TRIBINA CENTRIPETALNO-CENTRIFUGALNO (KIKINDA)

20 Dec 2011

Ako može Republika Srpska da bude “država u državi” u BiH, zašto to ne bi Vojvodina mogla u Srbiji. Tim pre što je Vojvodina, za razliku od RS, istorijska tvorevina, koja nije stvorena ognjem i mačem u nekoliko meseci brutalne akcije masovnog etničkog čišćenja od Une do Drine, nego je prirodna, normalna, multietnička, evropska regija

TRIBINA CENTRIPETALNO-CENTRIFUGALNO

U?estvovali:
Laslo Vegel, književnik
Teofil Pan?i?, novinski pisac
Mirko ?or?evi?, publicista
Nenad Živkovi?, urednik ?asopisa „Decentralizator“

Moderator:
Dinko Gruhonji?, predsednik NDNV

Kulturni centar Kikinda
?etvrtak, 15. decembar 2011, sa po?etkom u 19,00 ?asova


Dinko Gruhonji?: Dobro ve?e i dobro došli na Tribinu “Centripetalno – centrifugalno”. Ve?eras smo u Kikindi, a do sada smo o temi decentralizacije, koja je centralni motiv ovog ciklusa tribina Nezavisnog društva novinara Vojvodine, pri?ali i u drugim gradovima u Vojvodini. Planiramo da posetimo i Beograd. Ve?eras su sa nama sociolog religije Mirko ?or?evi?, Nenad Živkovi? iz Nacionalne kancelarije za decentralizaciju, novinski pisac Teofil Pan?i? i književnik Laslo Vegel. Po?e?emo do Nenada, koga ?emo zamoliti da nam kaže kakva je institucija iz koje dolazi i kakvo je raspoloženje u Vladi Srbije po pitanju decentralizacije, s obzirom da pomaka proteklih godina nije bilo.

Nenad Živkovi?: Trenutno radim u vladinoj Kancelariji za decentralizaciju. To je vladina služba koja je osnovana da bi pružila logisti?ku, tehni?ku i službenu podršku Nacionalnom savetu za decentrazlizaciju, koga ?ini 17 narodnih poslanika, politi?ari, predsednik Vlade Vojvodine, nekoliko gradona?elnika, predsednici nekoliko opština, nekoliko ministar,a i tako dalje. Nacionalni savet je trebalo da napravi i zada politi?ki okvir ili politi?ke koordinate na osnovu kojih bi stru?na radna grupa, sastavljena od eminentnih stru?njaka za ustavno pravo, ekonomiju i drugih srodnih disciplina, napravila predlog dokumenta koji bi se zvao Nacionalna strategija za decentralizaciju republike Srbije. Nažalost, taj posao još nije završen, odnosno on je je još na svom prapo?etku, proces još nije po?eo da se odvija. Razlog tome je što se ?lanovi Nacionalnog saveta ne okupljaju od avgusta 2010. godine i zahvaljuju?i tome je izostalo donošenje tog politi?kog okvira u kojem decentralizacija treba da se odvija, odnosno da se zapo?ne taj proces.
To bi zna?ilo da je potrebno da se uspostavi, što bi se ovim savremenim re?nikom reklo, politi?ka volja oko koncepta decentralizacije i da se odgovori na pitanja da li ?e to biti regionalizacija, asimetri?na regionalizacija, autonomija, da li se uvodi novi oblik srednjeg nivoa vlasti, da li je dovoljno oja?ati i dati svarni smisao i funkciju ovim postoje?im okruzima. Da li sve to treba presko?iti i oja?ati nadležnosti gradova i opština. Taj Nacionalni savet bi trebalo da da odgovor na sva ta pitanja i da onda stru?njaci urade dokument koji ?e objasniti kako sve to uraditi da bi se na kraju na nekoj mapi puta sve te aktivnostu i sprovele. Na žalost, ništa se od toga nije desilo i naša kancelarija, ?ekaju?i te politi?ke koordinate, jedino što može je da organizuje razne stvari na promociji dcentralizacije i na promociji uopšte pojma decentralizacije, pošto tu postoji prili?no velika zabuna i mnogo srodnih termina koji se ?esto neta?no i neprecizno koriste. Sproveli smo neke aktivnosti i promotivne akcije o kojima možemo posle još da pri?amo, da ne bih previše mesta zauzimao na po?etku.

Dinko Gruhonji?: Drugim re?ina, ako sam te dobro shvatio, Vlada je formirala Nacionalni savet za decentralizaciju, ali se ti politi?ari i njeni ?lanovi nisu sastajali?

Nenad Živkovi?: Pa, tu postoji jedan problem. ?lanovi Nacionalnog saveta, imate ih sve na našem sajtu www.decentralizacija.gov.rs, bivši su ministar ?ipli?, bivši potpredsednik ?eli?, bivši potpredsednik Dinki?. Svi oni su formalno još uvek ?lanovi Saveta i nisu formalno razrešeni te funkcije. Gradona?elnik Jagodine Markovi? tako?e je ?lan Nacionalnog saveta. Ima tu ljudi iz raznih politi?kih opcija koji zauzimaju razli?ite funkcije u državnom aparatu,.

Dinko Gruhonji?: A šta se desilo sa ovim ekspretskim timom?

Nenad Živkovi?: Ekspertski tim formalno postoji, formalno nije raspušten i ljudi nisu zamenjeni, ali se on isto ne sastaje, jer nema razloga za to dok politi?ki okvir ne bude definisan. Izostaje volja da se stvar pokrene i to zaklju?ujem na osnovu toga što se Savet ne okuplja.

Dinko Gruhonji?: Laslo, kada smo putovali ve?eras iz Novog Sada prema Kikindi, analizirali smo šta je od vojvo?anskih gradova ostalo u životu u smislu standarda na kojem ljudi žive, industrije i sli?no. No, ta sela kroz koje smo prolazili ne odišu optimizmom. Šta se desilo sa Vojvodinom i da li je ekonomsko raubovanje, izazvano pre svega ratom, osnovni uzrok današnjeg izgleda Vojvodine. Da li vi uopšte verujete da Srbiji postoji politi?ka volja za decentralizacijom?

Laslo Vegel: Prvo, podaci o tome kakva je situacija u Vojvodini ve? su toliko poznati da je ve? banalno i izgovoriti da smo mi postali deo Srbije koji je ispod proseka. Tu je još taj Novi Sad, koji je beleži porast broja stanovnika, ali to nije rezultat centralizma ve? iluzija nekih ljudi koji misle da ?e tamo prona?i “obe?anu zemlju”. To je na štetu Novog Sada. Njegova industrija i privreda ne mogu da izdrže toliki broj stanovnika. A u drugim gradovima, kao što je na primer Sombor, broj stanovnika opada. Mislim da je Vojvodina sada u jednoj zaista tragi?noj situaciji i ja ne vidim politi?ku volju me?u politi?kom elitom Srbije da se to ozbiljno promeni. Svako vidi da smo pred bankrotom i kada se govori o decentralizaciji od strane pojedinih partija, to je sve šminka. Potrebno je da se dese mnogo ozbiljnije stvari da bi se stvari pomerile.
Sad ne bih govorio o toj politi?koj eliti koja u Beogradu parazitira na centralizmu. To je jedan parazitski sloj koji od toga dobija i ekonomsku i politi?ku mo?. Više bih govorio o vojvo?anskoj politi?koj, intelektualnoj i kulturnoj eliti. Znate, ja sam bio u Švajcarskoji i tamo svaki ?ovek koji živi u jednom kantonu brine i gleda da li ?e kiša pasti u njegovom delu zemlje. A kod nas ljudi moraju da gledaju da li ?e pasti kiša u Beogradu da bi u Vojvodini bilo roda. Time ho?u da kažem da sama vovjo?anska politi?ka elita, ne samo sada, ne ni 2000. godine i posle devedesetih, nego i pre, kada smo imali visok nivo autonomije, nije bila dobra, stvarna i snažna.
Setimo se samo sedamdesetih i osamdesetih, kada su šanse bile dobre i ekonomija se u Vojvodini razvijala. U Kikindi, Zrenjaninu i svim gradovima. Nije to bio koncept samo za Novi Sad. Ni tada nismo imali jednu demokratsku politi?ku elitu koja bi znala da u?ini sve da taj pojam autonomije bude privla?an. Zato ni onda kada je došao Miloševi?, Vojvodina nije branila svoju autnomiju. Po?ela je da je brani tek kada je izgubila. Zašto? Zato što gra?ani Vojvodine nikada nisu osetili tu demokratsku inspiraciju.
Autonomija jeste demokratska tvorevina. Mi smo sedamdesetih i osamdesetih imali jednu kontradiktornu situaciju kada je bilo ustavno zagarantovane autonomije, ali nije bilo demokratije. Od toga gra?ani sa rezervom prihvataju tu autonomiju kao partijsku direktivu. Problem je u tome što su i danas gra?ani Vojvodine zaslužni za ovu situaciju, jer ne glasamo tako da bi se ta borba za autonomiju mogla izvesti. Sa druge strane je vojvo?anska politi?ka elita koja nikad nije smela da u?e u sukob. U demokratiji treba da bude sukoba i borbi, a vojvo?anska politi?ka elita samo na televizijskim šou emisijama pri?a nešto o autonomiji, a u suštini nije gradila institucije autonomije makar onoliko koliko je mogla. Niti se dovoljno borila, ni u parlamentu, ni unutar svoje partije i tako dalje.
Ako sada pogledamo, onda se i te sve partijske strukture koje su centralisti?ke, nisu borile za autonomiju ni unutar svojih partija. A mi u Vojvodini kukamo kako nema dovoljno autonomije i nezadovoljni smo. Imamo novu situaciju, kada nas ekonomska kriza stavlja u pat poziciju i sada autonomija više nije samo jedna politi?ka ideja – ve? ona postaje nužnost. Centralisti?ka Srbija je krahirala i u politi?kom i u ekonomskom i u svakom drugom smislu. Na tom putu se više napred ne može.
Ponovo sada ima neke šminke i govori se o tome da treba malo da se decentralizujemo, ali to su cenralisti?ke decentralizacije. One su dosta kontradiktorne i nelogi?ne, to sam u programima tih partija – primetio. One se zalažu za decentralizaciju, ali to je vrlo diskutabilno. Oni obe?avaju da ?e nas malo decentralizovati da bi nas pridobili da glasamo za njih i da sve ostane po starom. Stvar je u tome da pitanje autonomije treba više postavljati odozdo, od gra?anstva. Nemate dovoljno novca? Otpušteni ste sa radnog mesta? Nemate šta da jedete? Pa, vi ste krivi! Vi ste to odabrali. Da ne govorim o vojvo?anskim politi?arima koji su mlaki, neodlu?ni, ho?e da budu “verenice” nekih beogradskih pratija, a posle se na njih dure u familijarnoj sva?i. To su sve opšta mesta. Treba otvoreno govoriti i o kulturnoj i intelektualnoj eliti koja ne sme da o tome javno, otvoreno govori. Vojvodina kao da nema intelektualaca. Samo toliko sam hteo na po?etku da kažem, da ne odužim.

Dinko Gruhonji?: Teofile, Laslo je napravio odli?an uvod za slede?u temu. ?uli smo ovaj stav o vojvo?anskim partijama. ?itao sam neko istraživanje koje je skorijeg datuma i koje pokazuje da je nezadovoljstvo u Vojvodini ve?e nego ikada, pre svega statusom pokrajine. ?ak se uve?avaju i oni najradikalniji, koji su za nezavisnost. Zna?ajno je porastao i broj ljudi koji su za autonomiju iz 1974. godine i broj onih koji su za ve?i nivo autonomije nego što je to ova sadašnja ljuštura. Ostaje ?injenica da nema politi?ke artikulacije tog nezadovoljstva. Kako je to po tvom mišljenju mogu?e?

Teofil Pan?i?: To se ja pitam ve? decetak i više godina i o tome sam ve? i pisao. Mislim da je tu temeljni problem. Odavno je to prepoznato, i vremenom je to postalo opšte mesto. Znate onu pri?u koja je bila i neka vrsta lajtmotiva jedne politi?ke stranke: “Di su naši novci?”. Nemam nikakav problem sa tim, i to je vrlo legitimno i važno pitanje. Me?utim, to insitiranje na novcima i ekonomskom aspektu ustvari dovodi vojvo?ansko pitanje do neke paradoksalne depolitizacije. Jer, ono zapravo nikad nije politi?ki artikulisano. Ako vi sami govorite da pitanje Vojvodine nije samo politi?ko, pokušavaju?i da ga na?inite benignim, i govorite samo o novcima i šlajpiku kao da ekonomija nije sama po sebi politi?ko pitanje par ekselans, vi onda ne možete stvoriti politi?ke snage i pratije koje ?e imati snažan upliv u bira?ko telo, i na javnost. Jer, zašto bi neko glasao za politi?ku stranku koja i sama sebe ne legitimiše kao politi?ku i sopstveno odelovanje ne definiše kao politi?ko, ve? isklju?ivo kao pitanje preraspodele nekakvog budžeta, da li ?e nam neko dati sedam ili dvanaest odsto.
Vi morate i pitanje Vojvodne da postavite kao parekselans politi?ko pitanje i, ako ho?ete, identitetsko i kulturno pitanje. Ne samo kao pitanje nov?anika. To je deo jednog kompleksa i ako po?nete da ih razdvajate, onda ih sitnite. Ako ih sitnite, onda ih slabite. Na kraju dobijete to da nijedna od autonomisti?kih stranaka koje su se pojavljivale od sedamdesetih godina i pre i posle 5. oktobra, nije postala dovoljno jaka, a kamoli centralna politi?ka snaga u Vojvodini.
Imate primer da u susednoj Hrvatskoj dve tre?ine istarskih bira?a glasa za Istarski demokratski sabor. Tamo IDS, koja nije stranka bez mana, permanentno održava od po?etka devedesetih godina do danas, položaj nadmo?ne politi?ke stranke u Istri. To se zove politi?ka artikulacija i ona kod nas nikada nije zašla dovoljno duboko.
Da li se tu nešto menja? Mislim da da. Nešto evoluira, nešto tu sazreva. Me?utim, znate, kada nešto po?ne da sazreva i ako se propusti prilika da se ono ubere, može da po?ne i da truli i da ode u nekom pravcu koji je se zove dekadencija. Mene zanima ko ?e to u našoj politi?koj eliti, postoje?oj ili potencijalnoj, prepoznati. Sazreva jedna vrsta raspoloženja u Vojvodini koja zahteva ?iste ra?une. Ne samo u striktno ekonomskom smislu, nego da se kona?no zna šta gra?ani Vojvodine mogu da o?ekuju od sebe, od svog života i svoje budu?nosti.
Imamo jedan problem koji nam je ovde postao “kamen o vratu”. Posebno o tome treba razgovarati ovih dana, nakon ovoga što se desilo 9. decembra, odnosno nedobijanje statusa kandidata za ?lanstvo u EU. Mi smo, kao država, republika Srbija, došli do zida. Kada je u pitanju famozno kosovsko pitanje, mi smo stavljeni pred jasnu situaciju. Ta pri?a “Kosovo i Evropa” ne pije vodu. Nije pila ni do sada, ali nekako je ta demagogija prolazila. Danas smo u ta?ki kada to više ne može ni u obliku demagogije da pro?e. Dolazimo do onog trenutka kada ?e Srbija morati da kaže da li ona želi da sko?i u taj bunar. Ako zamislimo Kosovo u nekom bunaru, pitanje ?e biti da li ona želi da sko?i u taj bunar i da se udavi. To je pitanje broj jedan. Ako je odgovor pozitivan i Srbija želi da sko?i u bunar i da se udavi, to je pitanje koje treba da se postavi i gra?anima Vojvodine: da li mi želimo tako?e da sko?imo u taj bunar i da se udavimo, ne bismo li tim svojim davljenjem dokazali kako smo lojalni gra?ani Srbije. Mislim da ve?ina gra?ana Vojvodine ne bi baš pozitivno odgovorila na to pitanje. Imamo radikalne opcije koje se javljaju, ne zato što neke “zle ?ike” kuju zaveru i žele da odvoje Vojvodinu od Srbije, nego zato što gra?ani Vojvodine ose?aju kako im je neko stavio kamen oko vrata sa kojim oni ništa nemaju. Niti mogu nešto da pomognu, niti mogu da participiraju i to se njih ni na koji na?in ne ti?e. A stavljeni su pred situaciju da sada i oni treba da sko?e u taj bunar. ?ak i ako je Kosovo srce Srbije, kako kaže nacionalisti?ka parola, e pa srce Vojvodine svakako nije. Mi tu imamo jedan ogroman problem i zato ?emo vrlo brzo do?i do tog jasnog nezadovoljstva.
Nova godina, 2012, nadam se, bi?e godina odgovora. Normalnog, mirnog, pozitivnog i demokratskog odgovora na neka suštinska pitanja ove zemlje. Naravno, ne mogu da tvrdim da ?e biti tako, ali nadam se. Vojvodina treba da da odgovor na tu famoznu klackalicu Kosovo-Evropa, i da prestane sa suicidalnom politikom pasivnog sle?enja Beograda u njegovim totalnim ludostima. Kada kažem Beograda, ne mislim naravno na grad koji se tako zove, ve? na ono što je politi?ka elita ove zemlje. To je ono pitanje koje se sada postavlja pred Vojvodinu. Ovo više nije samo pitanje da li neko dobija 7 ili 12 odsto ne?ega, ve? pitanje elementarne, politi?ke, civilizacijske perspektive ove zemlje i Vojvodine kao njenog, kako to volimo da naglašavamo, najrazvijenijerg, najperspektivnijeg, najevropskijeg, naj, naj, naj… dela.
?ovek nekada uradi neke stvari u nužnoj samoodbrani i ne zato što vam se to dopada nego zato što morate i dovedeni ste u takvu situaciju da bi svaka opcija osim te zna?ila pristanak na odumiranje. Uskoro ?e izbori i ako zvani?na politika Srbije u godini koja nastupa nastavi sa ovom pri?om, ako dobijemo neku desni?arsko konzervativnu vlast ili ostane ova vlast koja bi nastavila da se poigrava na ovim klackalicama, jednostavno ?e u Vojvodini prirodno rasti ona vrsta tendencije koja ?e zaklju?iti da više ne može tako i da se ne zna više šta da se radi osim da se prona?e neki novi na?in da sebe zaštitimo. Ta tendencija se ne pojavljuje me?u manjinama i sli?no, nego me?u samim etni?ki srpskim stanovništvom. Jer, to nije pitanje etnosa, ni naroda, nego pitanje elementarne samozapitanosti nad sopstvenom budu?noš?u, ili budu?noš?u svog grada, radnog mesta i tako dalje. To je ono što ?e jednu vrstu ekstrema prirodno othraniti. Ako vi imate politiku koja se stalno dodvorava jednoj vrsti ekstremizma i sve njemu žrtvuje, onda ?e ona dobiti odgovor u nekoj drugoj vrsti ekstremizma.

Dinko Gruhonji?: Iskoristio bih ovo što je Teofil rekao kao neki šlagvort i spomenuo da smo sa nama doneli i knjige autora koji su ujedno i naši ve?erašnji gosti. To su knjige “Balkanska la?a u oluji” Mirka ?or?evi?a, “Plavušina dilema” Teofila Pan?i?a i “Pri?e iz donjih predela” Lasla Vegela. A i Nenad ima svoju knjigu pod nazivom “Pojmovnik decentralizacije”. Dakle, Mirko, na osnovu ovoga što je Teofil ispri?ao, deluje mi kao da je balkanska la?a stvarno u oluji. Ali, da li ima nekoga za kormilom la?e?

Mirko ?or?evi?: Nema, nema. U tome je tragedija. Kada se izgubi pravac, kompas i kormilo kojim se upravlja, tada ova sintagma iz naslova knjige dobija posebno zna?enje. Ali ja ?u po?eti sa nekoliko primera. Ovih dana, nakon 9. decembra, kada Srbija nije dobila taj famozni datum o pregovorima, nastupila je u medijijima poplava napisa o Vojvodini. Pre dva dana jedan viskotiražni beogradski list objavio je ?lanak koji otprilike nosi slede?u poruku: “Srbija nije dobila kandidaturu, ali Vojvodina zapo?inje sa zahteva utvr?ivanje datuma za ujedinjenje sa Austrougarskom”. Da, da, upravo tako. Sadržina ove „analize” je još ?udnija. Naravno, u pitanju je teza koja je insinuacija. Vojvodina ?e zapo?eti kao neku obnovu Austougarske monarhije, pa se konkretno navodi da se ve? vode pregovori sa Ma?arskom, ?eškom, Slova?kom i tako dalje. Ono što je naro?ito interesantno, jeste da se ta teza na kraju osnažuje slede?im: u tom klubu koji ho?e da obnovi Autrougarsku nalazi se i sever Italije, koji se zove Padanija. Misli se na Umberta Bosija, koji ho?e doista da odvoji sever Italije i koji u kabinetu od po?etka svoje sulude politi?ke karijere drži sliku Slobodana Miloševi?a, koji mu je, kako on kaže, inspirator za rešavanje složenih problema. Problem je u tome što se ovakvi ?lanci podme?u kako bi se ustalasala bura u javnosti u kojoj la?a plovi. Kako bi se reklo, evo Vojvodna samo ?eka da zapo?ne sa separatizmom.
U Vojvodini separatizma nema ni u naznakama. Ostavimo sada ovaj ?lanak, na kojem bi se trebalo duže zadržati, ali nekom drugom prilikom. Postoji nešto gore od separatizma, a to je to štoVojvodina ho?e samostalno, po prinicipu povezanosti regija da se veže za Evropu. To je i dalje u sferi insinuacija, ali ne vidim zašto bi to bilo neko zlo. Pogledajte samo najbogatiju i najrazvijeniju državu Evrope. Mislim na Nema?ku, kancelarke Merkel. Njena snaga nije samo u famoznim milijardama kojima spasava evrozonu ili Gr?ku, nego i u autonomijama. Na svakih stotinjak kilometara nalazi se po jedna slobodna nema?ka država. Sada smo dodirnuli taj problem decentralizacije.
Sada dolazi tre?i momenat na koji ho?u da vam skrenem pažnju. Vojvodina ima autonomiju i svoju istoriju, ali ta autonomija nikada nije do kraja jasno definisana i zato je bila klimava u razli?itim lomovima. Ona je oktroisana, sankcionisana, ukidana, menjana, pa se opet obnavljala. Zašto se obnavljala? Poslednje ukidanje autonomije, Miloševi?evo, dovelo do eksplozije balkanske barutane, od Kosova do Bosne i Slovenije, do ?itavog cirkusa i ratova. Ovde postoji još jedan elemenat koji ho?u da nametnem vašem razmišljanju. Vojvodina sa svojom autonomijom – na ?ijoj se istoriji možemo zadržati, ali ne?u da vas davim – ima jednu prednost. Prvo, nema u istoriji primera da su restauracije uspele, pa ne?e ni Austrougarska monarhija vaskrsnuti u svom prošlom obliku. Pustimo te insinuacije. Vojvodina ima jednu prednost. Autonomija Vojvodine je višenacionalna i višekonfesionalna. To je velika prednost, jer je mnogi drugi krajevi nemaju. Prema tome, ovaj problem autnomije se ne može vezivati za Kosovo, ni za Sandžak sa muftijinim pri?ama o autonomiji, jer to bi bila autonomija na jednonacionalnoj i jednokonfesionalnoj osnovi. Vojvodina ima tu prednost.
U tom smislu ovde se ponovo vra?amo na poentu da je Vojvodina svoju autonomiju imala dva puta – od 1848. do 1849. i ovu koju su joj komunisti dali 1974. godine. Ali to nije dugo trajalo. Tu je problem, jer ovde elita zataji i uvek ?eka da joj neko ta pitanja reši.
Postoji još jedan problem. Nisu to samo pare. ?ije su pare – famozna krilatica politi?ara. Vojvodina ima još jednu prednost koju njena elita ne prepoznaje. Ona ima kulturni obrazac. Ne govorim o etni?kom obrascu. Taj kulturni obrazac ima prednost me?u tim nacionalnim obrascima, jer je on pluralan. Nije jednonacionalan, pa uopšte nema opasnosti da skrene na crkvenom planu u etnofiletizam, ili u politi?kom planu u velikovojvo?anski nacionalizam.
Problem je, i da završim ovde sa ovim mojim upozorenjima i tezama za razgovor, to što doista nema veze izme?u elite u kulturnom smislu i ?eka se iz centra da se nešto reši. Otuda decentralizacija nije samo lepa parola nego i imperativ.
Imamo još jednu napomenu. Decentralizacija uspeva i daje velike rezultate u ure?enim i slobodnim demokratskim državama, a decentralizacija u malim feudima daje obrnute rezultate i to je nas zadesilo. Ovde nema ni jedne politi?ke partije, od stotinu registrovanih u Srbiji, koja ima jasan koncept za Vojvodinu. Ne treba se plašiti. Nema separatizma. Ne treba se plašiti, jer ne?e od Vojvodine biti država. Nema elita koncept Vojvodine. ?itao sam ja dokumente, na primer Lige socijaldemokrata Vojvodine, u kojima piše “Vojvodina republika”. Nema nigde jasnog koncepta u strana?kim dokumentima i tu zapinje cela stvar. To su problemi i zato sam bio slobodan da ih ovako navedem i držim da ako sam nešto uspeo to je da nabrojim pitanja o kojima možemo razgovarati.
I vidite, ovog puta crkvu nisam pominjao. To ?emo na kraju. Crkva je trenutno me?u onim snagama u Srbiji koje u svakom pokušaju obnavljanja autonomije Vojvodine vidi separatizam, kao što u svakom pokušaju približavanju Evropi vidi izdaju i veleizdaju. Eto toliko za sada, pa izvolite, pitajte.

Dinko Gruhonji?: Postoji ovde jedan paradoks koji se dešava poslednjih 20 godina, a to je da se unutar Srpske pravoslavne crkve napušta institucija pravoslavnog baroka. On je karakteristi?an za podru?je Vojvodine, ali se u njoj uglavnom zidaju crkve u raško-vizantijskom stilu. Šta zapravo ostaje od tog vojvo?anskog kulturnog identiteta?

Mirko ?or?evi?: Ostalo je mnogo. Ovo pitanje sam pokretao evo ?ak i u ovoj knjizi koju ste spominjali. To spada u ovo o ?emu sam govorio. Vojvodina je u okviru Austrougarske monarhije – kojoj je boginja Klio presudila te je nema više, kao što nema ni Rimske imperije – imala taj utemeljen obrazac i to je bio onaj deo sadašnje Srbije ?ije se pravoslavlje po?elo razlikovati od pravoslavlja u Beogradu i na jugu Srbije. Ono se bitno razlikuje. Taj barok u svim svetskim enciklopedijama, otvorite bilo koju, postoji kao odrednica. Da, Srpski pravoslavni barok. Onaj deo u Vojvodini sa srpskim stanovništvom koje nije uvek bilo u ve?ini, usvojio je elemente iz drugih kultura i drugih stilova i mi smo sada došli u situaciju, od pre dvadesetak godina, da se vojvo?anski pravoslavni barok sistematski uništava u bukvalnom smislu, ?eki?em i pijukom. Nove crkve koje se grade i one koje se obnavljaju, rade se u raško-moravskom-vizantijskom stilu. To bi isto bilo kao kada bismo mi iz Vojvodine negde tamo u Raškoj blizu Novog Pazara uzeli i izgradili crkvu u stilu baroka.

Dinko Gruhonji?: Kada smo kod kulturnog indentiteta, Laslo, vaša knjiga se zove ”Pri?e iz donjih predela”. Koliko su po vama, kao ?oveku koji dosta putuje upravo tim prostorima srednje Evrope, ovi naši donji predeli u kulturnom smislu još uvek deo tog prostora?

Laslo Vegel: Što se ti?e gra?ana i onoga kako oni shvataju svoju svakodnevicu, to još uvek postoji. Ali mnogo manje postoji u koncepcijama elita. Mislim da kultura Vojvodine sada jako teško može definisati taj srednjoevropski motiv. Sve manje i manje postoji. Tu postoji ta distanca. Gra?ani još uvek žive u njoj i poznaju tradiciju koju dobijaju preko porodice, preko gradova u kojima žive i njihove urbanosti. Kada iza?emo dole na ovaj trg i vidimo te zgrade, to još uvek živi u nama. Gra?ani to ose?aju i žive po tim normama. A kultura to sve više gubi i sve je više zavisna od centra. Zavisni su i stvaraoci i prodaja knjiga i afirmacija, medijsko postojanje. Vi prakti?no bez Beograda ni ne postojite. Mo? je u jednom centru i to razara kulturnu elitu i vrhovnu kulturu Vojvodine. Ona sve više gubi na svojoj težini, gubi svoju karakteristi?nu srednjoevropsku boju i sadržaj. To je velika šteta za celu Srbiju, kao što bi bila šteta za Hrvatsku kada bi izgubila svoju mediteransku dimenziju.
No, mislim da je krajnje vreme da shvatimo da ne možemo o?ekivati ni od naših politi?ara, ni od Beograda da naprave ozbiljniji preokret. Jednostavno, gra?ani treba da iza?u i da to jasno i glasno kažu. Mislim da bi Vojvodina trebala jedan civilni pokret u injenim gradovima koji bi se zapitao šta su radili vojvo?anski politi?ari za ove ?etiri godine? Jesu li zabušavali? Za šta su primali platu? Kada gra?ani kažu jasno da ne?e glasati ni za jednu partiju koja na svoju listu za pokrajinske izbore stavlja isprobane kadrove koji su u te ?etiri godine bili ?lanovi vojvodijanskog parlamenta, onda je to ve? druga stvar. Ako treba, neka se organizuju i javni skupovi. Neka svaka partija, ako želi naše glasove, ubaci nove kadrove i ljude u parlament, jer su ovi ?etiri godine sedeli, primali plate i ništa nisu uradili. Oni nisu borci. Samo su ?utali, klimali glavom i nešto su pokušavali, neke nagodbe koje nisu išle, i to je sve. Oni sada sve to priznaju i tek sada po?inju da govore protiv Beograda.
Zakasnili ste, gospodo. Svi vi koji sedite u vojvo?anskom parlamentu ne možete da budete više narodni poslanici, jer ništa niste radili. Neka svaka partija zna, da ako ra?una na ove dangube, ne?e dobiti moj glas. To je samo jedan glas, ali ako u Vojvodini milon glasova ose?aju isto ovo i govore to, po?e?e da se manjaju stvari.
Parlament bi odavno trebalo da traži novi izborni sistem. Taj izborni sistem, koji je sada na snazi, apsloutno favorizuje centralizam. Partije sastavljaju liste, a Srbija je jedna izborna jedinica. Neka severni Banat bude jedna izborna jednica, pa neka ljudi iz severnog Banata, iz Kikinde odlu?uju ko je za njih pravi ?ovek. Neka tako bude i u srednjem Banatu, pa u Sremu i tako dalje. Tada ne može u parlament da do?e ?ovek koji ne poznaje prilike i život. Sada imamo parlament koj je zatvoren u svoj hermeti?ki svet i svoje mitologije. Tamo u krugu dvojke oni sanjaju Kosovo i izmišljaju nešto. Oni više ne poznaju stvarnost ili kako živi ?ovek u Kuli ili Kanjiži ili Kikindi. Mi imamo elitu koje je izgubila vezu sa stvarnoš?u i sa svakodnevnim životom.
Vojvo?anski parlament i partije treba da znaju da moraju da postave nove kadrove. Makar ?e za malo biti bolje nego do sada, jer ovi ništa nisu radili. Taj parlament nije tražio da se izborni sistem promeni i dok on to ne bude tražio, ne?e se ništa menjati. Demokratija je borba i sukob mišljenja, a mi to nismo imali.
Da se vratim na pitanje. Kultura gra?ana Vojvodine je jedina koja to može da promeni. I mla?e generacije sada ve? znaju kako su živeli njihovi o?evi, dedovi, pradedovi i imaju još uvek taj ose?aj. Moramo taj ose?aj sa?uvati da se ne izgubi i moramo energi?nije da se borimo. Jeste, mi imamo bolje gra?anstvo nego elite.

Dinko Gruhonji?: Nenade, tvoja sugra?anka iz Pan?eva Janja Be? Nojman, na jednoj tribini je rekla podatak da je Pan?evo bio 6. po redu grad po koli?ini izvoza u bivšoj Jugoslaviji, a da danas ima najmanje 30 hiljada nezaposlenih i nazvala ga je „prosja?kim gradom”. Možeš li nam preneti atmosferu sa juga Banata?

Nenad Živkovi?: ?esto pri?am, kao Pan?evac i Bana?anin, da mi treba da napravimo jednu banatsku osovinu od Zrenjanina do Pan?eva, sa poluosovinom ka Vršcu, pa do Kikinde. Ništa nije naro?ito u Pan?evu druga?ije nego u drugim gradovima u Vojvodini i Srbiji. Desetine firmi koje su postojale i osnovane još u Austrougarskoj, u kraljevini i socijalizmu, danas više ne postoje jer su loše privatizovane. Neke fizi?ki više ne postoje. Na mestu nekadašnje predionice pamu?nog pletiva danas je prvi “ritajl” park u Srbiji. “Ritajl” park je kupovina na otvorenom. Vrlo je zanimljivo što je to izraelska investicija, nekih njihovih biznismena. Zanimljivo je to što je to uspešno privla?enje stranih investicija zaposlilo oko 50 ljudi, ali zbog zakona tržišta gde je ta roba jeftinija, a kineskija, u isto vreme je 250 ljudi izgubilo posao u svojim malim radnjama i firmama, jer ne mogu da prate cene iz ovog tržnog centra. Jedino što u Pan?evu još uvek radi jeste Južna zona, koja je krajnje sporna po osnovu vlasni?ke strukture, ekoloških posledica i finansijskih puteva novca. Znate da je NIS prodat u bescenje. Vaš sugra?anin, kolega Bodroži?, u prethodnim brojevima “Decentralizatora” pisao je nešto i o rudnoj renti i koliko je zapravo za jedan posto natpolovi?ni vlasnik NIS-a prihodovao samo po osnovu eksploatacije mineralnih sirovina u odnosu na cenu koju je platio. Rafinerija je prakti?no ?etiri kilometara od centra Pan?eva i to je jaka ispostava ruske države. Petrohemija je još uvek u procesu vlasni?ke transformacie u kojoj je država suvlasnik. Najzanimljivije je sa Azotarom koja je u privrememom vlasništvu Srbijagasa, ali ta fabrika ne može da postoji, jer je proizvodnja vešta?kog ?ubriva u zemljama koje nemaju sopstvene izvore gasa nerentabilna. Ta cena je nekonkuretna.

Dinko Gruhonji?: S obzirom da je Pan?evo doživelo takav drasti?an pad, da li tamo postoji bilo kakva artikulacija gra?anskog nezadovoljstva?

Nenad Živkovi?: Tu i tamo postoji. Ovo bi Mirku bilo zanimljivo: pre neki dan je u Pan?evu održana tribina o umetni?kim slobodama, a vezano za ljudska prava. Došli su Lazar Stojanovi? i Živko Grozdani? Gera. Bio je zanimljiv razgovor, jer je došlo puno mladih. Odjendnom su se pojavili neki mladi arhitekti i izneli svoje vi?enje kako bi grad trebalo da izgleda u budu?nosti. Pa neki mladi iz organizacije pedagoga, psihologa i andragoga, koji imaju potrebu da predstave kako treba socijalizovati i uklju?iti u društvo osobe sa invaliditetom. Pojavili su se neki mladi umetnici i ispri?a?u vam samo jedan detalj. Imali su ideju da prostoriju ispred wc-a u domu omladine naslikaju u stilu umetnosti iz razli?itih perioda civilizacije. Pa su hteli da naslikaju stari vek, srednji vek, novo doba i modernizam. I naslikali su Isusa Hrista u jednom od wc-a, ali se pobunila Srpska crkvena pravoslavna opština i to se završilo tako što su oni sami, a to sam im zamerio, prekre?ili svoje delo. To je samo pokazalo da nisu do kraja bili ube?eni u svoj rad. Sa druge strane, to su uradili zbog direktora Kulturnog centra kome su pretili otkazom. Klasi?na palana?ka pri?a. Oni su pristali da prekre?e sopstveni rad. Ho?u da kažem da je Pan?evo jedna palanka, da u njoj na žalost vlada palan?ki duh i da se neformalne grupacije, koje malo zatalasaju palanku, pojavljuju samo tu i tamo. Ali mejnstrim i onaj amortizer u društvu koji treba da postoji ispod je svakog nivoa afirmacije vrednosti koje bi trebalo da nas malo oplemene.

Dinko Gruhonji?: To je ono pitanje koje se provla?i kroz mnoge sredine: “Ima li života pre smrti?” Teofile, tvoja knjiga se zove “Plavušina dilema” i dao si joj naziv koji nije baš politi?ki korektan. Ali to se odnosi na ovu dilemu Kosovo-Evropa?

Teofil Pan?i?: Stvarnost nije politi?ki korektna, a ne naslovi knjiga. Naravno, ta knjiga se zove po jednom od tekstova koji su u njoj. Ta plavušina konkretna dilema je lažna dilema koja nas prati godinama – Kosovo-Evropa. I onda sam se setio jednog seksisti?kog vica o plavuši, gde se ona pita da li se pravilno kaže Iran ili Irak. Problem je u tome što vi ne možete pametno da odgovorite na to pitanje jer je samo pitanje pogrešno. Kao što je to pitanje pogrešno, i plavuša ima vešta?ku dilemu. Tako je i ta dilema oko koje se vrti naša spoljna i unutrašnja politika isto tako vešta?ka i neodgovoriva. Samo pitanje je blesavo i niko vam ne može odgovoriti na njega, jer ako neko misli da je Srbija pred tim izborom, onda neka mi kaže i šta to konkretno zna?i. Da li to zna?i da bi, ako bi odustala od evrointegracija, Srbija onda trijumfalno umarširala u Prištinu i na Kosovo? To se ne?e dogoditi ni u kom scenariju.
Pokušavaju?i da na?em neku sintagmu, koja bi sublimirala poslednjih nekoliko godina naše politi?ke istorije, a pri tom bila dovoljno efektna za naslov knjige, našao sam tu plavušinu dilemu koja nas, ?ini mi se, najbolje opisuje. Za nežne duše, moglo bi se re?i da u naslovu imao ne?eg brutalnog i podsmešljivog, ali to je ona vrsta podsmevanja gde se podsmevaš i sam sebi, jer si i ti, hteo ne hteo, u toj kaši. Tu živiš i deo si tog ambijenta. Bolje je to postaviti na taj na?in nego se nešto oko toga “femkati”.
Ovo je jedna politi?ki besna knjiga. To su tekstovi koji su izvorno nastajali za sajt Peš?anika i oni su pisani onako kako se pišu tekstovi ?oveka koji je gra?anin i koji posmatra stvari oko sebe iz perspektve politi?kog autsajdera. Koji nije akter politi?ke scene, ali je neko ko, kao ?ovek, trpi sve posledice politike ove zemlje. Ja sam u njoj pokušavao da analiziram stvari na taj na?in. Ona je, s obzirom na teme, zna?ajnim delom posve?ena i pitanju Vojvodine, jer je pisana u vreme pred donošenje, tokom donošenja i nakon donošenja famoznog Statuta Vojvodine. Nisam pisao o samom Statutu, jer nisam pravnik i ta vrsta analize me ne zanima, nego sam pisao o duhovnoj atvmosferi koja je tada stvorena i koja je raspirivana putem bizarnosti iz naših medija. U tom smislu ih ne treba potcenjivati, jer oni formulišu mnjenje u kojem živimo i to je bila ta vrsta produkcije verbalnog sme?a o zlim Vojvo?anima i Vojvo?anerima, koji ho?e da se odvoje. Pokušavao sam da analiziram šta to sve u stvari zna?i i u kojoj je to meri neka vrsta nastavljanja diskursa iz devedesetih. Ima tu i analiza o pitanju Bosne i Hercegovine.
Malo pre je Mirko rekao da su crkva i naša desnica veliki centralisti. Da, to je ta?no. Ali samo kada je u pitanju Srbija. Ti veliki centralisti Srbije su isto tako veliki decentralisti Bosne i Hercegovine i Kosova. Oni bi najradije da BiH nestane, a ako bas ne može da nestane, onda bar da se do te mere fragmentarizuje da ostane da postoji samo kao pojam. Iz prespektive vojvo?anskog pitanja, stvari bi trebalo postaviti tako da se kaže: pa u redu, mi želimo za Vojvodinu u Srbiji samo ono, i ništa osim onoga što ima Republika Srpska u BiH. Ako je to lepo i dobro, to što je RS defakto i, blago re?eno, država u državi u BiH, i ako vi svi tvrdite da to tako treba i da je to minimum… da bi ?ak trebalo da se ide dalje u nezavisnost…. ako je to dobro za RS, onda, po istoj toj logici, zašto to ne bi bilo dobro i za Vojvodinu? Tim pre što je Vojvodina, za razliku od RS, istorijska tvorevina, koja nije stvorena ognjem i ma?em u nekoliko meseci brutalne akcije masovnog etni?kog ?iš?enja od Une do Drine, nego je prirodna, normalna, multietni?ka, evropska regija. Hajde da vidimo da li ?e im se to dopasti.

(Transkript tribine. Izlaganja nisu autorizovana.)

Podelite ovu stranicu!