne bi baš pozitivno odgovorila na to pitanje. Imamo radikalne opcije koje se javljaju, ne zato što neke “zle čike” kuju zaveru i žele da odvoje Vojvodinu od Srbije, nego zato što građani Vojvodine osećaju kako im je neko stavio kamen oko vrata sa kojim oni ništa nemaju. Niti mogu nešto da pomognu, niti mogu da participiraju i to se njih ni na koji način ne tiče. A stavljeni su pred situaciju da sada i oni treba da skoče u taj bunar. Čak i ako je Kosovo srce Srbije, kako kaže nacionalistička parola, e pa srce Vojvodine svakako nije. Mi tu imamo jedan ogroman problem i zato ćemo vrlo brzo doći do tog jasnog nezadovoljstva.
Nova godina, 2012, nadam se, biće godina odgovora. Normalnog, mirnog, pozitivnog i demokratskog odgovora na neka suštinska pitanja ove zemlje. Naravno, ne mogu da tvrdim da će biti tako, ali nadam se. Vojvodina treba da da odgovor na tu famoznu klackalicu Kosovo-Evropa, i da prestane sa suicidalnom politikom pasivnog sleđenja Beograda u njegovim totalnim ludostima. Kada kažem Beograda, ne mislim naravno na grad koji se tako zove, već na ono što je politička elita ove zemlje. To je ono pitanje koje se sada postavlja pred Vojvodinu. Ovo više nije samo pitanje da li neko dobija 7 ili 12 odsto nečega, već pitanje elementarne, političke, civilizacijske perspektive ove zemlje i Vojvodine kao njenog, kako to volimo da naglašavamo, najrazvijenijerg, najperspektivnijeg, najevropskijeg, naj, naj, naj… dela.
Čovek nekada uradi neke stvari u nužnoj samoodbrani i ne zato što vam se to dopada nego zato što morate i dovedeni ste u takvu situaciju da bi svaka opcija osim te značila pristanak na odumiranje. Uskoro će izbori i ako zvanična politika Srbije u godini koja nastupa nastavi sa ovom pričom, ako dobijemo neku desničarsko konzervativnu vlast ili ostane ova vlast koja bi nastavila da se poigrava na ovim klackalicama, jednostavno će u Vojvodini prirodno rasti ona vrsta tendencije koja će zaključiti da više ne može tako i da se ne zna više šta da se radi osim da se pronađe neki novi način da sebe zaštitimo. Ta tendencija se ne pojavljuje među manjinama i slično, nego među samim etnički srpskim stanovništvom. Jer, to nije pitanje etnosa, ni naroda, nego pitanje elementarne samozapitanosti nad sopstvenom budućnošću, ili budućnošću svog grada, radnog mesta i tako dalje. To je ono što će jednu vrstu ekstrema prirodno othraniti. Ako vi imate politiku koja se stalno dodvorava jednoj vrsti ekstremizma i sve njemu žrtvuje, onda će ona dobiti odgovor u nekoj drugoj vrsti ekstremizma.

Dinko Gruhonjić: Iskoristio bih ovo što je Teofil rekao kao neki šlagvort i spomenuo da smo sa nama doneli i knjige autora koji su ujedno i naši večerašnji gosti. To su knjige “Balkanska lađa u oluji” Mirka Đorđevića, “Plavušina dilema” Teofila Pančića i “Priče iz donjih predela” Lasla Vegela. A i Nenad ima svoju knjigu pod nazivom “Pojmovnik decentralizacije”. Dakle, Mirko, na osnovu ovoga što je Teofil ispričao, deluje mi kao da je balkanska lađa stvarno u oluji. Ali, da li ima nekoga za kormilom lađe?

Mirko Đorđević: Nema, nema. U tome je tragedija. Kada se izgubi pravac, kompas i kormilo kojim se upravlja, tada ova sintagma iz naslova knjige dobija posebno značenje. Ali ja ću početi sa nekoliko primera. Ovih dana, nakon 9. decembra, kada Srbija nije dobila taj famozni datum o pregovorima, nastupila je u medijijima poplava napisa o Vojvodini. Pre dva dana jedan viskotiražni beogradski list objavio je članak koji otprilike nosi sledeću poruku: “Srbija nije dobila kandidaturu, ali Vojvodina započinje sa zahteva utvrđivanje datuma za ujedinjenje sa Austrougarskom”. Da, da, upravo tako. Sadržina ove „analize” je još čudnija. Naravno, u pitanju je teza koja je insinuacija. Vojvodina će započeti kao neku obnovu Austougarske monarhije, pa se konkretno navodi da se već vode pregovori sa Mađarskom, Češkom, Slovačkom i tako dalje. Ono što je naročito interesantno, jeste da se ta teza na kraju osnažuje sledećim: u tom klubu koji hoće da obnovi Autrougarsku nalazi se i sever Italije, koji se zove Padanija. Misli se na Umberta Bosija, koji hoće doista da odvoji sever Italije i koji u kabinetu od početka svoje sulude političke karijere drži sliku Slobodana Miloševića, koji mu je, kako on kaže, inspirator za rešavanje složenih problema. Problem je u tome što se ovakvi članci podmeću kako bi se ustalasala bura u javnosti u kojoj lađa plovi. Kako bi se reklo, evo Vojvodna samo čeka da započne sa separatizmom.
U Vojvodini separatizma nema ni u naznakama. Ostavimo sada ovaj članak, na kojem bi se trebalo duže zadržati, ali nekom drugom prilikom. Postoji nešto gore od separatizma, a to je to štoVojvodina hoće samostalno, po prinicipu povezanosti regija da se veže za Evropu. To je i dalje u sferi insinuacija, ali ne vidim zašto bi to bilo neko zlo. Pogledajte samo najbogatiju i najrazvijeniju državu Evrope. Mislim na Nemačku, kancelarke Merkel. Njena snaga nije samo u famoznim milijardama kojima spasava evrozonu ili Grčku, nego i u autonomijama. Na svakih stotinjak kilometara nalazi se po jedna slobodna nemačka država. Sada smo dodirnuli taj problem decentralizacije.
Sada dolazi treći momenat na koji hoću da vam skrenem pažnju. Vojvodina ima autonomiju i svoju istoriju, ali ta autonomija nikada nije do kraja jasno definisana i zato je bila klimava u različitim lomovima. Ona je oktroisana, sankcionisana, ukidana, menjana, pa se opet obnavljala. Zašto se obnavljala? Poslednje ukidanje autonomije, Miloševićevo, dovelo do eksplozije balkanske barutane, od Kosova do Bosne i Slovenije, do čitavog cirkusa i ratova. Ovde postoji još jedan elemenat koji hoću da nametnem vašem razmišljanju. Vojvodina sa svojom autonomijom – na čijoj se istoriji možemo zadržati, ali neću da vas davim – ima jednu prednost. Prvo, nema u istoriji primera da su restauracije uspele, pa neće ni Austrougarska monarhija vaskrsnuti u svom prošlom obliku. Pustimo te insinuacije. Vojvodina ima jednu prednost. Autonomija Vojvodine je višenacionalna i višekonfesionalna. To je velika prednost, jer je mnogi drugi krajevi nemaju. Prema tome, ovaj problem autnomije se ne može vezivati za Kosovo, ni za Sandžak sa muftijinim pričama o autonomiji, jer to bi bila autonomija na jednonacionalnoj i jednokonfesionalnoj osnovi. Vojvodina ima tu prednost.
U tom smislu ovde se ponovo vraćamo na poentu da je Vojvodina svoju autonomiju imala dva puta – od 1848. do 1849. i ovu koju su joj komunisti dali 1974. godine. Ali to nije dugo trajalo. Tu je problem, jer ovde elita zataji i uvek čeka da joj neko ta pitanja reši.
Postoji još jedan problem. Nisu to samo pare. Čije su pare – famozna krilatica političara. Vojvodina ima još jednu prednost koju njena elita ne prepoznaje. Ona ima kulturni obrazac. Ne govorim o etničkom obrascu. Taj kulturni obrazac ima prednost među tim nacionalnim obrascima, jer je on pluralan. Nije jednonacionalan, pa uopšte nema opasnosti da skrene na crkvenom planu u etnofiletizam, ili u političkom planu u velikovojvođanski nacionalizam.
Problem je, i da završim ovde sa ovim mojim upozorenjima i tezama za razgovor, to što doista nema veze između elite u kulturnom smislu i čeka se iz centra da se nešto reši. Otuda decentralizacija nije samo lepa parola nego i imperativ.
Imamo još jednu napomenu. Decentralizacija uspeva i daje velike rezultate u uređenim i slobodnim demokratskim državama, a decentralizacija u malim feudima daje obrnute rezultate i to je nas zadesilo. Ovde nema ni jedne političke partije, od stotinu registrovanih u Srbiji, koja ima jasan koncept za Vojvodinu. Ne treba se plašiti. Nema separatizma. Ne treba se plašiti, jer neće od Vojvodine biti država. Nema elita koncept Vojvodine. Čitao sam ja dokumente, na primer Lige socijaldemokrata Vojvodine, u kojima piše “Vojvodina republika”. Nema nigde jasnog koncepta u stranačkim dokumentima i tu zapinje cela stvar. To su problemi i zato sam bio slobodan da ih ovako navedem i držim da ako sam nešto uspeo to je da nabrojim pitanja o kojima možemo razgovarati.
I vidite, ovog puta crkvu nisam pominjao. To ćemo na kraju. Crkva je trenutno među onim snagama u Srbiji koje u svakom pokušaju obnavljanja autonomije Vojvodine vidi separatizam, kao što u svakom pokušaju približavanju Evropi vidi izdaju i veleizdaju. Eto toliko za sada, pa izvolite, pitajte.

Dinko Gruhonjić: Postoji ovde jedan paradoks koji se dešava poslednjih 20 godina, a to je da se unutar Srpske pravoslavne crkve napušta institucija pravoslavnog baroka. On je karakterističan za područje Vojvodine, ali se u njoj uglavnom zidaju crkve u raško-vizantijskom stilu. Šta zapravo ostaje od tog vojvođanskog kulturnog identiteta?

Mirko Đorđević: Ostalo je mnogo. Ovo pitanje sam pokretao evo čak i u ovoj knjizi koju ste spominjali. To spada u ovo o čemu sam govorio. Vojvodina je u okviru Austrougarske monarhije – kojoj je boginja Klio presudila te je nema više, kao što nema ni Rimske imperije – imala taj utemeljen obrazac i to je bio onaj deo sadašnje Srbije čije se pravoslavlje počelo razlikovati od pravoslavlja u Beogradu i na jugu Srbije. Ono se bitno razlikuje. Taj barok u svim svetskim enciklopedijama, otvorite bilo koju, postoji kao odrednica. Da, Srpski pravoslavni barok. Onaj deo u Vojvodini sa srpskim stanovništvom koje nije uvek bilo u većini, usvojio je elemente iz drugih kultura i drugih stilova i mi smo sada došli u situaciju, od pre dvadesetak godina, da se vojvođanski pravoslavni barok sistematski uništava u bukvalnom smislu, čekićem i pijukom. Nove crkve koje se grade i one koje se obnavljaju, rade se u raško-moravskom-vizantijskom stilu. To bi isto bilo kao kada bismo mi iz Vojvodine negde tamo u Raškoj blizu Novog Pazara uzeli i izgradili crkvu u stilu baroka.

Dinko Gruhonjić: Kada smo kod kulturnog indentiteta, Laslo, vaša knjiga se zove ”Priče iz donjih predela”. Koliko su po vama, kao čoveku koji dosta putuje upravo tim prostorima srednje Evrope, ovi naši donji predeli u kulturnom smislu još uvek deo tog prostora?

Laslo Vegel: Što se tiče građana i onoga kako oni shvataju svoju svakodnevicu, to još uvek postoji. Ali mnogo manje postoji u koncepcijama elita. Mislim da kultura Vojvodine sada jako teško može definisati taj srednjoevropski motiv. Sve manje i manje postoji. Tu postoji ta distanca. Građani još uvek žive u njoj i poznaju tradiciju koju dobijaju preko porodice, preko gradova u kojima žive i njihove urbanosti. Kada izađemo dole na ovaj trg i vidimo te zgrade, to još uvek živi u nama. Građani to osećaju i žive po tim normama. A kultura to sve više gubi i sve je više zavisna od centra. Zavisni su i stvaraoci i prodaja knjiga i afirmacija, medijsko postojanje. Vi praktično bez Beograda ni ne postojite. Moć je u jednom centru i to razara kulturnu elitu i vrhovnu kulturu Vojvodine. Ona sve više gubi na svojoj težini, gubi svoju karakterističnu srednjoevropsku boju i sadržaj. To je velika šteta za celu Srbiju, kao što bi bila šteta za Hrvatsku kada bi izgubila svoju mediteransku dimenziju.
No, mislim da je krajnje vreme da shvatimo da ne možemo očekivati ni od naših političara, ni od Beograda da naprave ozbiljniji preokret. Jednostavno, građani treba da izađu i da to jasno i glasno kažu. Mislim da bi Vojvodina trebala jedan civilni pokret u injenim gradovima koji bi se zapitao šta su radili vojvođanski političari za ove četiri godine? Jesu li zabušavali? Za šta su primali platu? Kada građani kažu jasno da neće glasati ni za jednu partiju koja na svoju listu za pokrajinske izbore stavlja isprobane kadrove koji su u te četiri godine bili članovi vojvodijanskog parlamenta, onda je to već druga stvar. Ako treba, neka se organizuju i javni skupovi. Neka svaka partija, ako želi naše glasove, ubaci nove kadrove i ljude u parlament, jer su ovi četiri godine sedeli, primali plate i ništa nisu uradili. Oni nisu borci. Samo su ćutali, klimali glavom i nešto su pokušavali, neke nagodbe koje nisu išle, i to je sve. Oni sada sve to priznaju i tek sada počinju da govore protiv Beograda.
Zakasnili ste, gospodo. Svi vi koji sedite u vojvođanskom parlamentu ne možete da budete više narodni poslanici, jer ništa niste radili. Neka svaka partija zna, da ako računa na ove dangube, neće dobiti moj glas. To je samo jedan glas, ali ako u Vojvodini milon glasova osećaju isto ovo i govore to, počeće da se manjaju stvari.
Parlament bi odavno trebalo da traži novi izborni sistem. Taj izborni sistem, koji je sada na snazi, apsloutno favorizuje centralizam. Partije sastavljaju liste, a Srbija je jedna izborna jedinica. Neka severni Banat bude jedna izborna jednica, pa neka ljudi iz severnog Banata, iz Kikinde odlučuju ko je za njih pravi čovek. Neka tako bude i u srednjem Banatu, pa u Sremu i tako dalje. Tada ne može u parlament da dođe čovek koji ne poznaje prilike i život. Sada imamo parlament koj je zatvoren u svoj hermetički svet i svoje mitologije. Tamo u krugu dvojke oni sanjaju Kosovo i izmišljaju nešto. Oni više ne poznaju stvarnost ili kako živi čovek u Kuli ili Kanjiži ili Kikindi. Mi imamo elitu koje je izgubila vezu sa stvarnošću i sa svakodnevnim životom.
Vojvođanski parlament i partije treba da znaju da moraju da postave nove kadrove. Makar će za malo biti bolje nego do sada, jer ovi ništa nisu radili. Taj parlament nije tražio da se izborni sistem promeni i dok on to ne bude tražio, neće se ništa menjati. Demokratija je borba i sukob mišljenja, a mi to nismo imali.
Da se vratim na pitanje. Kultura građana Vojvodine je jedina koja to može da promeni. I mlađe generacije sada već znaju kako su živeli njihovi očevi, dedovi, pradedovi i imaju još uvek taj osećaj. Moramo taj osećaj sačuvati da se ne izgubi i moramo energičnije da se borimo. Jeste, mi imamo bolje građanstvo nego elite.

Dinko Gruhonjić: Nenade, tvoja sugrađanka iz Pančeva Janja Beč Nojman, na jednoj tribini je rekla podatak da je Pančevo bio 6. po redu grad po količini izvoza u bivšoj Jugoslaviji, a da danas ima najmanje 30 hiljada nezaposlenih i nazvala ga je „prosjačkim gradom”. Možeš li nam preneti atmosferu sa juga Banata?

Nenad Živković: Često pričam, kao Pančevac i Banaćanin, da mi treba da napravimo jednu banatsku osovinu od Zrenjanina do Pančeva, sa poluosovinom ka Vršcu, pa do Kikinde. Ništa nije naročito u Pančevu drugačije nego u drugim gradovima u Vojvodini i Srbiji. Desetine firmi koje su postojale i osnovane još u Austrougarskoj, u kraljevini i socijalizmu, danas više ne postoje jer su loše privatizovane. Neke fizički više ne postoje. Na mestu nekadašnje predionice pamučnog pletiva danas je prvi “ritajl” park u Srbiji. “Ritajl” park je kupovina na otvorenom. Vrlo je zanimljivo što je to izraelska investicija, nekih njihovih biznismena. Zanimljivo je to što je to uspešno privlačenje stranih investicija zaposlilo oko 50 ljudi, ali zbog zakona tržišta gde je ta roba jeftinija, a kineskija, u isto vreme je 250 ljudi izgubilo posao u svojim malim radnjama i firmama, jer ne mogu da prate cene iz ovog tržnog centra. Jedino što u Pančevu još uvek radi jeste Južna zona, koja je krajnje sporna po osnovu vlasničke strukture, ekoloških posledica i finansijskih puteva novca. Znate da je NIS prodat u bescenje. Vaš sugrađanin, kolega Bodrožić, u prethodnim brojevima “Decentralizatora” pisao je nešto i o rudnoj renti i koliko je zapravo za jedan posto natpolovični vlasnik NIS-a prihodovao samo po osnovu eksploatacije mineralnih sirovina u odnosu na cenu koju je platio. Rafinerija je praktično četiri kilometara od centra Pančeva i to je jaka ispostava ruske države. Petrohemija je još uvek u procesu vlasničke transformacie u kojoj je država suvlasnik. Najzanimljivije je sa Azotarom koja je u privrememom vlasništvu Srbijagasa, ali ta fabrika ne može da postoji, jer je proizvodnja veštačkog đubriva u zemljama koje nemaju sopstvene izvore gasa nerentabilna. Ta cena je nekonkuretna.

Dinko Gruhonjić: S obzirom da je Pančevo doživelo takav drastičan pad, da li tamo postoji bilo kakva artikulacija građanskog nezadovoljstva?

Nenad Živković: Tu i tamo postoji. Ovo bi Mirku bilo zanimljivo: pre neki dan je u Pančevu održana tribina o umetničkim slobodama, a vezano za ljudska prava. Došli su Lazar Stojanović i Živko Grozdanić Gera. Bio je zanimljiv razgovor, jer je došlo puno mladih. Odjendnom su se pojavili neki mladi arhitekti i izneli svoje viđenje kako bi grad trebalo da izgleda u budućnosti. Pa neki mladi iz organizacije pedagoga, psihologa i andragoga, koji imaju potrebu da predstave kako treba socijalizovati i uključiti u društvo osobe sa invaliditetom. Pojavili su se neki mladi umetnici i ispričaću vam samo jedan detalj. Imali su ideju da prostoriju ispred wc-a u domu omladine naslikaju u stilu umetnosti iz različitih perioda civilizacije. Pa su hteli da naslikaju stari vek, srednji vek, novo doba i modernizam. I naslikali su Isusa Hrista u jednom od wc-a, ali se pobunila Srpska crkvena pravoslavna opština i to se završilo tako što su oni sami, a to sam im zamerio, prekrečili svoje delo. To je samo pokazalo da nisu do kraja bili ubeđeni u svoj rad. Sa druge strane, to su uradili zbog direktora Kulturnog centra kome su pretili otkazom. Klasična palanačka priča. Oni su pristali da prekreče sopstveni rad. Hoću da kažem da je Pančevo jedna palanka, da u njoj na žalost vlada palančki duh i da se neformalne grupacije, koje malo zatalasaju palanku, pojavljuju samo tu i tamo. Ali mejnstrim i onaj amortizer u društvu koji treba da postoji ispod je svakog nivoa afirmacije vrednosti koje bi trebalo da nas malo oplemene.

Dinko Gruhonjić: To je ono pitanje koje se provlači kroz mnoge sredine: “Ima li života pre smrti?” Teofile, tvoja knjiga se zove “Plavušina dilema” i dao si joj naziv koji nije baš politički korektan. Ali to se odnosi na ovu dilemu Kosovo-Evropa?

Teofil Pančić: Stvarnost nije politički korektna, a ne naslovi knjiga. Naravno, ta knjiga se zove po jednom od tekstova koji su u njoj. Ta plavušina konkretna dilema je lažna dilema koja nas prati godinama – Kosovo-Evropa. I onda sam se setio jednog seksističkog vica o plavuši, gde se ona pita da li se pravilno kaže Iran ili Irak. Problem je u tome što vi ne možete pametno da odgovorite na to pitanje jer je samo pitanje pogrešno. Kao što je to pitanje pogrešno, i plavuša ima veštačku dilemu. Tako je i ta dilema oko koje se vrti naša spoljna i unutrašnja politika isto tako veštačka i neodgovoriva. Samo pitanje je blesavo i niko vam ne može odgovoriti na njega, jer ako neko misli da je Srbija pred tim izborom, onda neka mi kaže i šta to konkretno znači. Da li to znači da bi, ako bi odustala od evrointegracija, Srbija onda trijumfalno umarširala u Prištinu i na Kosovo? To se neće dogoditi ni u kom scenariju.
Pokušavajući da nađem neku sintagmu, koja bi sublimirala poslednjih nekoliko godina naše političke istorije, a pri tom bila dovoljno efektna za naslov knjige, našao sam tu plavušinu dilemu koja nas, čini mi se, najbolje opisuje. Za nežne duše, moglo bi se reći da u naslovu imao nečeg brutalnog i podsmešljivog, ali to je ona vrsta podsmevanja gde se podsmevaš i sam sebi, jer si i ti, hteo ne hteo, u toj kaši. Tu živiš i deo si tog ambijenta. Bolje je to postaviti na taj način nego se nešto oko toga “femkati”.
Ovo je jedna politički besna knjiga. To su tekstovi koji su izvorno nastajali za sajt Peščanika i oni su pisani onako kako se pišu tekstovi čoveka koji je građanin i koji posmatra stvari oko sebe iz perspektve političkog autsajdera. Koji nije akter političke scene, ali je neko ko, kao čovek, trpi sve posledice politike ove zemlje. Ja sam u njoj pokušavao da analiziram stvari na taj način. Ona je, s obzirom na teme, značajnim delom posvećena i pitanju Vojvodine, jer je pisana u vreme pred donošenje, tokom donošenja i nakon donošenja famoznog Statuta Vojvodine. Nisam pisao o samom Statutu, jer nisam pravnik i ta vrsta analize me ne zanima, nego sam pisao o duhovnoj atvmosferi koja je tada stvorena i koja je raspirivana putem bizarnosti iz naših medija. U tom smislu ih ne treba potcenjivati, jer oni formulišu mnjenje u kojem živimo i to je bila ta vrsta produkcije verbalnog smeća o zlim Vojvođanima i Vojvođanerima, koji hoće da se odvoje. Pokušavao sam da analiziram šta to sve u stvari znači i u kojoj je to meri neka vrsta nastavljanja diskursa iz devedesetih. Ima tu i analiza o pitanju Bosne i Hercegovine.
Malo pre je Mirko rekao da su crkva i naša desnica veliki centralisti. Da, to je tačno. Ali samo kada je u pitanju Srbija. Ti veliki centralisti Srbije su isto tako veliki decentralisti Bosne i Hercegovine i Kosova. Oni bi najradije da BiH nestane, a ako bas ne može da nestane, onda bar da se do te mere fragmentarizuje da ostane da postoji samo kao pojam. Iz prespektive vojvođanskog pitanja, stvari bi trebalo postaviti tako da se kaže: pa u redu, mi želimo za Vojvodinu u Srbiji samo ono, i ništa osim onoga što ima Republika Srpska u BiH. Ako je to lepo i dobro, to što je RS defakto i, blago rečeno, država u državi u BiH, i ako vi svi tvrdite da to tako treba i da je to minimum… da bi čak trebalo da se ide dalje u nezavisnost…. ako je to dobro za RS, onda, po istoj toj logici, zašto to ne bi bilo dobro i za Vojvodinu? Tim pre što je Vojvodina, za razliku od RS, istorijska tvorevina, koja nije stvorena ognjem i mačem u nekoliko meseci brutalne akcije masovnog etničkog čišćenja od Une do Drine, nego je prirodna, normalna, multietnička, evropska regija. Hajde da vidimo da li će im se to dopasti.

(Transkript tribine. Izlaganja nisu autorizovana.)

Podelite ovu stranicu!