TRIBINA: Čekajući Statut ili Ima li Vojvodina vremena? (Sremska Mitrovica)

Vojvodina je jedina federalna jedinica od svih federalnih jednica bivše Jugoslavije u kojoj nije bilo separatizma. Nikada nije bilo javno deklarisanih separatističkih namera. I sada, kada vi stalno optužujete autonomaše da su separatisti, to meni deluje kao neko samoispunjavajuće proročanstvo. Kao da očekujete da se neko javi i da sada kaže – ne, budućnost Vojvodine je izvan Srbije, kao što je to bilo u slučaju Kosova. Takav ignorantski stav može samo da radikalizuje autonomaše

TRIBINA
Čekajući Statut ili Ima li Vojvodina vremena?

Učestvovali:
Mirko Đorđević, publicista
Aleksandar Marton, predsednik Skupštine grada Zrenjanina
Milenko Perović, filozof
Pavel Domonji, politolog

Pozorište „Dobrica Milutinović, Sremska Mitrovica,
Četvrtak, 15. oktobar 2009, sa početkom u 19,00 časova

Dinko Gruhonjić: Dobro veče, dobro došli na tribinu pod nazivom „Čekajući statut“, na kojoj ćemo govoriti o trenutnom političkom, društevnom i ekonomskom položaju Vojvodine u svetlu lakrdije koja se zove – potvrđivanje novog vojvođanskog statuta u Skupštini Srbije! Na početku, reč dajem Pavelu Domonjiju, koji, čini se, ima rešenje za vojvođansko pitanje!

Pavel Domonji: Mislim da su organizatori propustili da pozovu Čaka Norisa. On bi rešio problem sa statutom vrlo brzo. Pošto je vičan rešavanju problema, možda da ga pozovemo da malo ubrza stvari. Nedavno sam čuo da je Sanader podneo ostavku zato što ga je nazvao Čak Noris i rekao mu da bi bilo dobro da se povuče!
Ovih godinu dana koje su se juče navršile stvarno predstavljaju ponižavanje Vojvodine. Ali, moram samo da podsetim na jednu stvar! Kada je donet, Ustavni zakon je predvideo, to je valjda član 10, da Skupština AP Vojvodine nakon svog konstituisanja, treba da podnese predlog statuta Vojvodine na potvrdu republičkom parlamentu. Ali, ono čega u tom Ustavnom zakonu nema, to je rok u kome bi Skupština Srbije trebalo da potvrdi taj predlog statuta. Dakle, ona to može da razvlači k’o svinja masnu krpu ili ko pitu unedogled, dok nečiji politički interesi ne budu dovoljno snažni da se taj statut potvrdi u skupštini. Postoji jedna Krležina fraza koja glasi ovako: nered u mislima čoveka je posledica nereda u čoveku, a nered u čoveku je posledica nereda u društvu. Mi živimo u haotičnom društvu i kada pogledate samo šta je politička elita deklarisala kao ključne ili strateške interese Srbije, onda vas ni ne čudi takvo ponašanje. Naši strateški interesi su i Evropska Unija i Moskva, i Vašington i nesvrstani. Ako hoćete u Evropsku Uniju, šta tu onda traže nesvstani? Sa druge strane, ako kažete “I Evropska Unija i Kosovo”, onda vi šaljete poruku da su za vas ključna pitanja – pitanja teritorije i pitanje nacije, a ne pitanje decentralizacije, regionalizacije ili autonomije. Sa druge strane, tačnije, sa treće stane, ako hoćete Evropu i evropske vrednosti, onda ne morate biti u Evropskoj Uniji, jer te dve stvari nisu identične. Evropa ne može da se svede na Evropsku Uniju. Ali kada neko kaže da želi “Evropsku Uniju i Kosovo, i Brisel, i Moskvu, i Vašington, i nesvrstane”, onda taj neko doista ima problem. Ali, taj problem onda treba rešiti na psihijatrijskom kauču, jer vi onda očito imate problema sa samopercepcijom.
Srbija se ponaša kao neka devetnaestovekovna kolonijalna sila, kao da je neki globalni igrač koji utiče na neke globalne prilike, a u stvari to nije tako. Srbija naprosto samo trpi uticaj globalnih prilika, a nije neki subjekt koji na te prilike utiče. Tako da je to jedan od većih problema.
Ali, nije tu problem samo deklarisanih političkih ciljeva. Jeste da se srbijanska politička elita ponaša beskrupulozno, osiono i bahato. Ona takvim ponašanjem stvara probleme i autonomašima. Prvi problem je u tome što autonomaši nisu uspeli da nađu adekvatan odgovor na takvo ponašanje političke klase u Srbiji. U javnosti je spominjano nekoliko opcija. Bilo je reči o tužbi Ustavnom sudu, pa se onda govorilo o referendumu, pa je onda bio predlog da poslanici podnesu ostavke, ali ništa od toga nije učinjeno. Drugi problem je problem legitimiteta. Statut će pre ili kasnije biti usvojen. Samo je pitanje hoće li tekst tog statuta biti identičan tekstu statuta koji je poslat u republičku skupštinu. I biće veoma zanimljivo kada se o tom predlogu statuta bude glasalo u Skupštini. Da li će taj novi predlog statuta i taj inovirani statut dobiti istu onu podršku koju je imao i 14. oktobra 2008. godine?
Postavljeno je pitanje legitimiteta. Za političko zdravlje ovog društva bilo bi veoma dobro kada bi oni koji su govorili da ne pristaju ni na kakve izmene statuta sem na stilističke izmene i izmene u pogledu interpunkcije, pokazali da drže do političkog integriteta i morala. Ali, nisam ni malo naivan, znate! Ne treba politički integritet i moral tražiti samo od poslanika u vojvodjanskoj skupštini, nego pre svega od onih političkih faktora koji imaju daleko veću moć i čije odluke utiču na sudbinu ovoga društva. No, oni su ionako do sada pokazali da su neodgovorni, da ne drže ni do kakvih principa i pravila politički uređenog društva, tako da sa tim statutom mogu da odugovlače ne znam ni ja dokle…

Dinko Gruhonjić: A kakva je posledica tog odugovlačenja?

Pavel Domonji: Jedna od posledica jeste ta da je protiv statuta formiran jedan nacionalistički kartel, u kojem učestvuju i akademija i politika i intelektualci i crkva, i to je jedan jak politički front koji je uplašio Tadića. Tadić je posle reterirao, uplašio se te nacionalističke grmljavine, počeo da besedi o nekakvoj regionalizaciji Srbije. Krenulo se sa tom statističkom regionalizacijom, u kojoj postoje krajnje bizarni nazivi nekakvih regiona po stranama sveta i da te bog sačuva…
Ta politička klasa Srbije, preko svojih ideoloških glasnogovrnika stalno demonizuje autonomaše kao nekakve separatiste. Vojvodina je jedina federalna jedinica od svih federalnih jednica bivše Jugoslavije u kojoj nije bilo separatizma. Nikada nije bilo javno deklarisanih separatističkih namera. I sada, kada vi stalno optužujete autonomaše da su separatisti, to meni deluje kao neko samoispunjavajuće proročanstvo. Kao da očekujete da se neko javi i da sada kaže – ne, budućnost Vojvodine je izvan Srbije, kao što je to bilo u slučaju Kosova. Takav ignorantski stav može samo da radikalizuje autonomaše. I sami znate da autonomaši nisu homogena skupina i da tu ima najmanje tri struje. Ona najjača autonomaška struja su indipedentisti, koji smatraju da Vojvodina treba da bude nezavisna država. Druga struja su oni koji se zalažu za novi dogovor između Vojvodine i Srbije i treći su oni koji pristaju na postojeća rešenja. Ignorisanje može samo da radikalizuje stvari u Vojvodini. Možda ne bilo loše kada bi vojvođanska politička elita odlučila da uđe u koštac sa srbijanskom političkom klasom. Naprosto, da stvari ogoli do krajnje mere da svakome bude jasno o čemu se tu radi!

Dinko Gruhonjić: Profesore Peroviću, mi smo sad zajedno došli u Sremsku Mitrovicu i ovih 60 kilometara vozili smo jedno 70 minuta zato što smo išli preko Iriškog venca, pa smo išli kroz Irig, pa je tu gomila kamiona, loših puteva… Tunel kroz Frušku goru će biti probijen, kažu, kada Velja Ilić ponovo postane kapitalni ministar. Šalu na stranu, pričali smo i o vozovima. 1926 godine, na relaciji Subotica – Beograd voz je išao brže nego što ide danas. Dakle, Vojvodina je potpuno devastirana. I ako je za vreme ratova to izgledalo kao raubovanje njene infrastructure i bogatstva za potrebe ratovanja, sada to već deluje kao njeno namerno ponižavanje. Šta vi mislite o tome?

Milenko Perović: Jednim delom jeste namerno ponižavanje, koje prističe iz bahatosti i oholosti, koja je svakako rezultat dubokih frustracija koje je nacionalistička elita u Beogradu u međuvremenu pokupila u krvavoj disoluciji Jugoslavije. Tu nema nikakvog spora. I sada se, prosto rečeno, mora na nekome iskaliti. Medjutim, to je samo jedna dimenzija odnosa srbijanske političke elite prema Vojvodini. Celovitije gledano, taj odnos je mnogo komplikovaniji i mnogo iracionalniji, po mom sudu. Sa jedne strane, ta elita se ponaša prema Vojvodini kao prema privremeno zaposednutoj teritoriji. Kada vi znate da ste neku teritoriju privremeno zaposeli, onda vam je interes da što efikasnije i brže možete, raščerečite njene resurse, jer znate da ćete se pre ili kasnije morati povući sa te teritorije.
Sa druge strane, imamo jedan rezon koji je potpuno suprotan ovome – ponašanje prema Vojvodini kao prema trajno zauzetoj teritoriji. Tu teritoriju se onda pokušava svim sredstvima, i političkim i ekonomskim i kulturnim i verskim, dovesti u situaciju da joj se toliko saviju rogovi i da se svi oni elementi egzistencije ljudi u Vojvodini, koji čine Vojvodinu u istorijskom i u duhovnom smislu, do te mere devastiraju da se kompromituju, da se upropaste i da se na taj način Vojvodina kao osvojena teritorija iznivelira i, kao jedna unesrećena teritorija, priključi sveopštoj nesreći ostalih delova Srbije, kojima se na nesretan način upravlja. I to je jedna permanentna paradoksija koja se može videti u ponašanju političkih elita u Srbiji.
Ako pogledamo stvari od 2000. godine do danas, vezano za sadašnje ponašanje srbijanske političke elite prema problemu statuta Vojvodine, onda bez teškoća možemo da izvedemo jedan zaključak. Ja sam o tome govorio i 2000. godine i govorio sam svih ovih godina. Beogradska politička elita apsolutno nema nikakvu nameru da Vojvodini vrati bilo koju ingerenciju koju je Vojvodina imala u onom zlatnom periodu prave autonomije, koji je trajao ukupno 15 godina. Faktički, od 1974. godine do 1989. godine.
Malo stariji među nama itekeko pamte da je Vojvodina u svakom pogledu procvetala za tih 15 godina. U ekonomskom, u kulturnom, u političkom, u urbanom smislu. Uzmite samo koliko je mostova napravljeno! Vojvodina je bila, zbog svojih moćnih, velikih reka, svojevrsno ostrvo u sred Panonije, jer je istinski poduhvat bilo preći iz Vojvodine u Hrvatsku, preći iz Bačke u Banat, iz Bačke u Srem, itd. Prisetimo se samo koliko je mostova u tom periodu napravljeno i koliko je svaki od tih mostova koštao! Da ne govorim o drugim reperima.
Nisam ekonomista i ne mogu vam izlagati ekonomske analize i podatke, ali mogu živim primerima pokazati kakav je prosperitet dobila Vojvodina u tih 15 godina. To ne znači da na jugoslovenskom nivou ona nije bila tada eksploatisana mehanizmom čuvenih kursnih razlika. Ali i tako eksploatisana, Vojvodina je imala prosperitet. Dakle, po mom sudu, bilo je to najprosperitetnije doba u istoriji postojanja Vojvodine.
Nastupila je 2000. godina, kad se očekivalo da je u Srbiji tobože pobedio antinacionalistički politički korpus. Očeklivalo se da jedno od fundamentalnih pitanja, koje nužno mora biti postavljeno, bude pitanje Vojvodine. Naravno, ne u smislu izvršavanja restitucije na odnose iz 1988. i 1989. godine. U međuvremenu je ukinut jednopartijski sistem i desile su se silne transformacije u društvu. Zato, puka restitucija na pređašnje stanje nije bila moguća. Ali, ništa nije sprečavalo da se tri osnovne vlasti koje su činile, zapravo, autonomiju Vojvodine njoj i vrate. To se nije desilo takozvanim Omnibusom 1.
Razgovarao sam jednom sa jednim od učesnika sa vojvođanske strane u tim tvrdim i teškim pregovorima sa predstavnicima Đinđićeve vlade i političke elite, o tome kako su izgledali ti pregovori oko Omnibusa 1. Čovek sa kojim sam razgovarao učestvovao je u pregovorima u sektoru koji je trebalo da uredi pitanje odnosa u nauci. Budžetsko izdvajanje za nauku predstavlja gotovo simbolični deo budžeta. Međutim, taj simbolični deo, kada se eksplicira u novcu, ispadne poprilična gomila novca, kojim se finansira celi niz naučnih institucija u državi Srbiji i finansira naučni rad na univerzitetima. I on mi je rekao da je tadašnji ministar u Đinđićevoj vladi, Domazet, rekao: o svemu možemo da se dogovaramo, sve ingerencije u nauci možemo da prepustimo Vojvodini, osim love. Naravno, od tih ingerencija nije bilo ništa.
Omnibus je, to se i tada moglo vrlo jasno videti, bio samo jedna kozmetička intervencija, kojom se proizvela mala pokrajinska nomenklatura, bolje rečeno, proširila se ona nomenklatura u pokrajinskom političkom establišmentu koja je postojala i u Miloševićevo vreme. Doduše, dobila je nešto malo para da reparira svoje nomenklaturne potrebe i, naravno, kada se iz Vojvodine zagalamilo na takvo ponašanje, onda je stiglo obećanje da je to ipak samo Omnibus 1, da sledi Omnibus 2.
Svi vrlo dobro znamo da Omnibusa 2 nije bilo, niti će ga ikada biti. Zašto? Zato što možete nešto što je besmisleno da imenujete sa jedan, dva, pet, deset, to će i dalje bivati besmisleno. Jer se ni jedan suštinski element autonomije Vojvodine ne realizuje tim silnim Omnibusima. Priča se ponavlja sa statutom. Da ne zvuči otužno, to meni liči na onu igru koja se zove pipirevka. Dakle, jedna hohštaplerska, politikantska igrarija, koja u svojoj suštini ima samo jednu stvar: da se izvrda bilo kakav ozbiljni pokušaj da se Vojvodini vrate autonomističke ingerencije. Možda će se u toj velikoj pipirevci, jednog lepog dana i desiti da kroz parlament u Beogradu prodje nekakav statut Vojvodine. Ali će on, budite uvereni, biti potpuno ispražnjen od svakoga smisla. Iz njega će se ukloniti sve ono što predstavlja bilo kakav ozbiljni element autonomije. Da ne budem previše maliciozan, sklopiće se takav tekst statuta u kojemu će mnogi članovi protivrečiti drugim članovima i onda ćemo imati situaciju svesno smišljene pravne konfuzije, da se i ta froncla od statuta koja bude usvojena, ne može faktički primeniti zbog toga što su potrebne silne pravne egzegeze. Potrebna će biti silna pravna tumačenja, pa će posla imati Vrhovni i ne znam sve koji sudovi. Najsmešnije u čitavoj stvari je to što će Ustavni sud koji će rešavati te silne sporove biti usred Vojvodine! Da cinizam bude veći. Zapravo, da poniženje bude veće.

Pavel Domonji: Ali, ima tu još jedan problem. Kada se bude donosio bilo koji zakon u Skupštini, doći ćemo u situaciju da stalno menjamo statut jer ćemo morati da ga usklađujemo sa svim novim zakonima.

Milenko Perović: Naravno. To se sve uklapa u konotaciju pipirevke. Zašto je to moguće? Zašto je moguća ta perfidna, ogoljeno perfidna manipulacija sa Vojvodinom? Po mom sudu, moguća je zbog toga – neka se ne uvrede prisutni – što se u Vojvodini za sve ove godine nije iskristalisala respektabilna autonomistička politička snaga. To je osnovni problem. Sa vama se mogu zavitlavati samo ako dozvoljavate da se sa vama zavitlavaju i ako nemate snage da im se suprotstavite ili ako nemate karaktera da im se suprotsavite ili ako niste u stanju da pronađete i one druge sa kojima se jednako tako zavitlavaju. Pa se onda zajedno organizujete i napravite jednu respektabilnu političku grupaciju. Ne mora to biti partija, ali jedna grupacija ljudi koja neće biti potkupljiva, koja neće padati na te najjeftinije politikantske štosove, koja će biti spremna da na ovaj ili onaj način simulira različite oblike otpora u Vojvodini prema tome što dolazi iz Beograda.
Previše sam raširio priču, ali samo bih dodao još jednu stvar. Ovi koji danas vladaju u Beogradu, dakle Demokratska stranka, pre svega, i Boris Tadić, vladaju u Beogradu zahvaljujući glasovima koje su dobili u Vojvodini. Izborna statistika to elementarno pokazuje. Čak, kada malo konkretnije uđemo u tu izbornu statistiku, svi gubici koje je Tadić imao na predsedničkim izborima na različitim stranama Srbije, počev od Beograda, pa što južnije to tužnije, i gubici u Sremu, pokriveni su vrlo respektabilnim rezultatima u Banatu i u Bačkoj. Čak kad još malo konkretizujemo, ne ni u celom Banatu i Bačkoj, nego izuzimajući srednji Banat i srednju Bačku. Drugim rečima, gospoda koja danas vlada u Beogradu, vlada zahvaljujući glasovima južnog Banata, južne Bačke i severnog Banata i severne Bačke. To je, po mom sudu, korpus političkog delovanja autonomističkih partija. One trebaju Vojvodini da se obraćaju veoma jednostavno: izvolite, gospodo, glasali ste po principu – biramo manje zlo, pa je sve bolje od radikala i prepranih radikala ili kloniranih radikala ili radikala koji postaju prostom deobom. Dakle, sve je bolje. Dobra je i Demokratska stranka. Eto, videli smo kako je dobra!
I na ovom statutu ćemo videti do koje je mere Demokratska stranka doista sklona onom građanskom i demokratskom u samoj Vojvodini. Videli smo, a videćemo i ubuduće, kako se odužuje Vojvodini za to što je Vojvodina upravo nju ustoličila na vlasti u Beogradu. E, toliko za sada.

Dinko Gruhonjić: Hvala profesore. Poštovani Mirko, profesor je rekao da se elita u Beogradu odnosi prema Vojvodini kao prema privremeno zaposednutoj teritoriji. Srpska pravoslavna crkva po Vojvodini ne priznaje baš ovaj vojvođanski barok, koji je u svetu priznat kao umetničko blago, nego se zidaju neke crkve koje baš nisu arhitektonski bile uobičajene u Vojvodini. Da li će nam crkva pomoći da statu bude što pre usvojen?

Mirko Đorđević: Možda bi se trebalo uzdati i u to, ali pre nego što bukvalno odgovorim na ovo pitanje koje nije nevažno, ja bih malo šire pogledao stvar, da postavim ovde neke probleme, da bismo tačno videli gde smo…
Spomenuto je ovde, prvo od toga da krenem, da se navršilo godinu dana od kako stvar ne ide. Statut je tu, ali ne ulazi u proceduru. Nisam ja pesimista po prirodi, ali bojim se da će proći još podosta vremena, a neće to tako lako ići, jer ovde nešto zapinje na širem planu‚ istorijski gledano: Srbija – Vojvodina. Zato ću ja da stavim ovde nekoliko napomena, koje su, čini mi se važne, za neko razmišljanje. Nije se 5. oktobra bog zna šta dogodilo. Pala je diktatura, pao je Milošević, ali se mnogo htelo, malo započelo i nije se daleko odmaklo. Mi smo danas u jednoj situaciji, u celini gledano, da ozbiljno razmišljamo o tome da je 5. oktobra bilo, ali nigde u kalendaru nema 6. oktobra, 7 ili 8. Nema ga! Nije se ništa dogodilo. To je ono što mene brine. Zato bi trebalo malo šire da pogledamo stvari, pa ćemo na kraju da vidimo šta ćemo, jer i crkva je veliki faktor.
Nemam namere da vas gnjavim nekom istorijom. To ne bi bilo primereno. Ali, faktički, Vojvodina ima dva veka neke autonomije, u nekom obliku. Ona se menjala, dopunjavala, oktroisala, itd. Umanjivala se, imala crkvenu i školsku autonomiju u Austrougarskoj imperiji. Jedno vreme, i političku. Imala je po ustavu iz 1974. godine i političku autonomiju. I u statutu i u nacrtu statuta jedva da je pomenuto to, takozvano, stečeno pravo po istoriji. Postoji pojam stečenog prava. Vojvodina ima istorijske pretpostavke, ima svoju istoriju autonomije koja je oduvek bila ne samo od koristi Srbiji, nego motorna snaga za Srbiju. Ne vidim da se mnogo insistira u statutu na tim stečenim pravima, pa da se od nečega pođe, nego se vrši neko šminkanje. Problem je što se to ne vidi tako jasno.
Još nešto! Ta autonomija Vojvodine uopšte ne sme da se postavi tako da je to neki separatizam. Pustimo mišljenje ovih nekih elita. Separatizma nema. Nije ga ni bilo. Niti bi separatizam bio rešenje, niti za Vojvodinu, niti za Sbiju, niti separatizam tog tipa ima šanse u savremenoj Evropi. Nema šanse. Ovo je trenutak kada se ponovo postavlja ovo pitanje, sada, kada se navršava godinu dana, bitno i za Vojvodinu kao autonomiju, a bitno i za Srbiju. Ako ne bude nešto urađeno da se nađe jedno razumno rešenje da se statut prihvati, da se autonomija popuni relevantnim sadržajima, to će biti još jedna kobno propuštena šansa za Srbiju u celini. To malo ko vidi danas.
Pogledajmo iz koje god hoćete perspektive. U svetu, Vojvodina nije jedina regija. Nemačka ih ima toliko, Rusija ima toliko autonomija, republika. Vojvođanski model je u Evropi prepoznat po dvema karakteristikama. Samo po dvema, neću dalje da idem! Održao se stotinama godina. Održiv je, znači. Pokazao je da je održiv. Kada se ni na zapadu nisu snašli sa regijama, nego su išli politikom asimilacije manjina, etniciteta itd, Vojvodina se pokazala kao održiv model, koji nije narušen od starih privilegija u Vojvodini, do Sabora, do Karlovaca. Ni najnovija zbivanja od pre 10 i 15 godina nisu uspela da naruše tu ravnotežu u Vojvodini. No ako se ona naruši ovim otezanjem i ako se ravnoteža prebaci na kolosek sukoba i separatizma, biće to jedna velika propuštena šansa za Vojvodinu, a i druga propuštena šansa za Srbiju.
Pominju se elite. Ta reč elita, nacionalna elita, kada je reč o Srbiji u celini, vrlo je problematična. Pokazalo se u poslednjih 30 godina da je ta elita (nacionalna elita, akademija, spisatelji i sve to) uspela samo jedno. Toj eliti je samo jedno pošlo za rukom, što nikome drugom u Evropi nije, a to je da se mi već 30 godina vraćamo unazad. To je retrogradni jedan proces. Od Jugoslavije prve, druge itd, mi smo sada spali na malu državicu koja je nedefinisana, tačnije shizofrena u svakoj sferi. Pre nekoliko dana republička elita, na čelu sa šefom države, ustavnim poglavarom države, koja se zaklela na sekularni ustav, plače na grobu kralja Aleksandra. Imao je on i ovakve i onakve svoje strane u istoriji, nećemo se njime baviti. Ali ovde se ne zna da li smo nesvrstani, da li smo monarhija, da li smo republika… Šta je ovo?!
Te teze ja često pominjem, pa vas neću mnogo ni opterćivati sada. Ali ova šansa ako se propusti – a ići će vrlo teško, uopšte nisam neki veliki optimista – biće to velika greška. Treba suzbijati ovu priču o separatizmu. Apsolutno nema govora o sepratizmu. Kobno će biti ako se ovo bude ovako razvlačilo, pa ponovo svaku vojvođansku inicijativu iz Beograda osudimo kao separatizam. Biće loše i stvaraće se napetosti i sukobi. Tu je problem. Međutim, autonomija Vojvodine popunjena novim sadržajima na temelju iskustva i stečenih prava (to je moja teza), može biti šansa da Srbija u celini krene. To se pokazalo unazad pet godina, deset, 15 godina, u više navrata, a tu lekciju izgleda još nismo naučili. Neće tu crkva biti neki odlučujući faktor. Ali ona se svojom politikom uklapa u taj milje i stoji na toj klackalici.
Kada je reč o crkvi, u pitanju je jedan ozbiljan problem. Postoji li vojvođanski identitet? Postoji. Koje su njegove karakteristike? Te i te, znamo ih svi, da sad ne držim predavanje… Između ostalog, to je evropizirana regija gde etniciteti imaju šansu i žive u zajedništvu i gde postoji kulturna elita već 200 godina unazad. Imala je Vojvodina autonomiju u Austrougarskoj. I šta smo dobili od te autonomije? I Vuka, i Dositeja, i Maticu Srpsku, i školstvo, i Patrijaršiju u Sremskim Karlovcima. U toj autonomiji i Srbija u celini je imala šansu. Zato ja na tome ovoliko insistiram! A deo tog identiteta je i taj da Vojvodina ima i svoje pravoslavlje koje se razlikuje po nečemu, u kulturološkom smislu, od srpskog, ruskog ili bugarskog pravoslavlja. Da li se razumemo?
U prvom redu, Vojvodina ima srpski pravoslavni barok, koji je odrednica akademskog tipa. Sada kada se pokušava, a pokušava se, da se vojvođanski pravoslavni barok kao svetska kulturna vrednost devastira, i bukvalno uništi, i da se u Vojvodini grade crkve u raško-vizantijskom stilu, samo čini ovo o čemo ja često govorim, a to je da se vraćamo unazad. To bi bilo isto kao kada bismo mi u sred Šumadije sagradili neku pravoslavnu crkvu baroknog tipa. Dakle, vidite, i na kulturnom planu zapažaju se ove dileme. Stoga je ovo šansa.
Međutim, ja imam još jednu napomenu. Neke su kolege to već pominjale. Veliko je pitanje ima li Vojvodina političkog kapaciteta da ovaj problem izvede u svoju korist i u korist Srbije. To je ono što mene muči i ja se bojim da iza ovog odlaganja statuta i budućih odlaganja, stoje vidljivi, prećutni dogovori nomenklatura. A u svim tim pogađanjima i sitnim politikantskim igrama, mogu izgubiti i Srbija i Vojvodina. Pa evo, to se vidi, i time ću završiti, po tome što ako svakodnevno pratite ovo oko statuta i zakona, vi vidite da tu već godinu dana nema nove vesti. Godinu dana mi pratimo neke vesti koje govore samo o tome da će to biti pred skupštinom. Hoće biti, neće biti. Treba nešto tu da se menja, kažu ovi, pa menjaćemo, kažu oni, pa se sve svodi na neku kozmetiku. Treba se vratiti na izvorna načela autonomije Vojvodine, u istorijskom, kulturnom i političkom smislu.

Dinko Gruhonjić: Hvala, poštovani Mirko. Evo, Martone, ja mislim da su ti prethodni govornici već postavili pitanje, kada je politika u pitanju. Ti si jedini večeras među nama koji je u politici direktno. Po tvom mišljenju, šta je sa autonomaškim ili autonomističkim snagama u Vojvodini? Da li deliš mišljenje da su one praktično dovedene u neku vrstu nemoguće situacije. Da li vas, po receptu “ukoliko padnemo mi, doći će gori od nas“, zapravo ucenjuju ili ste se prosto pomirili sa sudbinom?

Aleksandar Marton: Pa, ja lično i moji saborci – ne mislim samo na članove partije, nego na ljude koji se zalažu za ideju autonomne Vojvodine u demokratskoj Srbiji – ne treba da posustajemo. Ne treba, bez obzira koliko ja, koji sam optimista po prirodi, kada slušam o statutu i uopšte o situaciji u Srbiji, postajem poprilično debeo pesimista. Čak pomalo dolazim i u poziciju straha i pitam se zaista za budućnost ove države. Da budemo iskreni, mi svi pričamo sada o statutu kao o nekom tekstu za koji se u medijima i među delom vojvođanske elite, govori kao o nečemu što će doneti dobro Vojvodini, boljitak i dobrobit. Mi iz Lige socijaldemokrata Vojvodine, a i verovatno svi ovde prisutni, smatramo da je statut, takav kakav jeste, samo određeni korak napred za Vojvodinu, ali da on proističe iz jednog katastrofalnog Ustava Republike Srbije. Gospodin Perović je maločas i govorio o tim procentima i kako je taj Ustav uopšte i donet. Da budemo iskreni, već samo donošenje Ustava bilo je nesretno, sa tih 51 posto, zvanično. Iz nekih nezvaničnih izvora, saznao sam da je to bilo oko 45 – 46 posto izašlih na birališta. U Vojvodini zvanično 41 posto, a realno možda i 34 – 35 posto izašlih. Jer, gotovo je nemoguće da na biračkom mestu u gradu u kojem ja živim, a koje je strogo kontrolisano, pogotovo u poslednjem satu kada su viđena samo dva čoveka na biračkom mestu, na kraju statistika bude 8, 6 posto za sat vremena. Taj referendum je jedva uspeo. I ta osnova ovog nesretnog statuta, koji već godinu dana čeka na usvajanje, veoma je loša. Zato otvoreno treba postaviti pitanje političkim elitama: šta raditi sa Ustavom Republike Srbije, koji je, pod jedan, veoma loš, donet u kabinetu premijera Koštunice u saradnji sa liderima dve najjače partije u Sbiji – DS i SRS i uz niz kompromisa koje su političari iz DS-a morali da prihvate da bi uopšte tekst Ustava mogao da prođe. Da ne kažem da je Ustav i antievropski i da je Venecijanska komisija jasno rekla šta misli o njemu i šta sve u Ustavu ne valja. Sami sebi treba da postavimo pitanje da li iz takvog ustava, koji je kritikovan i kritikujemo ga i dalje (a teško je promenjiv), možemo dobiti nešto dobro. Odgovor je ne.
Mislim da je problem političkih autonomaških elita u Vojvodini, pa i LSV-a, u tome što definitivno ne pronalazimo pravi put borbe za autonomnu Vojvodinu. Meni ponekad zaista zasmeta to što „ligaše“ vezuju samo za te naše šlajpike i te naše novčanike, što jednostavno nije tačno. Mi treba da kažemo da je Vojvodina stara autonomija, da čak i po ovom nesretnom Ustavu treba da bude ustavna kategorija i da se autonomija kroz Vojvodinu provlači, na ovaj ili na onaj način, poslednjih 200 godina. Realno, mi jesmo autonomna teritorija, čak ni Slobodan Milošević, uz sve loše što je uradio, nije smogao snage da uzme gumicu i da tu Vojvodinu izbriše sa kugle zemaljske. Ali, nekako smo tihi i nekako ne uspevamo da istaknemo tu potrebu i ipak različitosti nas u Vojvodini i ostatka države Srbije, a ta različitost postoji. O njoj smo govorili i slušali danas.
Ima dosta tih pojavnih oblika razlika između onog što je preko Save i Dunava i onog što je ispod. I to nije vređanje stanovnika Beograda ili centralne Srbije. To su jednostavno činjenice. E sad, drugi je problem to što je 1991. godine Vojvodina u dobroj meri promenjena. Proces devojvođanizacije Vojvodine bio je izrazito na delu devedesetih, ali je i danas još na snazi. O tome odlično govori profesor Vlada Ilić, kada govori o tome da su na žalost Pančevo i Vršac i neki delovi Srema, sve manje vojvođanski i da se u svadbama sve manje može čuti tamburica, a sve više instrumenti koji nisu vojvođanski. A to jeste Vojvodina, bez obzira što kada govorimo o nekim teritorijama, ne treba folklor da bude na prvom mestu. Jednostavno se vršio, i dalje se vrši taj proces srbijanizacije Vojvodine, koji jeste legitiman i to nije nešto novo, čak ni u Evropi. To se radilo i to se radi. Pokušavali su po Španiji i Italijani u južnom Tirolu, ali nekako su slabije uspevali. Verovatno zbog jačeg i pozitivnijeg delovanja političkih elita koje su se borile za širu autonomiju određenih oblasti.
U Vojvodini je problem što smo nedovoljno glasni, a tu svrstavam i sebe kao potpredsednika jedine vojvođanske stranke – Lige socijaldemokrata Vojvodine. Ne okupljamo kritičnu masu, pri čemu ne mislim na stotine hiljada, nego na nekoliko stotina kvalitetnih ljudi koji mogu kvalitetno da prenose ideju autonomne Vojvodine građanima. Kada govorimo o vojvodjanskom opredeljenju i o idejama za koje se mi otvoreno zalažemo, a to je šira autonomija, tj. izvšna, zakonodavna i sudska vlast, ta ideja jeste utemeljena u Vojvodini i istraživanja javnog mnjenja govore da većina stanovnika podržava viši stepen autonomije. Mislim da gospodin Domonji zna bolje podatke, ako se ne varam, čak je 5 posto onih koji su za nezavisnu Vojvodinu. Ni Milo Djukanović, odnosno Slavko Perović devedesetih nije imao mnogo više, pa se desetak godina kasnije stiglo do nekih 50-60 posto. A sada je to i na 70 posto onih koji podržavaju nezavisnu Crnu Goru. Naravno, to ne znači da sam ja za nezavisnu Vojvodinu, ali je činjenica da jedan deo birača zastupa tu ideju. Još jednom ću da naglasim da ja ovu ideju ne podržavam, ali je činjenica da ima i takvih opredeljenika.
Postoje i birači Srpske radikalne stranke, po nekim istraživanjima ih je bilo čak jedna trećina, koji u potpunosti podržavaju viši stepen autonomije Vojvodine, a deset posto njih čak i autonomiju iz 1974. godine. Definitivno, u Vojvodini postoji polje od čak možda i dve trećine (do čak možda i tri četvrtine) birača koji nisu zadovoljni autonomijom, ali iz više razloga i, u dobroj meri, krivicom vojvođanskih političkih elita, ti birači se ne opredeljuju za opciju autonomne Vojvodine.
I bez obzira šta mislili o Vojvodini, šta mislili o centralizaciji u državi Srbiji i o tome šta radi vlast u Beogradu, kada dođe izborni dan, oni zaokruže na biračkom listiću neku od državotvornih, centralističkih partija. To je pogrešno, i tim ljudima treba objasniti potrebu borbe za autonomnu Vojvodinu. Mislim da je ta potreba, jednostavno, činjenica koja će njima obezbediti bolji život u državi Srbiji. Ovo nema veze sa separatizmom. Kada je Vojvodina jaka, biće i država Srbija jaka i to političke elite u Beogradu na žalost ne shvataju. Oni su i dalje u čvrsto vezanoj koaliciji, koja okuplja i partije na levici i na desnici, i obrazuju taj jak centralistički milje, koji ne dozvoljava ni da se pomene da pameti ima i na nekim drugim mestima, a ne samo u Beogradu.
Ovu priču često čujem i u Nišu, i u Leskovcu, i u Sandžaku, u krajevima Srbije koji nisu Vojvodina i koji takodje osećaju tu zlu kob centralizma Beograda. Ali dobro povezana politička i intelektualna elita često su katastrofalne i čine sve da ovu državu predstave nečim što realno nije. Imali smo priliku da naš predsednik Tadić, koji je glasovima iz Vojvodine postao predsednik, kaže da je plasman na Svetsko prvenstvo u fudbalu rezultat harmonije koja vlada u društvu. Samo ne znam da li živimo u istoj državi i u kojoj oblasti mi imamo bilo kakvu harmoniju.

Dinko Gruhonjić: Hoću da te pitam, Aleksandre, rekao si da ste tihi, ali si nam ostao dužan odgovor na pitanje – zašto ste tihi?

Aleksandar Marton: Čim smo malo glasniji, odmah nam zalepe etiketu da smo separatisti. Krenu napadi raznih vrsta. Mislim da se mi, konkretno iz Lige socijaldemokrata Vojvodine, ne bojimo da ćemo takvim angažmanom ispasti iz vlasti, jer nešto puno vlasti i nemamo. Sem u nekim lokalnim sredinama.
Što se Vojvodine tiče, na forumima stranke, na najvišim partijskim organima se dobrano razmišljalo još u junu mesecu, kada su se formirali organi pokrajinske i republičke vlasti, da li da se uopšte ulazi u vladu. Tada smo videli rezultate glasanja gde je lista Za evropsku Vojvodinu ubedljivo pobedila vojvođanskim glasovima i ima ubedljivu većinu. Mi smo došli u poziciju da praktično nismo ni potrebni za formiranje pokrajinske vlasti, ali je procenjeno da je bolje da Liga socijaldemokrata Vojvodine učestvuje u vlasti, da je dobro što je predstavnik Saveza vojvođanskih Mađara na čelu Skupštine Vojvodine, a ne neko iz centralističkih beogradskih partija. I dalje mislim da nije greška što učestvujemo u pokrajinskoj vlasti, ali na svim sednicama i forumima partije raspravljamo o toj temi, da li ima svrhe ostajati u toj vlasti. Što se tiče republičke vlasti, mi u njoj delimično učestvujemo i podržavamo tu Vladu.
Ipak, ja se bojim da mi kao političari koji zastupamo autonomiju Vojvodine, bez obzira što ovo zvuči možda malo demagoški, nemamo dovoljnu podršku od građana. Nekako su baš građani – mislim na vojvođanskog seljaka, paora, koji je uništavan devedesetih godina i koji je sedeo kući i ćutao – glasali za Socijalističku partiju i Srpsku radikalnu stranku, pored sve one nepravde koja mu je činjena, uništavano selo i slično. Postoji tu možda mali problem i u našem mentalitetu. Mi sad dolazimo u poziciju da recimo u Banatu, iz kojeg ja dolazim, autonomija ima veću podršku od ljudi koji su druga generacija doseljenika nego od tzv. domicilnog stanovništva. Poslednji izbori pokazuju da je autonomistička opcija, u selima oko Zrenjanina, Lukićevu, Banatskom Despotovcu, koja su 100 posto kolonistička sela iz istočne ili zapadne Bosne, dobila dvocifreni postotak glasova. To se ranije nije dešavalo.
Definitivno dolazi do određenih promena u glavama, ali mora i politička elita u Vojvodini, a mislim da je veoma važna i ona elita koja sedi u Beogradu, da smogne snage da spreči otpore koji dolaze iz SANU, iz Srpske pravoslavne crkve, i da već jednom kažu da ljudi u Srbiji i Vojvodini imaju pravo da odlučuju o svom životu.

Pavel Domonji: Znate li kada će Vojvodina dobiti autonomiju? Onoga trenutka kada autonomaši prestanu da koriste besmislicu – autonomisti. To je jedna besmislica koja ne znači apsolutno ništa. To je jedna vrsta retoričkog ustupka nacionalistima, koji su urlali protiv autonomaša, jer ih je to podsećalo da je Srbija pocepana na tri dela, pa sad hajde da izvršimo neki lingvistički lifting i da zamenimo termin autonomaš, jedan časni termin, sa jednom besmislicom – autonomisti. A pre nekoliko godina je vršeno jedno istraživanje, koje je govorilo o tome da je negde oko 70 procenata građana Vojvodine za autonomiju. Ako vi imate 70 posto građana iza sebe, a nemate autonomiju, onda uzmite štrangu pa se popnite na tavan…
Ali, problem je u tih 70 procenata. Tih 70 procenata se nije izjašnjavalo za jedan homogeni koncept autonomije nego su ljudi mislili na različite koncepte. Neko je mislio na Ustav iz ’74. godine, neko je mislio na Miloševićevo rešenje, neko je mislio na Omnibus, neko na savim nešto peto i to sve kada se sabere, dobijete taj mehanički broj od 70 posto, a to zapravo nije to. I bilo je reči o multikulturalizmu u Vojvodini. Vojvodina se demografski i multikulturalno tanji. Povećao se broj Srba, a smanjio broj manjina, Jugosloveni su naprosto zbrisani. Bili su treća, a sada su peta zajednica u Vojvodini. Ali interesantna je stvar sa Mađarima! Mađara danas ima 293 000 u Vojvodini, a kada gledate podatke od 1961. godine naovamo, broj Mađara se smanjio za 51 posto u odnosu na sadašnji broj. To je katastrofalno. Dakle, naprosto se taj element u Vojvodini tanji, a manjine su prirodni element koji je zainteresovan za autonomiju, jer im pruža mogućnost da zadovolje neke svoje vitalne interese.

(Transkript tribine. Izlaganja nisu autorizovana.)

(No Ratings Yet)

 Loading ...

Posted by admin on okt 23 2009. Filed under Autonomija, Tribine. You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0. You can leave a response or trackback to this entry