TRIBINA CENTRIPETALNO-CENTRIFUGALNO (BEOGRAD)

21 Feb 2012

Ova ekonomska kriza koja trese svet, od Grčke pa nadalje, jeste pre svega kriza centralizovanih država. Kriza države nakon jednog procesa o kojem se kod nas malo piše i koji se zove krah vestfalskog sistema. U krizi je centralizovana država koja vuče neke poteze i pokušava da se decentralizuje, jer joj je to jedina šansa da se kriza reši

TRIBINA CENTRIPETALNO-CENTRIFUGALNO

Učestvovali:
Srđan V. Tešin, književnik
Milan Marinković, publicista
Mirko Đorđević, publicista
Nenad Živković, urednik časopisa „Decentralizator“

Moderator:
Dinko Gruhonjić, predsednik NDNV

Centar za kulturnu dekontaminaciju, Beograd
Četvrtak, 2. februar 2012, sa početkom u 19,00 časova
Dinko Gruhonjić: Dobro veče i dobro došli na ovu neobičnu tribinu Nezavisnog društva novinara Vojvodine iz ciklusa “Centripetalno – centrifugalno”, u kojem pričamo o temi decentralizacije. Ovo je poslednja tribina iz ovog ciklusa i završavamo je baš u Beogradu. Pre Beograda smo bili i u drugim gradovima kao što su Kikinda, Pančevo, Sremska Mitrovica i Novi Sad.
Prisustvovao sam jednom događaju na kojem je jedan političar predstavljao političku platformu svoje stranke za Vojvodinu. I u jednom momentu je rekao kako građani Vojvodine treba da se strpe, da sačekaju i da pomognu Srbiji da je sledi na putu ka Evropi. Mislim da je to nešto najgore što je mogao reći, jer evo “strpljavamo” se već 24 godine, koliko je prošlo od jogurt revolucije, ako sam dobro izračunao. Na našim tribinama ne govorimo samo o Vojvodini, nego u duhu decentralizacije o raznim delovima zemlje, pa je zato večeras sa nama i gost i iz južne Srbije. To je Milan Marinković iz Niša. Zatim, tu je jako banatsko krilo: Srđan Tešin iz Kikinde i Nenad Živković iz Pančeva i naš omiljeni učesnik tribina, budući patrijarh vojvođanski Mirko Đorđević. Ja sam Dinko Gruhonjić, predsednik NDNV-a i hvala vam što ste došli po ovoj zimi. U Beogradu ima toliko događaja da bi jedini način da privučemo veliki broj ljudi bio da najavimo neki skandal ili da Sreten Ugričić digne večeras CZKD u vazduh. Ili da najavimo neku drugu terorističku akciju. Zato smo doveli večeras Srđana Tešina iz Kulturnog centra u Kikindi. I on je isto čovek od knjige i sklon terorizmu. Tako da, nadajte se svemu i svačemu.
Za početak bih postavio pitanje Nenadu Živkoviću, koji je urednik angažovanog vladinog lista “Decentralizator” i radi za kancelariju Nacionalnog saveta za decentralizaciju. Ovaj savet, praktično i ne funkcioniše. Molim te, Nenade, da nam kažeš šta se desilo sa tom vladinom idejom da osnuje Nacionalni savet koji je trebalo potom da napravi i Nacionalnu strategiju za decentralizaciju? Po najavama ona je trebala da bude gotova još prošle godine. No, danas je evidentno da toga još uvek nema.

Nenad Živković: To je tačno. Naime, Vlada Srbije je prepoznala tu institucionalnu potrebu za službom koja se zove kancelarija Nacionalnog saveta za decentralizaciju i koja bi trebala da pruži tehničku, logističku i stručnu pomoć u izradi dokumenta koji se zove Nacionalna strategija za decentralizaciju republike Srbije. Taj dokument je trebalo već da bude gotov. To se na žalost nije desilo. Naš savet, koji naša kancelarija opslužuje, se poslednji put sastao u aprilu 2010. godine. Za par meseci će biti dve godine od toga. Taj Savet čini 17 ministara, bivših ministrara, poslanika, predsednika skupštine i vlade AP Vojvodine, nekoliko gradonačelnika i tako dalje. Recimo, članovi tog Saveta su bivši ministar Čiplić, bivši ministar Dinkić, zatim, poslanik Nenad Čanak, Pajtić i Egereši, Dragan Marković, poznatiji kao gradonačelnik Jagodine. Oni su trebali da se dogovore o političkim koordinatama i političkom okviru u kojem će se odvijati proces decentralizacije, jer ne postoji jedinstveno rešenje. Mnoge su zemlje u Evropi decentralizovane, ali ne postoji recept za to. Svaka zemlja mora da pronađe svoj način u skladu sa istorijskim iskustvom, u skladu sa geografijom, kulturnom matricom, konkretnim političkim rešenjima i političkim sistemom. U zavisnosti od mnogo faktora svaka država mora pronaći sopstveni sistem i sopstveni “fazon” u kojem će sprovesti decentralizaciju. To je bio zadatak Saveta – da to sve definiše, a da mi kao kancelarija pružimo pomoć u izradi samog dokumenta. Po njemu bi se, nakon izrade, definisao akcioni plan i mapa puta za sprovođenje procesa, sa kojima bi se krenulo u proces.
Decentralizacija je proces koji traje večno, kao i demokratizacija. Na isti način na koji usvajamo nove “predele” demokratije, isto bi se dešavalo sa decentralizacijom tokom vremena za koje bi društvo sazrevalo. Niži organi vlasti bili bi sve sposobniji da preuzimaju sve više nadležnosti. Tako bi se proces decentralizacije sve više širio, kao što se to dešavalo u drugim zemljama koje su sprovodile različite modele decentralizacije. U međuvremenu, ono što mi kao kancelarija radimo jeste da, između ostalog i na ovakvim skupovima, promovišemo ideju decentralizacije i konkretne koristi koju svaki građanin u Srbiji može da ima od procesa decentralizacije kada bi on bio spreoveden. Decentralizacija nije neka suvoparna tema, kojom se bave samo akademici, stručnjaci za ustavno pravo i ekspreti raznih fela. Ona je zapravo ono što će direktno uticati na nivo kvaliteta našeg svaakodnevnog života. Ukoliko bismo mi kao građani preuzeli odgovornost za svoj život i ukoliko bi mogli sve probleme da rešimo na što nižem i dostupnijem nivou vlasti, slika bi se u potpunosti promenila. Osim ovakve vrste promotivnih aktivnosti, izdajemo i ovaj časopis koji sam svima podelio, a evo ovde i nekoliko primeraka “Pojmovnika decentralizacije”, knjige koju smo promovisali u nekoliko gradova u Srbiji, a na proleće ćemo ponovo početi sa tim promocijama. Ova knjiga sadrži oko 400 ekonomskih, socioloških, pravnih i političkih pojmova koji se na različite načine odnose na proces decentralizacije. A da vas sada ne bih udavio o tome šta sve naša kancelarija radi, možete to sve naći na našem sajtu www.decentralizacija.gov.rs.

Dinko Gruhonjić: Napravili ste pojmovnik decentralizacije. Kada bi te moj sin, koji ide u sedmi razred osnovne škole, pitao da mu ukratko kažeš šta je decentralizacija i da raspršiš svu tu maglu koja se oko tog pojma obavija, šta bi mu rekao?

Nenad Živković: Najkraće rečeno, zamislite decentralizaciju kao odgovor na pitanje da li je to: političko odlučivanje, nadležnosti ili izvorni prihodi. Tačan odgovor bi bio: sve! Po nekoj matematičkoj formuli, decentralizacija bi bila jednaka: političko odlučivanje, plus nadležnosti i plus izvorni prihodi.

Dinko Gruhonjić: Ok. Hvala, Nenade. Srđane, kada smo bili u Kikindi, povela se i polemika oko toga da se previše priča o autonomiji Vojvodine, a premalo o autonomiji lokalnih samouprava, pa i Kikinde. Nama iz Novog Sada je spočitano je da pored beogradizacije u Vojvodini postoji i novosadizacija. Kako se osećaju ljudi koji ne žive u Novom Sadu i koji ne žive u Beogradu? Šta je ono što vas najviše muči kada je u pitanju decentralizacija?

Srđan Tešin: Željko Bodrožić je pokrenuo to pitanje na tribini u Kikindi i on je puno pisao o tome. Ali on je Kikinđanin, a ja sam Mokrinčanin. A to su dva različita sveta, s obzirom da Mokrinčani trpe teror Kikinđana i kikindizacije. Kao što znate, Kikinda je predgrađe Mokrina, a Mokrin je svetski poznat po svemu i svačemu. Između ostalog, tu su borbe gusana, svetsko prvenstvo u tucanju uskršnjim jajima, ali je poznat i po Antiću i Raši Popovu. Ima čak i jedan patrijarh koji je bio rodom Mokrinčanin. I to jedan vrlo znameniti patrijarh. Nije šala nego činjenica da, kada se povede priča o decentralizaciji, uvek se ide ka nekom sve manjim i najnižim nivoima vlasti koje će imati pravo da odlučuju. Razmišljam kako bi to izgledalo kada bi se ostvarila želja mokrinskog kneza da zaista Mokrin postane opština. Mokrinčani imaju lajtmotiv koji glasi “neću ni kako ja hoću” i često se kaže da je biti Mokrinčanin – “dijagnoza”. Zamislite da oni zaista dobiju vlast i pravo odlučivanja i raspolaganja svojim novcima. Da dobiju pravo da donose političke odluke. Pojavio bi se veliki problem, jer bi se stvorile lokalne spahije koje sa drugim lokalnim spahijama ne bi mogle da sarađuju.
Ova priča je veoma konfuzna, jer tamo gde imate jake lokalne samouprave imate i jake ličnosti koje vode te samouprave i one su nekad čudne konstitucije. Imate npr. Palmu u Jagodini i on je od nje napravio državu u državi. Ta opština ne plaća stuju i vodu, imaju ogromne dugove, a šalju svoje poljoprivrednike u Beč i slično. Isto tako imate Verka u Kragujevcu, koji je priča za sebe. U svakom gradu imate potpuno različitu situaciju. Ako je to princip na osnovu kojeg ćemo da decentralizujemo našu državu, onda ja ne želim decentralizaciju. Onda želim jaku centralnu vlast koja će takve ludake da drži pod kontrolom.
Kikinda je grad gde se i vozovi okreću, jer nema dalje. Dođeš u Kikindu i moraš da se vratiš. Ne možeš da ideš dalje u EU, iako je tu granica sa Rumunijom. Interesantna je i zbog toga što je van svih mogućih tokova novca i političkog odlučivanja i imate utisak kao da nikome nije ni stalo šta se tamo događa. Kada čuju za Kikindu, svi pominju fabriku IDA, koja je još iz bivše Jugoslavije, u kojoj se sklapao Opel. Ili Mamut. Po tome je Kikinda malo poznata. Ali, i dalje je taj problem tu. Koje bi to bilo regulatorno telo koje će da nađe sistem prema kome ćemo decentralizovati zemlju, a da ne bude stvaranja tih lokalnih spahija, nego će se desiti neka demokratksa vlast koja će moći da sputa nekoga da se osamostali i postane spahija. Ovi lokalni moćnici imaju sigurno neku ideju o sebi da će jednom postati jako bitni na državnom nivou, pa se onda presele u Novi Sad. Tako mi iz Mokrina imamo odliv mozgova u Kikindu, pa iz Kikinde idemo dalje. Ja sam taj lutajući mozako koji je prešao iz Mokrina u Kikindu. Eto, toliko za početak.

Dinko Gruhonjić: Čuli smo to i kada smo bili u Pančevu, Nenade. Čuli smo tezu koja donekle može i da se odbrani, a to je: da biste preuzeli određene nadležnosti na nižim nivoima vlasti morate biti sposobni da tu vlast vršite. Koliko je to bitno?

Nenad Živković: To je tačno. Postoji jedna opšta konfuzija u tome šta je to zapravo decentralizacija. Taj pojam se meša, dodiruje, preklapa i preseca, i donosi lošu interpretaciju i zbrku. Zabuna je i u javnosti oko toga. Naravno da preti ova opasnost, ali ona postoji samo u situacijama u kojima ne postoje snažne i definisane demokratske institucije, koje bi bile kontrateže i koje bi postavile pravila igre. Ne može se igrati fudbal bez lopte. To bi bio onda neki apstraktni fudbal. Potrebno je razvijati demokratske institucije. Decentralizacija je direktno poovezan proces sa demokratizacijom. Nema nedemokratske zemlje koja je decentralizovana, niti demokratske koja je centralizovana.
Pogledajte, najdecentralizovanije zemlje u Evropi su Nemačka, Austrija, Švajcarska i Belgija. U Sjedinjenim Američkim Državama, koje su doduše federacije, sve je različito. Od policijskih uniformi i ograničenja brzine, do državnih poreza i smrtne kazne. Dakle, postoji totalno decentralizovan sistem u kome je zajednički Federalni istražni biro, predsednik, nekave UDBA-e, vojska, spoljna politika i novac/dolar. Svaka zemlja je tražila svoj put decentralizacije. Stvar je u tome da decentralizacija ima šanse da uspe kao proces onda kada se lokalne snage i njeni kapaciteti budu razvijali. Kada ne bude odliva iz Mokrina u Kikindu, iz Kikinde u Novi Sad, iz Novog Sada u Beograd, a iz Beograda u Majnhajm, tada će se stvoriti situacija u kojoj će ljudi u svojim lokalnim sredinama prepoznati svoj interes i ostanu tamo. Svako u svom gradu će moći da doprinese razvoju i da učestvuje u njemu i tada ćemo biti na pravom putu. Neće Babušnica, Boljevac ili Bosilegrad imati administrativni kapacitet Beograda ukoliko te zajednice budu nestajale fizički i prirodno. Nikada se te zajednice neće ojačati ukoliko taj proces ne bude počeo. Taj stav da nam ne treba decentralizacija zato što nismo spremni za te nadležnosti jeste zamena teza. Neće se pojaviti neki “veliki sultan” koje će da podeli milost podanicima, jer ne biste znali šta sa njom da uradite. Ne. Mi treba da svakog dana tu “milost” otimamo.

Dinko Gruhonjić: Milane, ti dolaziš iz Niša. Mi smo se do sada znali samo na Fejsbuku i zanimljivo mi je bilo da čitam tvoje niško-autonomaške satuse. Kao je biti autonomaš u Nišu?

Milan Marinković: Pa, to je dosta individualna stvar. Pošto se u Nišu tema decentralizacije svodi na temu antibeogradizacije. Tamo se ne razume suština decentralizacije kao procesa i da to nije izolovan proces. Ono što sam planirao da kažem pre mene je već u velikoj meri rečeno. Ovaj proces se ne može desiti bez demokratizacije. Vezan je i za makro-ekonomsku politiku. Vi i ekonomiju morate uzeti u obzir, jer ne razumem ekonomiiju koja je centralizovana i u kojoj država kontroliše polovinu svih najvažnijih resursa. Ne bih poredio Vojvodinu, koja je deo Srednje Evrope i stremi ka njoj, sa nekim zabačenim planinskim selima do kojih se ne može doći i gde ljudi umiru na minus 15. Potpuno drugi sistem i metod decentralizacije bi važio za ova dva predela. To je ono što komplikuje proces.
Postoje i rizici. Nema sumnje da je decentralizacija kao model u poređenju sa cenralizacijom sigurna bolja. Kada ih stavimo na vagu, mislim da bi decentralizacija prevagnula. Mislim da ne treba da dokazujemo zašto je centralizacija loša. Ona ruši proceduru toga da građani mogu da ostvare sve usluge koje im država u javnom servisu treba da obezbedi. Morate bukvalno da idete da pitate “sultana” za sve, osim za neke najbanalnije stvari. Centrlaizacija je, sa druge strane, jednostavnija za implementaciju. Decentralizacija je opet nešto gde može lako da se odluta. Koliko je ona potencijalno pozitivna, ukoliko se ne uzmu svi relevantni faktori u obzir, može da se pretvoru u suštu suprotnost pozitivnom rešenju. I tada, umesto da donese efiksaniju upravu, ekonomiju, uslužni – javni sektor, ona može da se pretvori u “usitnjenu centralizaciju” i da dobijemo one gorepomenute lokalne kriminalce i “male bogove”. Umesto jednog Tadića ili Dačića, dobijemo ih deset. To jesu neki rizici. Ovo može da se izbegne ukoliko se o tome razgovara otvoreno i problem se postavi pravilno. Ja jesam za decentralizaciju i uvek sam za nju, ali to ne znači da neću ukazati na njene rizike. A rizici su vezani i za istoriju i za mentalititet.
Sam naš pogled na državu utiče na taj proces. Kako prosečan građanin gleda na državu? Da li je ona za njega servis za građane ili je ona neki aparat moći? Da li je država „neko te pljačka, a ti treba da se snađeš da to nekako izbegneš”. To je shvatanje koje ima neke svoje korene. Da ne ulazimo sada i u srednji vek, u kojem su se tukli klanovi i ovde na balkanskim prostorima. Sve je to deo naše zajedničke istorije. Upravo je to ono što stvara mentalitet. Sve ovo mora da se uzme u obzir i kod decentralizacije, kada se u nju ozbiljno uđe, i da se ti faktori uzmu za ozbiljno.
Vojvodina je imala prilike da oseti blagodeti decentralizacije. Ona je, čini mi se, u bivšoj Jugoslaviji bila druga po razijennosti, posle Slovenije. Možda u drugim delovima zemlje ljudi nemaju ovakvu mogućnost da uporede stanje sa prošlim. Oni imaju samo osećaj da ih Beograd krade i priča se svodi na to. To je ta beogradizacija. U tim delovima se decentralizacija shvata kao antibeogradizacija. To se dešava kod većine koja se ne udubljuje u problem. Ima i istine u tome da Beograd hoće sve da kontroliše, ali to nije baš tako banalno da je samo to u pitanju. Prosto, ne postoji nikakva inicijativa i ljudi nemaju drugu ideju. Niko nije došao i rekao da hoće ovlašćenja i da hoće da upravlja npr. svojim budžetom. Svi se mire sa tim da žele samo da im Beograd da malo više para. To opet nije suština. Te priče o Beogradu nisu suština decentralizacije.

Dinko Gruhonjić: Gospodine Đorđeviću, u Vojvodini je prisutna teza da se gradonačelnik Novog Sada založio za formiranje lokalne policije na nivou opština i gradova u Srbiji. Nedavno smo, tačnije 23. januara na obeležavanju dana sećanja na žrtve fašizma iz novosadske racije, imali priliku na Keju žrava racije u Novom Sadu vidimo neku preteču te lokalne policije – doduše, to je bila crkvena varijanta priče. Eparhija bačka je okupirala tog dana prostor keja, a primećeno je da su čteci, ako sam dobro izgovorio ovu staroslovensku reč, ispod mantija nosili maskirne uniforme. O čemu se radi?

Mirko Đorđević: Sasvim ste je dobro izgovorili. Dopustićete mi, gospodine predsedniče, da pre nego što odgovorim na vaše pitanje prvo iznesem par napomena. Imala je Vojvodina patrijarha do 1920. godine, dok je Srbija imala samo mitropilita. Ali pustimo sada to. U crkvi nema decentralizacije, pa ću zato preći na sledeće dve napomene. U nekoj prilici to bih ja šire razvijao, ali sada to neću raditi. Ova ekonomska kriza koja trese svet, od Grčke pa nadalje, jeste pre svega kriza centralizovanih država. Kriza države nakon jednog procesa o kojem se kod nas malo piše i koji se zove krah vestfalskog sistema. U krizi je centralizovana država koja vuče neke poteze i pokušava da se decentralizuje, jer joj je to jedina šansa da se kriza reši. Tako se neke države i posle devet vekova odriču svoje valute (franak, marka), ali kriza i dalje traje. Ne bojte se. Ta kriza neće zahvatiti Srbiju. Mi smo mali sistem.
To su te moje napomene o kojima bi trebalo razgovarati, jer je to danas aktuelna tema na okruglim stolovima i Akademijama nauka na celom svetu. Mi to ni nemamo, tu akademiju nauka. Tamo ima neki dom staraca u Knez Mihajlovoj, pustite to.
Decentralizacija je aktuelna tema i ona je jezički sinonim za demokratizaciju, jer je to jedina šansa da se centralizovana država razvlasti. Stvari kod nas ne stoje baš tako. Skrenuo bih pažnju na priliku kada je usvajan Statut Vojvodine oko kojeg se digla opšta galama. Mitropolit Amfilohije je tada grmeo da je to sepratizam i da to treba saseći u korenu. Doktor Koštunica, kako li se zvaše ono, kaže da je to separatizam i isto viče da to treba saseći u korenu. Međutim, Vovjodina to nije. U njoj nema ni trunke separatizma. To je jedna zdrava tendencija u Vojvodini, ali ona teško napreduje. Ona ima i neke istorijske pretpostavke, jer je Vojvodina još pre nekoliko vekova nešto slično dobila od Carice. Drugo, Vojvodina ima još jedan razlog da Srbija bude decentralizovana, jer je autonomija Vojvodine, koliko god da je ukidali i šta god sa njom radili, ustavna kategorija u Ustavu Republike Srbije. Ali vidite, ni to ne ide. Mogu i autonomije da budu centralizovane, i o tome je kolega vrlo lepo govorio. Problem je u prenosu nadležnosti i to ide vrlo teško. Videli ste da je Ustavni sud stavio ovu temu koju je Dinko predložio na dnevni red i njegova većina se složila da u Vojvodini nema separatizma i da su to insinuacije. Složili su se da je to jedna normalna tendencija sa korenima u Ustavu, ali stvar ne ide, pa ne ide. Decentralizacija je demokratizacija i iskorak, umalo ne rekoh civilizacijski iskorak. Kolega Živković me može ispraviti ako grešim.
Pitanje koje Dinko postavlja je suština ovoga o čemu ću reći još nekoliko reči. Videli ste na keju u Novom Sadu kako izgleda ta decentralizacija, gde je služen pomen žrtvama racije, fašističkog zločina iz ’42. godine. Umesto toga, dobili smo u Novom Sadu jednu drugu raciju. Ima u Vojvodini desetak drugih vera, biskupa, prezbitera, protoprezbitera i tako dalje, ali tamo je glavnu reč vodio preosvećeni vladika bački Irinej. On je uklonio sve druge, između ostlih i nekoliko ambasadora, prisvojio je prostor i proglasio je taj novosadski kej bogoslužbenim prostorom, a vreme u kom on govori bogoslužbenim vremenom. Što je naročito interesantno, tu dolazimo do vašeg dičnog gradonačelnika, gospodine predsedniče – do Pavličića. Gradonačelnik je bio dužan da predvodi taj tužni zbor, a sveštenstvo svih vera i nacija neka služi svoj sveti obred. Bio je dužan, jer on je predstavnik države koja baštini tekovine antifašističke borbe. On je pognuo glavu, uplašio se Irineja i utekao. To mu ja jako zameram. Valjda imam to pravo da mu makar zamerim. On je uložio velike napore da i grad taj dan obeleži, ali nije išlo. Što se tiče tih maskirnih uniformi, smb i belih mantija, o tome ne znam puno, ali ispalo je ružno i videli ste da ni tu nema autoriteta i neke decentralizacije, a kamoli normalnog odavanja pomena žrtvama koje su još jednom zanmemle. Ako ništa drugo, njima dugujemo pijetet.
U okviru ove teme koju je kolega Živković forsirao, mogu da kažem da je crkva centralizaovana na politički način. Srpska pravoslavna crkva nije regostrovana kao politička partija, ali ona je parekselans politički faktor, koji se pita i o centralizaciji i o decentralizaciji, i o spoljnoj i o unutrašnjoj politici. Ona je jedna moćna politička partija desne orijentacje, koja ni malo ne čini na putu decentralizacije. Ako čini neki iskorak, on je anticivilizacijski. To je jedna slika o kojoj ja ovde mogu da kažem toliko.

(Transkript tribine. Izlaganja nisu autorizovana.)

Podelite ovu stranicu!