TRIBINA: Čekajući Statut ili Ima li Vojvodina vremena? (Novi Sad)

19 Nov 2009

Između dva svetska rata najveći protivnici autonomije, najgrlatiji patrioti, od Ljotića, pa do, u Vojvodini, Laz

cekajuci_statut_sm.pngIzmeđu dva svetska rata najveći protivnici autonomije, najgrlatiji patrioti, od Ljotića, pa do, u Vojvodini, Laze Popovića i niza drugih književnika. – 1941. godine su završili u kolaboraciji! A oni koji se nisu busali u patriotske grudi, svi su se našli na drugoj strani. Vasa Stajić je najviše napadan kao separatista, iako je bio najčestitije stvorenje. On se našao na antifašističkoj strani. Ne treba verovati ovim gromopucateljnim patriotama, jer bi na prvoj krivini završili u nekoj kolaboraciji

TRIBINA
Čekajući Statut ili Ima li Vojvodina vremena?

Učestvovali:
Dimitrije Boarov, ekonomski analitičar
Mirko Đorđević, publicista
Ranko Končar, istoričar
Dinko Gruhonjić, predsednik NDNV

Radio cafe, Radio 021, Novi Sad,
Četvrtak, 19. novembar 2009, sa početkom u 19,00 časova

Dinko Gruhonjić: Dobro veče, dobro došli, ovo je četvrta u nizu tribina pod zajedničkim imeno “Čekajući statut ili Ima li Vojvodina vremena”, koju organizujemo u ovim traumatičnim vremenima iščekivanja da li republička vlast ima uopšte imalo sluha za položaj Vojvodine i da li će usvojiti jedan tako benigan akt kao što vojvođanski statut. Gospodine Boarov, kakvo je vaše mišljenje, zašto se priča o statutu toliko dugo prolongira?

Dimitrije Boarov: Želim prvo da naglasim da ja o statutu i zakkonu o nadležnostima Vojvodine i celoj ovoj aferi, mogu ovde da govorim samo kao autsajder. Ni u čemu nisam učestvovao, nemam neke specijalne informacije i ne znam kako se to sve iza zavese odvijalo. Možda nije potrebno da ovo govorim, ali želim to da istaknem…
Kako tumačim to što je ovo otezanje od 13 meseci naprasno prestalo. Mislim da one snage koje su procenjivale da je evropski put Srbije bio samo jedan predizborni slogan i da Srbija neće skoro još ni pokušati da ozbiljno zakuca na evropska vrata, da su te snage odlagale usvajanje, bilo kakvog, znači ne samo lošeg ili dobrog, bilo kakvog Statuta Vojvodine. Međutim, stvari su se počele menjati prosto u geopolitičkom smislu. Mislim da je ta elita, koja je šarena i iza tog reda došaptava našim državnim funkcionerima koju politiku da povedu, da se ta elita počela razočaravati u neke druge varijante i druge planove i scenarije, pre svega oslonjene na Moskvu. U međuvremenu se otvorila i Evropska unija, koja je bila u izvesnoj krizi proteklih godinu dana do ponovljenog, sada uspešnpg irskog referenduma. Oni koji zagovaraju varijantu da se Evropska unija što pre otvori i prema zapadnom Balkanu, unutar Evropske unije očigledno su sada u velikoj prevazi i u samom Briselu. Oni su ponudili nekoliko varijanti da Srbija ubrza taj svoj korak ka Evropskoj uniji. Sa druge strane, došlo je bukvalno i do podgurkivanja sa istoka da se to učini i da to nije suprotno interesima Rusije…
Naravno, moram sve ovo da simplifikujem. U tom kontekstu je neko shvatio da je na našem putu jedna od prvih stvari potreba da se nešto pokrene od evropske politike u ozbiljnom smislu reči, i to je po mom mišljenju otvorilo put i za usvajanje statuta, onog Statuta Vojvodine koji je usvojen pre 13 meseci ali se ispostavilo da se ne može ipak progutati sve ono što piše. Onda je došlo do te famozne pravno-tehničke korekcije, usklađivanje sa Zakonom o nadležnostima…
Pošto se ispostavilo da niko u samom vrhu Srbie ne smatra da doista treba da dođe do preraspodele društvene i materijalne moći, onda se ispostavilo da neke odredbe statuta nisu u skladu sa teorijom da treba doneti vojvođanski statut a da se ništa suštinski ne promeni. Zbog toga je došlo do korekcija. Na primer, sada u Koštunicinom, Tadićevom i Nikolićevom Ustavu piše da autonomne pokrajine mogu imati imovinu, a ona je podeljena na onu imovinu koju koriste pokrajinski organi i državnu imovinu. Pa je državna imovina ostavljena da se reguliše Zakonom o imovini Republike Srbije, a ovde u Statutu je rečeno, pa dobro, kad organi već koriste Banovinu, nek to bude imovina pokrajine Vojvodine. I tako redom, neću sada da ulazim u neke detalje. U tom smislu je taj statut, koji je naravno prožet nabrajanjem nadležnosti koje Vojvodina može da ima po Ustavu. U samom Ustavu Srbije stoji taj famozni član, koji deluje veoma moderno, da je državna vlast ograničena pravom građana na pokrajinske autonomije i lokalnu samoupravu. Ne kaže se, izvršna vlast je ograničena, ne kaže se sudska vlast je ograničena, ne kaže se zakonodavna vlast je ograničena, nego se kaže državna vlast. To znači da pokrajine mogu imati, mogu participirati u sva tri oblika vlasti, međutim, u nabrajanju nadležnosti pokrajina, tj. nadležnosti institucija pokrajinskih autonomija, tu je, suprotno tom načelu, sve suženo i ne možeš da participiraš zapravo u vlasti. Možeš od te vlasti da dobiješ neku nadležnost kao poverenu nadležnost. U tom smislu je jedno ustavno načelo derogirano. Da ne dužim dalje…
U tom kontekstu je napravljeno rešenje koje u pravnom i ekonomskom smislu ne donosi neke kardinalane ili bitne promene. Sve je sapeto s jedne strane Ustavom, s druge strane Zakonom o nadležnostima. Njime su te poverene nadležnosti prilično restriktivno utvrđene. One se mogu relativno lako povući. Najčvršće su one utrvđene zakonom, ali zakon se naravno može promeniti u republičkom parlamentu. Ipak, te nadležnosti koje su utvrđene i poverene zakonom, daju izvesnu sigurnost pokrajinskim nadležnostima. Međutim, centralna vlast i dalje ima veoma snažne kontrolne mehanizma, tako da se zapravo može govoriti o jednom fenomenu, o autonomiji bez prava odlučivanja. Ti si autonoman, a autonomno bi trebalo da po definiciji znači da ti se odredi onaj prostor u kome ti suvereno odlučuješ. Međutim, ti praktično suvereno ne odlučuješ ni o čemu.
Kako je dokazala Marijana Pajvančić, odlučuješ suvereno o simbolima, o zastavi i grbu Vojvodine. To možeš sasvim suvereno, ne moraš da tražiš saglasnost republičkog parlamenta ni republičke vlade, niti si ograničen zakonom. Samo podležeš kriterijumu ustavnosti. Ono što bi po Ustavu bilo zabranjeno, ne bi smeo da staviš na svoju zastavu. Ili, imaš isključivo neometano pravo iznošenja mišljenja. To što Čanak uporno u intervjuima govori da mi imamo autonomno pravo na mišljenje. Znači, ti možeš da daješ mišljenje ovoga puta, što znači da pre, po Miloševićevom Ustavu i Statutu, nisi imao ni na to pravo. Tačnije, ja mislim da smo i po onom imali pravo na mišljenje, ali je to pravo bilo prazno; od 120 inicijativa iz Vojvođanske skupštine ni jedna nikada nije stigla na dnevni red. Mislim da je možda jedna raspravljana u nekom kontekstu. 119 nije stiglo na dnevni red i mogao si ih baciti u Dunav, a ne poslati na adresu republičkog parlamenta.
Taj sistem poverene nadležnosti zadržao je jedan vrlo snažan mehanizam centralne kontrole svih odluka vojvođanskih autonomnih organa. Međutim, uprkos svemu tome, ja nisam sklon da potcenjujem čak ni ovo što pretpostavljam da će se dogoditi, mada još nisam siguran. U Srbiji ne možeš nikada biti siguran ni kad se usvoji zakon da si dobio ono što si dobio.
Simptomatičan je slučaj sada sa tim sredstvima od sedam posto od ove godine u Srbiji. Prvo je bila ideja da se Vojvodini ne da sedam posto. Onda je izvršna vlast, koju predvodi premijer Cvetković, koji je pregmatičan čovek, predložila da ne možemo kršiti zakon i da ćemo dati to Vojvodini, ali nominalno. Nećemo im realno dati. Znači, Vojvodina ima sedam posto, ali ih nije dobila. A pošto je centralna stranka vlasti i u Beogradu i ovde, onda se o tome ćuti. Ti sad teoretski imaš posed na Mesecu, ali ne možeš na Mesecu zasaditi ni pšenicu ni rotkvicu. Ali dobio si, imaš, a ne možeš da koristiš. U tom smislu se autonomija zapravo može simulirati. U takvoj raspodeli moći, gde je ista stranka na vlasti i u Novom Sadu i u Beogradu, ona se može simulirati. Ovde hoću ipak da naglasim, da ne potcenjujem značaj usvajanja ni tog novog Statuta, sa svim tim manama. Ne potcenjujem ni značaj tog Zakona o nadležnostima, ma koliko nisam zadovoljan njime, ni prinicipom ni konkretnim rešenjima.
Zašto? Zato što je zapravo ova galama, ova velika gužva oko tog pitanja, političke naravi i usvajanje vojvođanskog Statuta na izvestan način opredelilo i opredelivaće politiku Demokratske stranke, za jedan niz godina unapred, jer će joj desničarska opozicija to stalno nabijati na nos. Zato je očigledno bila i teška odluka Demokratske stranke da to ipak stavi na dnevni red i progura kroz skupštinu. A naročito je bila teška odluka SPS-a, jer i ona je stalno procenjivala koliko će izgubiti u samoj Srbiji time što će podržati bilo kakav statut.
U tom smislu, i time ću završiti, ako bude usvojen, makar ovakav kakav jeste, Statut predstavlja izvesnu političku prelomnicu. Srbija se praktički, bez obzira na 5. oktobar, stalno centralizovala. Imamo dugo razdoblje uporne centralizacije da bi Srbija postala onoliko centralizovana koliko je bila pod kraljem Milanom ili proširena Srbija pod regentom Aleksandrom. Taj proces, koji je u komunističko vreme bio praktično obrnut, doživljen je kod srpske konzervativne ideje kao napad na srpsko nacionalno biće i na vodeću poziciju Srbije u toj federaciji. Taj duboko ukorenjen model države, koji kaže da je jedino ona država koja je centralizovana – prihvatljiva, duboko je u srpskoj svesti. Samo takva država je moguća, jer, jelda, Kosovo se otcepilo. Pa, nije se Kosovo otcepilo u vreme SFRJ, nego se otcepilo kada je Srbija postala centralizovana! Tad se otcepilo. A ne onda kada je bilo gotovo federalna jedinica. Ali, neću u to da ulazim…
Prema tome, može doći da prelomnice i one stranke koje budu podržale Statut mislim da će postepeno evropeizirati svoju politiku, jer će jednostavno biti prinuđene na to. Kada kreneš jednim putem, a, obećavajući taj put, i pobedio si na izborima – tesno, ali nekako si pobedio – moraš njime i nastaviti. Nadam se da će one stranke koje podrže vojvođanski Statut, makar i ovakav kakv jeste, ipak ići, možda nedovoljno brzo, tim evropskim putem. Jer, zapravo drugog puta ni nema.

Dinko Gruhonjić: Mito, moram da vas nešto pitam kada ste već načeli tu temu i kada ste govorili o Demokratskoj stranci i tom teretu koji će sad ona imati i o nečemu što će odrediti njenu politiku. Postoje tekođe i teorije da je moguć i rascep u Demokratskoj stranci i da postoji, u stvari, jedan ogroman prazan politički prostor u samoj Vojvodini, za artikulaciju nezadovoljstva, koje se, po nekim analitičarima, sada već primeti i golim okom?

Dimitrije Boarov: Ne osećam se pravim čovekom za to pitanje. Apsolutno ne poznajem Demokratsku stranku iznutra. Mislim, nisam član niti jedne stranke, pa ni Demokratske. Ne znam da li su priče o tom rascepu tačne. Pretpostavljam da unutar stranke postoje vrlo različite političke opcije i da su te opcije instrumentalizovane u stalnoj borbi. U svakoj stranci se odvija tiha borba za primat. To je logično. Sem u Čankovoj! To je što se tiče dela pitanja oko Demokratske stranke. To jednostavno ne znam.
A što se tiče tog prostora, iskreno da vam kažem, ni to ne mogu tačno da procenim. Ne verujem da u današnjoj Vojvodini autonomaška opcija ima dovoljno pristalica. Nisam u to siguran. Dobro, ne bih prihvatio da mi se dokazuje nekim izbornim rezultatima, što radikali obično rade. Kao, na svakim izborima se glasa za Vojvodinu i Vojvodina uvek loše prođe. To je njihova teza. Misleći pri tom da Čankova stranka osvoji mali broj glasova i dobija veoma mali broj podrške. Ali mi imamo tu Demokratsku stranku, koja je vrlo često organizator koalicija i koja spada u velike stranke. Unutar nje, ne znam koliko ima ljudi kojima je na srcu Vojvodina, a koliko ima onih koji su sticajem okolnosti deo te stranke. A u samom narodu, kada jedna ideja tri decenije doživljava stalne političke poraze i nikako da se ostvari, onda narod digne rukeod nje. Tako da – možda ćete se iznenaditi – nisam pristalica teorije da je u Vojvodini autonomistički pokret politički snažan i da ima dovoljno široku bazu. Mislim da nema, ali mislim da ima šanse da je dobije ukoliko Srbija zakorači prema Evropskoj uniji. Pretpostavljam i nadam se, i imam određene argumente koje nema svrhe ovde da iznosim, da je Vojvodina onaj deo Srbije kojoj najviše treba ulazak u Evropu i koja će se u Evropskoj uniji, nadam se, najbolje snaći, zajedno sa Beogradom.

Dinko Gruhonjić: Hvala. Ranko, pre tribine smo pričali o tome da li je Novi Sad glavni administrativni centar ili glavni grad Vojvodine. Vi ste mi kao istoričar kazali da je i u Habzburškoj monarhiji u jednom momentu Novi Sad bio definisan kao glavni grad. U čemu je uopšte tu problem? To izgleda kao jedna obična politička igrarija. Ali je ovo ipak zanimljiv podatak da, uslovno rečeno, u matičnoj državi se ovom gradu u kojem se nalazimo, ne dozvoljava barem formalno takav status.

Ranko Končar: Dobro, to je jedan podatak i detalj koji unosi bar malo svetla na ova pitanja o tome da li je moguće da Novi Sad bude glavni grad Vojvodine i da bude glavni grad uopšte. Glavni grad države. Posle 1949. godine, nosioci srpskog nacionalnog pokreta napravili su Ustav Srpske Vojvodine i u njemu – žao mi je što nemam vremana da o tome duže pričam – precizirali niz stvar koje bi bile vrlo zanimljive za neko razmišljanje u sadašnjem istorijskom trenutku. i u tom kontekstu su precizirali da je Novi Sad glavni grad autonomne Vojvodovine i to nije smetalo nikome u Austrijskoj monarhiji. Austrijska monarhija u odnosu na taj Ustav najviše je zamerala Srbima u Vojvodini što su izašli iz nekog planiranog teritorijalnog okvira, na koji su hteli da smeste svoju autonomiju. Naročito su im to zamerali Mađari, koji su bili taj veliki politički rival Srbima u Habzburškoj monarhiji oko toga koji će pokret odneti prevagu u rešenjima nekih nacionalnih pitanja. Taj teritorijalni aspekt je bio problem, ali nije nikad bio problem glavni grad, niti je, moram da kažem bio sporan Ustav, koji je nudio niz zanimljivih ustavnih rešenja. Vrlo je jasna jedna rečenica: da će autonomnoj Vojvodini pripasti sve one kompetencije koje carska kruna ne planira za sebe. Carska kruna je i u finansijskom i u nizu drugih pitanja bila daleko tolerantnija nego što smo mi danas u našoj državi.
Dakle, u tuđoj državi, gde ste nacionalna manjina, gde tek rešavate svoj nacionalni i politički status, vi zbog takvih stavova da je Novi Sad glavni grad autonomne Vojvodine – niste bili separatista. Vi ste bili protagonista jednog mišljenja. Vi niste glavni grad Monarhije, glavni grad je Beč. Ali u rođenoj državi, gde Srbi predstavljaju skoro 70 posto stanovništva, vi ili da kažem mi svi doživljavamo to poniženje, da nam neko iz nekakvih svojih sitnih, malih nacionalističkih, moram reći često i neznalačkih pozicija, drži pridike šta je to nacionalni identitet, šta je separatista, šta je izdajnik itd.
Ova promena u statutu, koja je uneta sa ovih šest-sedam korekcija, pravno-tehničkih korektura, da je Vovjvodina integralni deo Srbije, moram reći da je najuvredljivija za ovih 70 posto srpskog stanovništva. Kako bi se osećao Srbin u Šumadiji ili Srbin u bilo kom drugom delu Srbije da mu vi Ustavom precizirate da je on integralni deo. Samo za njega precizirate! Dakle, to može čovek da razume kada je reč o Kosovu, gde je 90 posto albanskog stanovništva. Ali da za Vojvodinu i Srbe u Vojvodini, koji su u istorijskom smislu „spiritus movens“ izgradnje srpske države i nacionalnog identiteta, to je nedopustivo. Mi prihvatamo ustavnu klauzulu ili statutarnu klauzulu da smo ipak potencijalni separatisti, i to ti drži nekakav centar kao političku pridiku.
Inače, ne znam da li ste planirali još nešto da me pitate, ali reći ću nešto u vezi ovoga što je govorio kolega Boarov. Mislim da je glavni problem Vojvodine to što je ona politički prevarena. Sada se pokazuje, jasno, smisao ustavnih promena devedesetih godina i promena u poslednjem Ustavu, koji je tako teško, na jedvite jade, prošao. Vojvodina i njena autonomija tim ustavima podvedena je pod status decentralizacije Srbije. Srbija će podeliti zemlju na koliko god oblasti treba, pokazalo se kroz istoriju, ali je najbolećivija prema ideji decentralizacije. To je istorijska konstanta, nisam je ja izmislio. Ko iole poznaje sve ustave, koje je radila srpska politička elita, ne govorim o 19. veku, već o ustavima u okvirima jugoslovenske države, svi ti ustavi su delili zemlju na male oblasti (1921, pa 1931. septembarskim ustavom na banovine i veće oblasti). Ali ti entiteti, te oblasti, banovine, nikada nisu imali stvarnu vlast. To je uvek bila jedna politička farsa. To se sada isto, moram da kažem, dešava. Autonomija i ova statutarna rešenja i ove nadležnosti jedna su politička farsa, gde autonomija Vojvodine zavisi od milosti, a izvorno, ona je svoju automiju sama izborila.
Tu se sada nameće jednan zaključak, a to je da Vojvodina i u ovakvim uslovima može da izbori svoju autonomiju samo ako ima volje i snage i kadrova kojima je stalo do Vojvodine, a ne do političke pozicije. Taj trenutak, bar iz istorijske empirije, nastaje onda kada dolazi do cepanja političkih stranaka. Kada se, recimo, pocepaju demokrate u Vojvodini od svoje centrale. To se desilo 1931. ili 32. godine: pocepala se Demokratska stranka, pocepala se najtvrdokornija politička stranka – Radikalna stranka, tako da su istorijski najzaslužniji za afirmaciju koncepta autonomije Vojvodine u stvari vojvođanski radikali ili deo vojvođanskih radikala koji se otcepio. To danas deluje politički apsurdno, da radikali koji su sinonim za centralizam i za nacionalizam, budu nosioci i promotori autonomije. Pocepale su se i druge stranke, tako da je tada artikulisan pojam Vojvodine koga do tada u oficijelnom političkom životu nema. Tada kada je došlo do cepanja, legalizovan je pojam Vojvodine kao istorijski pojam. Dakle, ne više „ova oblast“, nego se u političkom životu govori o Vojvodini i mogućnostima njene autonomije.
Demokratska stranka, zajedno sa radikalima, pravi tu veliki korak prihvatajući autonomiju Vojvodine sa jednom napomenom koja je, moram priznati, veoma umesna. Lider Demokratske stranke kaže: biće autonomija, ali Novi Sad ne može biti Beograd, i Split takođe ne može biti Zagreb (pošto je tada artikulisana i ideja autonomije Dalmacije). Dakle, te grupacije političara imale su više senzibiliteta za jedan politički realitet iako su se najsnažnije borile protiv autonomizma. Prihvatali su istorijsku činjenicu da ta Vojvodina nije izmišljena od strane autonomaša.
Pravio sam jednu analizu, više za sebe zbog ove situacije. Između dva svetska rata najveći protivnici autonomije, najgrlatiji patrioti, od Ljotića, pa do, u Vojvodini, Laze Popovića i niza drugih književnika. – 1941. godine su završili u kolaboraciji! A oni koji se nisu busali u patriotske grudi, svi su se našli na drugoj strani. Vasa Stajić je najviše napadan kao separatista, iako je bio najčestitije stvorenje. On se našao na antifašističkoj strani. Ne treba verovati ovim gromopucateljnim patriotama, jer bi na prvoj krivini završili u nekoj kolaboraciji.

Dinko Gruhonjić: Pa, kao što su uostalom i završili. Ako već vučemo te istorijske paralele, mislim da će mnogi u Vojvodini biti iznenađeni ko će ovde sve da se trudi da artikuliše ideju autonomije. Pričali smo nešto pre ovoga o dođošima i o autohtonim Vojvođanima…
Mirko, vi ste jednom priliko izjavili da će biti velika i kobna greška politike Beograda ukoliko ne izađe u susret ili ne ispoštuje stečeno pravo Vojvodine na autonomiju. Šta ste pod tim mislili? Zašto bi to moglo biti kobno?

Mirko Đorđević: Ostajem baš kod te reči – kobno. Iako je ona na prvi pogled prejaka. Pa ću u tom smislu reći nekoliko reči. Malopre ste rekli: u ovom kratkom scenariju, da je priča krenula nakon 13 meseci. To kako je krenulo i to što je krenulo, predlog Statuta i Zakona, ja bih takođe vezao za evropski kontekst. Nema potreba da sada ponavljam ono što je kolega Boarov govorio, da nije ova ideja u Evropi pomaknuta negde na nekoj tabli, možda ni ovo posle 13 meseci ne bi krenulo baš tako brzo i još bi stajalo u nekoj fijoci.
Autonomija koja i sada postoji i koja se predlogom nudi još uvek je jedna vrsta darovane autonomije. Neko je daje, neki vladar, nekim reskriptom centrala moći daruje nekome nešto. A kada neko nekome nešto daruje, darodavac određuje meru – daje i povlači. Tu je problem! Jedina šansa prave vojvođanske ideje je da se drži stečenih prava. To nije samo istorijska kategorija. Ona je i u opšteljudskim odnosima. Ali ta se stečena prava veoma čudno mere. Merenja se presecaju, izbacuju se iz koloseka… Sada deluje paradoksalno – da sada ne gnjavim sa istorijom – ali najdalje su u tome otišli komunisti 1974. godine. Stvorili su jedan oblik autonomije koji je imao svoju strukturu. Šta je s njim bilo, to nije teško objasniti, ali je on stvorio jedan oblik i stanje koji govori o stečenim pravima. U ovim igrama, oko ovog sada Statuta i Zakona, sve teže prepoznajem, možda grešim, da li su tvorci ovih dokumenata svesni tih stečenih prava i da li ih imaju uvek na stolu. A šta se u međuvremenu događa, što zbunjuje sve, čak i nas koji mislimo da znamo više o tim stečenim pravima. Izmisli se neka pločica ili etiketa na kojoj piše “separatizam”. Šta je to separatizam? Mislim da na ovo pitanje ne treba da vam odgovorim. Ali, kada god se krene u neki ozbiljan razgovor, ubaci se ta pločica, pri čemu i onaj koji to izgovara zna da je to falš-pločica i da nema nikakvoga separatizma, nego se u stvari radi o nečemu drugom.
Korak po korak, vojvođanska autonomija je spas za Srbiju i zaista bi bilo kobno – ja ostajem pri ovim jakim rečima – kada ne bi bilo nekih argumenata za to. Na kraju krajeva, ne treba biti istoričar visokog akademskog ranga kao kolega Končar. Dovoljno je biti istoričar amater i znati nešto, pa uočiti činjenicu da je Vojvodina vekovima bila nešto drugo i da je imala to što je imala. Ovde za sada vidim samo jednu igru, pa se u tu igru povremeno ubaci “bombica” separatizma i krenu prazni razgovori, vidim igru i nekih političkih struktura u Vojvodini koji pristaju na to “darujte nam nešto”. Darovaćemo vam, ali nećemo vam ipak sve dati, pa ćemo još jednom uzeti olovku i početi da crtamo i precrtavamo.
Najveći problem je što ideja postoji, oblici autonomije postoje, stečena prava postoje, ali kontekst više nije isti. Danas je vojvođanska autonomija kao ideja i kao praksa suočena sa onim delom Srbije, a nije više suočena sa strukturama jedne monarhije kakva je bila Austrougarska monarhija. Elementarna znanja istorije pokazuju da je onda to lakše išlo. Sad ide teže. Teško je odgovoriti zašto sada ovo ide teže. Pogledajte vojvođansku ideju 1918. godine. Samo od oktobra do decembra. I na kraju krajeva, da nije bilo te antifašističke borbe na širem evropskom prostoru, pa i u Vojvodini, teško da bi se snage na šahovskoj tabli mogle ovako razvrstati.
Međutim, ako ste me razumeli, ja nisam neki strog kritičar i ovog oblika predloženog Statuta. Vidim ga kao jedan korak. Ali taj korak neće biti odlučujući ako za njim ne bude usledio i drugi. Evropski kontekst, sa kojim sam započeo ova svoja mudrovanja, sada je vrlo povoljan za vojvođansku ideju. To mnogi ne primećuju, pa čak i neke strukture u Vojvodini nisu ga dovoljno svesne.
Zašto je povoljan? Odrednice onog medijevalnog suvereniteta, koje promovišu nacionalističke elite u Beogradu, odavno su već mrtve u Evropi. Evropa se uopšte ne gradi na principu tog medijevalnog suvereniteta već na principu regija, na jednom strogom načelu pravnog ustrojstva. I tu postoje velike šanse za sve regije, pa i za jednu ovakvu autonomiju. Međutim, da bi autonomija kao ideja nešto značila, njeni sadržaji moraju biti izmereni sa realitetom ambijenta u kojem treba da se realizuje. Ako jedna regija kakva je Vojvodina, nema kompetenciju zakonodavne, izvršne i sudske vlasti, a ona ih je u nekom obliku imala kao stečena prava, onda će se, i toga se ja bojim, još dugo nastaviti ova “ping-pong” igra između vojvođanskih političkih struktura i Beograda.
I samo još nekoliko reči o ovoj zanimljivoj temi koja se odvojila. Trenutno celu stvar nosi Demokratska stranka. Ali ja se pitam, i tu nema još uvek nekog jasnog odgovora, da li je ta struktura Demokratske stranke kakva postoji u Vojvodini jedinstvena, kompaktna ili je i ona isto heterogena. U kakvom je odnosu sa strukturama moći te iste Demokratske stranke koja svakodnevno u Beogradu pravi kompromise da bi opstala, i spremna je na koncepte koji začuđuju. Svakodnevno oni izmišljaju tri stuba spoljne politike, pa četiri, pa pet… ne znam više do koliko su tih stubova dogurali…
No, nadamo se da će stvari krenuti u evropskom smeru i prema evropskom orijentiru. Bez evropskog orijentira nema ni Srbije ni Vojvodine. I to je to. Bez tog evropskog pravca – i to više nije fraza – nema napred. A ovo je taj evropski deo Vojvodine koji ima istorijski i kulturni legitimitet evropskog dela. I sve ono što je Srbija imala u 17. i 18. veku, u doba prosvećenosti, imala je ovde u Vojvodini. Sve do vojvođanske patrijaršije. Vojvodina je imala patrijarha do 1918. godine, koji je bio na šestom mestu u diptihu patrijaraha, dok je beogradska mitropolija bila na nekom 17 mestu. No, to su sve formalnosti. Ali što je rekao kolega Dimitrije, ide se ponekad do tih formalnosti koji ćemo grb i koju ćemo zastavu, a pravi sadržaj će tek doći na red.

Dinko Gruhonjić: A šta bez Evrope i bez evropskog puta?

Mirko Đorđević: Ništa! Ništa nećemo tu uraditi. Ali ja čak vidim tu jedno rešenje koje bi moglo biti vrlo dobro. Ako ova vojvođanska ideja u punom smislu uspe, to će biti dobro za Srbiju. To će povući Srbiju. Jer nama je, molim vas lepo, napopako krenulo pre dvadesetak godina kada umesto da ovo vuče ono, ono je počelo da vuče ovo. Sve ostalo znate.

Dinko Gruhonjić: Hvala, Mirko. Evo, mi smo se ispričali malo više od dužine jednog školskog časa. Da ne bude samo ex-katedra, ja vas pozivam da postavite pitanja koja se tiču teme ove tribine, ali naravno, ne samo toga. Možete da pitate šta god hoćete, ali da se mi slažemo sa tim pitanjem.

Mirko Đorđević: Dodaću nešto. Sadržaj je bitan. Gde ćete centralizovaniju državu od francuske države. Ali je ona demokratski ustrojena tako da se ovakva pitanja ni ne otvaraju. Možda se i otvaraju, ali nikada ovako dramatično.

Dinko Gruhonjić: Bila je interesantna izjava francuskog ambasadora koji je bio tu u Novom Sadu sa Pajtićem. Mi smo ga, znajući da je Francuska centralizovana država ili fiktivno decentralizovana, pitali šta on misli o vojvođanskom statutu. On je rekao da mu to nagornjavanje nije baš najjasnije, da je on video taj dokument i da bi to i sa francuskog aspekta bila potpuno prihvatljiva autonomija. Drugim rečima, tu nema bog zna šta.
Evo, Jožef Kasa je danas izjavio nešto što je isto veoma zanimljivo. Ne znam da li ste imali prilike to da čitate, ali on je rekao da Beograd zapravo gura Vojvodinu, on se tako izrazio – u secesiju. U separatizam. I to je možda vrhunac ove nacionalističke, ludačke, pljačkaške politike koja proizvodi sukobe već 20 godina da bi se održala na vlasti. Da li je moguć takav apsurd?

Mirko Đorđević: Koga sve do sada nismo isterali iz države?

Dimitrije Boarov: Pazite, to je jedan stereotip. Vi znate da su ideolozi, recimo, nacional-socijalističke partije u Nemačkoj pred Drugi svetski rat, raširili teoriju i jednu od hiljadu definicija politike, da treba izmisliti ko je neprijatelj. Na tome se pravi politika. Protiv koga smo mi, a ne za šta smo mi. To je snažniji poriv i snažniji motiv svake političke organizacije od onog “za šta smo”. Protiv koga smo. To je taj, kako ga sociolozi nazivaju, belicistički koncept politike. Malo je poznato da se u politici koriste ti ratni termini. Zašto se Hitlerova knjiga zove „Moja borba“. Zato što je borba protiv neprijatelja. Tako da su, stranke srpske desnice bliske tom konceptu i one zapravo ne mogu da funkcionišu bez neprijatelja. Prvo su neprijatelji bili Slovenci, pa Hrvati, pa Muslimani, pa Albanci, pa Crnogorci, a sad po tom klišeu sada su na redu i Vojvođani da budu neprijatelji, da bi se ta energija mržnje, kako sam ja danas napisao u „Danasu“, revitalizovala. Oni na tome funkcionišu. Na tome funkcioniše, u ostalom, i svaki nacionalizam. To je osnova razlikovanja. Ali da bi se povukla razlika, mora se stvoriti i teorija ugroženosti nacije. Svi nacionalizmi, od francuskog pa nadalje izrasli su na tome da je nacija ugrožena. Da neko radi o glavi naciji. Zbog toga je separatizam izmišljen kao zgodna domina koja se nastavlja na Kosovo. Srpski nacionalizam nikada sebi ne postavlja pitanje zašto smo se posvađali sa Slovencima, zašto smo se posvađali sa Hrvatima, zašto sa Muslimanima – zašto? Odgovor bi uvek bio jedan: oni rade protiv srpske nacije. Srpska nacija je ugrožena tim drugim nacionalizmima. To je logično ishodište svake nacionalističke ideologije.
Evo, ovaj „mali“ Vučić, koji je tobože prešao u naprednjake, rekao je jednu tipičnu belicističku frazu. On kaže: to je antisrpski statut. On vraća u igru tu staru retoriku, jer mu treba da stvori neprijatelje na tom pitanju. A druga stvar je apsolutna glupost. On kaže: usvaja se Statut Vojvodine iako to od nas nisu tražili. Nije naređeno. To znači da bi on sutra prihvatio to da je naređeno. Ali kaže, pošto nije naređeno, zašto mi to onda radimo? Kada bi, kao rukavicu, izvrnuo suštinu njegove izjave, videlo bi se da zapravo on već, podsvesno ili nesvesno, izgrađuje stav prema zapadu i svoju novu poziciju. Šalje signale: mi smo nacionalisti, ali ćemo slušati. To je, otprilike, zadnja konsekvenca njegove izjave: zašto to Srbija radi kad nije naređeno. Krajnja konsekvenca je: mi ćemo to uraditi ako vi to od nas budete tražili. Računa se da bi na taj način oni bili legalizovani kao oni koji treba da preuzmu Srbiju. To je njegova logika.

Mirko Đorđević: U ovim raspravama svi pominju Srbiju, Vojvodinu, Evropu, a niko se ne osvrće na rusku ulogu u vezi sa autonomijom Vojvodine. Možda će vam se ovo sada učiniti kao neko retorsko pitanje, ali nije. Rusija ima desetak autonomija, a neke čak imaju i Ustav, glavne gradove, akademije nauka. I to kakve akademije nauka! Ali kakvu igru Rusija igra trenutno? Odgovorite sada vi meni na ovo pitanje. Itekako se u Moskvi o tome razmišlja!

Ranko Končar: Proučavao sam, u čitavom periodu 20. veka, sve autonomističke pokrete i nigde nisam našao, ni kod jednog autonomističkog pokreta, separatističku ideju. To mi daje nekakvo pravo da kažem da je pomisao na to apsurdna. Vojvodina je imala 33 posto Srba između dva svetska rata. Etničku prevagu imaju neslovenski narodi Nemci i Mađari. Neki su objašnjavali da je to razlog zašto se Srbi u Vojvodini drže slepo Beograda i centralizma. Međutim, kada je došlo do ove stranačke polarizacije, onda su Srbi iz Vojvodine rekli: vi nas dovodite u situaciju da mi moramo da tražimo drugačiji položaj za nas. U okviru jugoslovenske države može se govoriti o jednom sporu sa Beogradom. U jednom trenutku, vođa autonomističkog pokreta, najvećeg autonomističkog pokreta između dva svetska rata, na poziv da dođe u Vojvodinu i da preuzme važnu političku funkciju, jer je 1944. godine postala važna autonomna jedinica, on je odgovorio: ja se sada zalažem za republiku! Posle svih iskustava koje je Vojvodine imala, ona je želela da bude republika, ali unutar Jugoslavije. To je jedina takva ideja. Ali, inače, nikakvih separatističkih ideja nema i nije bilo.
Međutim, ova Kasina izjava ima jedan smisao koji provocira tzv. partiote i nacionaliste. To je otprilike misao istog značenja kao kad neko kaže da ste separatista. Pa se sada mi šokiramo! Sada je ona izazovna, i protagonisti takvih procena debelo raspravljaju o tome da li je to stvarno moguće. Jer, nemoguće je da se 70 posto Srba koji žive u Vojvodini i čine apsloutnu većinu, i to onih Srba koji imaju dosta izražen nacionalni naboj, imaju separatističke misli. Ima sada dosta sveta koji je posle ovih ratova došao i onog koji je kolonizovan 1945. godine. On nosi taj nacionalni naboj. Starosedeoci Srbi u Vojvodini, ko malo analizira njihov mentalitet, sad ću reći nešto što je više ovako za običan razgovor – imaju jedno aristokratsko svojstvo. Dakle, ne vole primitivizam, ne vole te igre i te političke prevare, itd. Dakle, njihovo srpstvo je gospodsko, ali je politički i intelektualno snažnije nego ono koje ima taj balkanski, epski karakter i prizvuk.
To su zaključci iz jedne analize tih tekstova. Samo je jedan političar, pripadnik levice, poznati Dragoljub Jovanović, u jednom svom tekstu rekao: ideal svekolikog srpstva je Srbin Vojvođanin. Radan, marljiv, pošten. To su njegove reči, i ko zna Dragoljuba Jovanovića, uglednog profesora, levičara, predsednika Zemljoradničke stranke, koji je ceo život proveo u ratu sa monarhijom i Karađorđevićima, ta njegova teza ima takav smisao. To srpstvo, ko zna predistoriju i istoriju, ne može da bude separatističko. Ali može da brani svoje dostojanstvo na teritoriji na kojoj živi, jer razume i politiku i Ustav bolje, kroz svoje istorijsko nasleđe i baštini jednu pravnu nauku koja je potekla iz jedne izuzetne pravne države kakva je bila Habzburška monarhija. Srpstvo u Vojvodini je podvrgnuto idejama prosvećenosti pre nego drugi krajevi. Ono je onaj svet koga je zapljusnula prosvećenost i taj svet i u nacionalnim i u državnim i u političkim pitanjima misli suptilnije, a po pravilu to je uvek demokratsko.

Mirko Đorđević: Pa, pogledajte samo! Ideja svetosavlja je rođena u Vojvodini. Ima izrazite vojvođanske karakteristike, a ovo svetosavlje koje se obnavlja sada u desnici beogradske političke scene jedna je vrsta relikta medijevalnog refleksa. A pojam svetosavlja se rodio tu, u Vojvodini. Himna “Uskliknimo s ljubavlju” nastala je tu. Ali to je već stvar kulturnog obrasca. A taj kulturni obrazac nije samo neka akademska tema. To je ozbiljna stvar.

Podelite ovu stranicu!