TRIBINA: Čekajući Statut ili Ima li Vojvodina vremena? (Pančevo)

02 Nov 2009

Ko

tribinapancevo.jpgKo god je mislio da je Slobodan Miloševi? klju? problema, taj je užasno bio u krivu. Jer nije on bio problem, on je bio samo lice problema. Pravi problem je to što ?e nas poštovati samo onoliko koliko budemo imali snage da artikulišemo svoj interes i da ga odbranimo. Ni najbolji doma?in na svetu ne može zaraditi onoliko koliko najprose?niji lopov može ukrasti. A mi nemamo posla sa prose?nim lopovima, nego sa ekspertima!

TRIBINA
?ekaju?i Statut ili Ima li Vojvodina vremena?

U?estvovali:
Janja Be? Neumann, sociološkinja i istraživa?ica ratnih zlo?ina
Aleksandar Popov, direktor Centra za regionalizam
Jovan Komši?, politolog
Nenad ?anak, predsednik LSV

Centar za kulturu, Pan?evo,
Ponedeljak, 26. oktobar 2009, sa po?etkom u 19,00 ?asova

Dinko Gruhonji?: Dobro ve?e, dobro došli. Dobro došli na tribinu „?akju?i statut“, drugu po redu tribinu koju, na istu temu, Nezavisno društvo novinara Vojvodine organizuje po gradovima Vojvodine. U Pan?evu nam je partner u organizaciji ovdašnji ugledni NGO – Gra?anska akcija Pan?evo. Za po?etak ?emo priupitati Aleksandra Popova, direktora Centra za regionalizam, da nam kaže kakvo je njegovo mišljenje o ovoj beskrajnoj i beskrajno tragikomi?noj pri?i o potvr?ivanju Statuta Vojvodine u republi?kom parlamentu.

Aleksandar Popov: Kada je re? o statutu, od jedne faze ogor?enosti, koju sam imao kada je ova pri?a krenula ovako kako ide, prešao sam u jednu humoristi?ku fazu. Prvo što mi padne na pamet kada se spomene statut jeste aforizam jednog našeg poznatog aforisti?ara koji kaže: zašto Vojvodini ne daju suštinsku autonomiju, pa da kosovski Albanci vide šta su izgubili. Mislim da ovaj aforizam jako dobro odslikava celu ovu pri?u, jer se suštinska autonomija nudi onome koji nju ne?e, a ne onome ko je ho?e i gde bi ona bila jako delotvorna i primenjiva.
Ova cela šarada ili shizofrenija, koja se odvija oko statuta, govori uopšte o stanju društvenih procesa u Srbiji. Ovde, zapravo, centralizam, od onih monarhisti?kih vremena, kada je bio prirodno stanje stvari, nikada nije ni izlazio iz Srbije. Mi smo imali samo taj presedan da su se desile dve pokrajine u Srbiji zahvaljuju?i ustavu iz 1974. godine, kada je Jugoslavija ipak bila daleko složenija zemlja. Me?utim, interesantno je da kompletne društvene i politi?ke elite ovde, ako ih uopšte u ozbiljnoj meri imamo, umesto da stvaraju ambijent za jednu modernu, proevropsku Srbiju (a na tim obe?anjima su i pobedili 11. maja, i to velikom ve?inom glasovima gra?ana iz Vojvodine), umesto da ispune svoja predizborna obe?anja da ?e Srbiju uvesti u Evropu kao jednu modernu zemlju, što podrazumeva redovan proces demokratizacije uz decentralizaciju – stvaraju jednu potpuno druga?iju, skoro suprotnu atmosferu.
Ne ?udi to što narodnja?ko-naprednja?ko-radikalski blok ?uva državno jedinstvo na ovaj lažni na?in. Ali, ?udi kada se ovakve stvari dešavaju u onom bloku kome smo dali glasove 11. maja, za proevropsku opciju.
Jednom su me novinari pitali šta stoji iza toga da ista politi?ka garnitura koja je u Vojvodini izglasala statut, sada taj isti statut osporava na republi?kom nivou. Rekao sam tada da generalno, kada je re? o decentralizaciji, otpori dolaze sa obe strane iz veoma banalnih razloga. Banalni razlozi su to što, kao prvo, ovaj narodnja?ko – naprednja?ki – radikalski blok, prodaju?i „škart robu“, robu sa „lažnom etiketom“, ubira jeftine poene kod gra?ana kao zaštitnik državnog jedinstva, a, kao drugo, vladaju?oj garnituri je još uvek stalo da ne deli vlast, da ga ne spušta na niže nivoe, zato što još uvek nije završena tranziciona plja?ka i podela tranzicionog plena. To je jedan od razloga zašto nam se sve ovo dešava oko statuta. Tako sam pokušao da odgovorim na ovo pitanje.
Kao direktor Centra za regionalizam, obilazio sam Srbiju uzduž i popreko sa nekoliko koncepata decentralizacije i razgovarali smo sa gra?anima. Konstatovali smo da mi stvarno imamo nekoliko velikih problema koje se ti?u javnog mnjenja. Jedan problem je nasle?eno shvatanje da je jaka država ako je jaka centralna vlast. To nam je ostalo iz tih centralisti?kih vremena. Ali imamo i noviji fenomen koji je medijskog karaktera, a to je da je u vreme Miloševi?a svaki zahtev za decentralizaciju bio izjedna?avan sa separatizmom. Ostalo je to da odjekuje u ušima ljudu i, umesto da se sada to pokuša prevazi?i, mi imamo sasvim druga?ije ponašanje naših ?elnih ljudi, koje ne ide u prilog tome da se to zaista prevazi?e, odnosno da napokon po?ne proces decentralizacije Srbije.

Dinko Gruhonji?: Gospodine Komši?u, vas ?esto zovem kada mi je potrebna analiza dnevno-politi?ke situacije u Vojvodini i Srbiji. Boris Tadi? i, uopšte, Demokratska stranka dva puta su dobili predsedni?ke izbore, prevashodno zahvaljuju?i glasovima iz Vojvodine. Kako vi ocenjujete to da uprkos tome Vojvodina, od upravo tog bloka stranaka okupljenih oko Demokratske stranke, koji je po mom mišljenju osnovna ko?nica u usvajanju statuta, ne dobija „zasluženu nagradu“?

Jovan Komši?: Da sam na mestu Borisa Tadi?a, ne bi mi bilo baš jednostavno voditi državu, jer i da su kapaciteti svih lidera na prostorima bivše Jugoslavije mnogo gromadniji nego što objektivno jesu, oni bi vrlo teško mogli efektivno odrade tako velike poslove na ozdravljenju društva, privrede i svih segmenata društvene zajednice u smeru ciljeva koje demokratska tranzicija i povratak u slobodno, demokratsko društvo podrazumeva. Svakako, ne bih mogao jednostavno da rešavam ni pitanje Vojvodine u kontekstu cele Srbije, ali bih ga lakše rešavao da sam samo u tom identitetskom, identifikacijskom okviru Vojvodine kao politi?ke zajednice. Dakle, Boris Tadi? i njegova stranka, kao najodgovornija stranka za harmonizaciju takvih razli?itosti koje su u Srbiji ogromne, 1:15, naprosto mora da vodi ra?una o demokratiji kao tiraniji broja i o paradoksima demokratije, gde u jednom tranzicionom momentu racionalna ideja može da bude gubitnik u takmi?enju sa ostraš?enim idejama koje su prividno vrlo razumljive i vrlo jednostavne. Dakle, on ima zadatak da obezbedi mobilizaciju svih resursa države, od vapiju?eg nezadovoljstva ljudi na jugu Srbije i nemogu?noš?u da zadovolje elementarne pretpostavke, do, recimo, vojvo?anskog nezadovoljstva.
U Vojvodini je sada, kao što vidim u podacima „Ekonomista“ za ovu godinu, prose?na mese?na plata ispod nivoa plata koje su ispla?ene ljudima koji su zaposleni u centralnoj Srbiji. To je tako?e razlog za uzbunu sa stanovišta interesa gradjana Srbije koji žive u Vojvodini. Da ne dužim, Srbija kao zemlja velikih ideoloških, kulturoloških i politi?kih rascepa, ne uspeva da nosi ideju politike koja bi mogla da ide logikom mo?ne podrške racionalnoj, dobroj ideji kao što je ideja autonomije Vojvodine.
Da sada ne dužim sa objašnjavanjem teške uloge i pozicije predsednika države, treba me?utim re?i da je on ima obavezu prema gra?anima Vojvodine i prema izbornim politi?kim obe?anjima o „Vojvodini kao evropskoj regiji“, kao dinami?kog faktora koji približava Srbiju evropskim standardima ekonomije, života, tolerancije i svega drugoga. Realno, ve?i politi?ki kapaciteti se nalaze u Vojvodini kao evropskoj regiji. U Vojvodini, kao regiji države Srbije, ali regiji koja može vrlo brzo da u?e u interakciju sa bliskim okruženjem u regionu. Okruženi smo u Vojvodini, kakvim takvim, ali pravno, ekonomski i kuturološki delotvornim državama, po standardima Evropske Unije. Ako bih kao politi?ar tražio nekakvu mo?nu polugu ubrzanja tih reformskih energija Srbije, naravno da bih je nalazio u okvirima Vojvodine. A ako bih želeo da oja?am te energije, onda ih moram priznati u identitetskom obliku, jer Vojvodina jeste podru?je koje, da ga nema, valjalo bi ga izmisliti. Ona je multikulturna regija koja pokazuje sposobnost demokratskog upravljanja etno-kulturnim razlikama. Vojvodina je to pokazivala decenijama i pokazati ignoranciju i nerazumevanje ili zapostavljanje tih energija naprosto ne ide u prilog poziciji evropskog lidera.
Ima kriti?ara ove moje teze koji kažu da ja preuzimam ulogu savetnika predsednika. To mi uopšte nije namera, jer on za to ima pla?ene savetnike i pla?ene funkcionere. Mene ne zanimaju savetnici predsednika. Mislim da loše rade svoj posao ako mu savetuju da ovako beskona?no produžava ovu pri?u sa statutom Autonomne pokrajine Vojvodine. Ona je krajnje neproduktivna i po aktere vlasti, a da ne kažem koliko po gra?ane Vojvodine. Naprosto, želim da kažem da sam jako zainteresovan za prosperitet Vojvodine, jer moja deca ?e živeti u njoj, a tek onda za prosperitet Srbije, ?iji je Vojvodina sastavni deo. U tom kontekstu, rezervoari modernizacije Srbije su ovde. Oni moraju biti politi?ki institucionalno priznati i ako Srbija ho?e da bude država na evropskom putu, ona mora priznati Vojvodinu, ne samo ove zakonom dozvoljene fasade od autonomnih nadležnosti Vojvodine, gde Ustav Republike Srbije ne daje ve?e mogu?nosti. To je autonomija koju svaka ve?ina u skupštini Republike Srbije sutra može da promeni. To je promenljiva ve?ina, kao što mogu biti promenljive ?udi javnog mnjenja.
Evropski standardi govore o Ustavom zašti?enoj autonomiji kao meri dobrog upravljanja ekonomijom, kulturom, infrastrukturom i obrazovanjem, ekonomijom znanja. U tom kontekstu, ako se ne dozovu pameti vladaju?e strukture i vladaju?a politi?ka klasa, i ne pokažu makar dobar deo odgovornosti prema svojim obe?anjima, meni se ?ini da ne?e sebi napraviti neku veliku štetu nego da ?e nas zadržati još koju godinu ili koju deceniju više u ovom stagnantnom stanju i to ne?e biti na korist ni Vojvodini, ali ni onima koji vladaju Srbijom.

Dinko Gruhonji?: Hvala! Janjo, ti dosta ?esto putuješ, pa se vratiš ovamo. Mi isto putujemo, ali ne toliko ?esto kao ti, i verovatno je ta tvoja distanca i kriti?ki pogled, bez obzira koliko voliš Vojvodinu, jasniji. Šta te sa?eka svaki put kad se vratiš? Kakvi su tvoji osnovni utisci kad je Vojvodina u pitanju?

Janja Be? Neumann: Ja jesam Vojvo?anka i po svom biološkom poreklu i po svom, kako bih rekla, iskustvu i odrastanju. Išla sam u gimnaziju u Pan?evu, rodila sam se u Zemunu. Išla sam u gimnaziju koja je osnovana 1864. godine. Stvarno smatram da narodi koji imaju tako stare škole jesu sretni narodi, nezavisno o svim dobrim i lošim situacijama koje se dešavaju. Ja sam Vojvo?anka po svom odgoju, po uzrastanju. Išla sam u zabavište u Pan?evu. Jesam išla na fakultet u Beograd, ali sam, kao ve?ina Pan?evaca, tr?ala ku?i nazad u Pan?evo posle nastave, tako da Beograd nisam ni upoznala. Ja ga ne poznajemm. Imala sam sre?u da po?nem da studiram u vreme kada su po?eli ustavni amandmani 1968. godine i da živim u vreme kada je Vojvodina imala najve?i prosperitet u 20. veku. To je bilo od 1968. do 1988. godine, tih 20 godina. Po završetku svojih studija nisam sedela nezaposlena i beskorisna nego sam odmah po?ela da radim u Petrohemiji u Pan?evu, koja je imala svetske standarde, i tehni?ke i tehnološke.
Otišla sam 1991. godine, u decembru, kada sam ostala bez posla kao najmla?i savetnik ministra u vladi Ante Markovi?a. Dan posle njegove ostavke, svi ljudi koje je on doveo dobili su otkaze na stolu. Zna?i da su ve? bili pripremljeni ti otkazi. To je bilo 200 ljudi, koji su radili doktorate u inostranstvu, ja sam ga radila u Kembridžu, i koji su govorili bar dva strana jezika. Ja sam inženjer po prvom obrazovanju, ali po drugom sam sociolog.
Zašto sve ovo govorim? Zna?i, sa po?etkom rata ja sam jedna od oko 200.000 Vojvo?ana, a to je oko 10 posto populacije, koji su otišli. Vi svi imate u porodici, me?u prijateljima, me?u susedima, komšijama, svi imate nekoga ko je otišao. Pogotovo u ovim mla?im generacijama, generacijama naše dece i naših ve? unuka, koji misle o tome da treba da odu. Meni je svaki put kada se ovde vra?a prvi utisak – neverovatne razmere razaranja i plja?ke Vojvodine! Ja ne pratim društvene tokove kao što to prate npr. profesori univerziteta i ne znam kolika je prose?na plata, ali to su neke slike.
Bertold Breht je govorio: gledajte slike i vidite iza slika! Ako ja prošle nedelje odem na televiziju u Novi Sad i vidim da novinar, odli?an novinar, ima „olimpija“ mašinu, to za mene nije slu?ajnost. Mene taj stepen razaranja, stepen raubovanja i stepen plja?ke Vojvodine zastrašuje. On u meni proizvodi tugu i gor?inu i, sa mog stanovišta, ose?aj nemo?i pošto ne vidim politi?ke snage u Vojvodini koje su u stanju da to promene zbog toga što naše gra?anstvo ne glasa za partije koje imaju reformski potencijal.
Ja sam uvek bila “štreber” u gimnaziji. I to valjda ostane, tako da sam se nekoliko dana pripremala za ovu tribinu. Neki dan me nazvao ?ovek koji se zove Pavel Bapka. On je vlasnik privatne galerije slika u Kova?ici. Zvao me je da mi kaže da se vratio iz Njujorka i da je imao veliku, uspešnu izložbu slova?kih slikara i da su mu gosti bili – nare?ao je nekih 30 imena koja ja nisam mogla sve da zapamtim – ali npr. to su bili Kondoliza Rajs, Sarkozi, Gadafi i ne znam sve ko. Meni je to vidljiva slika da Vojvodina može, po najvišim svetskim standardima, u ovom slušaju u umetnosti, a i u drugim oblastima, pre svega u ekonomiji, nauci i umetnosti, da da ogroman potencijal.
Sa druge strane – je sam otišla odavde, živim u Nema?koj, nema?ki sam državljanin, i mogu dosta odgovrno, prate?i tamo štampu, da kažem da se Vojvodina prepoznaje u Evropskoj Uniji kao potencijal koji može brzo da usvoji standare EU. Može zbog svoje kompleksnosti, koja su se uz sva narušavanja ipak sa?uvala.
Vojvodina je za mene kao kašmir. Vojovdina je kao kašmir zato što je dobro otkana, najfinije. Nije ono grubo, ono što grebe, ona vuna prosta i gruba. Vojvodina, po kriterijumima dugog trajanja, da posmatramo recimo 100 godina, ima jedan vrlo važan civilizacijski parametar. On je doživeo nekoliko udaraca, za vreme svake nove agrarne reforme; one su bile 1920. 1946. 1948. i ove sada najnovije, koja je u stvari regresija. 1921. godine, na prvom cenzusu, kada je formirana Kraljevina Srba Hrvata i Slovenaca, ta država je imala 50, 5 posto nepismenih. Taj broj može, a i ne mora da zna?i nešto. Vama sad ništa, jer vi ste razli?itih profesija i zanimanja i znanja, pa možete re?i: pa dobro 50 posto. Ali ako vam kažem da je to najve?i procenat nepismenosti u Evropi tada, pored Portugalije i Rumunije, onda to nešto zna?i. Zatim, na slede?em cenzusu, to se malo smanjuje, ali 1931. godine samo Slovenija ima ispod 10 posto nepismenih i Vojvodina je slede?a sa 23 posto nepismenih. Svuda u svetu se nivo pismenosti uzima kao civilizacijski parametar i on je sa?uvan nezavisno na sve udare koje je Vojvodina doživela.
Možda delujem haoti?no, ali pre nego što završim, dodala bih još nekoliko re?enica. 1989. godine, kada je rat ve? bio duboko pripremljen i ozbiljno pripremljen, ispod linije siromašva živelo je u Sloveniji 2,9 posto stanovnika i u Vojvodini 8,0 posto. To su bile jedine dve federalne jedinice koje su imale ispod 10 posto stanovništva koje je živelo ispod linije bede ili siromaštva. Svi su ostali imali daleko više. Bosna i Hercegovina, u kojoj je bio rat, imala je 30 posto stanovništva, Kosovo 82 posto. Srbija – 21 posto! Ako je Vojvodina pred rat, po podacima Svetke banke, imala 3.000 dolara po glavi stanovnika, a Srbija 1.800, razmislite ko je finansirao rat. Da bismo se mi ovde skupili, neko mora da plati ovu vodu, neko mora da plati ovu struju, neko mora da plati put ovih ljudi koji su došli. Ako su ovi podaci ta?ni, a jesu, onda je zastrašuju?e odlivanje sredstava, odnosno pla?anje rata, išlo iz Vojvodine.
Da ne bude da nisam ništa rekla o statutu, sada ?u. Ja ne mogu jako dobro da pratim dešavanja oko statuta, ali sam u „Danasu“ pro?itala takst pre nekih nedelju dana, gde se navodi 12 ta?aka oko kojih statut nije usaglašen. Pošto ja to ipak gledam sa distance, a sa korenima odavde, ja sam odmah videla da su svih tih 12 ta?aka u stvari pitanje – novca. Porez na ovo, porez na ono…Ako sada držim ovde neko predavanje i dobijem za to neke pare, taj porez ide u Beograd. Ne ide u Pan?evo ili u Novi Sad. To je stvarno pitanje pra?enja tokova novca. Sa nekim sam svojim prijateljima i sa svojom sestrom pri?ala o tome. To je pra?enje tokova novca.
Na kraju, ja bih Vojvodinu na neki na?in uporedila sa Istrom i onda ?u završiti. Bila sam nedavno u Istri i bio je tamo jedan novinar iz Holandije, koji je radio sa mnom intervju. Pitao me kako mi Vojvodjani stojimo sa tom autonomijom, kako ?emo mi to rešiti i kada ?emo, ho?emo li uopšte… Bilo je to malo novinarski površno, ali je bio super obavešten, ?ak bolje nego ja u dnevnim stvarima. Još nisam stigla ni da mu odgovorim, a on je rekao: ma, ne?e vas pustiti! Ko bi zlatnu koku pustio. Isto je rekao za Istru u odnosu na Zagreb. Što bi rekao Nenad ?anak: ?iji su naši novci, ta?ku na plja?ki itd, te kratke re?enice koje potpuno sublimišu suštinu svih procesa koji su se ovde dešavali, a to je raubovanje i plja?ka Vojvodine. Zašto? ?uvena rešenica od posle Drugog svetskog rata u vreme otkupa, kada su rekli seljacima u Vojvodini: uzimamo od vas jer vi imate. E, pa mi više nemamo!

Dinko Gruhonji?: Nenade, pretpostavljam da ?e biti ovakvih pitanja iz publike, ali ja ?u zloupotrebiti ovo mesto moderatora, pa ?u ga prvi postaviti. Unazad godinu li više dana od kako je formirana nova vlast, od kako su prošli izbori, nešto ste mi suviše ?utljivi. I vi i Liga socijaldemokrata Vojvodine. Da li se slažete sa tim i ako se slažete, šta je uzrok veše ?utljivosti? I kako je uopšte biti u toj poziciji? Koliko sam vas ja shvatio, vi tvrdite da, ukoliko uskratite podršku ovoj vladi, mogu do?i neki još gori? Nismo baš navikli na takav pristup!

Nenad ?anak: Da sam baš mnogo ?utljiv, nisam siguran, al dobro. To da vi ne možete da ?ujete šta ja govorim, to je verovatnije. ?im je ova vlada formirana, odmah sam rekao da smo jednostavno došli u situaciju da biramo. Podse?am vas da smo prethodno imali Vladu sa velikanima naše politi?ke scene, kao što je Koštunica dr. Vojislav, Ili? mr. Velimir i ostali, koji su se vrlo uspešno odali plja?ki, otima?ini i svemu što su radili. Da li glasati za vladu u kojoj je Ivica Da?i? ili pustiti, neglasanjem za tu vladu, da se formira vlada u kojoj su Koštunica dr. Vojislav, Ili? mr Velimir, Nikoli? Tomislav, Vu?i? Aleksandar i – Ivica Da?i?! Kada je ve? takav izbor, mi smo glasali za ovu prvu.
Naravno, pokušao sam da objasnim, takav kakav sam, da ako sam ve? morao da pojedem, da izvinete, govno, onda me nemojte terati da hvalim kuvara. To baš nije moj izbor za ve?eru, ali to je bilo na stolu. Šta sad da radim… tako je bilo. To je oko vlade…
A oko statuta je situacija, naravno, daleko gluplja. Svi ste pretpostavljam bar jednom u životu gledali ma?ioni?ara kako mu nestane nov?i? iz ruke. A jeste li primetili zakonomernost ma?ioni?arskog rada? Uvek više mašu rukom u kojoj nema nov?i?a. Tako je isto i ovde. Od sve pri?e o državnosti, o secesiji, o ovom i onom, u stvari je stalno pri?a o parama. To se samo odvodi na neke druge nivoe razmišljanja. Šta je to nego država ako Vojvodina ima svoju policiju! Ja na to kažem, dobro… Imate li vi u Pan?evu pauka? To je onaj mehanizam za uklanjanje pogrešno parkiranih vozila. Uz pauka uvek ide uniformisano lice da napiše kaznu, jel tako? Ko odlu?uje gde ?e se smeti parkirati u Pan?evu? Pa, gradska vlast. Dakle, gradska vlast u Pan?evu svojom odlukom aktivira državni sistem represije. Autonomna pokrajina Vojvodina nijednom svojom odlikom ne može da aktivira državni sistem represije, tj. policiju. Nikada Vojvodina nije, u proteklih 21 godinu, aktivirala državni sistem represije. Ni jednom! Što jasno govori o tome da postoji razlog zašto se to ne radi.
Kada ?ujem ove patriote kada pri?aju kako je Vojvodina Srbija, a oni to taku ube?eno pri?aju i prosto bi izginuli za tu ideju da je Vojvodina Srbija, ja kažem: važi. Hajde da se potpuno složim sa tim, jer nemam šta da se ne slažem. Ali ako je Vojvodina Srbija, a pitanje Vojvodine je, dakle, pitanje Srbije, onda pošto je prekršen Ustav na Vojvodini, pa godinu dana nije donet statut, iako je po zakonu o sprovo?enju Ustava morao biti donet do 31. decembra 2008. godine, to je onda odnos Srbije prema samoj sebi. Dakle, Srbija ne poštuje svoj Ustav.
Autonomna pokrajina i Vojvodina se spominju na dva mesta u Ustavu. Jedno je da budžet Vojvodine ne može biti manji od 7 posto od budžeta Srbije, što su naravno naivni Vojvo?ani shvatiti da ?e se iz budžeta Srbije, kada se formira, sedam posto ubaciti u Vojvodinu. Ali ne. To je samo broj koliko para treba da bude, a ako ih mi sami zaradimo onda se ništa ne prebacuje iz Srbije. Ali se zato kontoliše skoro polovina novca, jer tri sedmine ide u kapitalne investicije, koje se opet odobravaju u Beogradu. Ostalo su mahom transferna sredstva, plate lekara, u?itelja itd, koja stoje u budžetu Vojvodine samo jedan dan. Po zakonu ne smeju da stoje ni minutu duže. Sve to zna?i da, ako je to budžet, onda je svaka šalterska službenica – predsednik vlade!
Drugo mesto gde se spominje Vojvodina jeste pravo autonomne pokrajine da ima svoju zastavu i svoj grb. Zastava Autonomne pokrajine Vojvodine definisana je 2004. godine. Po Ustavu piše, citiram, AP ima pravo na svoje simbole. Upotreba simbola, zastave i grba, reguliše se pokrajinskom odlukom. Dakle, to piše u Ustavu. Pokrajinska odluka glasi: zastava autonomne pokrajine Vojvodine je u bojama srpske nacionalne zastave, dakle crveno, plavo, belo, sa nešto izmenjenom širinom polja i tri žute zvezde na sredini, koje simbilošu tri istorijske regije Srem, Banat i Ba?ku. Ona isti?e na teritoriji Autonomne pokrajine Vojvodine sa desne strane od zastave Republike Srbije u slu?ajevima kada se isti?e zastava Republike Srbije.
Mi smo 23. oktobra, zna?i, pre tri dana imali u Novom Sadu Dan oslobo?enja od fašizma 1944. godine. Sve bandere u Novom Sadu su iski?ene zastavama Republike Srbije i grada Novog Sada. Ni na jednoj se ne nalazi zastava Autonomne pokrajine Vojvodine, iako je to ustavna kategorija! Onda, kada je to Aleksandar Jovanovi?, predsednik Skupštine grada Novog Sada, postavio kao pitanje, najedanput su graknuli i Srpska radikalna stranka i Demokratska stranka Srbije da je zastava znak državnosti i da tu nema šta da se razgovara. A niko ne pita, ako je sve to tako kao što govore, zašto su pre manje od tri godine digli ruke za taj Ustav u kome to piše. Pa nisam ja glasao za taj ustav. Ja sam, sa drugim ljudima, bio ispred vrata Skupštine me?u demonstrantima protiv tog Ustava. Nisu gra?ani Vojvodine to izglasali. U Vojvodini taj ustav nije prošao. Ali u ukupnosti Srbije, kao, jeste. Mada nije ni tu.
I onda smo došli u situaciju da, em nismo za to glasali, em oni ne poštuju ni ono što su sami doneli, em je Ivica Da?i? ministar policije. A Ivica Da?i? je, uzgred budi re?eno, kažu veoma talentovan ministar policije. Me?utim, imam jedno malo pitanje! To je kao kada biste rekli za nekoga da je lopov, a drugi kaže: pa jeste, ali vrlo lepo kuva. Pa ?ekaj, ?ove?e! Ne pri?amo o kuvanju, pri?amo o lopovluku! Nije meni bitno da li je on talentovan ministar policije, nego da li je platio za ono što se doga?alo devedesetih. Ima jedna vojvo?anska izreka: samo govno i šteta nemaju gazdu! A štete je bar bilo u proteklih 20 godina. Pa ko ?e to da plati? Pa ne može da se ide bez „reseta“. Ne može da bude: znate, ja više nisam lopov! Pa zašto nisi? Zato što danas nisam ništa ukrao. Pa ?ekaj, ?ove?e, razumem te, ali razumi i ti mene – plati ono što si pokrao do sada, pa onda pri?amo dalje. Ne možeš ti sada re?i: „Od danas nisam! Nemojmo se vra?ati u prošlost, idemo u budu?nost!“. Jeste, idemo u budu?nost, ali mora da se raspravi sa prošloš?u.
I upravo je u svemu tome i ova pri?a o statutu. Sve je to mahanje rukom u kojoj nema para. U tom statutu nema ni sudske, ni zakonodavne, ni izvršne vlasti, ni prava na vlasništvo, ni prava na izvorne prihode. Ni?ega od toga nema. Pa gde je onda spor oko statuta? Nema spora…
Znate li pri?u o caru, dva lopova i konju. To je fantasti?na pri?a. Uhvate dva lopova, izvedu ih pred cara i car kaže da se pogube! Kaze mu jedan od lopova, nemojte viso?anstvo, evo ja ?u vam za godinu dana nau?iti konja da govori. Car se misli: i tako ?e lopovi biti u zatvoru, pa i ako se to ne desi, smaknu?e ih za godinu dana. Pristane on: „Ako konja nau?ite da govori, poštede?u vas!“ Kada su se vratili u zatvor, pita ovaj drugi lopov: jel ti stvarno znaš da u?iš konje da pri?aju? Kaže ovaj, ne umem. Pa što si rekao to? Pa, kaže, dobili smo godinu dana, a za godinu dana možda umrem ja, možda umre car, a možda i konj progovori. Upravo na taj na?in funkcioniše politi?ka scena u Srbiji. Dajte vi nama godinu dana, pa ?emo videti. Kroz tih godinu dana ?emo uzeti još godinu dana. Mi smo u Vojvodini navikli da razmišljamo dugoro?no, jer dobar doma?in misli deset godina unapred, pa onda i mi mislimo deset godina unapred. A u stvari, sve je to na po godinu-dve, od mandata do mandata i do?eš dotle da pro?e život u tim krpežima od po godinu-dve. Neko je preživeo ovih godinu dana kako statut nije usvojen. E sad… Ili je car umro ili je konj progovorio.

Dinko Gruhonji?: Ne znam koga ?emo u ovoj pri?i nazvati konjem… Da ga ?astimo… Mi smo, pre ove tribine u Pan?evu, imali tribinu u Sremskoj Mitrovici. Posle Pan?eva i?i ?emo u Kulu, pa u Novi Sad. Ono što je meni upalo u o?i kada smo imali tribinu u Mitrovici jeste to da je me?u prisutnim bilo jedno petnaestak predstavnika nevladinih organizacija tipa Obraza i Nacionalnog stroja, koji nas nisu tukli, nego su samo sedeli i postavljali „zanimljiva“ pitanja. No, bilo je i jedno tridesetak, kako se to nekada zvalo, autonomaša. Za ove iz „Obraza“ i „Nacionalnog stroja“ mi je jasno, od prilike, u kom smeru razmišljaju, ali mi je bila vrlo interesantna reakcija tih, sad ih ve? mogu nazvati bivših autonomaša. Oni su sad ve? vrlo nestrpljivi i vrlo ozloje?eni, i autonomija im više nije dovoljna. Pre nego što publici damo priliku da postavlja pitanja, ja bih želeo da vam svima postavim jedno isto pitanje. Šta o?ekujete? O?igledno je da smo suo?eni sa neverovatnim ponižavanjem, koje i ja li?no i veliki broj mojih prijatelja sve teže podnosi. Ja sam Bosanac, a je naš prag tolerancije je malo niži nego kod vas Vojvodjana. Ali eto, ja sam ve? 20 godina Vojvo?anin, a taj bosanski element je, nemojmo zaboraviti, vrlo prisutan u Vojvodini i nije baš tolerantan. I vrlo je zanimljivo što od ljudi koji su do ju?e bili radikali ?ujem da im je „dosta Beograda“. Beograda kao metafore. Te politi?ke, intelektualne, književne i kojekakve kvazielite iz “kruga dvojke“, koja nas sve redom na manje ili više krvavi ili plja?kaški na?in zamajava ve? više od dvadeset godina. Da li je mogu? i takav apsurd, što mene li?no ne bi ?udilo, da se Beograd na kraju posva?a na krv i nož sa Novim Sadom i da ova pri?a dobije jedan potpuno druga?iji tok nego što je do sad bio slu?aj?

Aleksandar Popov: Ne mislim da je takav rasplet mogu? zbog niza okolnosti unutar te garniture koja je usporila i sam statut. Jednostavno, mislim da ?e se na?i neko kompromisno rešenje, gde ?e se izvršiti tehni?ke i jezi?ke korekcije statuta. Vide?emo šta ?e to zna?iti. Ispaš?e da i Bojan Pajti? nije poklekao, a istovremeno, da je šef države ispao zaštitnik državnog jedinstva. Po njegovom mišljenju, ili po mišljenju njegovih loših savetnika o kojima je govorio moj kolega Komši?, Tadi? se utemeljio u nasle?enom javnom mnjenju koje strahuje od vojvodjanskog separatizma. Jednom prilikom su me novinari pitali da li je mogu?e da se Vojvodina otcepi. Ja sam na to odgovorio da su u Vojvodini dve tre?ine ljudi – Srbi i, ako je to ta?no da Vojvodina ho?e da se otcepi, onda je Srbija u velikom problemu.
Slažem se sa gospodinom ?ankom, da je zapravo cela ova pri?a oko statuta – bacanje prašine u o?i da se ne bi slu?ajno neko drznuo da po?ne da traži drasti?nije promene u Ustavu, pa da se onda zatraži i ono što je predsednik Tadi? i njegov ekspertski tim u konceptu iz 2005. godine ponudio Vojvodini. A to je zakonodavna vlast, što jeste državni prerogativ. Iste godine smo imali i koncept vlade Srbije (?itaj: Koštunice) u kojem se pokrajinama nudi i zakonodavna delatnost. A sada se na re?i iz statuta da Vojvodina može da ima predstavnišvo u Briselu, što može da ima svaka ja?a firma ili svaki grad, govori da je to obeležje državnosti.
Dakle, to je bacanje prašine u o?i javnosti da se ne bi Vojvo?ani drznuli da traže daleko više, tj. ono što bi zapravo pripadalo pokrajini, a to je ovo što je ve? nu?eno u tom konceptu koji je jako brzo zaboravljen. I sada kad slušamo tog istog ?oveka, ?iji je ekspertski tim ponudio takva rešenja, kao da su u pitanju dve potpuno razli?ite li?nosti. On pri?a o nekim brzim vozovima koji putuju 500 kilometara na sat i onda se razdaljina izme?u Novog Sad i Beograda savlada za svega sedam minuta. I ne možemo na svakih sedam minuta, po jednoj od njegovih poslednjih izjava, da imamo druga?iji sistem. Koliko znam, kada se putuje od Novog Sada do Beograda sadašnjim našim vozovima, to traje sat i po do dva sata, ali ljudi to izbegavaju jer postoji mogu?nost da se zaglave negde izme?u Stare Pazove i Beograda i da malo više sa?ekaju, recimo tri-?etiri sata.

Janja Be? Neumann: Ne?u da odgovorim direktno na Dinkovo pitanje, ve? indirektno. “Neka se zapita naša omladina šta to zna?i Srpska Vojvodina. Da li to zna?i da Banat, Ba?ka i Srem ostanu bez Nemaca, Ma?ara, bez Bunjevaca, Šokaca, Slovaka i banatskih Hrvata, bez Rumuna. Nevaljalci su oni koji Vojvodinu krste srpskom, a rade na tome da ona bude izgubljena. Velika naša dužnost jeste da Vojvodina postane neslovenima ugodniji i miliji dom nego što je pre rata bila nema?arima. Ne, gospodo šovinisti, srbijanski karakter administracije, nego evropski karakter celokupnog našeg života!” Ovo je pisao Vasa Staji? u Srpskom glasniku 1920. godine. Zna?i, „ne gospodo šovinisti, srbijanski karakter administracije, nego evropski karakter celokupnog našeg života“.
Polovinom 1919. godine list „Pan?evac“ upozorava da se sa Vojvodinom ne postupa kako su to Vojvo?ani posle oslobo?anja o?ekivali. Piše Dušan Popov, 1919. godine: “?ak i radikalska ’Zastava’ piše u to vreme tekst koji se zove ’Pla?i, Vojvodino’. Tekst pun gor?ine i razo?arenja u one iz Beograda, koji ne mare za Vojvodinom i ne poznaju je, a uspešno je plja?kaju”.
„Vojvodina Vojvo?anima“ nije nova kovanica. To je somborska rezolucija i deklaracija iz jula 1932. goodine, koja sublimira bogato i gorko iskustvo politi?kog života i ekonomskog propadanja Vojvodine. „Upravljaju nama, a ?esto protiv nas“, pisao je Žarko Jakši?, autonomista iz Be?kereka. „Vršljaju po Vojovodini na visokim poližajima ljudi koji je ne poznaju, koji je ne vole, koji je ne razumeju i koji je ?ak nikada nisu ni videli.“
Pošto je u to doba Komunisti?ka partija imala zna?ajno uporište u Vojvodini, ja ?u još re?i šta je pisao Trajko Stamenkovi?, sekretar Pokrajinskog komiteta Vojvodine: „Postavljanje vojvo?anskog pitanja nema nacionalno obeležje, ve? je to pitanje jedne ugnjetene pokrajine“. On odobrava politi?ku maksimu „Vojvodina Vojvo?anima“, jer njoj treba dati samoupravu i više je ne plja?kati. Mislim da se ovde radi o procesu dugog trajanja. Ovo su sve tekstovi 1919. i 1920. godine, pa do Somborske deklaracije 1932. godine. To je nešto što jako dugo traje, zna?i da jeste nešto jako duboko. U kom ?e pravcu i?i dalje, ja to ne znam. Mislim da je autonomizam – meni se baš svi?a ta re? -svojinski, i zato je ja?i, zato je nestrpljiviji i možda, recimo, opasniji.
Ne znam da li Vojvodina treba da ?eka i koliko treba da ?eka. To moja pamet ne može da dosegne. Da li treba da ?eka, kao što je Vasa Staji? pisao 1920. godine, da se Beograd evropeizuje ili da se pokuša neki drugi put. U svakom slu?aju se radi o jednom zaostajanju i to vrlo ozbiljnom. To je jasno i o tome treba razgovarati i ne gurati to pod tepih. Za rat, u smislu nekog ekstremnog oblika konflikta, mislim da ima volje kod onih koji bi sve silom rešavali, ali nema para… i to je naša sre?a u Vojvodini. Sre?a za nas koji smo protiv takvih ekstremnih oblika nasilja.

Jovan Komši?: Ima jedan gospodin, predsednik beogradskog ogranka Pokreta, ne?u namerno da kažem kog, da ga ne bih priznavao, jer je u jednom vrlo negativnom kontekstu. Taj Pokret ne zaslužuje civilazacijsko priznanje, ali taj pokret je vrlo uticajan i u njegovom upravnom odboru sede akademici, književnici, duhovnici, pravosveštenstvo. Ovaj je pokret na svom sajtu i u novinama, analiziraju?i zahteve za autonomojom, ponudio recept. Kaže da Englezi to rade efikasno: identifikuju problem i likvidiraju. Hirurzi tako?e, suo?eni sa gangrenom, seku bolesno tkivo. To je tom Pokretu recept za borbu protiv autonomaštva i nekih ljudi koji sede i za ovim stolom.
Nisam pro?itao u javnosti da je bilo ko od ?lanova upravnog odbora tog pokreta javno reagovao protiv ovog varavrskog, anticivilizacijskog, huliganskog ?ina. Teza je sa kompletnim fotografijama i spiskom neprijatelja, koji se na kraju završava sa vrlo problemati?nim dovo?enjem u kontekst i predsednika države. Nije predsednik države pridodat tom spisku, ali je re?eno da i on nosi odgovornost i njemu se obra?a da povede ra?una o tome kome daje podršku.
Zašto pominjem ovo kao model? Ovaj model je ve? vi?en model proteklih vekova u tom gr?u prelaska plemenske, uro?eni?ke zajednice ka jednoj modernoj pravnoj državi u kojoj su svi gra?ani jednaki i ra?aju se jednaki bez obzira na veru, pol, naciju, zavi?aj, poreklo. Uzgred budi re?eno, moji studenti ne znaju kada je ta vrednosna, pravna, civilizacijska mera stvari proglašena u Evropi kao dominantnom merom našeg morala i našeg ponašanja. Ne u?e ili slabo pamte tu lekciju o Francuskoj revoluciji 1789. godine.
Dakle, ako u sferi moralnosti i u sferi senzibilnosti politi?ke kulture vidimo da nam nasilje i dalje jeste mera politike, da nam nasilnici jesu nametnuta mera identiteta, da li onda uzvratiti istom merom? Da li Vojvodina uzvra?a istom merom? Ne, i ne treba. I zašto ne o?ekujem da ?e Vojvodina vra?ati tom istom merom ovakvim matricama nasilja i pretpolitike? Upravo zato što je to pretpolitika. To nije rat kao produženje politike drugim sredstvima. Ne! To je antipolitika. Naprosto, Vojvodina je isplela to gra?ansko, civilizacijsko klupko i o tome smo do sada pri?ali, i ona uzvra?a na ove pretpoliti?ke, necivilizovane, varvarske ideje. To je u moralnom stepenu niže od onih kanibalskih, ljudožderskih plemena. Ti ljudi bar nemaju alternativu. A ovde postoji ista vrednosna matrica kojoj je ovo društvo, tragaju?i za alternativom, ne pokazuje dovoljno snage da se odupre.
Kako Vojvodina treba da se nosi sa ovim problemima? Kao i do sada. Srpski i ostali doma?ini, a tu mi je pri?u pri?ao prijatelj, pa znam da je re? o srpskom doma?inu, njegovom pradedi: kad ide da pla?a porez, obu?e najbolje odelo i pla?a porez ponosan što je uspeo da za svoju familiju i imanje zadrži deo novca i da državi plati njen deo. Bogu božije, caru carevo, a onda i nama šta ostane.
Demokratija u Vojvodini se, iako smo 50 godina živeli u jednom sistemu upravljanja koji nije dozvoljavao takmi?enje politi?kih partija kao mere demokratskog politi?kog sistema, implementirala na najplemenitiji mogu?i na?in u onim velikim izazovima rata, progonstava i svemu drugom. Našla je snage da sa?uva dobra se?anja, da sa?uva tu pre?u zajedništva bez obzira na veru, pol, naciju i sve ostalo. A Vojvo?ani su u izbornim kutijama kazali vlasti šta su imali da kažu. Ta?ku na plja?ku, još 96. godine! Setite se. Nisu imali dovoljno kandidata na svim zbornim mestima na lokalnim izborima u Vojvodini da pokriju kompletnu infrastrukturu. Da bi dobili podršku, bilo je potrebno da pro?e šest godina da se vidi da taj „švedski standard“, koji je „veliki vo?a“, uz podršku velikog „oca nacije“, ponudio devedesete godine. Šest godina je prošlo.
Evropski kontekst je mnogo ja?i i snažniji od tog nasilnog poriva ovih koji bi da seku gangrenu i ovih koji bi da zabrane meni da mislim i da imam sopstveno uverenje i da živim. Mora?emo se civilizovati koliko god to nekima ne prijalo. Ali ?e morati da se ponašaju i da ?ine dobro i kad bi želeli da nekoga ubiju, jer za to nemaju interesa. Ima?e više interesa da se ponašaju civilizovano. Taj evropski kontekst ?e i Srbiju modernizovati sa odgovaraju?im standardima uz, naravno, našu asistenciju. E, tu nastupa Vojvodina, vojvo?anski bira?i i vojvo?anski glasovi principom demokratske opcije i onog racionalnog politi?kog plana koji ?e našoj deci dati šansu da konkurišu na tržištu od 500 miliona ljudi i da idu da se zaposle u Švedsku ili u Portugaliju.
Ne prognoziram, i nije mera sre?e država koja je nastala na transakcijama zlo?ina. Pogledajte ove jadne etni?ke Albance kako se dave u Tisi, a imaju svoju politi?ko-državnu tvorevinu priznatu od strane 60 država sveta. Pa zašto beže iz politi?ko-državne tvorevine osim ako im ona ne daje uslove da žive po meri elementarnih ljudskih principa i potreba. Dakle, ne treba Vojvodini takva vrsta države koja ?e biti rezultat nereda, gomile suzavca, bombi, pretnji, mržnje i netolerancije. Vojvodina ?e na?i snage da u ovom evropskom kontekstu pokaže svoje ume?e, i to više i od jednog Velsa u kome su Velšani obnovili svoju državnu tradiciju, i od jedne Škotske u kojoj etni?ka škotska energija puni odaje autonomije, i od jedne Katalonije, i od jedne Baskije, i mislim da u tom kontekstu mora biti na delu i aktivan odnos prema autonomiji… Kao što je Vasa Staji? rekao: ako nismo borbeniji i ako se ne vaspitamo za ve?u borbenost oko autonomije, onda nema autonomije i onda nismo za politi?ku utakmicu. Naprosto, onda izgleda da su neki drugi bolje organizovani i bolje pripremljeni.

Nenad ?anak: Ja bih kazao samo jednu sitnicu koja mi leži na srcu, pa da iskoristim priliku. Ja bih strašno voleo da sam separatista. To mi je jedna, onako, od ve?ih želja u životu. Da budem separatista. Znate li zašto? Da sam separatista, onda bi sve bilo jednostavno. Postoji kompletan recept: koliko jaja, koliko brašna… recept kako se to radi. Separatisti nikada ne pri?aju o tome kako ?e u njihovoj nezavisnoj državi izgledati poreski sistem. Ali uvek pri?aju o tome koga se treba osloboditi, da bi, otprilike, došlo carstvo nebesko i da bismo mi neverovatno dobro živeli.
Slova?ki nacionalisti imaju najbolji nacionalisti?ki slogan koji sam ikada ?uo: „Ista krv, ista sudbina“. Sad zamislite kako bih lako mogao da kažem: „Ista ravnica, ista subina“. Tog momenta imamo jedan zdrav fašisti?ki pokret, koji apsolutno locira sve ispod Dunava i Save kao nešto na šta treba staviti rampu na Dunavu, da napravimo jedan zid i više da sa njima nikada nemamo ništa i da se okrenemo prirodnom okruženju Srednje Evrope. To bi bilo najlakše. Najlakše bi onda bilo i juriti „veštice“ u svojim redovima. Ko nije za nas, taj je sigurno protiv, na?i saveznike za to, itd.
Najteže je uraditi ovo što pokušavamo da uradimo, a to je da Vojvodina modernizuje celu Srbiju modernijim na?inom unutrašnjeg ure?enja. I naravno, kome ide u prilog da se stvari ne promene? Pa onima koji od toga dobro i lepo žive. Kada slušam ljude kako pri?aju o tome kako je Vojvodina ugnjetena, mogu re?i da je sve to ta?no i još mnogo gore. A promene ne dolaze kad ih neko uo?i, kada smo svesni da bi se trebale desiti ili kad ih neko izmašta. Promene dolaze onda kada se iznude. Mi ?emo u Vojvodini sasvim sigurno imati sve ja?u i ja?u energiju za decentralizaciju. Ali nemojte zaboraviti, nije Vojvodina jedina. Vi imate sve ja?u i ja?u energiju za decentralizaciju i u Nišu i u Leskovcu. Ovo nisam slu?ajno rekao, bio sam tamo, video sam, pri?ao sa ljudima. I njima je beogradizacije dosta. Oni nama zavide. Ja ih pitam, kao mogu da zavide nekom ko nema ništa, a oni kažu da mi ne znamo šta to zna?i nemati ništa. Mi zbog autonomije makar od privatizacije dobijemo tih 5 posto, a oni ni to ne dobijaju. Oni su ustavno neravnopravni prema nama. Kada sam razmislio, shvatio sam da tu stvarno postoji nešto što mi nismo uo?ili.
Bilo bi sjajno i jednostavno biti separatista. Kada bismo u Vojvodini imali vojvo?ansku naciju koja bi imala barem svoj jezik ili svoju veru ili nešto tako. Mi nemamo ništa od toga. Nas okuplja zajedni?ki interes stabilnog i solidnog života. I tu i jeste cela pri?a. Upravo ta konfrontacija Novi Sad-Beograd. Nemojte da zaboravite da ni mi svi ne živimo loše. U Beograd se sliva devet desetina novca ove zemlje, a od ovih preostalih deset posto, još uvek po neko u Vojvodini može da živi dobro. I taj „poneko“, kao pla?eni ?uvar zatvora koji se zove Vojvodina, sedi ovde i njemu je dobro. Profesionalni centralista. Mi upravo sa tim stalno bijemo bitku. Kako da se objasnimo oko toga da se velike re?i ne jedu, ne piju i u njima se ne stanije. Puno puta samo govorio devedesetih godina, kada su bile te razne nacionalisti?ke histerije po televiziji o Srbima kao najboljima, da ?u ja sutra prvi da po?nem da mašem na sav glas svojim nacionalnim identitetom ako to zna?i da možeš da dodješ u samouslugu, uzmeš korpu, na kasi kažeš: „Ja sam Srbin“. Kasir kaže – bravo, ne treba ništa da platite, u redu je, izvolite… Da li je to bilo nekad? Naravno da nije, niti ?e ikada biti. To je samo na?in da se naivni uvla?e u jedan širi projekat, a to je, što bi jedan moj drugar iz Hrvatske rekao još za vreme rata, domoljublje i rodoljublje. To su dve re?i, na hrvatskom i na srpskom, a zna?e isto: „fukara ukrade pare!“
To je cela pri?a i upravo zbog toga sve ovo o ?emu mi danas pri?amo jeste pri?a o tome da Srbija ne može da se suo?i sa svojom stvarnoš?u. Ima jedna stvar koju ja ponavljam stalno, a verovatno je niste nigde ?uli zato što niko ne sme da je kaže naglas. Od kada je Kosovo u Srbiji? Od Balkanskih ratova, 1912. godine. Od kada je Vojvodina u Srbiji? Od 2006. godine! Zato što je pre toga bila u Jugoslaviji. I sada kada ti to kažeš, najedanput je to jako strašno, jer oni žele da stvore jedno lažno istorijsko pravo na Vojvodinu putem koga ?e se ostvarivati dalji centralisti?ki diktat nad Vojvodinom.
Prodat je „Naftagas“, namerno kažem „Naftagas“ i znam zašto to govorim. Jer, ako su samo dva od 14 preduze?a NIS-a sa teritorije Srbije, i to „Jugopetrol Beograd“, koji je trgovinska firma i „Fabrika maziva Kruševac“, onda je to „Naftagas“ a ne NIS! Vojvo?anski „Naftagas“. Vojvodina je imala tri stuba ekonomije. To su bile banke, Naftagas i vode. To su tri glavna stuba vojvo?anske ekonomije. Od toga smo došli u poziciju da se „Naftagas“ proda, svoje banke ne smemo ni da imamo, a pre nekoliko dana je poslednje sedište banke otišlo iz Vojvodine u Beograd.
U Vojvodini su ostale „Vojvodinavode“, koje su posle višedecenijskog uništavanja, da budem precizan – 12 godina uništavanja, vra?ene bez novca Vojvodina vodama da bi se mi sada time bavili. Pa je prvo što smo imali bila poplava koja je uništila niz sela.
Sve ovo govorim iz jednog jednostavnog razloga. Mene interesuje da li mi stvarno idemo ka Evropi ili je to neka šala. Ja ne mogu da razumem, sad posle ove posete gospodina Medvedeva, kakva je to Evropa i gde je ona kada mi u nju idemo preko Azije. Ja to ne mogu da razumem. Od kada se na zapad ide preko istoka, ako se ne bira najduži mogu?i put. Ali to niko ne?e da postavi kao pitanje. Jer sve vreme, sve ovo što mi govorimo su u stvari lažne dileme. Lažne pri?e.
Pitanje može da glasi: kakva je to zemlja i o ?emu se ovde radi kada se izborni sistem toliko zaoštrava da u Srbiji devet godina nakon navodnih demokratskih promena imamo daleko grublji izborni sistem prema obi?nim gra?anima nego što smo imali devedesetih. Jer vi danas kao obi?an gra?anin, a ne ?lan partije, ne možete da se uklju?ite u politi?ki život. Nego ?ete prvo u?i u partiju, prihvatiti njenu partijsku dominaciju kao terora ve?ine i onda tek možda biti na listi da bi vam možda jednog dana bio dat mandat u nekoj skupštini, koji vam može biti uzet sutra ako ne budete glasali kao jedan. Kakva je to demokratija u kojoj sve manje i manje gra?ana može da u?estvuje u izbornom sistemu? A istovremeno dok se to doga?a, sve je ve?i i ve?i cenzus, tako da je danas sve teže ljudima koji druga?ije misle da u?u u skupštinu Srbije nego što je to bilo za vreme Miloševi?a, protiv koga smo se borili zbog nedemokrati?nosti.
Sad ja vas pitam, gde smo mi to pogrešili? Ovaj statut o kome govorimo ve?eras, daleko je manje nego što je trebalo da donese Omnibus zakon. A Omnibus zakon iz 2001. godine je trebao da donese samo to da se ono što su SPS-ovci protivzakonito i protivustavno oduzeli Vojvodini, vrati tj. uskladi sa Miloševi?evim ustavom iz 1990. godine, koji je uzeo Vojvodini autonomiju. Dakle, nama je trebalo da bude pobeda posle 5. oktobra da omnibusom vratimo ono što je Miloševi? ponudio Vojvodini 90. godine. A onda je došla 2006. kada je i to smanjeno, pa je i ovaj statut, unutar mogu?nosti, još smanjen. Trend je da se iz svakog poteza ide na manje i manje. Zašto mi uopšte treba da razgovaramo o statutu, kada je Vojvodina imala Ustav! Ustav! Onda meni po?nu da govore kako ja ho?u državu. Ne, neka se ne zove ustav, neka se zove statut, neka se zove kako ho?ete, ali da se donosi i menja po ustavnoj proceduri. Što zna?i da onda imamo neku sigurnost.
Ovako, sve to ?ime se mi godinu dana nešto kao bavimo, može da bude izbrisano gumicom na jednom zasedanju skupstine Srbije sa prostom ve?inom. Zna?i 126 poslanika digne ruku i sva ova naša pri?a ne vredi ništa. A i tako u tom statutu ništa ni ne piše. Onda vi meni objasnite, o ?emu mi u stvari ovde razgovaramo? Uspeli su da nas dovedu do toga da potrošimo dva sata vremena pri?aju?i o „praznoj ruci“. To su uspeli da nam urade. I da mislimo da nešto postižemo, a ne postižemo ništa osim što ?emo se izjadati jedni drugima kako je stanje strašno, što ?emo jedni drugima re?i, pa da, vidiš kako su naša polja zapuštena, vidiš kako mehanizacija stara, pogledaj kakve su bolnice, pogledaj kako penzioneri teško žive, dok je Vojvodina imala svoje fondove i kad bismo imali svoje fondove, to bi bilo druga?ije… Ne?emo imati svoje fondove. Znate li zašto? Zato što se za to mora izboriti, a da se izbori, mora se biti spreman da se plati cena. Cena koju spominjem isklju?uje samo jednu stvar, a to je krv. Tu cenu nisam spreman da platim.
U 20 godina bavljenja politikom uspeo sam da mi, pored svih demostracija i protesta koje sam vodio, niko nikad ne pogine. Nemam krv na rukama i moji potomci ne?e imati oca, dedu, pradedu, koji je bio poznati ubica. Ja sam zato sre?an i ja to ne?u da dam. Sve ostalo može. Hajde da razgovaramo o tome.
Evropska iskustva? Koja evropska iskustva? Evropa nema jedno iskustvo. Nama može kao evropsko iskustvo da se ponudi iskustvo Francuske, koja je visoko centralizovana država. I to je neko evropsko iskustvo. I na to iskustvo se pozivaju ovi centralisti. Evropa sama po sebi ne rešava ništa. Na nama bi trebalo da se primeni nema?ki model, ali Nema?ka je izgubila rat kao visokocentralizovana država i platila cenu svog nacionalnog socijalizma. Srbija se nikada nije suo?ila sa svojim nacionalnim socijalizmom, nego je dozvolila da se nekažnjeno, zbog nacionalnog pomirenja, ubice i zlo?inci pojave ponovo. Kao, Bože moj, da se pomirimo sa dželatima, pa da ne bude galame u državi. To je zlo?in prema žrtvama, i to ve? drugi. I zato je cela pri?a o statutu bacanje prašine u o?i.
Cela pri?a o Vojvodini je to tako?e, dokle god to nije rešenje koje se donosi i menja po proceduri predvi?enoj za donošenje i promenu ustava, pri?a za malu decu. U statutu se predvi?a razvojna banka, što je mnoge ljude razveselilo, kao, ima?emo razvojnu banku, pa ?emo onda u nju, pa ?emo ovo, pa ?emo ono… I onog trenutka kada se u njoj nakupi dovoljno para, jednim pokretom ruke ?e one opet da pre?u u Beograd. Samo naivni mogu toliko puta da budu izvarani na iste šibice. A to je ono sto se nama doga?a.
I ko god je mislio da je Slobodan Miloševi? klju? problema, taj je užasno bio u krivu, po?evši sa mnom. Jer nije on bio problem, on je bio samo lice problema. Pravi problem je to što ?e nas poštovati samo onoliko koliko budemo imali snage da artikulišemo svoj interes i da ga odbranimo. Ni najbolji doma?in na svetu ne može zaraditi onoliko koliko najprose?niji lopov može ukrasti. A mi nemamo posla sa prose?nim lopovima, nego sa ekspertima!

(www.autonomija.info)

Podelite ovu stranicu!