TRIBINA: Čekajući Statut ili Ima li Vojvodina vremena? (Pančevo)

02 Nov 2009

Ko god je mislio da je Slobodan Milošević ključ problema, taj je užasno bio u krivu. Jer nije on bio problem, on je bio

tribinapancevo.jpgKo god je mislio da je Slobodan Milošević ključ problema, taj je užasno bio u krivu. Jer nije on bio problem, on je bio samo lice problema. Pravi problem je to što će nas poštovati samo onoliko koliko budemo imali snage da artikulišemo svoj interes i da ga odbranimo. Ni najbolji domaćin na svetu ne može zaraditi onoliko koliko najprosečniji lopov može ukrasti. A mi nemamo posla sa prosečnim lopovima, nego sa ekspertima!

TRIBINA
Čekajući Statut ili Ima li Vojvodina vremena?

Učestvovali:
Janja Beč Neumann, sociološkinja i istraživačica ratnih zločina
Aleksandar Popov, direktor Centra za regionalizam
Jovan Komšić, politolog
Nenad Čanak, predsednik LSV

Centar za kulturu, Pančevo,
Ponedeljak, 26. oktobar 2009, sa početkom u 19,00 časova

Dinko Gruhonjić: Dobro veče, dobro došli. Dobro došli na tribinu „Čakjući statut“, drugu po redu tribinu koju, na istu temu, Nezavisno društvo novinara Vojvodine organizuje po gradovima Vojvodine. U Pančevu nam je partner u organizaciji ovdašnji ugledni NGO – Građanska akcija Pančevo. Za početak ćemo priupitati Aleksandra Popova, direktora Centra za regionalizam, da nam kaže kakvo je njegovo mišljenje o ovoj beskrajnoj i beskrajno tragikomičnoj priči o potvrđivanju Statuta Vojvodine u republičkom parlamentu.

Aleksandar Popov: Kada je reč o statutu, od jedne faze ogorčenosti, koju sam imao kada je ova priča krenula ovako kako ide, prešao sam u jednu humorističku fazu. Prvo što mi padne na pamet kada se spomene statut jeste aforizam jednog našeg poznatog aforističara koji kaže: zašto Vojvodini ne daju suštinsku autonomiju, pa da kosovski Albanci vide šta su izgubili. Mislim da ovaj aforizam jako dobro odslikava celu ovu priču, jer se suštinska autonomija nudi onome koji nju neće, a ne onome ko je hoće i gde bi ona bila jako delotvorna i primenjiva.
Ova cela šarada ili shizofrenija, koja se odvija oko statuta, govori uopšte o stanju društvenih procesa u Srbiji. Ovde, zapravo, centralizam, od onih monarhističkih vremena, kada je bio prirodno stanje stvari, nikada nije ni izlazio iz Srbije. Mi smo imali samo taj presedan da su se desile dve pokrajine u Srbiji zahvaljujući ustavu iz 1974. godine, kada je Jugoslavija ipak bila daleko složenija zemlja. Međutim, interesantno je da kompletne društvene i političke elite ovde, ako ih uopšte u ozbiljnoj meri imamo, umesto da stvaraju ambijent za jednu modernu, proevropsku Srbiju (a na tim obećanjima su i pobedili 11. maja, i to velikom većinom glasovima građana iz Vojvodine), umesto da ispune svoja predizborna obećanja da će Srbiju uvesti u Evropu kao jednu modernu zemlju, što podrazumeva redovan proces demokratizacije uz decentralizaciju – stvaraju jednu potpuno drugačiju, skoro suprotnu atmosferu.
Ne čudi to što narodnjačko-naprednjačko-radikalski blok čuva državno jedinstvo na ovaj lažni način. Ali, čudi kada se ovakve stvari dešavaju u onom bloku kome smo dali glasove 11. maja, za proevropsku opciju.
Jednom su me novinari pitali šta stoji iza toga da ista politička garnitura koja je u Vojvodini izglasala statut, sada taj isti statut osporava na republičkom nivou. Rekao sam tada da generalno, kada je reč o decentralizaciji, otpori dolaze sa obe strane iz veoma banalnih razloga. Banalni razlozi su to što, kao prvo, ovaj narodnjačko – naprednjački – radikalski blok, prodajući „škart robu“, robu sa „lažnom etiketom“, ubira jeftine poene kod građana kao zaštitnik državnog jedinstva, a, kao drugo, vladajućoj garnituri je još uvek stalo da ne deli vlast, da ga ne spušta na niže nivoe, zato što još uvek nije završena tranziciona pljačka i podela tranzicionog plena. To je jedan od razloga zašto nam se sve ovo dešava oko statuta. Tako sam pokušao da odgovorim na ovo pitanje.
Kao direktor Centra za regionalizam, obilazio sam Srbiju uzduž i popreko sa nekoliko koncepata decentralizacije i razgovarali smo sa građanima. Konstatovali smo da mi stvarno imamo nekoliko velikih problema koje se tiču javnog mnjenja. Jedan problem je nasleđeno shvatanje da je jaka država ako je jaka centralna vlast. To nam je ostalo iz tih centralističkih vremena. Ali imamo i noviji fenomen koji je medijskog karaktera, a to je da je u vreme Miloševića svaki zahtev za decentralizaciju bio izjednačavan sa separatizmom. Ostalo je to da odjekuje u ušima ljudu i, umesto da se sada to pokuša prevazići, mi imamo sasvim drugačije ponašanje naših čelnih ljudi, koje ne ide u prilog tome da se to zaista prevaziđe, odnosno da napokon počne proces decentralizacije Srbije.

Dinko Gruhonjić: Gospodine Komšiću, vas često zovem kada mi je potrebna analiza dnevno-političke situacije u Vojvodini i Srbiji. Boris Tadić i, uopšte, Demokratska stranka dva puta su dobili predsedničke izbore, prevashodno zahvaljujući glasovima iz Vojvodine. Kako vi ocenjujete to da uprkos tome Vojvodina, od upravo tog bloka stranaka okupljenih oko Demokratske stranke, koji je po mom mišljenju osnovna kočnica u usvajanju statuta, ne dobija „zasluženu nagradu“?

Jovan Komšić: Da sam na mestu Borisa Tadića, ne bi mi bilo baš jednostavno voditi državu, jer i da su kapaciteti svih lidera na prostorima bivše Jugoslavije mnogo gromadniji nego što objektivno jesu, oni bi vrlo teško mogli efektivno odrade tako velike poslove na ozdravljenju društva, privrede i svih segmenata društvene zajednice u smeru ciljeva koje demokratska tranzicija i povratak u slobodno, demokratsko društvo podrazumeva. Svakako, ne bih mogao jednostavno da rešavam ni pitanje Vojvodine u kontekstu cele Srbije, ali bih ga lakše rešavao da sam samo u tom identitetskom, identifikacijskom okviru Vojvodine kao političke zajednice. Dakle, Boris Tadić i njegova stranka, kao najodgovornija stranka za harmonizaciju takvih različitosti koje su u Srbiji ogromne, 1:15, naprosto mora da vodi računa o demokratiji kao tiraniji broja i o paradoksima demokratije, gde u jednom tranzicionom momentu racionalna ideja može da bude gubitnik u takmičenju sa ostrašćenim idejama koje su prividno vrlo razumljive i vrlo jednostavne. Dakle, on ima zadatak da obezbedi mobilizaciju svih resursa države, od vapijućeg nezadovoljstva ljudi na jugu Srbije i nemogućnošću da zadovolje elementarne pretpostavke, do, recimo, vojvođanskog nezadovoljstva.
U Vojvodini je sada, kao što vidim u podacima „Ekonomista“ za ovu godinu, prosečna mesečna plata ispod nivoa plata koje su isplaćene ljudima koji su zaposleni u centralnoj Srbiji. To je takođe razlog za uzbunu sa stanovišta interesa gradjana Srbije koji žive u Vojvodini. Da ne dužim, Srbija kao zemlja velikih ideoloških, kulturoloških i političkih rascepa, ne uspeva da nosi ideju politike koja bi mogla da ide logikom moćne podrške racionalnoj, dobroj ideji kao što je ideja autonomije Vojvodine.
Da sada ne dužim sa objašnjavanjem teške uloge i pozicije predsednika države, treba međutim reći da je on ima obavezu prema građanima Vojvodine i prema izbornim političkim obećanjima o „Vojvodini kao evropskoj regiji“, kao dinamičkog faktora koji približava Srbiju evropskim standardima ekonomije, života, tolerancije i svega drugoga. Realno, veći politički kapaciteti se nalaze u Vojvodini kao evropskoj regiji. U Vojvodini, kao regiji države Srbije, ali regiji koja može vrlo brzo da uđe u interakciju sa bliskim okruženjem u regionu. Okruženi smo u Vojvodini, kakvim takvim, ali pravno, ekonomski i kuturološki delotvornim državama, po standardima Evropske Unije. Ako bih kao političar tražio nekakvu moćnu polugu ubrzanja tih reformskih energija Srbije, naravno da bih je nalazio u okvirima Vojvodine. A ako bih želeo da ojačam te energije, onda ih moram priznati u identitetskom obliku, jer Vojvodina jeste područje koje, da ga nema, valjalo bi ga izmisliti. Ona je multikulturna regija koja pokazuje sposobnost demokratskog upravljanja etno-kulturnim razlikama. Vojvodina je to pokazivala decenijama i pokazati ignoranciju i nerazumevanje ili zapostavljanje tih energija naprosto ne ide u prilog poziciji evropskog lidera.
Ima kritičara ove moje teze koji kažu da ja preuzimam ulogu savetnika predsednika. To mi uopšte nije namera, jer on za to ima plaćene savetnike i plaćene funkcionere. Mene ne zanimaju savetnici predsednika. Mislim da loše rade svoj posao ako mu savetuju da ovako beskonačno produžava ovu priču sa statutom Autonomne pokrajine Vojvodine. Ona je krajnje neproduktivna i po aktere vlasti, a da ne kažem koliko po građane Vojvodine. Naprosto, želim da kažem da sam jako zainteresovan za prosperitet Vojvodine, jer moja deca će živeti u njoj, a tek onda za prosperitet Srbije, čiji je Vojvodina sastavni deo. U tom kontekstu, rezervoari modernizacije Srbije su ovde. Oni moraju biti politički institucionalno priznati i ako Srbija hoće da bude država na evropskom putu, ona mora priznati Vojvodinu, ne samo ove zakonom dozvoljene fasade od autonomnih nadležnosti Vojvodine, gde Ustav Republike Srbije ne daje veće mogućnosti. To je autonomija koju svaka većina u skupštini Republike Srbije sutra može da promeni. To je promenljiva većina, kao što mogu biti promenljive ćudi javnog mnjenja.
Evropski standardi govore o Ustavom zaštićenoj autonomiji kao meri dobrog upravljanja ekonomijom, kulturom, infrastrukturom i obrazovanjem, ekonomijom znanja. U tom kontekstu, ako se ne dozovu pameti vladajuće strukture i vladajuća politička klasa, i ne pokažu makar dobar deo odgovornosti prema svojim obećanjima, meni se čini da neće sebi napraviti neku veliku štetu nego da će nas zadržati još koju godinu ili koju deceniju više u ovom stagnantnom stanju i to neće biti na korist ni Vojvodini, ali ni onima koji vladaju Srbijom.

Dinko Gruhonjić: Hvala! Janjo, ti dosta često putuješ, pa se vratiš ovamo. Mi isto putujemo, ali ne toliko često kao ti, i verovatno je ta tvoja distanca i kritički pogled, bez obzira koliko voliš Vojvodinu, jasniji. Šta te sačeka svaki put kad se vratiš? Kakvi su tvoji osnovni utisci kad je Vojvodina u pitanju?

Janja Beč Neumann: Ja jesam Vojvođanka i po svom biološkom poreklu i po svom, kako bih rekla, iskustvu i odrastanju. Išla sam u gimnaziju u Pančevu, rodila sam se u Zemunu. Išla sam u gimnaziju koja je osnovana 1864. godine. Stvarno smatram da narodi koji imaju tako stare škole jesu sretni narodi, nezavisno o svim dobrim i lošim situacijama koje se dešavaju. Ja sam Vojvođanka po svom odgoju, po uzrastanju. Išla sam u zabavište u Pančevu. Jesam išla na fakultet u Beograd, ali sam, kao većina Pančevaca, trčala kući nazad u Pančevo posle nastave, tako da Beograd nisam ni upoznala. Ja ga ne poznajemm. Imala sam sreću da počnem da studiram u vreme kada su počeli ustavni amandmani 1968. godine i da živim u vreme kada je Vojvodina imala najveći prosperitet u 20. veku. To je bilo od 1968. do 1988. godine, tih 20 godina. Po završetku svojih studija nisam sedela nezaposlena i beskorisna nego sam odmah počela da radim u Petrohemiji u Pančevu, koja je imala svetske standarde, i tehničke i tehnološke.
Otišla sam 1991. godine, u decembru, kada sam ostala bez posla kao najmlađi savetnik ministra u vladi Ante Markovića. Dan posle njegove ostavke, svi ljudi koje je on doveo dobili su otkaze na stolu. Znači da su već bili pripremljeni ti otkazi. To je bilo 200 ljudi, koji su radili doktorate u inostranstvu, ja sam ga radila u Kembridžu, i koji su govorili bar dva strana jezika. Ja sam inženjer po prvom obrazovanju, ali po drugom sam sociolog.
Zašto sve ovo govorim? Znači, sa početkom rata ja sam jedna od oko 200.000 Vojvođana, a to je oko 10 posto populacije, koji su otišli. Vi svi imate u porodici, među prijateljima, među susedima, komšijama, svi imate nekoga ko je otišao. Pogotovo u ovim mlađim generacijama, generacijama naše dece i naših već unuka, koji misle o tome da treba da odu. Meni je svaki put kada se ovde vraća prvi utisak – neverovatne razmere razaranja i pljačke Vojvodine! Ja ne pratim društvene tokove kao što to prate npr. profesori univerziteta i ne znam kolika je prosečna plata, ali to su neke slike.
Bertold Breht je govorio: gledajte slike i vidite iza slika! Ako ja prošle nedelje odem na televiziju u Novi Sad i vidim da novinar, odličan novinar, ima „olimpija“ mašinu, to za mene nije slučajnost. Mene taj stepen razaranja, stepen raubovanja i stepen pljačke Vojvodine zastrašuje. On u meni proizvodi tugu i gorčinu i, sa mog stanovišta, osećaj nemoći pošto ne vidim političke snage u Vojvodini koje su u stanju da to promene zbog toga što naše građanstvo ne glasa za partije koje imaju reformski potencijal.
Ja sam uvek bila “štreber” u gimnaziji. I to valjda ostane, tako da sam se nekoliko dana pripremala za ovu tribinu. Neki dan me nazvao čovek koji se zove Pavel Bapka. On je vlasnik privatne galerije slika u Kovačici. Zvao me je da mi kaže da se vratio iz Njujorka i da je imao veliku, uspešnu izložbu slovačkih slikara i da su mu gosti bili – naređao je nekih 30 imena koja ja nisam mogla sve da zapamtim – ali npr. to su bili Kondoliza Rajs, Sarkozi, Gadafi i ne znam sve ko. Meni je to vidljiva slika da Vojvodina može, po najvišim svetskim standardima, u ovom slušaju u umetnosti, a i u drugim oblastima, pre svega u ekonomiji, nauci i umetnosti, da da ogroman potencijal.
Sa druge strane – je sam otišla odavde, živim u Nemačkoj, nemački sam državljanin, i mogu dosta odgovrno, prateći tamo štampu, da kažem da se Vojvodina prepoznaje u Evropskoj Uniji kao potencijal koji može brzo da usvoji standare EU. Može zbog svoje kompleksnosti, koja su se uz sva narušavanja ipak sačuvala.
Vojvodina je za mene kao kašmir. Vojovdina je kao kašmir zato što je dobro otkana, najfinije. Nije ono grubo, ono što grebe, ona vuna prosta i gruba. Vojvodina, po kriterijumima dugog trajanja, da posmatramo recimo 100 godina, ima jedan vrlo važan civilizacijski parametar. On je doživeo nekoliko udaraca, za vreme svake nove agrarne reforme; one su bile 1920. 1946. 1948. i ove sada najnovije, koja je u stvari regresija. 1921. godine, na prvom cenzusu, kada je formirana Kraljevina Srba Hrvata i Slovenaca, ta država je imala 50, 5 posto nepismenih. Taj broj može, a i ne mora da znači nešto. Vama sad ništa, jer vi ste različitih profesija i zanimanja i znanja, pa možete reći: pa dobro 50 posto. Ali ako vam kažem da je to najveći procenat nepismenosti u Evropi tada, pored Portugalije i Rumunije, onda to nešto znači. Zatim, na sledećem cenzusu, to se malo smanjuje, ali 1931. godine samo Slovenija ima ispod 10 posto nepismenih i Vojvodina je sledeća sa 23 posto nepismenih. Svuda u svetu se nivo pismenosti uzima kao civilizacijski parametar i on je sačuvan nezavisno na sve udare koje je Vojvodina doživela.
Možda delujem haotično, ali pre nego što završim, dodala bih još nekoliko rečenica. 1989. godine, kada je rat već bio duboko pripremljen i ozbiljno pripremljen, ispod linije siromašva živelo je u Sloveniji 2,9 posto stanovnika i u Vojvodini 8,0 posto. To su bile jedine dve federalne jedinice koje su imale ispod 10 posto stanovništva koje je živelo ispod linije bede ili siromaštva. Svi su ostali imali daleko više. Bosna i Hercegovina, u kojoj je bio rat, imala je 30 posto stanovništva, Kosovo 82 posto. Srbija – 21 posto! Ako je Vojvodina pred rat, po podacima Svetke banke, imala 3.000 dolara po glavi stanovnika, a Srbija 1.800, razmislite ko je finansirao rat. Da bismo se mi ovde skupili, neko mora da plati ovu vodu, neko mora da plati ovu struju, neko mora da plati put ovih ljudi koji su došli. Ako su ovi podaci tačni, a jesu, onda je zastrašujuće odlivanje sredstava, odnosno plaćanje rata, išlo iz Vojvodine.
Da ne bude da nisam ništa rekla o statutu, sada ću. Ja ne mogu jako dobro da pratim dešavanja oko statuta, ali sam u „Danasu“ pročitala takst pre nekih nedelju dana, gde se navodi 12 tačaka oko kojih statut nije usaglašen. Pošto ja to ipak gledam sa distance, a sa korenima odavde, ja sam odmah videla da su svih tih 12 tačaka u stvari pitanje – novca. Porez na ovo, porez na ono…Ako sada držim ovde neko predavanje i dobijem za to neke pare, taj porez ide u Beograd. Ne ide u Pančevo ili u Novi Sad. To je stvarno pitanje praćenja tokova novca. Sa nekim sam svojim prijateljima i sa svojom sestrom pričala o tome. To je praćenje tokova novca.
Na kraju, ja bih Vojvodinu na neki način uporedila sa Istrom i onda ću završiti. Bila sam nedavno u Istri i bio je tamo jedan novinar iz Holandije, koji je radio sa mnom intervju. Pitao me kako mi Vojvodjani stojimo sa tom autonomijom, kako ćemo mi to rešiti i kada ćemo, hoćemo li uopšte… Bilo je to malo novinarski površno, ali je bio super obavešten, čak bolje nego ja u dnevnim stvarima. Još nisam stigla ni da mu odgovorim, a on je rekao: ma, neće vas pustiti! Ko bi zlatnu koku pustio. Isto je rekao za Istru u odnosu na Zagreb. Što bi rekao Nenad Čanak: čiji su naši novci, tačku na pljački itd, te kratke rečenice koje potpuno sublimišu suštinu svih procesa koji su se ovde dešavali, a to je raubovanje i pljačka Vojvodine. Zašto? Čuvena rešenica od posle Drugog svetskog rata u vreme otkupa, kada su rekli seljacima u Vojvodini: uzimamo od vas jer vi imate. E, pa mi više nemamo!

Dinko Gruhonjić: Nenade, pretpostavljam da će biti ovakvih pitanja iz publike, ali ja ću zloupotrebiti ovo mesto moderatora, pa ću ga prvi postaviti. Unazad godinu li više dana od kako je formirana nova vlast, od kako su prošli izbori, nešto ste mi suviše ćutljivi. I vi i Liga socijaldemokrata Vojvodine. Da li se slažete sa tim i ako se slažete, šta je uzrok veše ćutljivosti? I kako je uopšte biti u toj poziciji? Koliko sam vas ja shvatio, vi tvrdite da, ukoliko uskratite podršku ovoj vladi, mogu doći neki još gori? Nismo baš navikli na takav pristup!

Nenad Čanak: Da sam baš mnogo ćutljiv, nisam siguran, al dobro. To da vi ne možete da čujete šta ja govorim, to je verovatnije. Čim je ova vlada formirana, odmah sam rekao da smo jednostavno došli u situaciju da biramo. Podsećam vas da smo prethodno imali Vladu sa velikanima naše političke scene, kao što je Koštunica dr. Vojislav, Ilić mr. Velimir i ostali, koji su se vrlo uspešno odali pljački, otimačini i svemu što su radili. Da li glasati za vladu u kojoj je Ivica Dačić ili pustiti, neglasanjem za tu vladu, da se formira vlada u kojoj su Koštunica dr. Vojislav, Ilić mr Velimir, Nikolić Tomislav, Vučić Aleksandar i – Ivica Dačić! Kada je već takav izbor, mi smo glasali za ovu prvu.
Naravno, pokušao sam da objasnim, takav kakav sam, da ako sam već morao da pojedem, da izvinete, govno, onda me nemojte terati da hvalim kuvara. To baš nije moj izbor za večeru, ali to je bilo na stolu. Šta sad da radim… tako je bilo. To je oko vlade…
A oko statuta je situacija, naravno, daleko gluplja. Svi ste pretpostavljam bar jednom u životu gledali mađioničara kako mu nestane novčić iz ruke. A jeste li primetili zakonomernost mađioničarskog rada? Uvek više mašu rukom u kojoj nema novčića. Tako je isto i ovde. Od sve priče o državnosti, o secesiji, o ovom i onom, u stvari je stalno priča o parama. To se samo odvodi na neke druge nivoe razmišljanja. Šta je to nego država ako Vojvodina ima svoju policiju! Ja na to kažem, dobro… Imate li vi u Pančevu pauka? To je onaj mehanizam za uklanjanje pogrešno parkiranih vozila. Uz pauka uvek ide uniformisano lice da napiše kaznu, jel tako? Ko odlučuje gde će se smeti parkirati u Pančevu? Pa, gradska vlast. Dakle, gradska vlast u Pančevu svojom odlukom aktivira državni sistem represije. Autonomna pokrajina Vojvodina nijednom svojom odlikom ne može da aktivira državni sistem represije, tj. policiju. Nikada Vojvodina nije, u proteklih 21 godinu, aktivirala državni sistem represije. Ni jednom! Što jasno govori o tome da postoji razlog zašto se to ne radi.
Kada čujem ove patriote kada pričaju kako je Vojvodina Srbija, a oni to taku ubeđeno pričaju i prosto bi izginuli za tu ideju da je Vojvodina Srbija, ja kažem: važi. Hajde da se potpuno složim sa tim, jer nemam šta da se ne slažem. Ali ako je Vojvodina Srbija, a pitanje Vojvodine je, dakle, pitanje Srbije, onda pošto je prekršen Ustav na Vojvodini, pa godinu dana nije donet statut, iako je po zakonu o sprovođenju Ustava morao biti donet do 31. decembra 2008. godine, to je onda odnos Srbije prema samoj sebi. Dakle, Srbija ne poštuje svoj Ustav.
Autonomna pokrajina i Vojvodina se spominju na dva mesta u Ustavu. Jedno je da budžet Vojvodine ne može biti manji od 7 posto od budžeta Srbije, što su naravno naivni Vojvođani shvatiti da će se iz budžeta Srbije, kada se formira, sedam posto ubaciti u Vojvodinu. Ali ne. To je samo broj koliko para treba da bude, a ako ih mi sami zaradimo onda se ništa ne prebacuje iz Srbije. Ali se zato kontoliše skoro polovina novca, jer tri sedmine ide u kapitalne investicije, koje se opet odobravaju u Beogradu. Ostalo su mahom transferna sredstva, plate lekara, učitelja itd, koja stoje u budžetu Vojvodine samo jedan dan. Po zakonu ne smeju da stoje ni minutu duže. Sve to znači da, ako je to budžet, onda je svaka šalterska službenica – predsednik vlade!
Drugo mesto gde se spominje Vojvodina jeste pravo autonomne pokrajine da ima svoju zastavu i svoj grb. Zastava Autonomne pokrajine Vojvodine definisana je 2004. godine. Po Ustavu piše, citiram, AP ima pravo na svoje simbole. Upotreba simbola, zastave i grba, reguliše se pokrajinskom odlukom. Dakle, to piše u Ustavu. Pokrajinska odluka glasi: zastava autonomne pokrajine Vojvodine je u bojama srpske nacionalne zastave, dakle crveno, plavo, belo, sa nešto izmenjenom širinom polja i tri žute zvezde na sredini, koje simbilošu tri istorijske regije Srem, Banat i Bačku. Ona ističe na teritoriji Autonomne pokrajine Vojvodine sa desne strane od zastave Republike Srbije u slučajevima kada se ističe zastava Republike Srbije.
Mi smo 23. oktobra, znači, pre tri dana imali u Novom Sadu Dan oslobođenja od fašizma 1944. godine. Sve bandere u Novom Sadu su iskićene zastavama Republike Srbije i grada Novog Sada. Ni na jednoj se ne nalazi zastava Autonomne pokrajine Vojvodine, iako je to ustavna kategorija! Onda, kada je to Aleksandar Jovanović, predsednik Skupštine grada Novog Sada, postavio kao pitanje, najedanput su graknuli i Srpska radikalna stranka i Demokratska stranka Srbije da je zastava znak državnosti i da tu nema šta da se razgovara. A niko ne pita, ako je sve to tako kao što govore, zašto su pre manje od tri godine digli ruke za taj Ustav u kome to piše. Pa nisam ja glasao za taj ustav. Ja sam, sa drugim ljudima, bio ispred vrata Skupštine među demonstrantima protiv tog Ustava. Nisu građani Vojvodine to izglasali. U Vojvodini taj ustav nije prošao. Ali u ukupnosti Srbije, kao, jeste. Mada nije ni tu.
I onda smo došli u situaciju da, em nismo za to glasali, em oni ne poštuju ni ono što su sami doneli, em je Ivica Dačić ministar policije. A Ivica Dačić je, uzgred budi rečeno, kažu veoma talentovan ministar policije. Međutim, imam jedno malo pitanje! To je kao kada biste rekli za nekoga da je lopov, a drugi kaže: pa jeste, ali vrlo lepo kuva. Pa čekaj, čoveče! Ne pričamo o kuvanju, pričamo o lopovluku! Nije meni bitno da li je on talentovan ministar policije, nego da li je platio za ono što se događalo devedesetih. Ima jedna vojvođanska izreka: samo govno i šteta nemaju gazdu! A štete je bar bilo u proteklih 20 godina. Pa ko će to da plati? Pa ne može da se ide bez „reseta“. Ne može da bude: znate, ja više nisam lopov! Pa zašto nisi? Zato što danas nisam ništa ukrao. Pa čekaj, čoveče, razumem te, ali razumi i ti mene – plati ono što si pokrao do sada, pa onda pričamo dalje. Ne možeš ti sada reći: „Od danas nisam! Nemojmo se vraćati u prošlost, idemo u budućnost!“. Jeste, idemo u budućnost, ali mora da se raspravi sa prošlošću.
I upravo je u svemu tome i ova priča o statutu. Sve je to mahanje rukom u kojoj nema para. U tom statutu nema ni sudske, ni zakonodavne, ni izvršne vlasti, ni prava na vlasništvo, ni prava na izvorne prihode. Ničega od toga nema. Pa gde je onda spor oko statuta? Nema spora…
Znate li priču o caru, dva lopova i konju. To je fantastična priča. Uhvate dva lopova, izvedu ih pred cara i car kaže da se pogube! Kaze mu jedan od lopova, nemojte visočanstvo, evo ja ću vam za godinu dana naučiti konja da govori. Car se misli: i tako će lopovi biti u zatvoru, pa i ako se to ne desi, smaknuće ih za godinu dana. Pristane on: „Ako konja naučite da govori, poštedeću vas!“ Kada su se vratili u zatvor, pita ovaj drugi lopov: jel ti stvarno znaš da učiš konje da pričaju? Kaže ovaj, ne umem. Pa što si rekao to? Pa, kaže, dobili smo godinu dana, a za godinu dana možda umrem ja, možda umre car, a možda i konj progovori. Upravo na taj način funkcioniše politička scena u Srbiji. Dajte vi nama godinu dana, pa ćemo videti. Kroz tih godinu dana ćemo uzeti još godinu dana. Mi smo u Vojvodini navikli da razmišljamo dugoročno, jer dobar domaćin misli deset godina unapred, pa onda i mi mislimo deset godina unapred. A u stvari, sve je to na po godinu-dve, od mandata do mandata i dođeš dotle da prođe život u tim krpežima od po godinu-dve. Neko je preživeo ovih godinu dana kako statut nije usvojen. E sad… Ili je car umro ili je konj progovorio.

Dinko Gruhonjić: Ne znam koga ćemo u ovoj priči nazvati konjem… Da ga častimo… Mi smo, pre ove tribine u Pančevu, imali tribinu u Sremskoj Mitrovici. Posle Pančeva ići ćemo u Kulu, pa u Novi Sad. Ono što je meni upalo u oči kada smo imali tribinu u Mitrovici jeste to da je među prisutnim bilo jedno petnaestak predstavnika nevladinih organizacija tipa Obraza i Nacionalnog stroja, koji nas nisu tukli, nego su samo sedeli i postavljali „zanimljiva“ pitanja. No, bilo je i jedno tridesetak, kako se to nekada zvalo, autonomaša. Za ove iz „Obraza“ i „Nacionalnog stroja“ mi je jasno, od prilike, u kom smeru razmišljaju, ali mi je bila vrlo interesantna reakcija tih, sad ih već mogu nazvati bivših autonomaša. Oni su sad već vrlo nestrpljivi i vrlo ozlojeđeni, i autonomija im više nije dovoljna. Pre nego što publici damo priliku da postavlja pitanja, ja bih želeo da vam svima postavim jedno isto pitanje. Šta očekujete? Očigledno je da smo suočeni sa neverovatnim ponižavanjem, koje i ja lično i veliki broj mojih prijatelja sve teže podnosi. Ja sam Bosanac, a je naš prag tolerancije je malo niži nego kod vas Vojvodjana. Ali eto, ja sam već 20 godina Vojvođanin, a taj bosanski element je, nemojmo zaboraviti, vrlo prisutan u Vojvodini i nije baš tolerantan. I vrlo je zanimljivo što od ljudi koji su do juče bili radikali čujem da im je „dosta Beograda“. Beograda kao metafore. Te političke, intelektualne, književne i kojekakve kvazielite iz “kruga dvojke“, koja nas sve redom na manje ili više krvavi ili pljačkaški način zamajava već više od dvadeset godina. Da li je moguć i takav apsurd, što mene lično ne bi čudilo, da se Beograd na kraju posvađa na krv i nož sa Novim Sadom i da ova priča dobije jedan potpuno drugačiji tok nego što je do sad bio slučaj?

Aleksandar Popov: Ne mislim da je takav rasplet moguć zbog niza okolnosti unutar te garniture koja je usporila i sam statut. Jednostavno, mislim da će se naći neko kompromisno rešenje, gde će se izvršiti tehničke i jezičke korekcije statuta. Videćemo šta će to značiti. Ispašće da i Bojan Pajtić nije poklekao, a istovremeno, da je šef države ispao zaštitnik državnog jedinstva. Po njegovom mišljenju, ili po mišljenju njegovih loših savetnika o kojima je govorio moj kolega Komšić, Tadić se utemeljio u nasleđenom javnom mnjenju koje strahuje od vojvodjanskog separatizma. Jednom prilikom su me novinari pitali da li je moguće da se Vojvodina otcepi. Ja sam na to odgovorio da su u Vojvodini dve trećine ljudi – Srbi i, ako je to tačno da Vojvodina hoće da se otcepi, onda je Srbija u velikom problemu.
Slažem se sa gospodinom Čankom, da je zapravo cela ova priča oko statuta – bacanje prašine u oči da se ne bi slučajno neko drznuo da počne da traži drastičnije promene u Ustavu, pa da se onda zatraži i ono što je predsednik Tadić i njegov ekspertski tim u konceptu iz 2005. godine ponudio Vojvodini. A to je zakonodavna vlast, što jeste državni prerogativ. Iste godine smo imali i koncept vlade Srbije (čitaj: Koštunice) u kojem se pokrajinama nudi i zakonodavna delatnost. A sada se na reči iz statuta da Vojvodina može da ima predstavnišvo u Briselu, što može da ima svaka jača firma ili svaki grad, govori da je to obeležje državnosti.
Dakle, to je bacanje prašine u oči javnosti da se ne bi Vojvođani drznuli da traže daleko više, tj. ono što bi zapravo pripadalo pokrajini, a to je ovo što je već nuđeno u tom konceptu koji je jako brzo zaboravljen. I sada kad slušamo tog istog čoveka, čiji je ekspertski tim ponudio takva rešenja, kao da su u pitanju dve potpuno različite ličnosti. On priča o nekim brzim vozovima koji putuju 500 kilometara na sat i onda se razdaljina između Novog Sad i Beograda savlada za svega sedam minuta. I ne možemo na svakih sedam minuta, po jednoj od njegovih poslednjih izjava, da imamo drugačiji sistem. Koliko znam, kada se putuje od Novog Sada do Beograda sadašnjim našim vozovima, to traje sat i po do dva sata, ali ljudi to izbegavaju jer postoji mogućnost da se zaglave negde između Stare Pazove i Beograda i da malo više sačekaju, recimo tri-četiri sata.

Janja Beč Neumann: Neću da odgovorim direktno na Dinkovo pitanje, već indirektno. “Neka se zapita naša omladina šta to znači Srpska Vojvodina. Da li to znači da Banat, Bačka i Srem ostanu bez Nemaca, Mađara, bez Bunjevaca, Šokaca, Slovaka i banatskih Hrvata, bez Rumuna. Nevaljalci su oni koji Vojvodinu krste srpskom, a rade na tome da ona bude izgubljena. Velika naša dužnost jeste da Vojvodina postane neslovenima ugodniji i miliji dom nego što je pre rata bila nemađarima. Ne, gospodo šovinisti, srbijanski karakter administracije, nego evropski karakter celokupnog našeg života!” Ovo je pisao Vasa Stajić u Srpskom glasniku 1920. godine. Znači, „ne gospodo šovinisti, srbijanski karakter administracije, nego evropski karakter celokupnog našeg života“.
Polovinom 1919. godine list „Pančevac“ upozorava da se sa Vojvodinom ne postupa kako su to Vojvođani posle oslobođanja očekivali. Piše Dušan Popov, 1919. godine: “Čak i radikalska ’Zastava’ piše u to vreme tekst koji se zove ’Plači, Vojvodino’. Tekst pun gorčine i razočarenja u one iz Beograda, koji ne mare za Vojvodinom i ne poznaju je, a uspešno je pljačkaju”.
„Vojvodina Vojvođanima“ nije nova kovanica. To je somborska rezolucija i deklaracija iz jula 1932. goodine, koja sublimira bogato i gorko iskustvo političkog života i ekonomskog propadanja Vojvodine. „Upravljaju nama, a često protiv nas“, pisao je Žarko Jakšić, autonomista iz Bečkereka. „Vršljaju po Vojovodini na visokim poližajima ljudi koji je ne poznaju, koji je ne vole, koji je ne razumeju i koji je čak nikada nisu ni videli.“
Pošto je u to doba Komunistička partija imala značajno uporište u Vojvodini, ja ću još reći šta je pisao Trajko Stamenković, sekretar Pokrajinskog komiteta Vojvodine: „Postavljanje vojvođanskog pitanja nema nacionalno obeležje, već je to pitanje jedne ugnjetene pokrajine“. On odobrava političku maksimu „Vojvodina Vojvođanima“, jer njoj treba dati samoupravu i više je ne pljačkati. Mislim da se ovde radi o procesu dugog trajanja. Ovo su sve tekstovi 1919. i 1920. godine, pa do Somborske deklaracije 1932. godine. To je nešto što jako dugo traje, znači da jeste nešto jako duboko. U kom će pravcu ići dalje, ja to ne znam. Mislim da je autonomizam – meni se baš sviđa ta reč -svojinski, i zato je jači, zato je nestrpljiviji i možda, recimo, opasniji.
Ne znam da li Vojvodina treba da čeka i koliko treba da čeka. To moja pamet ne može da dosegne. Da li treba da čeka, kao što je Vasa Stajić pisao 1920. godine, da se Beograd evropeizuje ili da se pokuša neki drugi put. U svakom slučaju se radi o jednom zaostajanju i to vrlo ozbiljnom. To je jasno i o tome treba razgovarati i ne gurati to pod tepih. Za rat, u smislu nekog ekstremnog oblika konflikta, mislim da ima volje kod onih koji bi sve silom rešavali, ali nema para… i to je naša sreća u Vojvodini. Sreća za nas koji smo protiv takvih ekstremnih oblika nasilja.

Jovan Komšić: Ima jedan gospodin, predsednik beogradskog ogranka Pokreta, neću namerno da kažem kog, da ga ne bih priznavao, jer je u jednom vrlo negativnom kontekstu. Taj Pokret ne zaslužuje civilazacijsko priznanje, ali taj pokret je vrlo uticajan i u njegovom upravnom odboru sede akademici, književnici, duhovnici, pravosveštenstvo. Ovaj je pokret na svom sajtu i u novinama, analizirajući zahteve za autonomojom, ponudio recept. Kaže da Englezi to rade efikasno: identifikuju problem i likvidiraju. Hirurzi takođe, suočeni sa gangrenom, seku bolesno tkivo. To je tom Pokretu recept za borbu protiv autonomaštva i nekih ljudi koji sede i za ovim stolom.
Nisam pročitao u javnosti da je bilo ko od članova upravnog odbora tog pokreta javno reagovao protiv ovog varavrskog, anticivilizacijskog, huliganskog čina. Teza je sa kompletnim fotografijama i spiskom neprijatelja, koji se na kraju završava sa vrlo problematičnim dovođenjem u kontekst i predsednika države. Nije predsednik države pridodat tom spisku, ali je rečeno da i on nosi odgovornost i njemu se obraća da povede računa o tome kome daje podršku.
Zašto pominjem ovo kao model? Ovaj model je već viđen model proteklih vekova u tom grču prelaska plemenske, urođeničke zajednice ka jednoj modernoj pravnoj državi u kojoj su svi građani jednaki i rađaju se jednaki bez obzira na veru, pol, naciju, zavičaj, poreklo. Uzgred budi rečeno, moji studenti ne znaju kada je ta vrednosna, pravna, civilizacijska mera stvari proglašena u Evropi kao dominantnom merom našeg morala i našeg ponašanja. Ne uče ili slabo pamte tu lekciju o Francuskoj revoluciji 1789. godine.
Dakle, ako u sferi moralnosti i u sferi senzibilnosti političke kulture vidimo da nam nasilje i dalje jeste mera politike, da nam nasilnici jesu nametnuta mera identiteta, da li onda uzvratiti istom merom? Da li Vojvodina uzvraća istom merom? Ne, i ne treba. I zašto ne očekujem da će Vojvodina vraćati tom istom merom ovakvim matricama nasilja i pretpolitike? Upravo zato što je to pretpolitika. To nije rat kao produženje politike drugim sredstvima. Ne! To je antipolitika. Naprosto, Vojvodina je isplela to građansko, civilizacijsko klupko i o tome smo do sada pričali, i ona uzvraća na ove pretpolitičke, necivilizovane, varvarske ideje. To je u moralnom stepenu niže od onih kanibalskih, ljudožderskih plemena. Ti ljudi bar nemaju alternativu. A ovde postoji ista vrednosna matrica kojoj je ovo društvo, tragajući za alternativom, ne pokazuje dovoljno snage da se odupre.
Kako Vojvodina treba da se nosi sa ovim problemima? Kao i do sada. Srpski i ostali domaćini, a tu mi je priču pričao prijatelj, pa znam da je reč o srpskom domaćinu, njegovom pradedi: kad ide da plaća porez, obuče najbolje odelo i plaća porez ponosan što je uspeo da za svoju familiju i imanje zadrži deo novca i da državi plati njen deo. Bogu božije, caru carevo, a onda i nama šta ostane.
Demokratija u Vojvodini se, iako smo 50 godina živeli u jednom sistemu upravljanja koji nije dozvoljavao takmičenje političkih partija kao mere demokratskog političkog sistema, implementirala na najplemenitiji mogući način u onim velikim izazovima rata, progonstava i svemu drugom. Našla je snage da sačuva dobra sećanja, da sačuva tu pređu zajedništva bez obzira na veru, pol, naciju i sve ostalo. A Vojvođani su u izbornim kutijama kazali vlasti šta su imali da kažu. Tačku na pljačku, još 96. godine! Setite se. Nisu imali dovoljno kandidata na svim zbornim mestima na lokalnim izborima u Vojvodini da pokriju kompletnu infrastrukturu. Da bi dobili podršku, bilo je potrebno da prođe šest godina da se vidi da taj „švedski standard“, koji je „veliki vođa“, uz podršku velikog „oca nacije“, ponudio devedesete godine. Šest godina je prošlo.
Evropski kontekst je mnogo jači i snažniji od tog nasilnog poriva ovih koji bi da seku gangrenu i ovih koji bi da zabrane meni da mislim i da imam sopstveno uverenje i da živim. Moraćemo se civilizovati koliko god to nekima ne prijalo. Ali će morati da se ponašaju i da čine dobro i kad bi želeli da nekoga ubiju, jer za to nemaju interesa. Imaće više interesa da se ponašaju civilizovano. Taj evropski kontekst će i Srbiju modernizovati sa odgovarajućim standardima uz, naravno, našu asistenciju. E, tu nastupa Vojvodina, vojvođanski birači i vojvođanski glasovi principom demokratske opcije i onog racionalnog političkog plana koji će našoj deci dati šansu da konkurišu na tržištu od 500 miliona ljudi i da idu da se zaposle u Švedsku ili u Portugaliju.
Ne prognoziram, i nije mera sreće država koja je nastala na transakcijama zločina. Pogledajte ove jadne etničke Albance kako se dave u Tisi, a imaju svoju političko-državnu tvorevinu priznatu od strane 60 država sveta. Pa zašto beže iz političko-državne tvorevine osim ako im ona ne daje uslove da žive po meri elementarnih ljudskih principa i potreba. Dakle, ne treba Vojvodini takva vrsta države koja će biti rezultat nereda, gomile suzavca, bombi, pretnji, mržnje i netolerancije. Vojvodina će naći snage da u ovom evropskom kontekstu pokaže svoje umeće, i to više i od jednog Velsa u kome su Velšani obnovili svoju državnu tradiciju, i od jedne Škotske u kojoj etnička škotska energija puni odaje autonomije, i od jedne Katalonije, i od jedne Baskije, i mislim da u tom kontekstu mora biti na delu i aktivan odnos prema autonomiji… Kao što je Vasa Stajić rekao: ako nismo borbeniji i ako se ne vaspitamo za veću borbenost oko autonomije, onda nema autonomije i onda nismo za političku utakmicu. Naprosto, onda izgleda da su neki drugi bolje organizovani i bolje pripremljeni.

Nenad Čanak: Ja bih kazao samo jednu sitnicu koja mi leži na srcu, pa da iskoristim priliku. Ja bih strašno voleo da sam separatista. To mi je jedna, onako, od većih želja u životu. Da budem separatista. Znate li zašto? Da sam separatista, onda bi sve bilo jednostavno. Postoji kompletan recept: koliko jaja, koliko brašna… recept kako se to radi. Separatisti nikada ne pričaju o tome kako će u njihovoj nezavisnoj državi izgledati poreski sistem. Ali uvek pričaju o tome koga se treba osloboditi, da bi, otprilike, došlo carstvo nebesko i da bismo mi neverovatno dobro živeli.
Slovački nacionalisti imaju najbolji nacionalistički slogan koji sam ikada čuo: „Ista krv, ista sudbina“. Sad zamislite kako bih lako mogao da kažem: „Ista ravnica, ista subina“. Tog momenta imamo jedan zdrav fašistički pokret, koji apsolutno locira sve ispod Dunava i Save kao nešto na šta treba staviti rampu na Dunavu, da napravimo jedan zid i više da sa njima nikada nemamo ništa i da se okrenemo prirodnom okruženju Srednje Evrope. To bi bilo najlakše. Najlakše bi onda bilo i juriti „veštice“ u svojim redovima. Ko nije za nas, taj je sigurno protiv, naći saveznike za to, itd.
Najteže je uraditi ovo što pokušavamo da uradimo, a to je da Vojvodina modernizuje celu Srbiju modernijim načinom unutrašnjeg uređenja. I naravno, kome ide u prilog da se stvari ne promene? Pa onima koji od toga dobro i lepo žive. Kada slušam ljude kako pričaju o tome kako je Vojvodina ugnjetena, mogu reći da je sve to tačno i još mnogo gore. A promene ne dolaze kad ih neko uoči, kada smo svesni da bi se trebale desiti ili kad ih neko izmašta. Promene dolaze onda kada se iznude. Mi ćemo u Vojvodini sasvim sigurno imati sve jaču i jaču energiju za decentralizaciju. Ali nemojte zaboraviti, nije Vojvodina jedina. Vi imate sve jaču i jaču energiju za decentralizaciju i u Nišu i u Leskovcu. Ovo nisam slučajno rekao, bio sam tamo, video sam, pričao sa ljudima. I njima je beogradizacije dosta. Oni nama zavide. Ja ih pitam, kao mogu da zavide nekom ko nema ništa, a oni kažu da mi ne znamo šta to znači nemati ništa. Mi zbog autonomije makar od privatizacije dobijemo tih 5 posto, a oni ni to ne dobijaju. Oni su ustavno neravnopravni prema nama. Kada sam razmislio, shvatio sam da tu stvarno postoji nešto što mi nismo uočili.
Bilo bi sjajno i jednostavno biti separatista. Kada bismo u Vojvodini imali vojvođansku naciju koja bi imala barem svoj jezik ili svoju veru ili nešto tako. Mi nemamo ništa od toga. Nas okuplja zajednički interes stabilnog i solidnog života. I tu i jeste cela priča. Upravo ta konfrontacija Novi Sad-Beograd. Nemojte da zaboravite da ni mi svi ne živimo loše. U Beograd se sliva devet desetina novca ove zemlje, a od ovih preostalih deset posto, još uvek po neko u Vojvodini može da živi dobro. I taj „poneko“, kao plaćeni čuvar zatvora koji se zove Vojvodina, sedi ovde i njemu je dobro. Profesionalni centralista. Mi upravo sa tim stalno bijemo bitku. Kako da se objasnimo oko toga da se velike reči ne jedu, ne piju i u njima se ne stanije. Puno puta samo govorio devedesetih godina, kada su bile te razne nacionalističke histerije po televiziji o Srbima kao najboljima, da ću ja sutra prvi da počnem da mašem na sav glas svojim nacionalnim identitetom ako to znači da možeš da dodješ u samouslugu, uzmeš korpu, na kasi kažeš: „Ja sam Srbin“. Kasir kaže – bravo, ne treba ništa da platite, u redu je, izvolite… Da li je to bilo nekad? Naravno da nije, niti će ikada biti. To je samo način da se naivni uvlače u jedan širi projekat, a to je, što bi jedan moj drugar iz Hrvatske rekao još za vreme rata, domoljublje i rodoljublje. To su dve reči, na hrvatskom i na srpskom, a znače isto: „fukara ukrade pare!“
To je cela priča i upravo zbog toga sve ovo o čemu mi danas pričamo jeste priča o tome da Srbija ne može da se suoči sa svojom stvarnošću. Ima jedna stvar koju ja ponavljam stalno, a verovatno je niste nigde čuli zato što niko ne sme da je kaže naglas. Od kada je Kosovo u Srbiji? Od Balkanskih ratova, 1912. godine. Od kada je Vojvodina u Srbiji? Od 2006. godine! Zato što je pre toga bila u Jugoslaviji. I sada kada ti to kažeš, najedanput je to jako strašno, jer oni žele da stvore jedno lažno istorijsko pravo na Vojvodinu putem koga će se ostvarivati dalji centralistički diktat nad Vojvodinom.
Prodat je „Naftagas“, namerno kažem „Naftagas“ i znam zašto to govorim. Jer, ako su samo dva od 14 preduzeća NIS-a sa teritorije Srbije, i to „Jugopetrol Beograd“, koji je trgovinska firma i „Fabrika maziva Kruševac“, onda je to „Naftagas“ a ne NIS! Vojvođanski „Naftagas“. Vojvodina je imala tri stuba ekonomije. To su bile banke, Naftagas i vode. To su tri glavna stuba vojvođanske ekonomije. Od toga smo došli u poziciju da se „Naftagas“ proda, svoje banke ne smemo ni da imamo, a pre nekoliko dana je poslednje sedište banke otišlo iz Vojvodine u Beograd.
U Vojvodini su ostale „Vojvodinavode“, koje su posle višedecenijskog uništavanja, da budem precizan – 12 godina uništavanja, vraćene bez novca Vojvodina vodama da bi se mi sada time bavili. Pa je prvo što smo imali bila poplava koja je uništila niz sela.
Sve ovo govorim iz jednog jednostavnog razloga. Mene interesuje da li mi stvarno idemo ka Evropi ili je to neka šala. Ja ne mogu da razumem, sad posle ove posete gospodina Medvedeva, kakva je to Evropa i gde je ona kada mi u nju idemo preko Azije. Ja to ne mogu da razumem. Od kada se na zapad ide preko istoka, ako se ne bira najduži mogući put. Ali to niko neće da postavi kao pitanje. Jer sve vreme, sve ovo što mi govorimo su u stvari lažne dileme. Lažne priče.
Pitanje može da glasi: kakva je to zemlja i o čemu se ovde radi kada se izborni sistem toliko zaoštrava da u Srbiji devet godina nakon navodnih demokratskih promena imamo daleko grublji izborni sistem prema običnim građanima nego što smo imali devedesetih. Jer vi danas kao obiđan građanin, a ne član partije, ne možete da se uključite u politički život. Nego ćete prvo ući u partiju, prihvatiti njenu partijsku dominaciju kao terora većine i onda tek možda biti na listi da bi vam možda jednog dana bio dat mandat u nekoj skupštini, koji vam može biti uzet sutra ako ne budete glasali kao jedan. Kakva je to demokratija u kojoj sve manje i manje građana može da učestvuje u izbornom sistemu? A istovremeno dok se to događa, sve je veći i veći cenzus, tako da je danas sve teže ljudima koji drugačije misle da uđu u skupštinu Srbije nego što je to bilo za vreme Miloševića, protiv koga smo se borili zbog nedemokratičnosti.
Sad ja vas pitam, gde smo mi to pogrešili? Ovaj statut o kome govorimo večeras, daleko je manje nego što je trebalo da donese Omnibus zakon. A Omnibus zakon iz 2001. godine je trebao da donese samo to da se ono što su SPS-ovci protivzakonito i protivustavno oduzeli Vojvodini, vrati tj. uskladi sa Miloševićevim ustavom iz 1990. godine, koji je uzeo Vojvodini autonomiju. Dakle, nama je trebalo da bude pobeda posle 5. oktobra da omnibusom vratimo ono što je Milošević ponudio Vojvodini 90. godine. A onda je došla 2006. kada je i to smanjeno, pa je i ovaj statut, unutar mogućnosti, još smanjen. Trend je da se iz svakog poteza ide na manje i manje. Zašto mi uopšte treba da razgovaramo o statutu, kada je Vojvodina imala Ustav! Ustav! Onda meni počnu da govore kako ja hoću državu. Ne, neka se ne zove ustav, neka se zove statut, neka se zove kako hoćete, ali da se donosi i menja po ustavnoj proceduri. Što znači da onda imamo neku sigurnost.
Ovako, sve to čime se mi godinu dana nešto kao bavimo, može da bude izbrisano gumicom na jednom zasedanju skupstine Srbije sa prostom većinom. Znači 126 poslanika digne ruku i sva ova naša priča ne vredi ništa. A i tako u tom statutu ništa ni ne piše. Onda vi meni objasnite, o čemu mi u stvari ovde razgovaramo? Uspeli su da nas dovedu do toga da potrošimo dva sata vremena pričajući o „praznoj ruci“. To su uspeli da nam urade. I da mislimo da nešto postižemo, a ne postižemo ništa osim što ćemo se izjadati jedni drugima kako je stanje strašno, što ćemo jedni drugima reći, pa da, vidiš kako su naša polja zapuštena, vidiš kako mehanizacija stara, pogledaj kakve su bolnice, pogledaj kako penzioneri teško žive, dok je Vojvodina imala svoje fondove i kad bismo imali svoje fondove, to bi bilo drugačije… Nećemo imati svoje fondove. Znate li zašto? Zato što se za to mora izboriti, a da se izbori, mora se biti spreman da se plati cena. Cena koju spominjem isključuje samo jednu stvar, a to je krv. Tu cenu nisam spreman da platim.
U 20 godina bavljenja politikom uspeo sam da mi, pored svih demostracija i protesta koje sam vodio, niko nikad ne pogine. Nemam krv na rukama i moji potomci neće imati oca, dedu, pradedu, koji je bio poznati ubica. Ja sam zato srećan i ja to neću da dam. Sve ostalo može. Hajde da razgovaramo o tome.
Evropska iskustva? Koja evropska iskustva? Evropa nema jedno iskustvo. Nama može kao evropsko iskustvo da se ponudi iskustvo Francuske, koja je visoko centralizovana država. I to je neko evropsko iskustvo. I na to iskustvo se pozivaju ovi centralisti. Evropa sama po sebi ne rešava ništa. Na nama bi trebalo da se primeni nemački model, ali Nemačka je izgubila rat kao visokocentralizovana država i platila cenu svog nacionalnog socijalizma. Srbija se nikada nije suočila sa svojim nacionalnim socijalizmom, nego je dozvolila da se nekažnjeno, zbog nacionalnog pomirenja, ubice i zločinci pojave ponovo. Kao, Bože moj, da se pomirimo sa dželatima, pa da ne bude galame u državi. To je zločin prema žrtvama, i to već drugi. I zato je cela priča o statutu bacanje prašine u oči.
Cela priča o Vojvodini je to takođe, dokle god to nije rešenje koje se donosi i menja po proceduri predviđenoj za donošenje i promenu ustava, priča za malu decu. U statutu se predviđa razvojna banka, što je mnoge ljude razveselilo, kao, imaćemo razvojnu banku, pa ćemo onda u nju, pa ćemo ovo, pa ćemo ono… I onog trenutka kada se u njoj nakupi dovoljno para, jednim pokretom ruke će one opet da pređu u Beograd. Samo naivni mogu toliko puta da budu izvarani na iste šibice. A to je ono sto se nama događa.
I ko god je mislio da je Slobodan Milošević ključ problema, taj je užasno bio u krivu, počevši sa mnom. Jer nije on bio problem, on je bio samo lice problema. Pravi problem je to što će nas poštovati samo onoliko koliko budemo imali snage da artikulišemo svoj interes i da ga odbranimo. Ni najbolji domaćin na svetu ne može zaraditi onoliko koliko najprosečniji lopov može ukrasti. A mi nemamo posla sa prosečnim lopovima, nego sa ekspertima!

(www.autonomija.info)

Podelite ovu stranicu!