TRIBINA: Čekajući Statut ili Ima li Vojvodina vremena? (Novi Sad)

19 Nov 2009

Izme?u

cekajuci_statut_sm.pngIzme?u dva svetska rata najve?i protivnici autonomije, najgrlatiji patrioti, od Ljoti?a, pa do, u Vojvodini, Laze Popovi?a i niza drugih književnika. – 1941. godine su završili u kolaboraciji! A oni koji se nisu busali u patriotske grudi, svi su se našli na drugoj strani. Vasa Staji? je najviše napadan kao separatista, iako je bio naj?estitije stvorenje. On se našao na antifašisti?koj strani. Ne treba verovati ovim gromopucateljnim patriotama, jer bi na prvoj krivini završili u nekoj kolaboraciji

TRIBINA
?ekaju?i Statut ili Ima li Vojvodina vremena?

U?estvovali:
Dimitrije Boarov, ekonomski analiti?ar
Mirko ?or?evi?, publicista
Ranko Kon?ar, istori?ar
Dinko Gruhonji?, predsednik NDNV

Radio cafe, Radio 021, Novi Sad,
?etvrtak, 19. novembar 2009, sa po?etkom u 19,00 ?asova

Dinko Gruhonji?: Dobro ve?e, dobro došli, ovo je ?etvrta u nizu tribina pod zajedni?kim imeno “?ekaju?i statut ili Ima li Vojvodina vremena”, koju organizujemo u ovim traumati?nim vremenima iš?ekivanja da li republi?ka vlast ima uopšte imalo sluha za položaj Vojvodine i da li ?e usvojiti jedan tako benigan akt kao što vojvo?anski statut. Gospodine Boarov, kakvo je vaše mišljenje, zašto se pri?a o statutu toliko dugo prolongira?

Dimitrije Boarov: Želim prvo da naglasim da ja o statutu i zakkonu o nadležnostima Vojvodine i celoj ovoj aferi, mogu ovde da govorim samo kao autsajder. Ni u ?emu nisam u?estvovao, nemam neke specijalne informacije i ne znam kako se to sve iza zavese odvijalo. Možda nije potrebno da ovo govorim, ali želim to da istaknem…
Kako tuma?im to što je ovo otezanje od 13 meseci naprasno prestalo. Mislim da one snage koje su procenjivale da je evropski put Srbije bio samo jedan predizborni slogan i da Srbija ne?e skoro još ni pokušati da ozbiljno zakuca na evropska vrata, da su te snage odlagale usvajanje, bilo kakvog, zna?i ne samo lošeg ili dobrog, bilo kakvog Statuta Vojvodine. Me?utim, stvari su se po?ele menjati prosto u geopoliti?kom smislu. Mislim da je ta elita, koja je šarena i iza tog reda došaptava našim državnim funkcionerima koju politiku da povedu, da se ta elita po?ela razo?aravati u neke druge varijante i druge planove i scenarije, pre svega oslonjene na Moskvu. U me?uvremenu se otvorila i Evropska unija, koja je bila u izvesnoj krizi proteklih godinu dana do ponovljenog, sada uspešnpg irskog referenduma. Oni koji zagovaraju varijantu da se Evropska unija što pre otvori i prema zapadnom Balkanu, unutar Evropske unije o?igledno su sada u velikoj prevazi i u samom Briselu. Oni su ponudili nekoliko varijanti da Srbija ubrza taj svoj korak ka Evropskoj uniji. Sa druge strane, došlo je bukvalno i do podgurkivanja sa istoka da se to u?ini i da to nije suprotno interesima Rusije…
Naravno, moram sve ovo da simplifikujem. U tom kontekstu je neko shvatio da je na našem putu jedna od prvih stvari potreba da se nešto pokrene od evropske politike u ozbiljnom smislu re?i, i to je po mom mišljenju otvorilo put i za usvajanje statuta, onog Statuta Vojvodine koji je usvojen pre 13 meseci ali se ispostavilo da se ne može ipak progutati sve ono što piše. Onda je došlo do te famozne pravno-tehni?ke korekcije, uskla?ivanje sa Zakonom o nadležnostima…
Pošto se ispostavilo da niko u samom vrhu Srbie ne smatra da doista treba da do?e do preraspodele društvene i materijalne mo?i, onda se ispostavilo da neke odredbe statuta nisu u skladu sa teorijom da treba doneti vojvo?anski statut a da se ništa suštinski ne promeni. Zbog toga je došlo do korekcija. Na primer, sada u Koštunicinom, Tadi?evom i Nikoli?evom Ustavu piše da autonomne pokrajine mogu imati imovinu, a ona je podeljena na onu imovinu koju koriste pokrajinski organi i državnu imovinu. Pa je državna imovina ostavljena da se reguliše Zakonom o imovini Republike Srbije, a ovde u Statutu je re?eno, pa dobro, kad organi ve? koriste Banovinu, nek to bude imovina pokrajine Vojvodine. I tako redom, ne?u sada da ulazim u neke detalje. U tom smislu je taj statut, koji je naravno prožet nabrajanjem nadležnosti koje Vojvodina može da ima po Ustavu. U samom Ustavu Srbije stoji taj famozni ?lan, koji deluje veoma moderno, da je državna vlast ograni?ena pravom gra?ana na pokrajinske autonomije i lokalnu samoupravu. Ne kaže se, izvršna vlast je ograni?ena, ne kaže se sudska vlast je ograni?ena, ne kaže se zakonodavna vlast je ograni?ena, nego se kaže državna vlast. To zna?i da pokrajine mogu imati, mogu participirati u sva tri oblika vlasti, me?utim, u nabrajanju nadležnosti pokrajina, tj. nadležnosti institucija pokrajinskih autonomija, tu je, suprotno tom na?elu, sve suženo i ne možeš da participiraš zapravo u vlasti. Možeš od te vlasti da dobiješ neku nadležnost kao poverenu nadležnost. U tom smislu je jedno ustavno na?elo derogirano. Da ne dužim dalje…
U tom kontekstu je napravljeno rešenje koje u pravnom i ekonomskom smislu ne donosi neke kardinalane ili bitne promene. Sve je sapeto s jedne strane Ustavom, s druge strane Zakonom o nadležnostima. Njime su te poverene nadležnosti prili?no restriktivno utvr?ene. One se mogu relativno lako povu?i. Naj?vrš?e su one utrv?ene zakonom, ali zakon se naravno može promeniti u republi?kom parlamentu. Ipak, te nadležnosti koje su utvr?ene i poverene zakonom, daju izvesnu sigurnost pokrajinskim nadležnostima. Me?utim, centralna vlast i dalje ima veoma snažne kontrolne mehanizma, tako da se zapravo može govoriti o jednom fenomenu, o autonomiji bez prava odlu?ivanja. Ti si autonoman, a autonomno bi trebalo da po definiciji zna?i da ti se odredi onaj prostor u kome ti suvereno odlu?uješ. Me?utim, ti prakti?no suvereno ne odlu?uješ ni o ?emu.
Kako je dokazala Marijana Pajvan?i?, odlu?uješ suvereno o simbolima, o zastavi i grbu Vojvodine. To možeš sasvim suvereno, ne moraš da tražiš saglasnost republi?kog parlamenta ni republi?ke vlade, niti si ograni?en zakonom. Samo podležeš kriterijumu ustavnosti. Ono što bi po Ustavu bilo zabranjeno, ne bi smeo da staviš na svoju zastavu. Ili, imaš isklju?ivo neometano pravo iznošenja mišljenja. To što ?anak uporno u intervjuima govori da mi imamo autonomno pravo na mišljenje. Zna?i, ti možeš da daješ mišljenje ovoga puta, što zna?i da pre, po Miloševi?evom Ustavu i Statutu, nisi imao ni na to pravo. Ta?nije, ja mislim da smo i po onom imali pravo na mišljenje, ali je to pravo bilo prazno; od 120 inicijativa iz Vojvo?anske skupštine ni jedna nikada nije stigla na dnevni red. Mislim da je možda jedna raspravljana u nekom kontekstu. 119 nije stiglo na dnevni red i mogao si ih baciti u Dunav, a ne poslati na adresu republi?kog parlamenta.
Taj sistem poverene nadležnosti zadržao je jedan vrlo snažan mehanizam centralne kontrole svih odluka vojvo?anskih autonomnih organa. Me?utim, uprkos svemu tome, ja nisam sklon da potcenjujem ?ak ni ovo što pretpostavljam da ?e se dogoditi, mada još nisam siguran. U Srbiji ne možeš nikada biti siguran ni kad se usvoji zakon da si dobio ono što si dobio.
Simptomati?an je slu?aj sada sa tim sredstvima od sedam posto od ove godine u Srbiji. Prvo je bila ideja da se Vojvodini ne da sedam posto. Onda je izvršna vlast, koju predvodi premijer Cvetkovi?, koji je pregmati?an ?ovek, predložila da ne možemo kršiti zakon i da ?emo dati to Vojvodini, ali nominalno. Ne?emo im realno dati. Zna?i, Vojvodina ima sedam posto, ali ih nije dobila. A pošto je centralna stranka vlasti i u Beogradu i ovde, onda se o tome ?uti. Ti sad teoretski imaš posed na Mesecu, ali ne možeš na Mesecu zasaditi ni pšenicu ni rotkvicu. Ali dobio si, imaš, a ne možeš da koristiš. U tom smislu se autonomija zapravo može simulirati. U takvoj raspodeli mo?i, gde je ista stranka na vlasti i u Novom Sadu i u Beogradu, ona se može simulirati. Ovde ho?u ipak da naglasim, da ne potcenjujem zna?aj usvajanja ni tog novog Statuta, sa svim tim manama. Ne potcenjujem ni zna?aj tog Zakona o nadležnostima, ma koliko nisam zadovoljan njime, ni prinicipom ni konkretnim rešenjima.
Zašto? Zato što je zapravo ova galama, ova velika gužva oko tog pitanja, politi?ke naravi i usvajanje vojvo?anskog Statuta na izvestan na?in opredelilo i opredeliva?e politiku Demokratske stranke, za jedan niz godina unapred, jer ?e joj desni?arska opozicija to stalno nabijati na nos. Zato je o?igledno bila i teška odluka Demokratske stranke da to ipak stavi na dnevni red i progura kroz skupštinu. A naro?ito je bila teška odluka SPS-a, jer i ona je stalno procenjivala koliko ?e izgubiti u samoj Srbiji time što ?e podržati bilo kakav statut.
U tom smislu, i time ?u završiti, ako bude usvojen, makar ovakav kakav jeste, Statut predstavlja izvesnu politi?ku prelomnicu. Srbija se prakti?ki, bez obzira na 5. oktobar, stalno centralizovala. Imamo dugo razdoblje uporne centralizacije da bi Srbija postala onoliko centralizovana koliko je bila pod kraljem Milanom ili proširena Srbija pod regentom Aleksandrom. Taj proces, koji je u komunisti?ko vreme bio prakti?no obrnut, doživljen je kod srpske konzervativne ideje kao napad na srpsko nacionalno bi?e i na vode?u poziciju Srbije u toj federaciji. Taj duboko ukorenjen model države, koji kaže da je jedino ona država koja je centralizovana – prihvatljiva, duboko je u srpskoj svesti. Samo takva država je mogu?a, jer, jelda, Kosovo se otcepilo. Pa, nije se Kosovo otcepilo u vreme SFRJ, nego se otcepilo kada je Srbija postala centralizovana! Tad se otcepilo. A ne onda kada je bilo gotovo federalna jedinica. Ali, ne?u u to da ulazim…
Prema tome, može do?i da prelomnice i one stranke koje budu podržale Statut mislim da ?e postepeno evropeizirati svoju politiku, jer ?e jednostavno biti prinu?ene na to. Kada kreneš jednim putem, a, obe?avaju?i taj put, i pobedio si na izborima – tesno, ali nekako si pobedio – moraš njime i nastaviti. Nadam se da ?e one stranke koje podrže vojvo?anski Statut, makar i ovakav kakv jeste, ipak i?i, možda nedovoljno brzo, tim evropskim putem. Jer, zapravo drugog puta ni nema.

Dinko Gruhonji?: Mito, moram da vas nešto pitam kada ste ve? na?eli tu temu i kada ste govorili o Demokratskoj stranci i tom teretu koji ?e sad ona imati i o ne?emu što ?e odrediti njenu politiku. Postoje teko?e i teorije da je mogu? i rascep u Demokratskoj stranci i da postoji, u stvari, jedan ogroman prazan politi?ki prostor u samoj Vojvodini, za artikulaciju nezadovoljstva, koje se, po nekim analiti?arima, sada ve? primeti i golim okom?

Dimitrije Boarov: Ne ose?am se pravim ?ovekom za to pitanje. Apsolutno ne poznajem Demokratsku stranku iznutra. Mislim, nisam ?lan niti jedne stranke, pa ni Demokratske. Ne znam da li su pri?e o tom rascepu ta?ne. Pretpostavljam da unutar stranke postoje vrlo razli?ite politi?ke opcije i da su te opcije instrumentalizovane u stalnoj borbi. U svakoj stranci se odvija tiha borba za primat. To je logi?no. Sem u ?ankovoj! To je što se ti?e dela pitanja oko Demokratske stranke. To jednostavno ne znam.
A što se ti?e tog prostora, iskreno da vam kažem, ni to ne mogu ta?no da procenim. Ne verujem da u današnjoj Vojvodini autonomaška opcija ima dovoljno pristalica. Nisam u to siguran. Dobro, ne bih prihvatio da mi se dokazuje nekim izbornim rezultatima, što radikali obi?no rade. Kao, na svakim izborima se glasa za Vojvodinu i Vojvodina uvek loše pro?e. To je njihova teza. Misle?i pri tom da ?ankova stranka osvoji mali broj glasova i dobija veoma mali broj podrške. Ali mi imamo tu Demokratsku stranku, koja je vrlo ?esto organizator koalicija i koja spada u velike stranke. Unutar nje, ne znam koliko ima ljudi kojima je na srcu Vojvodina, a koliko ima onih koji su sticajem okolnosti deo te stranke. A u samom narodu, kada jedna ideja tri decenije doživljava stalne politi?ke poraze i nikako da se ostvari, onda narod digne rukeod nje. Tako da – možda ?ete se iznenaditi – nisam pristalica teorije da je u Vojvodini autonomisti?ki pokret politi?ki snažan i da ima dovoljno široku bazu. Mislim da nema, ali mislim da ima šanse da je dobije ukoliko Srbija zakora?i prema Evropskoj uniji. Pretpostavljam i nadam se, i imam odre?ene argumente koje nema svrhe ovde da iznosim, da je Vojvodina onaj deo Srbije kojoj najviše treba ulazak u Evropu i koja ?e se u Evropskoj uniji, nadam se, najbolje sna?i, zajedno sa Beogradom.

Dinko Gruhonji?: Hvala. Ranko, pre tribine smo pri?ali o tome da li je Novi Sad glavni administrativni centar ili glavni grad Vojvodine. Vi ste mi kao istori?ar kazali da je i u Habzburškoj monarhiji u jednom momentu Novi Sad bio definisan kao glavni grad. U ?emu je uopšte tu problem? To izgleda kao jedna obi?na politi?ka igrarija. Ali je ovo ipak zanimljiv podatak da, uslovno re?eno, u mati?noj državi se ovom gradu u kojem se nalazimo, ne dozvoljava barem formalno takav status.

Ranko Kon?ar: Dobro, to je jedan podatak i detalj koji unosi bar malo svetla na ova pitanja o tome da li je mogu?e da Novi Sad bude glavni grad Vojvodine i da bude glavni grad uopšte. Glavni grad države. Posle 1949. godine, nosioci srpskog nacionalnog pokreta napravili su Ustav Srpske Vojvodine i u njemu – žao mi je što nemam vremana da o tome duže pri?am – precizirali niz stvar koje bi bile vrlo zanimljive za neko razmišljanje u sadašnjem istorijskom trenutku. i u tom kontekstu su precizirali da je Novi Sad glavni grad autonomne Vojvodovine i to nije smetalo nikome u Austrijskoj monarhiji. Austrijska monarhija u odnosu na taj Ustav najviše je zamerala Srbima u Vojvodini što su izašli iz nekog planiranog teritorijalnog okvira, na koji su hteli da smeste svoju autonomiju. Naro?ito su im to zamerali Ma?ari, koji su bili taj veliki politi?ki rival Srbima u Habzburškoj monarhiji oko toga koji ?e pokret odneti prevagu u rešenjima nekih nacionalnih pitanja. Taj teritorijalni aspekt je bio problem, ali nije nikad bio problem glavni grad, niti je, moram da kažem bio sporan Ustav, koji je nudio niz zanimljivih ustavnih rešenja. Vrlo je jasna jedna re?enica: da ?e autonomnoj Vojvodini pripasti sve one kompetencije koje carska kruna ne planira za sebe. Carska kruna je i u finansijskom i u nizu drugih pitanja bila daleko tolerantnija nego što smo mi danas u našoj državi.
Dakle, u tu?oj državi, gde ste nacionalna manjina, gde tek rešavate svoj nacionalni i politi?ki status, vi zbog takvih stavova da je Novi Sad glavni grad autonomne Vojvodine – niste bili separatista. Vi ste bili protagonista jednog mišljenja. Vi niste glavni grad Monarhije, glavni grad je Be?. Ali u ro?enoj državi, gde Srbi predstavljaju skoro 70 posto stanovništva, vi ili da kažem mi svi doživljavamo to poniženje, da nam neko iz nekakvih svojih sitnih, malih nacionalisti?kih, moram re?i ?esto i neznala?kih pozicija, drži pridike šta je to nacionalni identitet, šta je separatista, šta je izdajnik itd.
Ova promena u statutu, koja je uneta sa ovih šest-sedam korekcija, pravno-tehni?kih korektura, da je Vovjvodina integralni deo Srbije, moram re?i da je najuvredljivija za ovih 70 posto srpskog stanovništva. Kako bi se ose?ao Srbin u Šumadiji ili Srbin u bilo kom drugom delu Srbije da mu vi Ustavom precizirate da je on integralni deo. Samo za njega precizirate! Dakle, to može ?ovek da razume kada je re? o Kosovu, gde je 90 posto albanskog stanovništva. Ali da za Vojvodinu i Srbe u Vojvodini, koji su u istorijskom smislu „spiritus movens“ izgradnje srpske države i nacionalnog identiteta, to je nedopustivo. Mi prihvatamo ustavnu klauzulu ili statutarnu klauzulu da smo ipak potencijalni separatisti, i to ti drži nekakav centar kao politi?ku pridiku.
Ina?e, ne znam da li ste planirali još nešto da me pitate, ali re?i ?u nešto u vezi ovoga što je govorio kolega Boarov. Mislim da je glavni problem Vojvodine to što je ona politi?ki prevarena. Sada se pokazuje, jasno, smisao ustavnih promena devedesetih godina i promena u poslednjem Ustavu, koji je tako teško, na jedvite jade, prošao. Vojvodina i njena autonomija tim ustavima podvedena je pod status decentralizacije Srbije. Srbija ?e podeliti zemlju na koliko god oblasti treba, pokazalo se kroz istoriju, ali je najbole?ivija prema ideji decentralizacije. To je istorijska konstanta, nisam je ja izmislio. Ko iole poznaje sve ustave, koje je radila srpska politi?ka elita, ne govorim o 19. veku, ve? o ustavima u okvirima jugoslovenske države, svi ti ustavi su delili zemlju na male oblasti (1921, pa 1931. septembarskim ustavom na banovine i ve?e oblasti). Ali ti entiteti, te oblasti, banovine, nikada nisu imali stvarnu vlast. To je uvek bila jedna politi?ka farsa. To se sada isto, moram da kažem, dešava. Autonomija i ova statutarna rešenja i ove nadležnosti jedna su politi?ka farsa, gde autonomija Vojvodine zavisi od milosti, a izvorno, ona je svoju automiju sama izborila.
Tu se sada name?e jednan zaklju?ak, a to je da Vojvodina i u ovakvim uslovima može da izbori svoju autonomiju samo ako ima volje i snage i kadrova kojima je stalo do Vojvodine, a ne do politi?ke pozicije. Taj trenutak, bar iz istorijske empirije, nastaje onda kada dolazi do cepanja politi?kih stranaka. Kada se, recimo, pocepaju demokrate u Vojvodini od svoje centrale. To se desilo 1931. ili 32. godine: pocepala se Demokratska stranka, pocepala se najtvrdokornija politi?ka stranka – Radikalna stranka, tako da su istorijski najzaslužniji za afirmaciju koncepta autonomije Vojvodine u stvari vojvo?anski radikali ili deo vojvo?anskih radikala koji se otcepio. To danas deluje politi?ki apsurdno, da radikali koji su sinonim za centralizam i za nacionalizam, budu nosioci i promotori autonomije. Pocepale su se i druge stranke, tako da je tada artikulisan pojam Vojvodine koga do tada u oficijelnom politi?kom životu nema. Tada kada je došlo do cepanja, legalizovan je pojam Vojvodine kao istorijski pojam. Dakle, ne više „ova oblast“, nego se u politi?kom životu govori o Vojvodini i mogu?nostima njene autonomije.
Demokratska stranka, zajedno sa radikalima, pravi tu veliki korak prihvataju?i autonomiju Vojvodine sa jednom napomenom koja je, moram priznati, veoma umesna. Lider Demokratske stranke kaže: bi?e autonomija, ali Novi Sad ne može biti Beograd, i Split tako?e ne može biti Zagreb (pošto je tada artikulisana i ideja autonomije Dalmacije). Dakle, te grupacije politi?ara imale su više senzibiliteta za jedan politi?ki realitet iako su se najsnažnije borile protiv autonomizma. Prihvatali su istorijsku ?injenicu da ta Vojvodina nije izmišljena od strane autonomaša.
Pravio sam jednu analizu, više za sebe zbog ove situacije. Izme?u dva svetska rata najve?i protivnici autonomije, najgrlatiji patrioti, od Ljoti?a, pa do, u Vojvodini, Laze Popovi?a i niza drugih književnika. – 1941. godine su završili u kolaboraciji! A oni koji se nisu busali u patriotske grudi, svi su se našli na drugoj strani. Vasa Staji? je najviše napadan kao separatista, iako je bio naj?estitije stvorenje. On se našao na antifašisti?koj strani. Ne treba verovati ovim gromopucateljnim patriotama, jer bi na prvoj krivini završili u nekoj kolaboraciji.

Dinko Gruhonji?: Pa, kao što su uostalom i završili. Ako ve? vu?emo te istorijske paralele, mislim da ?e mnogi u Vojvodini biti iznena?eni ko ?e ovde sve da se trudi da artikuliše ideju autonomije. Pri?ali smo nešto pre ovoga o do?ošima i o autohtonim Vojvo?anima…
Mirko, vi ste jednom priliko izjavili da ?e biti velika i kobna greška politike Beograda ukoliko ne iza?e u susret ili ne ispoštuje ste?eno pravo Vojvodine na autonomiju. Šta ste pod tim mislili? Zašto bi to moglo biti kobno?

Mirko ?or?evi?: Ostajem baš kod te re?i – kobno. Iako je ona na prvi pogled prejaka. Pa ?u u tom smislu re?i nekoliko re?i. Malopre ste rekli: u ovom kratkom scenariju, da je pri?a krenula nakon 13 meseci. To kako je krenulo i to što je krenulo, predlog Statuta i Zakona, ja bih tako?e vezao za evropski kontekst. Nema potreba da sada ponavljam ono što je kolega Boarov govorio, da nije ova ideja u Evropi pomaknuta negde na nekoj tabli, možda ni ovo posle 13 meseci ne bi krenulo baš tako brzo i još bi stajalo u nekoj fijoci.
Autonomija koja i sada postoji i koja se predlogom nudi još uvek je jedna vrsta darovane autonomije. Neko je daje, neki vladar, nekim reskriptom centrala mo?i daruje nekome nešto. A kada neko nekome nešto daruje, darodavac odre?uje meru – daje i povla?i. Tu je problem! Jedina šansa prave vojvo?anske ideje je da se drži ste?enih prava. To nije samo istorijska kategorija. Ona je i u opšteljudskim odnosima. Ali ta se ste?ena prava veoma ?udno mere. Merenja se presecaju, izbacuju se iz koloseka… Sada deluje paradoksalno – da sada ne gnjavim sa istorijom – ali najdalje su u tome otišli komunisti 1974. godine. Stvorili su jedan oblik autonomije koji je imao svoju strukturu. Šta je s njim bilo, to nije teško objasniti, ali je on stvorio jedan oblik i stanje koji govori o ste?enim pravima. U ovim igrama, oko ovog sada Statuta i Zakona, sve teže prepoznajem, možda grešim, da li su tvorci ovih dokumenata svesni tih ste?enih prava i da li ih imaju uvek na stolu. A šta se u me?uvremenu doga?a, što zbunjuje sve, ?ak i nas koji mislimo da znamo više o tim ste?enim pravima. Izmisli se neka plo?ica ili etiketa na kojoj piše “separatizam”. Šta je to separatizam? Mislim da na ovo pitanje ne treba da vam odgovorim. Ali, kada god se krene u neki ozbiljan razgovor, ubaci se ta plo?ica, pri ?emu i onaj koji to izgovara zna da je to falš-plo?ica i da nema nikakvoga separatizma, nego se u stvari radi o ne?emu drugom.
Korak po korak, vojvo?anska autonomija je spas za Srbiju i zaista bi bilo kobno – ja ostajem pri ovim jakim re?ima – kada ne bi bilo nekih argumenata za to. Na kraju krajeva, ne treba biti istori?ar visokog akademskog ranga kao kolega Kon?ar. Dovoljno je biti istori?ar amater i znati nešto, pa uo?iti ?injenicu da je Vojvodina vekovima bila nešto drugo i da je imala to što je imala. Ovde za sada vidim samo jednu igru, pa se u tu igru povremeno ubaci “bombica” separatizma i krenu prazni razgovori, vidim igru i nekih politi?kih struktura u Vojvodini koji pristaju na to “darujte nam nešto”. Darova?emo vam, ali ne?emo vam ipak sve dati, pa ?emo još jednom uzeti olovku i po?eti da crtamo i precrtavamo.
Najve?i problem je što ideja postoji, oblici autonomije postoje, ste?ena prava postoje, ali kontekst više nije isti. Danas je vojvo?anska autonomija kao ideja i kao praksa suo?ena sa onim delom Srbije, a nije više suo?ena sa strukturama jedne monarhije kakva je bila Austrougarska monarhija. Elementarna znanja istorije pokazuju da je onda to lakše išlo. Sad ide teže. Teško je odgovoriti zašto sada ovo ide teže. Pogledajte vojvo?ansku ideju 1918. godine. Samo od oktobra do decembra. I na kraju krajeva, da nije bilo te antifašisti?ke borbe na širem evropskom prostoru, pa i u Vojvodini, teško da bi se snage na šahovskoj tabli mogle ovako razvrstati.
Me?utim, ako ste me razumeli, ja nisam neki strog kriti?ar i ovog oblika predloženog Statuta. Vidim ga kao jedan korak. Ali taj korak ne?e biti odlu?uju?i ako za njim ne bude usledio i drugi. Evropski kontekst, sa kojim sam zapo?eo ova svoja mudrovanja, sada je vrlo povoljan za vojvo?ansku ideju. To mnogi ne prime?uju, pa ?ak i neke strukture u Vojvodini nisu ga dovoljno svesne.
Zašto je povoljan? Odrednice onog medijevalnog suvereniteta, koje promovišu nacionalisti?ke elite u Beogradu, odavno su ve? mrtve u Evropi. Evropa se uopšte ne gradi na principu tog medijevalnog suvereniteta ve? na principu regija, na jednom strogom na?elu pravnog ustrojstva. I tu postoje velike šanse za sve regije, pa i za jednu ovakvu autonomiju. Me?utim, da bi autonomija kao ideja nešto zna?ila, njeni sadržaji moraju biti izmereni sa realitetom ambijenta u kojem treba da se realizuje. Ako jedna regija kakva je Vojvodina, nema kompetenciju zakonodavne, izvršne i sudske vlasti, a ona ih je u nekom obliku imala kao ste?ena prava, onda ?e se, i toga se ja bojim, još dugo nastaviti ova “ping-pong” igra izme?u vojvo?anskih politi?kih struktura i Beograda.
I samo još nekoliko re?i o ovoj zanimljivoj temi koja se odvojila. Trenutno celu stvar nosi Demokratska stranka. Ali ja se pitam, i tu nema još uvek nekog jasnog odgovora, da li je ta struktura Demokratske stranke kakva postoji u Vojvodini jedinstvena, kompaktna ili je i ona isto heterogena. U kakvom je odnosu sa strukturama mo?i te iste Demokratske stranke koja svakodnevno u Beogradu pravi kompromise da bi opstala, i spremna je na koncepte koji za?u?uju. Svakodnevno oni izmišljaju tri stuba spoljne politike, pa ?etiri, pa pet… ne znam više do koliko su tih stubova dogurali…
No, nadamo se da ?e stvari krenuti u evropskom smeru i prema evropskom orijentiru. Bez evropskog orijentira nema ni Srbije ni Vojvodine. I to je to. Bez tog evropskog pravca – i to više nije fraza – nema napred. A ovo je taj evropski deo Vojvodine koji ima istorijski i kulturni legitimitet evropskog dela. I sve ono što je Srbija imala u 17. i 18. veku, u doba prosve?enosti, imala je ovde u Vojvodini. Sve do vojvo?anske patrijaršije. Vojvodina je imala patrijarha do 1918. godine, koji je bio na šestom mestu u diptihu patrijaraha, dok je beogradska mitropolija bila na nekom 17 mestu. No, to su sve formalnosti. Ali što je rekao kolega Dimitrije, ide se ponekad do tih formalnosti koji ?emo grb i koju ?emo zastavu, a pravi sadržaj ?e tek do?i na red.

Dinko Gruhonji?: A šta bez Evrope i bez evropskog puta?

Mirko ?or?evi?: Ništa! Ništa ne?emo tu uraditi. Ali ja ?ak vidim tu jedno rešenje koje bi moglo biti vrlo dobro. Ako ova vojvo?anska ideja u punom smislu uspe, to ?e biti dobro za Srbiju. To ?e povu?i Srbiju. Jer nama je, molim vas lepo, napopako krenulo pre dvadesetak godina kada umesto da ovo vu?e ono, ono je po?elo da vu?e ovo. Sve ostalo znate.

Dinko Gruhonji?: Hvala, Mirko. Evo, mi smo se ispri?ali malo više od dužine jednog školskog ?asa. Da ne bude samo ex-katedra, ja vas pozivam da postavite pitanja koja se ti?u teme ove tribine, ali naravno, ne samo toga. Možete da pitate šta god ho?ete, ali da se mi slažemo sa tim pitanjem.

Mirko ?or?evi?: Doda?u nešto. Sadržaj je bitan. Gde ?ete centralizovaniju državu od francuske države. Ali je ona demokratski ustrojena tako da se ovakva pitanja ni ne otvaraju. Možda se i otvaraju, ali nikada ovako dramati?no.

Dinko Gruhonji?: Bila je interesantna izjava francuskog ambasadora koji je bio tu u Novom Sadu sa Pajti?em. Mi smo ga, znaju?i da je Francuska centralizovana država ili fiktivno decentralizovana, pitali šta on misli o vojvo?anskom statutu. On je rekao da mu to nagornjavanje nije baš najjasnije, da je on video taj dokument i da bi to i sa francuskog aspekta bila potpuno prihvatljiva autonomija. Drugim re?ima, tu nema bog zna šta.
Evo, Jožef Kasa je danas izjavio nešto što je isto veoma zanimljivo. Ne znam da li ste imali prilike to da ?itate, ali on je rekao da Beograd zapravo gura Vojvodinu, on se tako izrazio – u secesiju. U separatizam. I to je možda vrhunac ove nacionalisti?ke, luda?ke, plja?kaške politike koja proizvodi sukobe ve? 20 godina da bi se održala na vlasti. Da li je mogu? takav apsurd?

Mirko ?or?evi?: Koga sve do sada nismo isterali iz države?

Dimitrije Boarov: Pazite, to je jedan stereotip. Vi znate da su ideolozi, recimo, nacional-socijalisti?ke partije u Nema?koj pred Drugi svetski rat, raširili teoriju i jednu od hiljadu definicija politike, da treba izmisliti ko je neprijatelj. Na tome se pravi politika. Protiv koga smo mi, a ne za šta smo mi. To je snažniji poriv i snažniji motiv svake politi?ke organizacije od onog “za šta smo”. Protiv koga smo. To je taj, kako ga sociolozi nazivaju, belicisti?ki koncept politike. Malo je poznato da se u politici koriste ti ratni termini. Zašto se Hitlerova knjiga zove „Moja borba“. Zato što je borba protiv neprijatelja. Tako da su, stranke srpske desnice bliske tom konceptu i one zapravo ne mogu da funkcionišu bez neprijatelja. Prvo su neprijatelji bili Slovenci, pa Hrvati, pa Muslimani, pa Albanci, pa Crnogorci, a sad po tom klišeu sada su na redu i Vojvo?ani da budu neprijatelji, da bi se ta energija mržnje, kako sam ja danas napisao u „Danasu“, revitalizovala. Oni na tome funkcionišu. Na tome funkcioniše, u ostalom, i svaki nacionalizam. To je osnova razlikovanja. Ali da bi se povukla razlika, mora se stvoriti i teorija ugroženosti nacije. Svi nacionalizmi, od francuskog pa nadalje izrasli su na tome da je nacija ugrožena. Da neko radi o glavi naciji. Zbog toga je separatizam izmišljen kao zgodna domina koja se nastavlja na Kosovo. Srpski nacionalizam nikada sebi ne postavlja pitanje zašto smo se posva?ali sa Slovencima, zašto smo se posva?ali sa Hrvatima, zašto sa Muslimanima – zašto? Odgovor bi uvek bio jedan: oni rade protiv srpske nacije. Srpska nacija je ugrožena tim drugim nacionalizmima. To je logi?no ishodište svake nacionalisti?ke ideologije.
Evo, ovaj „mali“ Vu?i?, koji je tobože prešao u naprednjake, rekao je jednu tipi?nu belicisti?ku frazu. On kaže: to je antisrpski statut. On vra?a u igru tu staru retoriku, jer mu treba da stvori neprijatelje na tom pitanju. A druga stvar je apsolutna glupost. On kaže: usvaja se Statut Vojvodine iako to od nas nisu tražili. Nije nare?eno. To zna?i da bi on sutra prihvatio to da je nare?eno. Ali kaže, pošto nije nare?eno, zašto mi to onda radimo? Kada bi, kao rukavicu, izvrnuo suštinu njegove izjave, videlo bi se da zapravo on ve?, podsvesno ili nesvesno, izgra?uje stav prema zapadu i svoju novu poziciju. Šalje signale: mi smo nacionalisti, ali ?emo slušati. To je, otprilike, zadnja konsekvenca njegove izjave: zašto to Srbija radi kad nije nare?eno. Krajnja konsekvenca je: mi ?emo to uraditi ako vi to od nas budete tražili. Ra?una se da bi na taj na?in oni bili legalizovani kao oni koji treba da preuzmu Srbiju. To je njegova logika.

Mirko ?or?evi?: U ovim raspravama svi pominju Srbiju, Vojvodinu, Evropu, a niko se ne osvr?e na rusku ulogu u vezi sa autonomijom Vojvodine. Možda ?e vam se ovo sada u?initi kao neko retorsko pitanje, ali nije. Rusija ima desetak autonomija, a neke ?ak imaju i Ustav, glavne gradove, akademije nauka. I to kakve akademije nauka! Ali kakvu igru Rusija igra trenutno? Odgovorite sada vi meni na ovo pitanje. Itekako se u Moskvi o tome razmišlja!

Ranko Kon?ar: Prou?avao sam, u ?itavom periodu 20. veka, sve autonomisti?ke pokrete i nigde nisam našao, ni kod jednog autonomisti?kog pokreta, separatisti?ku ideju. To mi daje nekakvo pravo da kažem da je pomisao na to apsurdna. Vojvodina je imala 33 posto Srba izme?u dva svetska rata. Etni?ku prevagu imaju neslovenski narodi Nemci i Ma?ari. Neki su objašnjavali da je to razlog zašto se Srbi u Vojvodini drže slepo Beograda i centralizma. Me?utim, kada je došlo do ove strana?ke polarizacije, onda su Srbi iz Vojvodine rekli: vi nas dovodite u situaciju da mi moramo da tražimo druga?iji položaj za nas. U okviru jugoslovenske države može se govoriti o jednom sporu sa Beogradom. U jednom trenutku, vo?a autonomisti?kog pokreta, najve?eg autonomisti?kog pokreta izme?u dva svetska rata, na poziv da do?e u Vojvodinu i da preuzme važnu politi?ku funkciju, jer je 1944. godine postala važna autonomna jedinica, on je odgovorio: ja se sada zalažem za republiku! Posle svih iskustava koje je Vojvodine imala, ona je želela da bude republika, ali unutar Jugoslavije. To je jedina takva ideja. Ali, ina?e, nikakvih separatisti?kih ideja nema i nije bilo.
Me?utim, ova Kasina izjava ima jedan smisao koji provocira tzv. partiote i nacionaliste. To je otprilike misao istog zna?enja kao kad neko kaže da ste separatista. Pa se sada mi šokiramo! Sada je ona izazovna, i protagonisti takvih procena debelo raspravljaju o tome da li je to stvarno mogu?e. Jer, nemogu?e je da se 70 posto Srba koji žive u Vojvodini i ?ine apsloutnu ve?inu, i to onih Srba koji imaju dosta izražen nacionalni naboj, imaju separatisti?ke misli. Ima sada dosta sveta koji je posle ovih ratova došao i onog koji je kolonizovan 1945. godine. On nosi taj nacionalni naboj. Starosedeoci Srbi u Vojvodini, ko malo analizira njihov mentalitet, sad ?u re?i nešto što je više ovako za obi?an razgovor – imaju jedno aristokratsko svojstvo. Dakle, ne vole primitivizam, ne vole te igre i te politi?ke prevare, itd. Dakle, njihovo srpstvo je gospodsko, ali je politi?ki i intelektualno snažnije nego ono koje ima taj balkanski, epski karakter i prizvuk.
To su zaklju?ci iz jedne analize tih tekstova. Samo je jedan politi?ar, pripadnik levice, poznati Dragoljub Jovanovi?, u jednom svom tekstu rekao: ideal svekolikog srpstva je Srbin Vojvo?anin. Radan, marljiv, pošten. To su njegove re?i, i ko zna Dragoljuba Jovanovi?a, uglednog profesora, levi?ara, predsednika Zemljoradni?ke stranke, koji je ceo život proveo u ratu sa monarhijom i Kara?or?evi?ima, ta njegova teza ima takav smisao. To srpstvo, ko zna predistoriju i istoriju, ne može da bude separatisti?ko. Ali može da brani svoje dostojanstvo na teritoriji na kojoj živi, jer razume i politiku i Ustav bolje, kroz svoje istorijsko nasle?e i baštini jednu pravnu nauku koja je potekla iz jedne izuzetne pravne države kakva je bila Habzburška monarhija. Srpstvo u Vojvodini je podvrgnuto idejama prosve?enosti pre nego drugi krajevi. Ono je onaj svet koga je zapljusnula prosve?enost i taj svet i u nacionalnim i u državnim i u politi?kim pitanjima misli suptilnije, a po pravilu to je uvek demokratsko.

Mirko ?or?evi?: Pa, pogledajte samo! Ideja svetosavlja je ro?ena u Vojvodini. Ima izrazite vojvo?anske karakteristike, a ovo svetosavlje koje se obnavlja sada u desnici beogradske politi?ke scene jedna je vrsta relikta medijevalnog refleksa. A pojam svetosavlja se rodio tu, u Vojvodini. Himna “Uskliknimo s ljubavlju” nastala je tu. Ali to je ve? stvar kulturnog obrasca. A taj kulturni obrazac nije samo neka akademska tema. To je ozbiljna stvar.

Podelite ovu stranicu!