Tribina CENTRALE I DECENTRALIZACIJA (PANČEVO)

01 May 2012

Nije uljudno sada, za vreme izbora govoriti šta nas očekuje ekonomski, ali svaki građanin oseća da dolaze izuzetno teška vremena. Posle svih tih lepih fraza dolazi pakao. Ekonomski, mi smo u sunovratu i to ćemo videti već u septembru. Do toga nas je doveo taj parazitski centralizam

TRIBINA CENTRALE I DECENTRALIZACIJA (PANČEVO)

Učestvovali:

Aleksandar Popov, analitičar
Laslo Vegel, književnik
Mirko Đorđević, publicista

Moderator:
Dinko Gruhonjić, predsednik NDNV

Hol Gradske uprave Grada Pančeva, Pančevo
Četvrtak, 26. april 2012, sa početkom u 19,30 časova

Dinko Gruhonjić: Dobro veče. Drago mi je da se ponovo vidimo u Pančevu. Kao što vidite, mi uporno pokušavamo da progovorimo o decentralizaciji. U poređenju sa prošlom tribinom, pa do danas, pojavile su se i određene političke partije koje gotovo i u svom nazivu imaju regionalizaciju i govore o decentralizaciji. Po našem mišljenju, na političkoj sceni Srbije i uprkos tome ova tema je potpruno na margini ili se na pogrešan način tumači. Večeršnji gosti su direktor Centra za regionalizam Aleksandar Popov, patrijarh vojvođanski i muftija cele pokrajine Mirko Đoeđević, eto malo i ekumenizma, i književnik Laslo Vegel. Pre nego što počnem da postavljam pitanja našim gostima, hteo bih u nekoliko reči da vam kažem nešto o projektima koji su u toku kada je u pitanju Nezavisno društvo novinara Vojvodine i koalicija nevladinih organizacija “Građanska Vojvodina”. koju čini osam nevladinih organizacija među kojima je i vaša Građanska akcija iz Pančeva. Mi smo kao „Građanska Vojvodina” uputili političkim partijama sedam ključnih pitanja o decentralizaciji i prema njihovim odgovorima ćemo pokušati da naslutimo koliko su uopšte oni ozbiljni, koliko znaju o tome i koliko nameravaju da se bave tim pitanjem. Prvi lakmus papir je upravo to ko je do sada odgovorio na ta pitanja. Dali smo im rok do izbora. Do sada su nam odgovorili Ujedinjeni regioni Srbije (URS), Liga socijademokrata Vojvodine (LSV), Liberalno-demokratske partije (LDP) i Savez vojvođanskih Mađara (SVM). Možda još neko od ovih glavnih favorita nađe za shodno da nam odgovori, da kaže šta misli o ovim našim pitanjima, ali to ćemo videti.

Druga stvar je monitoring štampanih medija u Srbiji koji takođe sprovodimo na temu decentralizacije, kroz ključne reči decentralizacija i regionalizacija. Reč je o monitoringu glavnih štampanih medija u Srbiji čiji su preliminarni rezultati, koje ćemo objaviti nakon izbora, na žalost poražavajući za profesiju kojom se i ja bavim. O decentralizaciji i regionalizaciji se veoma malo govori, a i kada se govori, to je sve vezano isključivo za izjave političara. Njihove izjave se prenose bez ikakavog kritičkog otklona i pogleda na zadatu temu. To bi nam možda moglo pokazati da novinari koji izveštavaju o tome ne znaju puno o temi. Iako se mi kao NDNV bavimo ovom temom poslednjih osam godina, iako je ta tema na margini još od jogurt-revolucije i dan-danas je ista meta i isto odstojanje kao što je bilo i ranije.

Za početak ću postaviti pitanje Saši Popovu, koji je bio član ekspertskog tima Nacionalnog saveta za decentralizaciju. Podsećanja radi, zadatak koji je taj savet dobio u svoj delokrug jeste da se do kraja prošle 2011. godine uradi Nacionalna strategija za decentralizaciju. Međutim, od toga nije bilo ništa. I kao što to obično biva u Srbiji, počev od vladinog tela koje se zove Savet za borbu protiv korupcije, koji je držala pokojna Verica Barać, pa preko svih ostalih agencija i tela koje je vlada osnivala, upravo je ona bila ta koja je bojkotovala rad nacionalnog saveta za decentralizaciju. Ministri iz te iste vlade koja je osnovala to telo nisu se pojavljivali na sastancima i sednicama od aprila 2010. godine. Dakle, uskoro obeležavamo dve godine od blokade rada Nacionalnog saveta za decentralizaciju. Saša, vi više niste tamo. Zašto?

Tribina "Centrale i decentralizacija" (Pančevo, 26. april 2012) Foto: NDNV

Aleksandar Popov: Pre nego što odgovorim na tvoje pitanje, ja bih se vratio na naš dolazak ovamo i na Nenadovu konstataciju da smo se relativno uspešno provukli kroz ove barikade. To naizgled nema veze sa ovom našom tribinom, ali ja mislim da itekako ima. Primetili ste da su u ove blokade ušli poljoprivrednici iz Vojvodine, a u Šumadiji se npr. ne protestuje. Zašto je to tako? Očigledno je da se ne može isti model i način subvencionisanja primeniti na celu Srbiju. Ne može biti jednak način za Vojvodinu, koja ima svoje specifičnosti i za Šumadiju i gazdinstva iz brdsko-planinskih područja. Da imamo decentralizovanu zemlju, onda bi regionalne vlasti donosile odluku o tome kakve i kolike subvencije trebaju gazdinstvima u poljoprivredi na njihovom području. Pošto mi to nemamo, sve je dovedeno na jedan jedinstveni nivo i onda nam se dešava ovo što se dešava. Prošle godine smo imali iste ovakve proteste i sada ću se vratiti ponovo na Vojvodinu. Tada su ovi nesrećni poljoprivrednici blokirali sve ulice oko Izvršnog veća u Novom Sadu (sadašnja Vlada Vojvodine). Opet su došli na pogrešnu adresu, jer nesrećni Pajtić odlučuje o tim subvencijama isto koliko ja ili Dinko ili bilo ko od nas prisutnih. Prema tome, ovde je reč o čistoj centralizaciji i baš zato što se o svemu tako centralizovano odlučuje tako nam loše idu stvari i u oblasti poljoprivrede i u mnogim drugim oblastima.

Sada da se vratim na Dinkovo pitanje zašto više nisam u ovom vladinom telu za decentralizaciju. Sad je već prošlo tri godine od kada je doneta ta uredba Vlade Srbije i od kada je formiran Nacionalni savet za decentralizaciju sa stručnom radnom grupom koja je trebala da pripremi tekst Nacionalne strategije za decentralizaciju. U toj stručnoj radnoj grupi su bili mnogi profesori i ljudi iz struke. Ja sam bio koordinator. U Nacionalnom savetu se nalazio jedan broj ministara (neki su još aktuelni ministri) i jedan broj gradonačelnika najvećih gradova iz cele Srbije. Mi smo naš zadatak shvatili veoma ozbiljno i počeli smo ozbiljan rad na tom tekstu. U januaru pretprošle godine smo napravili nacrt strukture Nacionalne strategije, koji je ključni dokument sa kojim bi se išlo u decentralizaciju. Predsednik Tadić je rekao, kada je URS izašao sa svojim konceptom za decentralizaciju, da se ne sme ići sa ishitrenim rešenjima. Ne bi se išlo sa ishitrenim rešenjima kada bi postojalo nešto što se zove strategija i onda bi se iz nje izvlačio model koji je napozitivniji ili najbolji za primenu u Srbiji. Kada smo mi napravili taj nacrt strukture, u aprilu prošle godine je bila zakazana sednica Saveta na kojoj je trebao da bude verifikovan taj nacrt strukture. Tako bi mi onda mogli da nastavimo sa radom. Desilo se to da je sednica trajala dva sata i da smo na njoj dobili kritičke opaske. Tada su shvatili da mi zapravo nameravamo da se “mešamo u svoj posao” i da je namera da se uđe u decentralizaciju Srbije stvarna.

Prvo pitanje koje smo postavili bilo je: da li mi treba da se držimo postojećeg ustavnog okvira ili ne. Ako treba da se držimo postojećeg ustavnog okvira, onda za decentralizaciju mi ne možemo ništa da uradimo. Tada je bilo kritičkih opaski i na sastav radne grupe, tako da smo mi zapravo ispali neka grupa autonomaša, jer je dobar deo grupe bio iz Vojvodine. Nakon dva sata je prekinuta sednica i zakazana nova kroz 15 dana. Nikada nije održana zato što su je bojkotovali ti isti ministri iz vlade i nekoliko gradonačelinika. Od tada do danas nikada nije sazvana nova sednica niti je ova održana. Vidim da ste večeras ovde imali promociju neke stranke, pa me to podsetilo da smo upravo sada svedoci tih raznih predizbornih priča i obećanja. Na žalost, kod nas imamo situaciju da i ova demokratska vladajuća struktura jedno misli, drugo govori, a treće radi i to je sve bila jedna ogromna simulacija. Kao. hoćemo da decentralizujemo zemlju – formirali smo nacionalni savet. Ali kad smo mi počeli da radimo, savet je blokiran da se njima ne bi desilo ono što im ne odgovoara. Ne odgovara im to što bi se morali odreći jednog dela vlasti ukoliko bi se formirali neki niži nivoi vlasti i ukoliko bi se ojačala lokalna samouprava, što bi proizašlo iz ove Strategije, ako bi ona bila doneta.

Dinko Gruhonjić: “Građanska Vojvodina” je kao koalicija nevladinih organizacija nastala 2006. godine zbog bojkota refernduma sramnog Ustava Srbije. Na prvom mestu nepismenog, pa onda i sve ostalo, koji je i danas na snazi. Međutim, pre toga su postojala dva koncepta Ustava. Jedan je bio koncept tima okupljenog oko predsednika Tadića i koncept tima okuplkenog oko Vlade Srbije koju je tada predvodio Vojvislav Koštunica. Sada kada čitamo ta dva predloga, oni izgledaju kao neka lepa naučna fantastika u odnosu na ovo što mi danas živimo. Kako je moguće da nam se tako nešto desilo i da su dva u tom momentu ključna političara, odustali od sopstvenih predloga?

Aleksandar Popov: Pa, ako govorimo o mogućim konceptima i najavama, mi se moramo vratiti još na obećanje DOS-a iz 2000. godine, gde su oni u svom predizbornom programu najavili da će prvog dana zasedanja nove narodne skupštine prva tačka dnevnog reda biti donošenje rezolucije o potrebi donošenja novog Ustava Srbije s kojim bi se raskinulo sa ustavno-pravnim sistemom Miloševićeve vladavine. U toj rezoluciji bi, po njihovim tadašnjim najavama, bila visoko naglašena i potreba decentralizacije Srbije, sa posebnim osvrtom na afirmaciju autonomija Vojvodine i Kosova. Tako doslovno piše u programskom obraćanju DOS-a.

U međuvremenu smo imali nekoliko vlada, međutim od tog obećanja nije ostalo ništa. Desilo se nešto što je mene iskreno iznenadilo, a to je da su od dva najrelevantnija faktora u Srbiji, od šefa države i Vlade Srbije, stigla dva koncepta ustava koji visoko rangiraju decentralizaciju. Pre svega najviše koncept predsednika Srbije Tadića, koji je i tada bio predsednik. On je okupio jednu izuzetno relevantnu ekspertsku grupu, koju je predvodila Marijana Pajvančić. Ona je sedela i u ovoj poslednjoj ekspertskoj grupi za decentralizaciju. Po tom ustavu, Srbija je trebala da bude visoko decentralizovana država, a kada je reč o pokrajinama, a najviše je ovde reč o Vojvodini, ona bi imala zakonodavnu, izvršnu i delimično sudsku vlast kojom bi štitila tu autonomiju. Znači, to je ono što je zapravo poželjno i što se traži iz Vojvodine. Koncept Vlade Srbije je na sličan način tretirao to pitanje. Bio je nešto restriktivniji u nekim stvarima, ali je isto predviđao da Skupština Vojvodine donosi i zakone. Ne samo skupštinske odluke, nego i zakone. U međuvremenu se desi da se donese ustav koji je sušta suprotnost tome i koji je centralistički. Desilo se i još nešto. U vreme kada je donošen Statu Vojvodine i kada je izašao prvi tekst koji je trebao da ide na verifikaciju u Skupštinu Srbije, odjednom su počeli napadi podnosilaca oba koncepta. I Koštuničina struja je napadala Vojvodinu da hoće da se otcepi, da su separatisti, ali je isto tako i Tadić u više navrata to sam govorio. Ne samo on nego je i centrala Demokratske stranke iz Beograda govorila da je taj Statut separatistički.

Kada pogledate, u tom statutu nije bilo ništa od državnih prerogativa. Par exellance državni prerogativ je donošenje zakona. Ako pogledate ovaj Statut koji je morao biti prilagođen Ustavu, on ima jedino izvorno ovlašćenje u Vojvodini, a to je da Skupština Vojvodine donosi svoje znamenje – grb i zastavu. I ništa više! Sve ostalo su Ustavom i zakonima preneta ovlašćenja. Oni su tada napadali Statut da je separatistički , a zapravo je sve u simboličkoj ravni. Nije Izvršno veće, nego je Vlada, nije sedište administracije, nego glavni grad. Imaš regionalnu akademiju nauka, predstavništvo u Briselu kakvo može da ima i bilo koja firma. Sada i drugi veći gradovi u Srbiju imaju svoj predstavništva u Briselu i to nikome ne smeta. A u tom statutu nikad nije bilo ni Z od zakonodavne vlasti.

Očito imamo jednu šizofrenu situaciju i Dinko je dobro zapazio da se od te dve ponude, pa nadalje, nešto čudno dešavalo. Koštunica se pravdao da je zapravo pod pritiskom Dinkića uneo te odredbe u ustav, a Tadić se nije više ničim ni pravdao. Meni je ovo pitanje Dinko postavio kada sam gostovao na ovoj tribinu u Novom Sadu i dugo sam razmišljao o njemu, ali nemam nikakav drugi odgovor nego da im je neko u to vreme sipao nešto u kafu, jer inače te dve stvri i promena ponašanja jednostavno ne idu jedna sa drugim. Očigledno je da nisu imali ozbiljne namere ili se nisu udubili u to šta su njihovi ekspertski timovi u to vreme iznjedrili. U svakom slučaju su kao institucije u to vreme stajali iza toga. Država iza jednog, a Vlada iza drugog koncepta. I na kraju nam se desi ono što nam se desilo 2006. godine da dobijemo nakaradu od Ustava.

Dinko Gruhonjić: Laslo, na žalost, ja ne govorim mađarski, pa me ta jezička barijera sprečava da ozbiljnije pratim šta se dešava kod Mađara u Vojvodini kada je u pitanju centralizam. Ima li toga, pre svega na političkom nebu vojvođanskih Mađara ili je stvar nešto bolja nego u ostatku populusa?

Laslo Vegel: Nije ništa bolje. Jako je složeno govoriti o regionalizaciji i decentralizaciji kada je to već postao banalizovani televizijski spot. U Srbiji niko ne razlikuje taj dvostruki govor, koji neguje i SVM. Oni se zalažu za decentralizaciju na nivou Srbije i kažu da treba podeliti vlast. To često ide tako da se srpski kneževi nagode sa mađarskim baronima. No, kako unutar mađarske zajednice izgleda ta decentralizacija? Ona je tu jača nego za vreme Miloševića. Jedan Nacionalni savet je vlasnik svih medija, a Nacionalnim savetom diriguje jedna partija. Nema političkog pluralizma. To je ta dvoličnost. Sa jedne strane žele decentralizam i da se vlast podeli, malo tebi malo meni, a unutar zajednice čuvaju svoj feud. Tako da kada govorimo o decentralizaciji, u najbojem slučaju govorimo o istočno evropskom neo – feudalizmu. To nije decentralizacija. Decentralizacija je nešto sasvim drugo. Ona je u osnovi pitanje demokratije i bez toga se ne može govoriti ni o njoj, ni o reginalizaciji, ni o autonomiji. Ako decentralizacija i autonomija služe demokratiji, onda ispunjavaju svoju svrhu. A koliko ja vidim, i SVM i druge partije koje su za decentralizaciju zapostavljaju taj problem demokratije.

Naše društvo je tipično postkomunističko i postmiloševićevsko, a multipartijsko. Partije nisu demokratske. Svaka partija je oligarhijska. O ovome su pisane knjige i mnoge sociološke studije potvrđuju to stanovište. U svim partijama vlada gvozdena disciplina i članovi, a ja poštujem njihovu odluku, sami prihvataju tu oligarhiju i tu oligarhijsku strukturu. To nas ne boli, jer su i u drugim društvima partije takve, ali šta je razlika. Mi nemamo nezavisne institucije i civilno društvo. Moramo se zabrinuti kada pričamo o decentralizaciji i autonomiji, zbog toga što je kod nas danas civilno društvo mnogo slabije nego za vreme Miloševića. Ono što nije uspeo da uradi Milošević, uradili su ovi novi, ili njegovi naslednici i sinovi. Prema tome, nemamo nezavisne institucije, kontrolne mehanizame, civilno društvo i nezavisno javno mnjenje. Za to smo i mi glasači odgovorni. Mi smo vaspitavani u jednom kolektivističkiom duhu u autoritarnom društvu. Mi smo deca tog autokratizma. I nisu samo partijski lideri krivi što se ponašaju oligarhijski, nego i mi očekujemo od njih da budu oligarsi. Tu ima jedna vrsta saglasnosti i u toj situaciji ja teško mogu da vidim mogućnost da pratije, pa i one vojvođanske, mogu da vode decentralizaciju.

Gde vidim šansu? Vidim šansu na dva koloseka. Jedan je ekonomija, jer je taj surovi, grubi centralizam koji vlada u Srbiji (vlaado je i za vreme Miloševića, ali se odžao i sada) doživeo ekonomski kolaps. Nije uljudno sada, za vreme izbora govoriti šta nas očekuje ekonomski, ali svaki građanin oseća da dolaze izuzetno teška vremena. Posle svih tih lepih fraza dolazi pakao. Ekonomski, mi smo u sunovratu i to ćemo videti već u septembru. Do toga nas je doveo taj parazitski centralizam. Mi smo imali tipični parazitski centralizam. Ne onaj dobro birokratizovani centralizam francuskog tipa, nego smo mešali feudalizam i višepartijski sistem i to je dovelo do ekonomskog kolapsa. Možemo o lepoj budućnosti čitati na bilbordima i televizijskim reklamama, ali nas očekuje gorka budućnost i ova godina će biti jako teška. Ponekad se bojim da će ta situacija da dovede do haosa u društvu. Šansu vidim u tome da će ekonomija, novac i kapital prisiliti političku elitu da menja privrednu politiku, a onda će morati da menja i druge stvari. Drugu šansu vidim, a to vi možda bolje osećate nego ja, u tome da mi sada živimo u mesecima urušavanja partija i došlo je vreme da su partije izgubile moralni legitimitet u parlamentarnoj demokratiji.

Kada izađem na ulicu, svi govore protiv partija. Izgubile su moralni legitimitet i poverenje. Niko nikome u ovom društvu više ne veruje i došlo je do apsolutnog kolektivnog nepoverenja. To gubljenje legitimiteta možda će izbaciti nove ljude u prvi plan, jer će oligarhijska struktura biti primorana na to. Bez toga neće više moći da vlada, jer neće imati više ni minimum poverenja. Možda će to prisiliti partije i poltičku elitu da podele odgovornost, jer decentralizam jeste podela odgovornosti. Podela odgovornosti na višem nivou i na lokalne samouprave, nezavisne institucije, kontrolne institucije i tako dalje. Nije u pitanju samo da se iz Beograda prenese vlast u Novi Sad, to nije ništa. To nije decentralizacija, niti autonomija. Bitna je široka podela odgovornosti.

Dinko Gruhonjić: Sa druge strane, da bi se partije promenile, moramo se promeniti i mi. Neko mora da ih natera da se menjaju. Koliko je prosečan građanin Srbije korumpiran od strane tih istih političara preko nekih minimalnih do onih većih beneficija, kao što su zapošljavanje i tome slično?

Laslo Vegel: Tačno je to. Mi imamo celu traku korupcije. Ja odem u mesaru i nema telećeg mesa. Ali, jedna gospođa je potplatila mesara. Dok mesar seče meso, on psuje ministre, državu i korupciju, ali kada dođe ta gospođa i traži teleće meso, on kaže – “u redu, gospođo” i izvadi ispod tezgde samo za nju, preko reda. Ta vlast u tom opštem siromaštvu je uspela sve da nas korumpira mrvicama, ali može samo da nas korumpira do određenog nivoa dokle budžet dozvoljava. Mislim da je došlo do toga da budžet to više neće moći to da izdrži, jer MMF je otišao iz Srbije i traži da se držimo budžeta. Džep je prazan. Prvo će sve da oduzme od najsiromašnijih slojeva, pa posle od srednjih. Oligarhe neće dirati, ali to će već biti dovoljna kritična masa. Onda će narod videti da je ta korupcija bila bedna, sitna i da su nam davali mrvice i verovatno će to dovesti do protivljenja građana. Građani ne mogu da žive od lepih obećanja nego im treba hleb. A ovo društvo još malo neće imati snagu da građanima da hleb. Mislim da kada budžet više ne bude mogao da izdrži tu malu, sitnu, kvazikorupciju, davanje kvaziposlova i uslugica, da će to dovesti do ogromnog šoka kod običnih ljudi. Za građane je to do sada bio lek.

Dinko Gruhonjić: Mirko, da li Vojvodina stvarno želi da se otcepi od Srbije?

Tribina "Centrale i decentralizacija" (Aleksandar Popov, Mirko Đorđević, Laslo Vegel) Foto: NDNV

Mirko Đorđević: Pitanje je direktno, stalno ćemo se na njega vraćati, ali ja bih pre odgovora podsetio na nešto i izneo nekoliko opaski povezanih sa pitanjem. Uvek sam, ako se sećate, pa i u ovim našim razgovorima o decentralizaciji, imao neku vrstu skepse. Ona ima dva izvorišta. Decentralizacija je demokratsko pitanje i ima nekog smisla i funkcioniše u uređenoj državi i u dovršenom društvu. Niti je ova država uređena, niti dovršeno društvo. Ovde se decentralizacija pretvara u niz slogana i parola i nije ni malo čudno što godinama problem decentralizacije odlazi na marginu i potiskuje se. Gde je problem? Problem je u ustavu, da pođemo od toga. Ovaj slavni Koštuničin mitrovdanski ustav je sebe poništio u startu, a znamo kako su Vojvođani glasali za njega, odnosno protiv njega. U njemu imamo ogromne protivrečnosti koje ne dozvoljavaju da se pokrene taj proces. Lepo i jasno je u njemu definisano, a i ima nekoliko članova u drugom delu, da imamo dve pokrajine. Međutim, jedne više nema. Ne samo da je sada nema, već je ni onda nije bilo. Cela se stvar svela na Vojvodinu i tu je stvar zapela. Sve ono što piše u ustavu apsolutno ništa ne znači. Tamo piše da je to autonomna jedinica, da ima sistem vlasti, ali stvari uopšte ne stoje tako. Čim se pokrene to pitanje, kreće ovo na šta upućuje Dinkovo pitanje.

Nedavno, nema ni mesec dana, komentarisali smo da je lider SNS Tomislav Nikoić bio u Novom Sadu i dao jednu izjavu koja je objavljena i ja ću je doslovce reprodukovati: „Vojvodina je lokomotiva Srbije na putu za Evropu, faktor bez kojeg se ne može”. Veću himnu Vojvodini nije niko spevao. Međutim, nije prošlo ni 15 dana, a on ne samo da se nije sećao te izjave već je govorio potpuno suprotno. Lično prema partijskim prvacima koji su sada u ovoj predizbornoj kampanji gajim veliku dozu skepse. Ne treba im uopšte verovati.

Postoje partije koje zagovaraju regionalizaciju i decentralizaciju, međutim to su samo ideološke floskule za dnevno-političku upotrebu, jer Ustav je koncipiran strogo centralistički. Ne samo što Kosova u ustavu nema, nego ni Vojvodine, kojoj je nekoliko članova posvećeno – suštinski nema. Čim se progovori, progovori se o separatizmu. Nigde ni jednog jedinog jasnog i preoznatljivog znaka o vojvođanskom separtizmu nema. Ja ga uopšte ne vidim. Čak i one grupacije i stranke koje povremeno nastupe sa onom zvučnom parolom “Vojvodina republika”, i one ne idu logikom separatizma, nego decentralizovanog sistema državne aparature, pa da se on federalizuje. Pitanje je u prvom redu političko, jer vi nemate pomeranje ni u jednom pravcu u tom smislu.

Ta moja skepsa je na mestu. Principe decentralizacije mi svi dobro znamo, bolje od njih. Zanimljivo je posmatrati ovu partiju što zagovara ujedinjene regione, ali kada bolje pogledate, tu defakto ničega nema. Jer, ako imate autonomnu pokrajinu, a u nekim zemljama ih imate deset, kod Rusa još i više, ona je potpuno nedefinisana, jer nema ni prihode, ni zakonodavnu vlast, ni izvršnu. Sve je to na papiru. Ima vladu, ali kao da je nema, a o delu sudske vlasti, koja bi štitila autonomiju, ni da ne govorim.

Tu sad malo želim dodati istorije. Neću otići u neku daleku istoriju, da vas ne gnjavim, ali pod komunistima smo imali jedan model u kome je Vojvodina bila autonomna i konstitutivni element federacije. Šta se s tim dogodilo? Partijske oligarhije su to forsirale i kada su se one našle u krizi i kada se promenio odnos snaga na šahovskoj tabli političke scene, desilo se da je Milošević mogao jednim dekretom veoma lako, na rusko-azijatski način, da ukine i jednu i drugu pokrajinu. Jedno ukidanje smo preskupo platili i doista je došlo do separatizma. Odvojili su se Albanci i ni u jednoj varijanti više ne žele da žive sa Srbijom. Ovo u Vojvodini što sada postoji nije autonomija, već nešto neodređeno. Političkim partijama zvuči malo čudno. Lično im mnogo ne verujem.

Mislim da vojvođanskog separatizma nema, ni u kom vidu. Nevolja je u tome što nema vojvođanske autonomije, jer famozni spisak nadležnosti koje treba da dobije jeste minimum. Nema normalne autonomije bez ekonomske samostalnosti. Tu je problem i kada se govori o Vojvodini. Nema dana da Koštunica ne ponavlja svoju mantru o vojvođanskom sepratizmu i statutu. To je taj Statut koji je pravljen za vreme njegove vladavine i onda nije bio problem, a sada ispada da ga on čita na neki drugi način. Tu su problemi i zato sam ja pesimista.

Laslo Vegel: Ja bih dodao nešto. To pitanje da li ima separatizma jako je smešno. Jedva čekam da već jednom u životu vidim jednog vojvođanskog separatistu! Ali, nisam još uspeo da ga pronađem. Ima jedno drugo pitanje koje je apsurdno i simbolično. Da li Srbija želi da se otcepi od Vojvodine? Pogledajte samo televizijske emisije, pre svega Javnog servisa Srbije. Kada se govori o Pančevu? U dva slučcja – prvi ako neki političar iz „kruga dvojke” dođe da održi neki miting, onda Pančevo dobije pola minuta. Drugi slučaj – ako muž ubije ženu. To je to. Još malo ni to neće biti interesantno nego će vest biti ako žena ubije muža! Za utehu, tako je i u Somboru, pa i u Novom Sadu je vest ako izgori diskoteka i umre šest ljudi. Onda o Novom Sadu pričaju. To znači da se ta centrala već podsvesno odrekla periferije u kulturnom smislu. Pravno i politički ne, ali podsvesno u glavi više ne računa na nas. Više misle u glavi kako tu žive neki urođenici koji ubijaju ženu, suprugu, izgori diskoteka i tako dalje i to je to. To je taj beogradski separatizam koji je rascepao zemlju nadvoje.

Mirko Đorđević: Da, njega zaista ima, i dobro bi možda bilo da ga ima više. Kakva se samo buka diže kada se pomene Vojvođanska akademija nauka i umetnosti? Ima li centralizovanije države od Francuske, a ona ima pet akademija nauka u pravom smislu. Ovde se podigne buka oko toga treba li Vojvodina da ima akademiju, a normalno je da je ima. Smešno.

Dinko Gruhonjić: Mirko, Saša i ja smo malo pre pričali o ustavu i vi ste ga se malo dotakli. Nismo mogli da pronađemo odgovor na pitanje osim ovog otrova i mogućnosti da im ga je neko sipao u čaj. Moram vas pitati da li je crkva možda imala neku vrstu uticaja na donošenje baš takvog mitrovdanskog Ustava?

Mirko Đorđević: Deluje neobično, crkva nije naravno registrovana kao politička partija, ali je u društvu moćan politički faktor kada su u pitanju i unutrašnja i spoljna politika. Imala je bitnu ulogu oko ustava. Neko će reći da nije bilo nikakvog vladike u ustavnoj komisiji niti među ustavopiscima, ali ideja je ta da su prvi pokrenuli priču o vojvođanskom sepratizmu zajedno mitropolit Amfilohije i Vojislav Koštunica. To se desilo jednim saopštenjem i do dana današnjeg to što je u njemu pisalo besomučno ponavljaju, a separatizma nema, pa nema.

U haotičnom stanju na političkoj sceni to dobro dođe, pa ćemo ako neko pokuša da postavi pitanje prihoda Vojvodine, uvek lako izbaciti u prvi plan tu parolu “evo separatizma”, a u raspadu bivše Jugoslavije nije bilo većih separatističkih tendencija od srbijanskih. Pa, mi smo se prvi otcepili defakto. Izgleda čudno i skandalozno nekome to reći, ali sećate li se onih Albanca koji su sišli u rudnik da štrajkuju? Pa oni su bili poslednji čuvari Jugoslavije. To je to. Mi smo njih isterali. Sećate li se Miloševićeve igre, koja je igrala na strogu kartu političkog centralizma, a taj centralizam mu je pucao po svim šavovima. On to nije primećivao na njegovu i tragediju celog naroda. Da ne dužim, ova građanska inicijativa iz Vojvodine je nešto što obećava dosta, u čemu vidim neke ideje i neki smisao, ali je veliko pitanje koliko će ona biti uticajna na političkoj sceni. Crkva je inače centralizovana ustanova i trenutno se, da kratko rezimiramo, u političkom smislu nalazi u bloku krajnje desnih centralističkih snaga. Pre nekoliko dana je u Šapcu bio veliki miting, konvencija jedne od parija u kampanji i to Komunističke partije Joška Broz. Prvi govornik na tom skupu bio je sveštenik Srpske pravoslavne crkve u mantiji. Pitaju ljudi šta je sad to? Kako to? To uopšte nije paradoks. Ovde se sve pretvara u politiku i igra se jedna kalkulantska igra, ali to je igra ostrašćenih igrača praznih džepova. Kolega Laslo je već rekao, ovo ovde je ekonomski kolaps. Mi ne formiramo budžet. Kako da ga formiramo? Kako da utičemo kad je evo i MMF otišao. Šta su drugo mogli nego da odu? Kada nisu mogli sa Grcima da izađu na kraj, kako će tek ovde, gde nikakve norme ne važe.

(Transkript tribine “Centrale i decentralizacija”, koja je realizovana u okviru projekta “Javna debata o decentralizaciji”, koji sprovodi Nezavisno društvo novinara Vojvodine, a podržava američka fondacije NED. Izlaganja nisu autorizovana.)

Podelite ovu stranicu!