Tribina CENTRALE I DECENTRALIZACIJA (NOVI SAD)

25 Apr 2012

Stvar je jednostavna. Ni jedna vlast neće bez prisile da se odrekne nekih svojih ovlašćenja i da ih prenese na nekoga drugog i zato imamo tu simulaciju, pogotovo sada dok je još u toku podela takozvanog “tranzicionog plena”. Zašto bi oni delili taj plen sa nižim nivoima?

TRIBINA CENTRALE I DECENTRALIZACIJA (NOVI SAD)

Učestvovali:
Aleksandar Popov, direktor Centra za regionalizam
Miroslav Prokopijević, ekonomski analitičar
Laslo Vegel, književnik
Teofil Pančić, novinski pisac

Moderator:
Dinko Gruhonjić, predsednik NDNV

Medija centar Vojvodine, Novi Sad
Četvrtak, 19. april 2012, sa početkom u 19,00 časova

Dinko Gruhonjić: Dobro došli na našu tribinu na kojoj ćemo još jednom, uporno govoriti o decentralizaciji, o temi koja je veoma široko eksploatisana na političkom nebu Srbije. Čak su i pojedine partije uvrstile ovu temu u svoje programe i odredili je kao prioritet iako to ranije nije bilo tako. Prema onome što mi trenutno vidimo, a trudimo se da pažljivo osluškujemo i osmatramo kako protiče kampanja kada je u pitanju decentralizacija, o njoj se veoma malo govori, a pogotovo na pravi način. NDNV radi istraživanje o medijima i decentralizaciji i imamo preliminarni izveštaj koji ukazuje na jedan trend, koji se u ovim preostalim nedeljama kampanje neće moći popraviti, a to je da je decentralizacija potpuno marginalizovana tema, kada je u pitanju politički diskurs, kampanja i interes medija za ovu tematiku. Ono što je karakteristično kada je medijsko izveštavanje velike većine medija u pitanju (eto malo i sebe da kritikujemo), jeste da kada izveštavaju o decentralizaciji i o predizbornim obećanjima političkih partija uopšte, oni to rade na pasivan način. Zapravo, oni samo prate političare i prenose njihove izjave. Tu se susrećmo sa tim čuvenim fenomenom “izjavnog novinarstva”, gde se potpuno nekritički prenosi ono što političari kažu. Pojavljuju se izjave u kojima se obećava da će biti smanjeni porezi, ukinut PDV, a da će istovremeno biti povećane subvencije poljoprivrednicima. I ekonomskom laiku je potpuno jasno da je reč o obećanju koje je nemoguće ostvariti.

Vrlo retko u našim medijima možemo naći novinare koji postavljaju pitanja o tome koliko su predizborna obećanja zaista realna i na koji način oni koji ih obećavaju misle da ih ostvare. U ovom mom dugačkom uvodu želim još da vam kažem da je koalicija „Građanska Vojvodina”, čiji smo mi deo, poslala našim političarima spisak od ukupno sedam pitanja koja se tiču decentralizacije i regionalizacije i to je neka vrsta lakmus papira kojim smo hteli da vidimo ko će sve od njih odgovoriti. Do sada, da ih evo i javno pohvalimo, odgovore smo dobili od Ujedinjenih regiona Srbije (URS), Lige socijademokrata Vojvodine (LSV), Liberalno demokratske partije (LDP) i Saveza vojvođanskih Mađara (SVM). Ove, takozvane, najveće stranke za sada nas nisu udostojile odgovora. Neki od odgovora koji su pristigli su zaista zanimljivi.

Tribina "Centrale i decentralizacija" (Novi Sad, 19. april 2012) Foto: NDNV

Večerašnji gosti, kojima ću sada konačno pružiti priliku da govore su direktor Centra za regionalizam Aleksandar Popov, profesor Miroslav Prokopijević, književnik Laslo Vegel i novinski pisac Teofil Pančić. Prvo želim da postavim jedno pitanje Aleksandru Popovu, koji je svojevremeno bio član ekspertskog tima Saveta za decentralizaciju, kao uostalom i gospodin Prokopijević.

Kada je formirana nova vlada 2008. godine, bilo je proklamovano da će Nacionalna strategija za decentralizaciju biti gotova do kraja 2011. godine. Međutim, od aprila 2010. godine Savet, u kojem je bilo i ministara iz Vlade Srbije, se ni jednom nije sastao. Prošlo je evo dve godine i to se desilo upravo zahvaljujući bojkotu onih koji su ga i osnovali, odnosno bojkotu ministara iz Vlade. Saša šta nam to govori?

Aleksandar Popov: To nam govori da mi zapravo živimo u svetu jedne opšte simulacije. Pogledajte samo bilborde i predizborne poruke. Neko ko bi došao sa strane ne bi mogao da razazna ko je do sada bio opozicija, a ko pozicija. Simulira se reforma pravosuđa, simulira se borba protiv korupcije i niz drugih stvari, pa što se onda ne bi simulirala i decentralizacija. Upravo se navršava tužna treća godišnjica kako je formiran taj Nacionalni savet za decentralizaciju, koji je Dinko pomenuo, i on je imao zadatak da uz pomoć ekspertske grupe, čiji sam ja bio koordinator, uradi posao i da se u roku od tri godine donese Nacionalna strategija za decentralizaciju. Da li su oni mislili, kada su osnovali taj Savet, da se mi iz ekspertsle grupe nećemo mešati u svoj posao ili nešto drugo, ja to više ne znam. No, kada smo mi pre nešto više od dve godine napravili predlog strukture Nacionalne strategije za decentralizaciju, sazvana je prva sednica Saveta koja je trajala dva sata i gde su odmah pale velike kritičke opaske na njen račun. Druga sednica je zakazana dve nedelje kasnije i ona zapravo nije ni održana zato što su je bojkotovali ministri i gradonačelnici većih gradova koji su članovi Nacionalnog saveta. Oni koji su formirali svaet, oni su ga i blokirali u radu i od tada se on nije ni sastajao. To je bila jedna simulacija, kako bi se pokazalo da oni zapravo hoće decentralizaciju, ali se računalo na to da ekspertska grupa neće uraditi svoj posao. Čak i da je ona uradila svoj posao i da se strategija usvojila, ona bi verovatno bila jedna od niza strategija koje se ne primenjuju.

Na kraju krajeva, ako se ne poštuje Ustav i onih sedam odsto koji bi iz budžeta Srbije trebali da pripadnu Vojvodini i ako takva stavka svaki put predstavlja problem prilikom usvajanja budžeta, što bi se onda poštovala jedna strategija. Postoji niz strategija koje su isto tako donete, a niko ih ne poštuje. Stvar je jednostavna. Ni jedna vlast neće bez prisile da se odrekne nekih svojih ovlašćenja i da ih prenese na nekoga drugog i zato imamo tu simulaciju, pogotovo sada dok je još u toku podela takozvanog “tranzicionog plena”. Zašto bi oni delili taj plen sa nižim nivoima?

One ružne igre oko Vojvodine koje smo imali prilikom donošenja Statuta i Zakona o prenosu nadležnosti, zapravo su deo iste te priče. Centralna vlast neće da se odrekne svojih ovlašćenja da bi ona ostala redistributer, pa makar i siromaštva. Ona drži šapu na svemu, i to je ordinarna činjenica. I dalje nije rešeno na primer pitanje imovine Vojvodine. Tu jednostavno ne postoji politička volja, a da ne govorimo tek kod naprednjačko-narodnjačke opozicije, koja se predstavlja kao zaštitnik državnog jedinstva i na tome ubira jeftine političke poene. Njihov je moto da, ako sada osnujemo nove regione u Srbiji i damo veća ovlašćenja Vojvodini, onda će se Srbija raspasti. A ne gledaju kako je to rešeno u nekim razvijenim zapadnim zemljama, gde je decentralizacija zapravo bila ta koja je sačuvala državu. Pogledajmo na primer Španiju. Ona bi se odavno raspala da nije decentralizovana.

I konačno, nevolja je u tome što nema sile koja bi ih naterala da se drugačije ponašaju. Ako pogledam istraživanje Cesida, koje je urađeno pre pola godine, ono pokazuje da je preko 70 odsto ispitanika za decentralizaciju, ali ako se dubinski uđe u problematiku može se videti da su oni zapravo svi za jačanje lokalnog nivoa vlasti, a manje od 25 odsto je podržavalo stvaranje srednjeg nivoa vlasti i davanje većih nadležnosti Vojvodini. To se dešava baš iz straha da bi na taj način došlo do dezintegracije i na takvo stvoreno javno mnjenje stranke “naležu” i ne menjaju ga, već ga podstiču da bi na tom talasu posle plivale. Zato to nije dežurna tema ovih izbora.

Kada sam analizirao ove odgovore koje su nam poslale političke stranke, jedino su dve vojvođanske stranke dale jasne i konzistentne odgovore na ova pitanja. Već kada pogledamo ovu beogradsku stranku, koja je za svoju zastavu uzela decentralizaciju, tu se vidi da je opet reč o jačanju lokalne vlasti, a kada se dođe na srednji nivo vlasti i autonomiju Vojvodine, tu je već daleko maglovitija varijanta odgovora na pitanja. Dakle, nema te snage u strankama koja bi gurala taj sistem decentralizacije. Postoji nekakva snaga među nevladinim organizacijama. Evo i ja ovu priču već kao papagaj ponavljam već 15 godina unazad. Već sam sam sebi dosadio. Mene su pre početka novinari pitali da li sam optimista ili ne, a ja sam odgovorio da mislim da se u dogledno vreme ne može nešto posebno pozitivno desiti na tom planu i da je jedina naša šansa ulazak u Evropu. Evropa nas neće terati na decentralizaciju, jer i ona u svom sastavu ima visoko centralizovane države, ali će zato važiti neki drugi principi. Evropa funkcioniše bez granica i njeno prirodno stanje su regioni. Ona je zajednica regiona i onda su regioni ti koji imaju svoju autonomnost i oni između sebe sarađuju i tako dalje. Evo da ne dužim, toliko za sada.

Dinko Gruhonjić: Hvala. Stiče se utisak da se u ona, sada već pradavna vremena kada je Slobodan Milošević vladao Srbijom, pa i posle 5. oktobra od kada smo imali nekoliko predloga Ustava – jedan Tadićev, a drugi Koštuničin – o decentralizaciji govorilo mnogo više. Tada su bili nuđeni modeli i decentralizacije i regionalizacije Srbije, pa su opet stranke kasnije postigle konsenzus oko ovog “nepismenog” Ustava kakav danas imamo. Saša, šta im se desilo tada, pa su pristali na njega i odustali od sopstvenih predloga?

Aleksandar Popov: Dobro je da si me podsetio na ta dva Ustava. Međutim, mi imamo još nešto što je starije od toga, a to je predizborno obećanje DOS-a iz 2000. godine, gde je rečeno da će prvog dana zasedanja nove narodne skupštine biti doneta deklaracija o donošenju novog Ustava u kojoj će biti visoko potencirana potreba za decentralizacijom Srbije, afirmisana autonomija Vojvodine i Kosova i Metohije. To je bilo 2000. godine, a u međuvremenu je pala DOS-ovska vlada i bilo niz drugih vlada. To obećanje nikada nije ispunjeno.

2005. godine su došla dva relevantna predloga Ustava. Jedno je predlog ekspertske grupe predsednika republike, a drugi je predlog Vlade Srbije čiji je premijer bio Vojislav Koštunica. U prvom se tada predviđala visoka decentralizacija cele Srbije, a sa druge strane, za samu Vojvodinu, koja nas i najviše zanima, predviđeno je bilo da njena skupština ima zakonodavnu delatnost. Po konceptu Ustava predsednika republike Vojvodine je trebala da ima zakonodavnu, izvršnu i delimičnu sudsku vlast, koja bi štitila ovu zakonodavnu vlast. U konceptu Vlade Srbije takođe je bilo predviđeno donošenje pokrajinskih zakona. No, u međuvremenu su oni to nudili kao opciju za koju su znali da neće zaživeti i onda su lako napravili kompromis sa stankama da se napravi diskontinuitet sa Miloševićevim ustavom i da se donese onako nakaradan Ustav. U svakom pogledu nakaradan. I po načinu donošenja i po svom sadržaju koji je centralistički po svojoj suštini. Sramotan je i način na koji je donet i ono što u njemu piše.

Isti oni koji su iznedrili ta dva Ustava bili su i najveći kritičari Statuta Vojvodine. Tako se nije desilo ni Z od zakonodavne delatnosti, nego se sve dešavalo u simboličkoj ravni. Svelo se na to da li se nešto zove Vlada ili Izvršno veće, da li se nešto zove glavni grad ili sedište administracije, da li imaš regionalnu akademiju nauka ili predstavništvo u Briselu. To su sve manje bitne stvari od toga da li imaš pravo na donošenje zakona i vlasništvo nad svojom imovinom, da li imaš izvorne prihode i tako dalje. To je jedna mimikrija koja se ponavlja u našem političkom životu i kako vreme odmiče mi zalazimo u sve teži period kada je reč o decentralizaciji. Sve su manje šanse, sve manje se govori o nekoj izvornoj decentralizaciji. Obeshrabrujuće je to da je šef države na konferenciji o decentralizaciji rekao da se u taj proces mora ići veoma pažljivo, jer on može dovesti do dezintegracije države i da je važnije da mi u onim pasivnim krajevima napravimo puteve kako ljudi ne bi odlazili. Mislim da će pre ljudi odande bežati boljim putevima, tako da to nije pravo rešenje, već je rešenje da se stvore pravi regioni koji će imati mogućnost da sami odlučuju o svojoj sudbini. Vidi se da to izgleda nije namera onih koji o tome odlučuju.

Dinko Gruhonjić: Kada smo već kod ovih puteva, Miroslave, postoji jedan argument koji navode oni koji su protiv decentralizacije, a to je da niži nivoi vlasti nemaju kapacitet da tu vlast i vrše. Pre svega misli se na lokalne nivoe vlasti. Treba da sačekamo, praktično, da oni stasaju da bi uopšte moglo biti reči o prenošenju ozbiljnijih nadležnosti na lokalni nivo. Da li se vi slažete sa takvim argumentom?

Miroslav Prokopijević: Ne. Nekoliko puta sam i na radnoj grupi isticao da takav argument ne valja. Više puta su me novinari pitali “da li će naš svet znati da trguje”? Moj odgovor je bio “ni mladi kada počnu da se bave seksom ništa o tome ne znaju, pa nešto kroz eksperimentisanje doznaju”. Isti odgovor je i na ovo tvoje pitanje. Nadovezaću se na ovo što je Saša rekao. U jednom istraživanju, koje možete da nađete na sajtu Nacionalne kancelarije za decentralizaciju, koje je radio Cesid, na pitanje građanima da li su za decentralizaciju, 70 odsto je odgovorilo da je za. Moja prva opservacija je bila da je taj podatak netačan. Da je on tačan, sve stranke bi se sjatile da pokupe što više glasova građana na ovoj temi. Međutim, kao što je Dinko napomenuo, ko je odgovorio na ovu anketu – to je jedna liberlana stranka koja po svojoj suštini mora nešto da kaže o demokratiji, a decentralizacija je konsekvenca demokratije. Odgovorila je Liga koja od početka ima tu vrstu priče. Odgovorio je URS, koji pokušava da spase nekako živu glavu i da se zaborave sve one stvari koje su radili proteklih 12 godina. I odgovorio je Savez vojvođanskih Mađara, stranka manjina. Ni jedna velika stranka nije odgovorila. Decentralizacija još nije jedna od pet ključnih tema, a vrlo je važno da se o tome razmišlja. Iako nam političari ne daju podršku za dalji rad, a možda je to i bolje, mi preko raznih projekata tu priču o strategiji razvijamo na neki način i kada jednog dana neko bude hteo da se bavi time, imaće studije ili će pomoću njih moći da uradi nešto bolje i preciznije. Naravno, opcija ima milion. Vojvodina može biti potpuno samostalna, a može da bude i deo unitarne Srbije. Govorim u načelu. Ono što je suština je za čim postoji potražnja. I ne bi bila najmanja u Evropi. Niko nikoga ne može da natera da traži autonomiju. Mislim na ove delove ostatka Srbije, mimo Beograda i Sandžaka To što se traži, za te stvari se izbace predlozi putem nevladinih organizacija i političkih stranaka i onda se od prilike vidi šta je ono što je dominantno. Eto, moj peščanik je kratak.

Dinko Gruhonjić: Imam ja za vas još pitanja. Što se tiče same decentralizacije, ljudima zapravo nije jasno šta ona znači u ekonomskom smislu i kakve benefite ona može da donese. Najčešće se Beograd, a u Vojvodini Novi Sad, optužuju da uživaju u tim “plodovima” centralizma. Koliko je to zapravo tačno? A koliko nije? Koliko bi i Beogradu i Novom Sadu bilo bolje da su i neke druge lokalne samouprave razvijenije?

Miroslav Prokopijević: Odlično pitanje. Ja mislim da će jednog dana doći na red rasprava na tu temu. Kada pogledate administrativna sredstva, ona se često redistribuiraju preko Beograda i Novog Sada. Kada pogledamo bazične cifre najrazvijenijim opštinama u Srbiji decentralizacija najviše odgovora – tu su Beograd, Novi Sad, Beočin, Kosjerić i tako dalje. Siromašnima to ne odgovara i oni će to da otkriju u jednom momentu. U Španiji ne možete Galiciju na primer da naterate puškom da prihvate i ovo što je dogovoreno oko decentralizacije, a kamoli da traže više. Zašto? Zato što znaju da će biti manje para. Prema tome, najveću vajdu će imati najrazvijenije opštine ako dođe do decentralizacije. Tu ću istaći još dva detalja. Detalj broj jedan je da decentralizacija nije stvar koja se može jednostavno izvesti. Recimo, narednih meseci ćete gledati film o Španiji, gde ćete konstatovati da su provincije napravile velike deficite. Centralana vlada ne može da ih natera, pošto oni imaju dosta samostalnosti, da se zaustave u pravljenju dalje rupe u budžetu, a dalja rupa u budžetu ide kasnije kroz banke i centralna vlada će to morati da je pokrije. Kada se decentralizacija na neki način rđavo napravi, kasnije mnogo može da boli glava. Zato ja ne bih voleo da ovde dođe do modela decentralizacije koji je već na prvi pogled loš, samo zato da bi se reklo “eto, decentralizacija ne valja, pogledajte šta smo napravili”.

Dinko Gruhonjić: Laslo, počeli smo priču o Ustavu Srbije. Jedno od pitanja iz ove grupe od sedam koje smo uputili političarima bilo je: da li procenjuju da će u njihovoj stranci u narednom mandatu postojati politički konsenzus za promenu Ustava Srbije. Da li vi verujete u to?

Laslo Vegel: Ja mislim da u našim partijama ima mnogo pesnika. To kažem kao književnik. To je prosto neverovatno. Kada ja čitam ove njihove programe i ove plakate, to zvuči kao da su ih napisali lirski pesnici. Sve je nadahnuto i uzvišeno. Od toga svega bi se mogao napraviti jedan prelepi album koji se nekada pravio za ženski svet u 19. veku. Posle bi se to moglo i izdati sve zajedno sa crtežima i to bi bila prava slika naše stvarnosti. Da kažem odmah, pošto je povezano sa odgovorom, ako oni govore istinu u tom lirskom nadahnuću i ako su tačna ta njihova osećanja, onda neće moći da se promeni Ustav, jer kako današnji rezultati istraživanja pokazuju, takvu većinu može da stvori samo velika koalicija. Bez velike koalicije nema promene Ustava.

Ukoliko naprednjaci ne budu u Vladi. oni neće glasati za proenu Ustava, i to će biti njihova osveta. Prema tome, Ustav se ne može menjati u ovim uslovima, a dok se on ne promeni, sve priče o decentralizaciji biće samo lirske bajke i lepe priče.

Mislim da ima jedna protivteža. Izvinjavam se što ću se sada malo mešati u ekonomiju. Ta protivteža će možda prisiliti ovu političku elitu da ipak, ako ne da decentralizuje, onda makar da reformiše taj centralizam. To je taj ekonomski kolaps o kojem sada, u ovom lirskom nadahnuću, niko ne govori. MMF nas je ostavio i posle maja će biti jako zanimljivo. Tada će se konačno videti taj poraz parazitskog centralizma. Mi smo, naime, 12 godina imali parazitski centralizam koji je ovu državu doveo do ekonomskog kolapsa. To znači da su oni, iako se izdaju za velike patriote, zapravo pravi antipatrioti, jer ako jedna elita ekonomski uništava zemlju, ona nije patriotska. To je jedna mala šansa.

Ali da pređem malo i na šalu, da ne budemo ovako ozbiljni, jer oni možda i ne zaslužuju ovoliku ozbiljnost. Postoji još dva načina da se proces decentralizacije stavi na dnevni red. Jedan je Južno – Tirolski model. Čitao sam o tome da je Rim pred teškim ekonomskim kolapsom, pa je Južni Tirol odlučio da želi za 15 milijardi evra da otkupi svoju suštinsku autonomiju. To je ovo što u Vojvodini žele političari. Ako to gledamo iz jedne ozbiljne perspektive, to i nije tako veliki novac i mislim da bi se on mogao sakupiti na dva načina. To bi se isplatilo. Nešto bi dao MMF. Racionalnije im je da taj novac daju Vojvodini, pa da se ona razvija, nego da za džabe daje Srbiji za sva njena prava zakonodavna. To bi bio dobar biznis i za MMF, i za Vojvodinu i za Srbiju. Ali ne 15 milijardi, jer mi nismo tako bogati kao Južni Tirol. To je jedan izuzetno bogat deo Evrope čija bi autonomija koštala 15 milijardi, a mi smo dosta siromašni i sasvim smo na dnu evropske lestvice i naš BDP je slabiji, pa bi mogli da dobijemo nekih 3-4 milijarde evra od MMF-a. Ako bude još trebalo, neka grđani Vojvodine kupuju obveznice. To bi bio dobar biznis, jer posle deset godina ono što bi bila dobit, od toga bismo mogli živeti. To je jedan način. Kod nas je to šala, ali očigledno da u Južnom Tirolu, gde ljudi ozbiljno razmišljaju – nije.

A druga šala, mada to kažem sa izvesnom gorčinom, jeste to da javnost kod nas ima jedan kulturni model koji je patrijarhalan i koji je autoritaran u Srbiji. Protiv je individualizma i autonomije u svakom smislu i svake vrste. Za taj kulturni model nisu samo krive političke partije nego i većina građana. Većina građana ima taj strah da će se izgubiti centralno vođstvo i neki visoki autoritet i da će tako propasti. Taj kulturni model je funkcionisao i za vreme Miloševića, a moram da kažem i pre njega. On funkcioniše i dalje. Političke partije su samo ogledala ovom društvu i oni nisu mnogo gori od nas samih. Međutim, taj kulturni model će se jednom morati prevazići i drugi način borbe za autonomiju biće da one partije koje su za suštinsku autonomiju pokažu primer demokratije.

Hajde da prvo pogledam u “svoje dvorište” i da vidimo vojvođanske Mađare. To je izuzetno centralistička partija unutar mađarskog korpusa. Ona ima jače medijske instrumente nego parlament Srbije. Parlament Srbije ima samo taj nesrećni RTS. Mađari imaju i Pannon TV, i nedeljnik i dnevni list. Oni su mnogo veći gospodari u svom dvorištu. Partokratija isto tako funkcioniše. Ni LSV nije pokazala velike rezultate u borbi protiv partokratije.

Zašto ja mislim da je to važno? Ako bi se dokazalo da je autonomija ljudskija i demokratskija, mislim da građani Beograda ne bi bili toliko glupi da ne bi demonstrirali za nju. Mi bismo trebali da pokažemo primer demokratije. Demokratija i autonomija su jako povezane i to mi u Vojvodini znamo iz iskustva. Zašto je propala autonomija u jednopartijskom sistemu? Zato što nije bila demokratska, štaviše, Vojvodina je bila najnedemokratskija tačka u ex-Jugoslaviji. U glavama ljudi je to urezano. Prema tome, to bi trebali da menjamo. Ni Tadić ni Nikolić ne mogu da nas spreče da mi u svakodnevnom životu imamo visoke demokratske ideale. Na žalost, tu su podbacile i vojvođanske partije. I partije koje su provojvođanski orijentisane. Zato su i građani Vojvodine malo skeptični.

Dosta razgovaram sa dobronamernim ljudima koji su za Vojvodinu, ali oni se boje da će nakon jednog velikog feudalca doći mnogo malih feudalaca. Iz istorije se zna da je ponekda jedan veliki feudalac bolje nego mnogo malih. Svaki te pljačka, pa je onda bolje da te jedan pljačka. Tako misle obični građani. To je taj drugi put za koji sam ja malo pre rekao da se može shvatiti i kao šala i kao zbilja, a u prilog autonomiji.

Dinko Gruhonjić: Znači, da skupimo 3-4 milijarde?

Laslo Vegel: Pa, nije to ni tako teško. MMF bi dao pola, a pola skupimo mi kao obveznice i to je to.

Dinko Gruhonjić: Odlična ideja. Koliko smo uspeli da izmonitorujemo ove naše štampane medije, zaključili smo da političatri kada pominju decentralizaciju uglavnom pričaju neku maglovitu priču o ekonomiji. Međutim, šta je recimo sa decentralizacijom kada je u pitanju kultura?

Tribina "Centrale i decentralizacija" (Laslo Vegel, Miroslav Prokopijević, Aleksandar Popov) Foto: NDNV

Laslo Vegel: Pa, problem je u tome što danas ni intelektualci nisu bolji od političara, a ni mi nismo bolji. Primer za to je da i u kulturi živi taj autoritarni model. Pitao sam kritičare koji više čitaju nego ja, iako sam i ja ponešto čitao, da li u savremenoj srpskoj literaturi postoji jedan roman koji govori protiv tog autoritarnog sistema i kulturnog modela. Rekli su mi da nema. Ni jedan književnik o tome ne piše. Pišu malo o pticama, malo o ženama i sve je to lepo, ali nema ozbiljnog dela, kao Balzak, Stendal ili od novijih Tomas Bernhard. Nema takvih. I književnici i kulturnjaci se boje, jer zavise od političara i od raznih fondacija. A to ne bi bilo ni popularno. Da kažem još jednu istinu: takav roman ne bi bio bestseler. Ni građani ne bi voleli da budu demaskirani. Toliko je to u njima usidreno.
A što se tiče kulturne politike, tu imamo jednu veoma čudnu situaciju u Vojvodini. U Vojvodini je, što se tiče tog građanskog sloja, još i najbolja situacija. A što se tiče političke elite, sigurno je najgora. Unazad mnogo godina mi ovde nismo imali jaku i zrelu političku elitu. Imali smo dobronamernu, ali oni nisu imali snagu i viziju. A kulturna elita pristaje na kompromise. Za stolom u kafiću govori za Vojvodinu, a javno se boji Beograda, jer su tamo veliki izdavači koji ih neće hteti objaviti. To je dosta dvolično i pasivno. Imamo u Vojvodini dosta talentovanih ljudi, ali oni neće o ovim temama puno da govore, jer će zbog toga snositi posledice i žele da čuvaju “čiste ruke”. Dakle, imamo jednu veoma kompromiserku kulturnu elitu koja je ne samo sada, nego i u devedesetim godinama bila dosta pasivna. Sada mislim na kulturnu i umetničku, a ne na ovu intelektualnu. Bar na onu stvaralačku. Ona je jako pasivna i ona očekuje sinekure od Beograda.

Dinko Gruhonjić: Evo, da nastavimo u istom ritmu kao što smo počeli sa Laslom. Teofile, ti se posebno iznerviraš kada se piča o decentralizaciji svede na buđelar i kada se priča o Vojvodini svede na krilatice tipa “Di su naši novci” i tako dalje. Zašto?

Teofil Pančić: Možda je to zato što ja ne umem ekonomski da razmišljam, pa me nervira kada se stvari svode na to. Ne mogu da odolim a da malo ne privatizujem celu ovu priču. Mislim da sam ja najbolji primer decentralizacije. Ja živim decentralizovano. Živim i u Beogradu, odnosno Zemunu i u Novom Sadu. Živim u dva grada i ja sam vam živa decentralizacija na delu. To ponekad zna da i da bude nezgodno. Recimo, zatreba mi u Novom Sadu neka knjiga i onda se setim da mi je baš ona u Beogradu ili obrnuto. Tako da i tu ima nekih nuspojava koje nisu baš prijatne.

Ali, dok sam vas slušao, setio sam se nekih filmskih momenata. Ima jedan prekrasan i nedovoljno zapažen, pomalo zaboravljen film Želimira Žilnika iz vremena onih čuvenih antibirokratskih mitinga. Film se zove “Stara mašina” i svima ga srdačno prporučujem. To je tipično žilnikovski igrano-dokumentarni film i ima jedna scena u kojoj demonstranti (odnosno ova ekipa koja je dovedena autobusima i rečeno joj šta da radi) marširaju ulicama Kikinde i pevaju “Kiša pada, Priština propada, vetar piri, Srbija se širi”. Sada, dvadeset i nešto godina kasnije, izgleda da Priština i nije baš nešto propala, a drugo, ni Srbija se baš nije nešto proširila. Pre bi se reklo da se skupila u poređenju sa tim vremenima, što je možda najbolji pokazatelj kako te velike nacionalističke priče o jedinstvenoj, hipercentralizovanoj državi kao osnovi svega, okončavaju lošim rezultatima. Čak i sa stanovišta samog nacionalizma i sa stanovišta onoga šta oni nazivaju državotvornošću i za čega se zalažu.

Setite se samo tih notornih istorijskih primera kada je Hitler krenuo sa tom idejom da pola Evrope treba da bude Nemačka, a da je završio tako da je zapravo Nemačka bila svedena na svoje istočne margine i na stotine kilometara manju teritoriju nego što je bila do tada. Da ne govorimo o tome da je nemačko etničko stanovništvo proterano iz gotovo cele istočne i srednje Evrope. Tako se te velike priče često završavaju. Naravno da zemlje koje su decentralizovano ili federalno uređene znaju zašto su to uradile i da to nije urađeno zato da bi se zemlja raspala, nego naprotiv, da bi se ta zemlja očuvala u nekom optimalnom vidu. Ovo me dovodi do drugog filmskog primera koji mi se motao po glavi. Ovih dana sam gledao film “Martovske ide” Džordža Klunija, koji se bavi političkim kampanjama. Dosta je zanimljiv u ovo predizborno vreme i instruktivan za nas. U filmu sam zapazio jednu scenu u kojoj je mladi lobista, koji ima malo više od 30 godina, na pragu da se “smuva” sa jednom dvadesetogodišnjom devojkom. A znate da je u Americi ta granica punoletstva pomerena sa 18 na 21 godinu. Njih dvoje spavaju u dva hotela od kojih je jedan na jednoj obali reke, a drugi na drugoj obali reke. Ali to su dve savezne države. On je u jednoj, a ona u drugoj. Sede u holu njenog hotela i kada je postalo jasno da će se roditi ljubav i da će tu pasti neki seks, on joj predloži da pređu u njegov hotel zato što je on u drugoj saveznoj državi, a tamo nije protivzakonito to da njih dvoje imaju seks. U ovoj, gde sede u tom trenutku, to jeste protivzakoniti čin, jer ona još nema 21 godinu. Dakle, čak i na tako jednom naizgled banalnom primeru vidimo kao unutar jedne jedinstvene države, koja se zove SAD, može da postoji veoma različita zaštita prava građana.

Pominjali smo večeras i Nemačku, koja je isto veoma karakterističan primer. Međutim, šta mi ovde stalno imamo kao problem. Država kao što je Nemačka, sastavljena je od manjih pokrajina i saveznih država. To je njena istorijska tradicija i to su njene istorijske pokrajine. Mi nemamo tako nešto mimo Vojvodine. O Kosovu neću ni da govorim, jer je to postalo besmisleno i deplasirano. Ta ideja koju često šire naši nacionalisti, koji se prikazuju kao regionalci, da tobože treba celu Srbiju regionalizovati, pa će Vojvodina biti samo još jedna od niza jednakopravnih regija, pada na prazno tle, jer ta tradicija u takozvanoj užoj Srbiji ne postoji. Da li postoji uža Nemačka? Ne postoji. Cela nemačka je sastavljena od tih saveznih pokrajina i ne postoji ništa što bi ste mogli definisati kao neko njeno jezgro, a onda su ovo drugo neke margine, neke pokrajine i one su, onako, sa strane. Ne postoji ni jedna tačka u kojoj će neki seljak ujutru krenuti na put i reći “ja sad idem u Nemačku”. A znate, kada seljak iz Mokrina ide da poseti svog sina u npr. Kragujevac, on će reći “ja idem u Srbiju”. Tu postoji ta temeljna razlika i zato je meni priča o decentralizaciji od početka bila čisto ekonomska stvar, o decentralizaciji nekih poreza i tako dalje. Meni je ona bila šuplja, ne zato što potcenjujem značaj ekonomije. To bi bilo besmisleno, jer od toga se živi. Nego zato što postoje drugi fundamentalniji razlozi, koji su istorijski, politički, kulturološki, pa čak ako hoćete i etnički, koji čine tu vojvođansku specifičnost. I zatoVojvodina jeste imala i sada ima formalno, a nadam se da će u budućnosti imati i suštinski drugačiji, disproporcionalan odnos prema centru, nego što će to ikada imati Niš, Leskovac, Čačak i tako dalje. Svi ti ljudi tamo kukaju i u Beogradu vide nekog fantoma koji im uzima pare, što ponekad zvuči kao neka populistička priča. Ali u njihovom slučaju ne postoji politički i istorijski određena teritorija da bi oni mogli da kažu “evo mi smo npr. Šumadija”. Toga nema. Naš pokojni prijatelj Cole Kovačević je pokušao da napravi taj šumadijski autonomaški pokret. To je bilo simpatično, ali nije imalo nikakvog realnog uticaja jer je bilo bez prave podloge. Nije bilo “gras roots” i nešto što je utemeljeno u tradiciji tog kraja i stanovništva.

Kada pogledate političke stavove mnogih Vojvođana može se među njima otkriti i srpski nacionalisti, ali kada se dođe do tih pitanja o autonomiji, vidite da su oni neka vrsta “paraautonomaša”, jer ipak osećaju tu vojvođansku specifičnost do koje im je na kraju krajeva ipak stalo. Pa makar to bilo iz pogrešnih razloga, ali im je stalo. Zato mi se čini da je ta priča o Vojvodini, koja je još negde devedesetih godina za vreme Miloševića suviše bila fokusirana na to pitanje “di su naši novci”, udarala na ono malograđansko u čoveku, što mene jako nervira. Ja sam uvek aludirao na to da se pitanje autonomije Vojvodine i statusa Vojvodine mora politički da se artikuliše. Politička stranka nije slučajno politička. Ako ona nema političku artikulaciju u svojoj agendi, čemu onda ona postoji? I zato sam bio protiv toga da se stalno govori da ne bismo da politizujemo stvari i da smo samo za to da računi budu čisti, da se zna “di su naši novci”. To naprosto ne proizvodi dobar efekat. Onda imate tu paradoksalnu situaciju da je na nivou buđelara ogroman deo Vojvođana u stvari autonomisti. Kao što je rekao gospodin Prokopijević, u razvijenijim delovima države uvek su ljudi tome skloniji. Sa druge strane, kada to treba politički da se artikuliše, onda pogledajte koliko procenata dobijaju autonomističke stranke – dobijaju prilično niske procente.

Tribina "Centrale i decentralizacija" (Teofil Pančić, Laslo Vegel, Miroslav Prokopijević) Foto: NDNV

Bitan razlog tome je upravo taj što se ta politička i intelektualna elita izgleda nije dovoljno potrudila da politički artikuliše ono što bi trebao biti projekat autonomije Vojvodine za 21. vek. Imate ovu staru komunističku nomenklaturu, koja više nije u stanju da kaže ništa smisleno i kojoj je Milošević učinio istorijsku uslugu time što ih je na onaj brutalan način maknuo. Na taj način im je obezbedio neko lepše i romantičnije mesto u istoriji, nego što su ga oni sami sebi obezbedili. Čini mi se da je gospodin Vegel večeras rekao da je to zapravo bila jedna rigidna i dogmatska ekipa. Ja sam dovoljno star i sećam se da je u to vreme, po nekim intelektualnim slobodama Beograd bio eldorado za Vojvodinu i Novi Sad. Išli smo tamo da kupujemo novine i knjige koje ovde nisi mogao da zamisliš. Tako da im je Milošević na neki načinu učinio uslugu što ih je “skinuo” i oni realno više nemaju ništa novo da ponude, niti to treba očekivati od njih.

Treba da se stvori jedna nova paradigma i neka vrsta nove srećne kombinacije tih faktora. To jeste, razume se, ekonomsko pitanje, ali je i političko i kulturološko i pitanje nekog samoosećanja ljudi. Činjenica je da se Vojvođani i Vojvođanke u znatnoj većini ipak osećaju kao stanovnici jednog specifičnog entiteta unutar države Srbije i da tu specifičnost treba artikulisati politički da bi ona mogla da nađe i svoj institucionalni okvir koji bi bio odgovarajući za većinu. Mislim da je tu negde ključ stvari i ja to vidim kao jedini normalan način.

To je nešto što je izazivalo, izaziva i izazivaće otpore. Pre svega one vrste produciranja paranoje. Te nacionalističke priče koje slušamo već decenijama da svaka decentralizacija vodi ka raspadanju zemlje, da je to udar na srpsko nacionalno biće i kako se sve ti metafizički termini kroje. To je nešto sa čime se više ne vredi ni raspravljati. Lično sam odustao već od svađa. Više nema šta da se kaže i mislim da naprosto treba gurati svoju agendu na neki produktivni način. Treba učiniti sve što se može da neki mladi ljudi, koji su budućnost, uvide da je i za njih same i za zemlju koja im ostaje bolje da Vojvodina artikuliše autonomiju koja će biti bolja za sve. Ja sam se fokusirao upravo na Vojvodinu iako je tema decentralizacija, što možemo shvatiti mnogo šire od Vojvodine. To nisam uradio samo zato što mi sada sedimo u Novom Sadu ili što mi je tema bliža, nego zato što treba da se okanemo te iluzije da će Srbija biti decentralizovana na jednak način. Da će Vojvodina biti tretirana kao npr. Timočka regija ili Šumadija, Sandžak i tako dalje. To se nikad neće dogoditi i zato Vojvodina treba da nađe tu svoje specifično mesto.

(Transkript tribine “Centrale i decentralizacija”, koja je realizovana u okviru projekta “Javna debata od decentralizaciji”, koji sprovodi Nezavisno društvo novinara Vojvodine, a podržava američka fondacije NED. Izlaganja nisu autorizovana.)

Podelite ovu stranicu!