TRIBINA: Čekajući Statut ili Ima li Vojvodina vremena? (Kula)

13 Nov 2009

Radi

perovic.pngRadi se naprosto o tome da pozitivan, demokratski, emancipatorski, u civilizacijskom i u politi?kom smislu, projekat autonomije Vojvodine – u kojem je ovaj statut samo jedan deli?, samo jedna fazica – predstavlja nu?enje i postizanje viših standarda

TRIBINA
?ekaju?i Statut ili Ima li Vojvodina vremena?

U?estvovali:
Teofil Pan?i?, novinski pisac
Tomislav Žigmanov, filozof
Dragoljub Todorovi?, advokat
Pavel Domonji, politolog

Kafe “Duga”, Kula,
Sreda, 4. novembar 2009, sa po?etkom u 19,00 ?asova

Dinko Gruhonji?: Dobro ve?e, dobro došli na tribinu „?akju?i statut“, tre?u po redu  koju, na istu temu, Nezavisno društvo novinara Vojvodine organizuje po gradovima Vojvodine. Bilo je dovoljno da samo dve tribine održimo i da izvršimo takav pritisak da su politi?ari odmah krenuli u proces usvajanja statuta. Šalim se! Nego, Pavele, statut je pred nama, šta ?emo sada?

Pavel Domonji: Možda ?e neko biti zadovoljan tim statutom. Recimo, dobili smo manje nego što smo tražili, a nacionalisti su dali više nego što su bili spremni da daju. Ali, mene nešto drugo brine kada je o autonomiji Vojvodine re?, a to je odnos Beograda prema svemu izvan njega i ta beogradska ignorancija, koja se mogla videti kada je Boris Tadi? dao intervju RTS-u pre nekoliko dana. On je tada govorio da moramo biti veoma pažljivi i obazrivi da ne bismo stvorili nekakvo asimetri?no ure?enje u Srbiji i da ne bi bio narušen integritet Srbije. To je jedan politi?ki nonsens, jedna floskula, jer Srbija ve? sada jeste asimetri?na. Nema druge regije koja je teritorijalno i politi?ki institucionalizovana kao što je to Vojvodina. Druge regije postoje, ali su to geografske regije. Dakle, ne postoji ta vrsta institucionalizacije kao kada je re? o Vojvodini. Ne bih se iznenadio kada bi ti glasovi koji bi želeli da Vojvodina bude posebna država postali ja?i i brojniji. Toliko za odgovor na tvoje prvo pitanje.

Dinko Gruhonji?: Hvala Pavel. A to bih isto pitao i tebe, Tomislave. Statut je tu, pred vratima, šta dalje?

Tomislav Žigmanov: Statut je tu i ?ini mi se da bi trebalo i ovog puta spomenuti ?injenice koje se u javnom iskustvu ?esto zaboravljaju i previ?aju, odnosno da je ?itava muka oko „poro?aja“ statuta posledica jedne dublje pravilnosti koja postoji od kada je DOS-ovska vlast u Srbiji. To je nespremnost da se po?nu rešavati konkretni problemi i da se država Srbija preustroji, da završi tranziciju. I dalje vidimo da je politi?ka elita spremna više aktivnosti da uloži na globalna pitanja, kao npr. da li pružiti podršku iranskom režimu kada je u pitanju kršenje ljudskih prava, da li ?emo imati sedam ili tri konzulata u Crnoj Gori, kao i da li ?emo i u kom obliku podržati Dodika i priznati EULEKS ili ne… A kada je u pitanju ?itav niz problema koji se neposredno ti?u svakog gra?anina – kao što je recimo, evaluacija i neka vrsta nazora privatizacije, kada je u pitanju, recimo, stanje komunalne infrastrukture, kada je u pitanju korupcija koja je o?ita, kada su u pitanju neki pred moderni na?ini rešavanja problema kao što je da je predsednik stranke nositelj mandata, na koncu, kada je u pitanju uobli?avanje države Srbije kao jedne savremene, moderne države koja danas, na po?etku 21. stole?a, pretpostavlja decentralizaciju i pretpostavlja visoke autonomije, ne samo lokalnih jedinica vlasti, nego i širih regionalnih – sve li?i na neku komediju. Ako taj momenat osvestimo, vide?emo da je naša vlast posve impotentna i da se ona zapravo krije iza svih tih velikih naracija i brige za „velike stvari”. Tu se zapravo krije njena impotencija kada je u pitanju na koji na?in treba rešiti ono od ?ega se živi, odnosno kada treba, prvo, urediti vlastito dvorište.
U tom smislu, dodatno zabrinjava i to ako se vidi da statut Vojvodine nije usvojila i prihvatila neka politi?ka grupacija koja bi bila u opoziciji spram beogradskih vlasti, nego je to bio integralni deo vladaju?e oligarhije u Srbiji. U tom smislu imate ose?aj kao da je statut Vojvodine neka vrsta incestualnog ?ina, pa onda ?itav taj prostor natezanja sagledava se kao neka nelagoda gde niko ne?e priznati da i onaj drugi koji živi sa nama u zajednici ima odre?ena prava koja ne po?ivaju samo na klimanju glavom i na odobravanju i veselju onoga što gazda u Beogradu uradi. Odnosno, da pretpostavlja druga?ije relacije. Ako ništa drugo, onda da se osigura ovih famoznih, ustavnih sedam posto povrata novca ili pak da se mogu donositi odre?ene odluke za koje se ne mora tražiti saglasnost onih koji su u Beogradu.
U tom smislu, mislim da se prihvatanje statuta od strane „beogradske skupštine“, tj. Skupštine Srbije – biti prvi korak u ozdravljenju politi?ke klase u Srbiji i to ?e prvi put biti priznanje da postoji život izvan Beograda, bez obzira koliko to priznanje malo bilo, jer znate i sami da je potencija statuta preskromna kada su u pitanju autonomne ovlasti. To je više, ovako, trendovski. Moramo i mi dati nešto regijama, pa ?emo im dati malo zastavice, pa ne znamo baš da li da im damo glavni grad, i tako dalje… To su sve igrarije, više na planu simbolike. Ali, ipak ?e se prvi put dogoditi da se nešto može autonomno doga?ati, da se autonomno mogu donositi odluke u odnosu na „beogradski krug dvojke“.
U tom smislu mislim da to može biti biti neka vrsta ohrabrenja. Naravno, realizacija svih vrsta potencija, koje su relativno skromne, ovisi?e i od politi?ke klase u Vojvodini, koja je isto pokazala jednu vrstu ambivalencije. U nekim prostorima pokazuju zna?ajnije iskorake i zalažu se za demokratski dosledniju politiku, a na nekim podru?jima upravljanja postoje deficiti koje, osim impotencije u nekim svojim oblicima, podse?aju na ono što smo gledali devedestih godina. Toliko.

Dinko Gruhonji?: Dragoljube, prema vašem mišljenju, da li ova pri?a o vojvo?anskom statutu, odugovla?enju da se on usvoji, zapravo još jednom neporecivo govori o tome da je centralisti?ki duh u Beogradu itekako živ i dominantan, bez obzira da li govorimo o ovim konzervativno-nacionalisti?kim partijama ili ovima koje se predstavljaju kao proevropske, te da je samim tim nacionalizam iz osamdesetih i devedesetih godina itekako živ?

Dragoljub Todorovi?: Da. Ja prosto ne verujem da ?e taj statut nešto doneti autonomiji Vojvodine. Prosto nisam siguran. Imaju?i u vidu politi?ku situaciju i trend koji ve? decenijama traje u Srbiji, ?isto sumnjam da je sada dobar tajming da se obavi neka vrsta ozbiljnije decentralizacije i autonomije Vojvodine.
Sada ?u, u nekoliko re?enica da se osvrnem na taj srbo–unitarizam pod terminom Jugoslovenstva. Jedan od najvažnijih srpskih politi?ara dvadesetog veka, Dobrica ?osi?, nakon Dejtona 1996. godine, na jednoj je književnoj ve?eri u Kraljevu rekao: „Mi još sa sobom nismo uspeli da razjasnimo šta se to dogodilo u 20. veku. Raspad Jugoslavije je zapo?et šezdesetih godina, politi?kom likvidacijom Rankovi?a i po?etkom ideje o konfederaciji. Tada se i sam Tito odrekao jugoslovenstva. Nema?ka je ovih godina samo legalizovala secesionizam i tako u miru dobila Drugi svetski rat“.
Ovo citiram jer je u pitanju dominantna teza u srpskoj politici i danas. To sve po?inje na samom po?etku 60-tih godina, kada je još bio živ Slobodan Penezi? Krcun. Aleksandar Rankovi? je tada bio politi?ki faktor broj dva, a Dobrica ?osi? njegov glavni saradnik. Tada je ?osi? ušao u polemiku sa slovena?kim filozofom, prvoborcem i komesarom Dušanom Pirjevecom Ahacom, baš u pogledu republike. ?osi? je u jednom intervjuu, koji je dao zagreba?kom „Telegramu“, rekao da ?e „me?urepubli?ki sporovi i usaglašavanja me?urepubli?ke saradnje trajati sve dotle dok postoje republike“. On se zapravo zalaže za ukidanje republika. On to govori 1961. godine, pazite. Dušan mu na to odgovara: izvinite, molim vas, kako ste rekli? Tu dolazi do izvesne polemike, koju je Ahac dobio.
Tih šezdesetih godina je i Tito zaista došao do nekih polaznih trendova decentralizacije, shvatio je da je ona neophodna. Došlo je do ustava iz 1963. godine, do Osmog kongresa SKJ, 1964. godine. ?osi? je ?esto govorio da je Tito tada, na tom kongresu, rekao da je Hrvat, kada su se izjašnjavali nacionalno. Došlo je do privredne reforme 1965. i do politi?ke likvidacije Rankovi?a 1966. godine. Time je po?ela ta decentralizacija Jugoslavije. Po?elo je to „federiranje federacije“. Po?eli su da se ostvaruju oni koncepti koji su usvojeni na Drugom zasedanju AVNOJ-a, o državnosti republika, a kasnije i na svim zasedanjima antifašisti?kih ve?a republika. Taj se trend nastavio nezavisno od politike. U periodu od 1969. do 1971. To je bio najviši domet Titove Jugoslavije. Tada su na vlasti bili Nikezi? i Latinka Perovi? u Beogradu, Savka Dap?evi? i Miko Tripalo u Zagrebu, Kav?i? u Ljubljani, Crvenkovski u Skoplju, Šoški? u Crnoj Gori. To je bio najviši domet Titove Jugoslavije, da bi 1972. pod pritiskom Rusa i Brežnjeva, došlo do smene tih kadrova.
Me?utim, to nije uticalo na decentralizaciju! Tada je došlo do ustava iz 1974. koji je bio ozbiljna stvar i koji je državnost republika i konfederalni pristup zaista postavio kako treba. Kasnije see desilo to što se desilo, svi ratovi i sadašnja situacija…
Smatram da je sada u Srbiji situacija gora nego 1990. godine. Tada klerikalni faktori nisu imali takav zna?aj kao što imaju danas. Sada crkva ima mnogo ve?i zna?aj nego s po?etka devedesetih. Nacionalizam i neofašisti?ke organizacije kao što su „Obraz“, „Nacionalni stroj“ i „1389“ tada nisu postojale, a sada ih ima na svakom koraku i sada su vrlo militantne, imaju svoju štampu, imaju svoju prezentaciju, oni su ja?i i od pojedinih stranaka.
Druga stvar, Boris Tadi? ne vodi samostalnu politiku i ja li?no mislim da je on pod uticajem, od Dobrice ?osi?a preko Svetozara Stojanovi?a, do svoga oca, i tako dalje. ?uli smo i Koštunicu kakvu je izjavu dao povodom statuta, ?uli smo šta kaže Velja Ili?. Imamo tu Srpsku naprednu stranku, imamo celokupno javno mnjenje Srbije i celokupnu štampu u kojoj je nacionalizam dominantan. Srbija je vojno poražena i više se ne može desiti ono što se desilo devedesetih, sada kada nema JNA, kada nema tenkova, kada nije u tom smislu jaka. Me?utim, na politi?kom planu, ta atmosfera, to stanje, taj odnos snaga, taj položaj Tadi?a u celoj toj stvari, mene ?ine pesimistom i mislim da oni pokušavaju da to razvodne, da to nešto usvoje, da to nešto promene i ko zna ho?e li uopšte da usvoje…
Smatram da je to jugoslovenstvo, ?itaj srpstvo, koje je forsirano još od Rankovi?a, uticalo i na ratove i na ukidanje decentralizacije. Decentralizacija je u svim zemljama, u svim teorijama, u celoj praksi – nešto demokratsko, nešto slobodno, nešto što omogu?ava ljudima da žive dobro. To je u Srbiji ljudima oduzeto.
Još nešto. Evo kako je po mom mišljenju došlo do ratova. Dobrica ?osi? je govorio stalno kako Srbija ono što dobije u ratu izgubi u miru. Dobila je Prvi rat, pa je dobila Drugi rat, pa je onda u miru, posle jednog i drugog rata, sve izgubila. I tada se desio tre?i veliki doga?aj u svetu, u 20. veku, a to je propast komunizma. Tada su Dobrica ?osi?, i Ekme?i? i Kresti? i Medakovi?, i svi ti ideolozi, hteli da iskoriste taj momenat propasti komunizma da bi proširili Srbiju i da bi Jugoslaviju ustoli?ili u proširenu Srbiju. To su uradili pisanjem Memoranduma SANU i pronalaženjem Miloševi?a za izvršioca radova. Time su hteli da postave zapadne granice Srbije Karlobag–Virovitica. To se sada vidi u bolje nego ikada.
Miloševi? je ovde kriv samo zbog toga što je izgubio ratove. Ni zbog ?ega drugoga. A sada i ?etnici i partizani i rankovi?evci… svi su ujedinjeni u tom srpskom nacionalizmu u kome nema prostora sem za ove pomenute grupe. To je produkt svih ovih nacionalisti?kih godina. Mada ja ne vidim razliku izme?u Nikoli?eve stranke i ovih pomenutih organizacija, ne vidim razliku izme?u tih organizacija i medija i zbog toga sam veliki pesimista u pogledu ostvarivanja makar po?eteka autonomije, povratka autonomije Vojvodine.

Dinko Gruhonji?: Hvala, Dragoljube. Dakle, Teofile, ima?emo na kraju taj statut, ukoliko nas ne spre?i ovaj svinjski grip. S obzirom da nam mimistar zdravlja tako efikasno radi, ?ovek stekne utisak da je on glavni autor i paranoje koja se razvija u društvu oko statuta, pardon oko „svinjskog statuta“. Na onaj pti?iji grip smo ve? i zaboravili. Sta ti misliš, šta ?emo dobiti ovim statutom i da li je to zapravo jedna obi?na dimna bomba?

Teofil Pan?i?: Meni je i onako glavni dom smešten u takozvanom „svinjskom“ Sremu, pošto Zemun spada u to podru?je, pa mi svinjski grip ne može ništa.
Ali, ovo oko statuta meni je najzanimljivije da posmatram, ako ho?ete tako da kažem, fenomenološki. Naime, nedovoljno se kod nas govori, nedovoljno se istražuje i analizira upravo taj nacionalisti?ki jezik. Šta su zapravo te nacionalisti?ke strelice na statut? Sa jedne strane, imate malo tvr?e vojvo?anske autonomaše koji kažu da je statut neka vrsta kamilice, da on nije ona prava stvar, da je on neka vrsta placeba, nego nešto što zaista le?i prave vojvo?anske probleme. Sa druge strane, na takav statut, na tu „kamilicu“ reaguje se iz najve?ih kalibara oružja – da je on separatisti?ki, da stvara samostalnu državu ili, u najmanju ruku, državu u državi. I strašno je zanimljivo gledati, recimo, koji su argumenti izneti tome u prilog.
O tome je nemogu?e govoriti ako ne uzmemo u obzir jednu stvar. ?ak i ljudi koji su bili kriti?ni prema Miloševi?u i njegovom režimu, ali koji pripadaju takozvanoj nacionalnoj desnici, uzmite recimo primer Slobodana Antoni?a, pišu o tome kako je, eto, Miloševi?eva epoha imala i neke dobre strane. I sad, kaže, šta je to bilo dobro kod Miloševi?a! Ja sam bio strašno radoznao da ?ujem, pošto ja živim jednoj strašnoj zabludi da kod Miloševi?a ništa nije bilo dobro i da u njegovoj epohi ništa nije valjalo. I dobro, da ?ujemo šta je to sto je pozitivna tekovina njegove epohe: on kaže, pa, eto, ukinuo je autonomiju Vojvodine. Pa, dobro, šta je tu DOBRO? Po ?emu je to dobro? Otprilike, ispada da se dobro sastoji u tome da mi sad treba svi da se valjamo u istom blatu, da svi budemo zajdeno, da nam podjenako bude loše i ako nam je svima podjednako loše, ne samo u materijalnom smislu, nego i u svakom smislu, e onda smo mi jedinstvena država, onda smo mi jedinstvena nacija, i onda je sve super.
I mislim da se mora insistirati na tome da osim ovog ekonomskog aspekta, na kojem insistiraju vojvo?anski autonomisti, što me ponekad i nervira, jer mislim da sve daju na famozni problem novaca, ne uspevaju?i da artikulišu Vojvodinu i kao jednu politi?ku zajednicu i kao jednu multikulturnu zajednicu, a ne samo nekoga ko ho?e svoje pare u svom šlajpiku, protiv ?ega, da se razumemo, nemam ništa protiv. Ali, ne možeš mobilisti ljude politi?ki samo na pri?i o novcu. Jer ako je samo novac u pitanju, onda je to sasvim svejedno. To tišti podjednako i Novi Sad i Suboticu i Leskovac i Užice, i tako dalje. Pa ipak, što neko ve?eras ve? re?e, nema ni u Leskovcu, ni u Užicu ni ne znam sve gde, volje za politi?kom artikulacijom jednog odre?enog prostora kao neke vrste autonomnog entiteta. To pokazuje da je ipak Vojvodina nešto više od problema novaca.
Gledam na to ovako: šta nudi, makar simboli?ki, makar potencijalno, ono što je autonomija Vojvodine, izme?u ostalog iskazana i kroz ovaj statut. Nudi odre?ene više standarde. I na tome se mora insistirati. U predlogu statuta se definiše Vojvodina kao odre?ena evropska regija. I onda na to neko sko?i i kaže: sram vas bilo, vi se odvajate, šta to vama zna?i? Pa super, evo ja imam predlog! Neka i Šumadija proglasi srednjevropskom regijom. I tako ?emo rešiti problem. Bi?emo svi srednja Evropa.
Ili kaže u statutu: ?irilica i latinica su u Vojvodini ravnopravne. A onda neko kaže da u Srbiji piše da je ?irilica iznad latinice. Opet: vi se odvajate. Imam rešenje i za to. Pa, napišite i u Ustavu Srbije da su ?irilica i latinica ravnopravne i ima?emo jednake standarde. Dakle, radi se naprosto o tome da ono što jeste pozitivan, demokratski, emancipatorski u civilizacijskom i u politi?kom smislu, projekat autonomije Vojvodine u kojem je ovaj statut samo jedan deli?, samo jedna fazica, jeste nu?enje i postizanje viših standarda.
Mi smo imali nešto sli?no krajem osamdesetih godina i sve do 1991. godine. Na primer, u Sloveniji. Šta je Slovenija zapravo radila u Jugoslaviji? Ona je nudila više standarde u vrlo konkretnim pitanjima politi?kim, kulturnim, po pitanjima ljudskih prava i sloboda, u ?emu god ho?ete… Rekli su uvek: hajde ovo da uradimo ovako. Ovi su rekli: ne može. Hajde ovo da uradimo onako. Iz Beograda opet došao odgovor: ne može. Hajde ovo da uradimo tako! Ne može ni to! Onda su Slovenci rekli: pa dobro, ako vi ne?ete, mi ho?emo. Mi odosmo, a vi slobodno, niko vam ne brani. Vi se valjajte u tome što ste izabrali i zdravo.
Mislim da Vojvodina ima pravo, odnosno da vojvo?anske elite, politi?ke, ekonomske, kulturne, akademske, medijske imaju pravo, pa hajde da pateti?no kažem i dužnost, da insistiraju na tome da je pri?a o autonomiji Vojvodine – ne samo pi?a o nekom narcisoidnom, samodovoljnom partikularizmu jednog par?eta zemlje, ve? da je to pri?a o višim standardima. I da se ta centralisti?ka vlast mora ga?ati višim standardima. I da za svaki pojedina?ni viši standard važi ponuda: mi to ho?emo, ali nudimo to i vama. Ne moramo mi to sami da rdimo. Izvolite i vi. Ali ako vi ne?ete, dragi moji, onda ?emo mi to da radimo za sebe. I na taj na?in se taj bauk separatizma, nekako niotkud palog na zemlju, zapravo najefikasnije dekonstruiše, da se u Vojvodini, upravo zato što ona jeste sredjenevropska regija, ima živeti po odre?enim civilizacijskim standardima. Niko ne brani nikome, ni u Beogradu, ni u Nišu, ni u Kragujevcu, ni bilo gde drugde da te iste standarde tako?e implementira na svom tlu. Ali ako to ne?e, on gubi moralno pravo da bilo kome u Vojvodini zabranjuje da to ?ini. I mislim da je to onaj aspekt cele ove pri?e oko statuta na kom se nedovoljno insistira. Umesto toga stalno se daju te neke „bombice“: pa zašto to tako, pa zašto ne ovako, zašto ovo ovako. To je jedan politi?ki anahroni mentalitet.
Imate, recimo, ovu pri?u oko glavnog grada Vojvodine. Neki naizgled ozbiljni ljudi kažu: pa ne mogu u jednoj zemlji da budu dva glavna grada. Ljudi, pa nisu dva glavna grada! Mislim, postoji jedan glavni grad Srbije, to je Beograd, i niko mu ne oduzima tu funkciju. Ali postoji i glavni grad Vojvodine, i to je Novi Sad. To je savršeno razumljivo, kao što je savršeno razumljivo da je, recimo, glavni grad Bavarske – Minhen. I u tome nema nikakvog problema i niko to u Nema?koj ne vidi kao nekakav separatizam Bavarske. To su stvari koje ljudima nekako promi?u ispod radara. Zna?i, mora se insistirati na tome i to je ono što je meni, moram priznati, najzanimljiviji aspekt te stvari.
Nema ni u tom statutu, ni u celoj toj pri?i oko statuta, nema tu ni?ega. Ja sam se ?ak potrudio, zamislite, mazohisti?ki da pro?itam taj statut. Zašto mazohisti?ki? Ja mislim da normalan ?ovek, ako nije pravnik, stvarno ima druga posla u životu nego da ?ita zakone, statute i takve stvari. To nije baš neka literatura za ?itanje. Ali toliko me ta pri?a izmorila, pa sam uzeo statut i krenuo da ga ?itam, onako, ta?ku po ta?ku i tu nema apsolutno ni?ega! To je prosto skandalozno koliko je taj statut neskandalozan. To je prosto ekstremno koliko je on neekstreman. Prosto radikalno koliko je neradikalan. On je zaista jedna benigna kamilica koja nikoga normalnog ne može da isprovocira na bilo šta negativno. Ali ve? i to je dovoljno da statut bude jedna vrsta veoma zvu?ne provokacije za te okoštale strukture. E pa, tim okoštalim strukturama doza provokacije treba samo dodatno da se pove?a.

Dinko Gruhonji?: Koliko je po tvom mišljenju, Teofile, uopšte mogu?e promovisati više standarde u zemlji koja je, da podsetim, dobila ustav 2006. godine koji je prema priznanju samih autora pisan ?itavih nedelju dana a koji nije prošao ?ak ni osnovnu korekturu, a kamoli šta drugo. Koji su poslanici dobili pola sata pre samog usvajanja i koji je samim tim, kao najviši zakonodavni akt jedne zemlje, da budemo iskreni, ustoli?io prostakluk.

Teofil Pan?i?:
Dve stvari. Prvo, naravno, treba uvek insistirati, što neki ljudi i rade, da ve?ina gra?ana Vojvodine nije glasala za taj ustav. To je naprosto jedna notorna ?injenica koju niko ne može da ospori. Drugo, na generalnom planu, ono što je zastrašuju?e i zapanjuju?e jeste da mi živimo zapravo u državi u kojoj ve? toliko vremena, godinu ili ne znam više koliko, Vojislav Koštunica nije premijer, njegova stranka nije na vlasti, ali mi de fakto živimo po pravilima igre koje nam je diktirao Koštunica. Dakle, ustav je u suštini delo Vojislava Koštunice.
Imamo ovu, takozvanu, deklaraciju o vojnoj samostalnosti, koja suštinski odre?uje spoljno-politi?ku poziciju zemlje, koja je tako?e delo Vojislava Koštunice i njegove stranke. Politika u vezi sa Kosovom: Vuk Jeremi? se stalno hvali kako je on ministar kontinuiteta, jer je on isti posao radio i u Koštuni?inoj vladi. Dakle, mi imamo spoljnu politiku koja je u suštini Koštuni?ina. Mi imamo na vlasti neke ljude na ?elu sa Tadi?em, a oni zapravo ne sprovode svoju politiku (ako je uopšte imaju), nego de fakto sprovode politiku Vojislava Koštunice – bez Koštunice! To je jedna potpuno apsurdna pozicija i ta pozicija naprosto mora da se menja. Mislim da ?ak i ti ljudi koji su na vlasti to ne shvataju. Ako ne shvataju, shvati?e na bolan na?in u dogledno vreme, da ?ak i njih sa njihove pozicije, na duži rok, potkopava to što vode jednu zapravo neverodostojnu politiku. Politiku protiv koje su oni na kraju krajeva agitovali.
Oni su rekli, nemojte da glasate za antievropsku, izloacionisti?ku, glasajte za onu drugu politiku, mi smo ti koji donose tu politiku. I relativna ve?ina glasa?a u Srbiji je poslušala to. A šta su dobili? U suštini, malo ulepšanu, malo retori?ki ublaženu i upristojenu, ali ipak suštinski politiku koja u tim nekim fundamentalnim stvarima sledi onu bivšu. Kao voz! Voz, naprosto, ne može da ide izvan pruge. Oni sada idu tom prugom, umesto da jednostavno promene kolosek. Naravno, ti si u pravu da je taj ustav jedna od bitnih ko?nica i razume se da on mora u dogledno vreme bitno da se menja ili makar njegovi najskandalozniji delovi moraju de fakto biti stavljeni van snage.

Dinko Gruhonji?: Dragoljube, ?ini mi se da ste vi nešto hteli da kažete?

Dragoljub Todorovi?:
Dopalo mi se ovo što je rekao gospodin Pan?i?, o Koštuni?inoj politici u pogledu ustava i Kosova i vojne neutralnosti. Ali od 1990. godine, od kada su Mira Markovi? i Vu?ini? bespartijski promovisali višepartijski sistem, sve vlade od tih godina do danas, i Srbije i Republike Srpske i svi ti srpski faktori, sem pokojnog premijera ?in?i?a, imali su iste stavove i o Rusima, i o Zapadu, i o Kosovu, i o ustavu, i o NATO paktu. O svemu su svi imali isti stav. Kao advokat sam ?esto odlazio u zatvor u Beogradu i znam da su, kada je Miloševi? uhapšen negde u martu mesecu 2001. godine, njegove pristalice došle tamo da protestuju. Mahali su Koštuni?inim slikama, koji je tada bio predsednik Jugoslavije, za koga smo svi glasali i koji je došao na vlast, a 6 meseci nije smenio Radeta Markovi?a nego ga je držao da se ne bi otkrili ti stravi?ni zlo?ini koje je Miloševi? ?inio, taj državni terorizam. Samo sam hteo time da se nadovežem, jer Jeremi? je sada retori?ki još ube?eniji pristalica „Kosovo je Srbija“ nego što je bio dok je bio ministar kod Koštunice. Sada je on još agresivniji. To je isto jedan od razloga što ja sumnjam da ?e dobro ispasti ta stvar.

Pavel Domonji: Kada je Dragoljub pomenu ?osi?a, setio sam se jedne ?osi?eve izjave koja glasi: izgubili smo Kosovo, ali smo zato dobili Vojvodinu. Dakle, Vojvodina kao plen, nadoknada za teritorijalni gubitak. Ali kada je Teofil pominjao Evropu i standarde, shvatio sam da nema ni jednoga politi?ara iz politi?ke elite koji ?e re?i da je protiv Evrope. Ali kada kažete – Evropa, to je dosta apstraktno i mogu da napravim jedan link na standarde koje je pomenuo Teofil. Dakle, ako ste za Evropu, to zna?i da ste za neke standarde. Evo na primer, standarde u funkcionisanju vlade. Postoje u tim razvijenim, zapadnim zemljama, Britaniji, Nema?koj, Kanadi… odre?eni standardi kojih vlast mora da se pridržava. Odgovornost, poštenje, li?ni primer, integritet, otvorenost, itd. Kako to izgleda u Srbiji? Ne znam da li ste primetili u novinama da je bila jedna vest o tome da je opština Para?in otvorila svoje predstavništvo u Beogradu. Zašto? Zato što službenici iz opštine Para?in moraju 20 puta da dolaze u neko ministarstvo da bi dobili neku dozvolu. I sada vi pri?ate o Evropi. Pa kakva Evropa? Tu nema ni E od Evrope.

Dinko Gruhonji?: Da vratimo opet temu na Vojvodinu. Moja je teza da Vojvodini ne treba statut nego ustav!

Pavel Domonji:
Pa naravno. Davno je bilo kada sam ovo pomenuo: Vojvodina je jedina federalna jedinica u bivšoj Jugoslaviji koja je prošla gore nego svi ostali. Vojvodina je u bivšoj Jugoslaviji imala ustav. I svi ?esto spominju ste?ena prava, pa zašto onda ne pominju i to da je Vojvodina nekada imala svoj ustav. Na jednoj konferenciju u Beogradu, ja sam rekao da Vojvodina treba da ima i svoj vrhovni sud, na šta su oni bili skandalizovani. Treba da ima zakonodavnu vlast, kao što je nekada imala. Poenta je u tome da Vojvodina, a to užasava beogradsku politi?ku klasu, pa i predstavnike me?unarodne zajednice, nije Srbija iako je njen deo. ?ak i predstavnici me?unarodne zajednice, kada do?u kod nas na razgovore u Novi Sad, na?u se u ?udu kada ja izjavim tako nešto.
Naprosto, ja mislim da Vojvodina ne treba da ide niže od onaoga što je nekada imala. Primetili ste da autonomaši uopšte nisu homogena grupacija. Tu ima neke tri frakcije i jedna od tih frakcija se zalaže za uspostavljanje novih istorijskih dogovora izme?u Beograda i Novog Sada, odnosno Srbije i Vojvodine o funkcionsanju državne zajednice. Me?utim, to je jedan vrlo malobrojan krug ljudi, pored onih koji se zovu indepedentisti i zalažu se da Vojvodina bude samostalna država. I što Beograd bude više otezao situacija ?e biti sve radikalnija. O tome se sve više glasno govori i piše, a i ja sam to primetio kod mladih ljudi na seminarima koje mi organizujemo u Helsinškom odboru za ljudska prava. Mladi su sve radikalniji u tom pogledu i sve više shvataju da bi za Vojvodinu bilo bolje kada bi imala dobre susedske odnose da Srbijom.

Tomislav Žigmanov: Kada je u pitanju Vojvodina, bili smo svedoci da je ona izgubila svoju regionalnu politi?ku elitu. Regionalne institucije su nestale, medijski prostor je centraliziran, Vojvodina nema ozbiljan politi?ki program, Televizija Novi Sad tek u nekoliko poslednjih dana, možemo kazati, ulazi u proces koji se naziva pretpostavka za javni servis. Drugim re?ima, imamo paradoksalnu situaciju da nemamo ?itavu strukturu u datom društvenom ambijentu koja bi mogla sofisticirano odgovoriti na istorijski izazov. I top su rezultati borbe koju srbijanske, beogradske elite vode protiv Vojvodine, pogotovo u medijima. To pitanje je posledica jednog koncepta Vojvodine kao, ne samo par ekselans politi?ki problem koji treba da izartikulira politi?ka klasa, nego jedan kulturno-civilizacijski problem jedne savremene regije u Srbiji. To je jedan od razloga, kada je u pitanju Vojvodina, zbog ?ega njen status stagnira i zašto ?e se to sve odvijati dugo, bez ?ini se trajno pozitivnih rešenja…

Teofil Pan?i?: Naravno, sve je uvek pitanje raspodele vlasti, novca, mo?i i tako dalje. Dakle, elite ne nastaju obi?no iz nekih preterano altruisti?kih razloga, nego upravo zbog toga navedenog! Ja smatram da je sli?no tako kada su i u pitanju politi?ke elite u Vojvodini, me?utim, možda sam ipak u tom pogledu malo ve?i optimista. ?ini mi se da stvari sagledavam dinami?nije i recimo da upore?ujem stanje od pre 15 godina, pa pre 10 godina, pa 4-5 goina, pa do sad. Otprilike, pokušavam da projektujem i kako ?e se stvari razvijati dalje i meni se ?ini da ?emo se mi zapravo možda i dosta brzo iznenaditi kako neke stvari idu tokovima koje nismo možda mogli ni da predvidimo. Nemojte nikada zaboraviti da kada imate jednu politi?ko-ekonomsklu elitu, pa neka to ovaj put bude vojvo?anska elita, koja je stekla odre?ene resurse i odre?ene pozicije, ona nije rada da se toga liši.
A ako je ona u stanju ve?ini gra?ana da prikaže da je to nešto što je i za njih dobro i da ima neke vajde i za njih, iznenadili biste se kao se ljudi brzo prime na tu pri?u. Obi?no te stvari koje izgledaju strašno alternativno do?u iz srca establišmenta. Da?u vam jedan primer. Crnu Goru nije samostalnu od Srbije i Miloševi?a u?inio Slavko Perovi?, vo?a liberala, nego Milo ?ukanovi?, ?ovek iz samog srca establišmenta, ?ovek koga je Slobodan Miloševi? izmislio. On je to uradio. Ja sad ne?u da vam namigujem i govorim ko je taj i kako se kaže Milo ?ukanovi? sa lalinskim akcentom, jer ?ete se vi toga i sami dosetiti. Ali ho?u da vam kažem to, da i ova zapetljancija oko statuta, koja nije samo me?upartijska, ve? je i unutarpartijska, a znam i koje partije, pokazuje jedan potencijal da se stvari razvijaju u tom pravcu.
I to ne zato što su Pera, Mika ili Laza u Novom Sadu neki veliki idealisti?ki prijatelji autonomije Vojvodine, nego zato što taj Pera, Mika ili Laza vide da je to dobro za njih. A pri tome, imamo dokaze da ve?ina ljudi smatra da u tome ima ne?ega i za njih, pa onda taj Pera, Mika, Laza, recimo, po?ne sa svojom strankom na lokalnim izborima u Vojvodini da postiže rezultate o kakvima njegova ro?ena stranka u ostatku zemlje ne može ni da sanja. Pa nemojte mi re?i da to nije jako zavodljivo. I za njega i za sve ostale. I nemojte mi re?i da to nema jedan politi?ki i psihološki i svaki drugi efekat.
Meni se ?ini da stvari u tom smislu idu u tom pravcu i da na milion primera za koje se možda niko ne bi setio da imaju neke veze – sve ima veze! Od Egzita do ?ega god ho?ete, stvara se jedna vrsta jedne nove samosvesti. Mrzim tu frazu, jer je danas svaka baraba po?ela da je koristi, ali moram re?i, stvara se nešto urbano (a eno i Rambo vi?e: „urbano, urbano!“) u onom pozitivnom smislu te re?i, i kosmopolitski, i evropski i kako god ho?ete. Ra?a se jedan novi brend Vojvodine, ne kao nekog prostora koji se prema bilo kome zatvara, ni prema Beogradu, ni prema bilo kome drugom, nego koji se, naprosto, otvara na sve strane i koji kaže: ok, mi smo tu i ho?emo da živimo svoj život lepše i produktivnije. I mislim da ?e te stvari dosta brzo da se razvijaju u Vojvodini i mnogi ?e se iznenaditi da pravi nosioci autonomije Vojvodine ne?e biti ligaši, ni nezavisni novinari, ni nevladine organizacije, ni ne znam ko… nego ?e glavni pokreta?i istinske autonomije Vojvodine dolaziti iz samog srca establišmenta.

Dragoljub Todorovi?: Meni se dopalo ovo pore?enje sa Crnom Gorom i sa unutarstrana?kim suprotnostima. Ja delim to mišljenje i smatram da ?e se to desiti. Htedoh da spomenem neke standarde koje je Teofil spominjao, neke više standarde koje ?e Vojvodina da ponudi. Sadašnja direktorka Kulturnog centra Francuske u Beogradu, bivša žena Danila Kiša, Paskal Delpeš rekla je: Francuska je dosadna! Tamo žive samo Francuzi. Dakle, i tu svoju raznolikost Vojvodina ima kao viši standard u odnosu na Beograd.
Samo sa dve-tri re?enice bih opisao nešto. Ja jako dobro poznajem Sandžak. 20 godina sam tamo advokat ili preko Fonda za humanitarno pravo ili preko nekih njihovih organizacija. Odli?no poznajem i crnogorski i ovaj srbijanski deo Sandžaka. Njihovi funkcioneri, njihovi politi?ari i lideri su se udomili u vladu u Beogradu, ušli su u te strukture. Ja njih znam od ranije, kada im je bilo su?eno, ja sam ih branio. Tada su mi govorili da je problem u Sandžaku taj i taj, to i to, a sada mi kažu, kada ih sretnem na ulici: odli?no je, sada ?emo dobiti pare, asfaltira?emo ulice… Potpuno su se utopili, tamo nema ni jedan lider, ni jedan politi?ar, ni jedan predsednik opštine, niko nema kriti?ki stav prema Beogradu. Me?utim, narod nije takav. Tamo mora da do?e 2.000 policajaca da obezbe?uje utakmicu. Nije rešen taj problem i to, za razliku od Vojvodine, tamo može da pukne na jedan potpuno druga?iji na?in.
A o ovome što kaže Teofil, ja mislim da ?emo se svi iznenaditi ko ?e pokrenuti taj proces dalje autonomije Vojvodine.

Tomislav Žigmanov: Vidim da je slika iz Beograda vojvo?anskih prilika izuzetno dobra. To nas hrabri, ali bojim se da nije realna. Samo da uporedim. U Vojvodini ni jedan sudac ni jednog lokalnog suda se ne imenuje u Novom Sadu, a Crna Gora je imala kompletnu infrastrukturu, i policijsku i sudsku i drugu. Zna?i, samo bih hteo da iskažem neku vrstu opreza i sumnje, da situacije nisu uporedive. Ali se slažem za to kada kada bi naprednjaci, pa ?ak i radikali, ušli u Banovinu! To je jedna velika zgrada sa ogromnim hodnicima kojima se ne vidi kraj, a svuda sa strane hodnika su kancelarije. Tu se može dobro naplatiti vaše politi?ko zalaganje i vaš politi?ki angažman, vas svih aktivista i kada bi oni (naprednjaci i radikali) došli na vlast, pretpostavljam da bi se i oni zalagali za decentralizaciju. Ali pitanje koje daje relativno crnu prognozu o svemu ovome je to, da je deficit Vojvodine, kada je u pitanju iole ozbiljnija artikulacija, veoma veliki. Kada to kažem mislim i na medije, i na kulturnu elitu, i na institucije, i na mlade oko Egzita, koji su u poslednje vreme u funkciji nekih politi?kih stvari i gube snagu autenti?nosti. Ne bih tako optimisti?ki i lako, kao što se eventualno može ?initi iz Beograda, govorio o budu?nosti Vojvodine.

Teofil Pan?i?: Prvo, ja ne gledam iz Beograda, ja gledam iz Zemuna!

Tomislav Žigmanov:
To je za nas isto!

Teofil Pan?i?: E pa, ne treba da bude isto. A drugo, nau?io sam da ne gledam ni iz Zemuna, ni iz Novog Sada, ni iz Subotice, ve? da gledam iz sopstvene pameti, jer je to jedina vizura iz koje se uopšte može gledati na stvari. A ovo što ti kažeš, Tomislave, ja doživljavam kao tipi?nu vojvo?ansku malodušnost. Sa njom se ne ide daleko.

Pavel Domonji:
Pa dobro. Imamo pravo da budemo malodušni. Ali ja sam želeo da iznesem svoju primedbu, baš ovako kako je Toma rekao. Dakle, ipak je ?ukanovi? tamo imao nekakvu infrastrukturu koju mi u Vojvodini nemamo. Mi ?ak tražimo da imamo odeljenje policije ovde, ali ne ide ni to. Ali ima jedna druga stvar. Kada je re? o parama, niko nije gadljiv na pare, pa ni radikali. Dakle, u ono vreme kada su radikali imali dobre uspehe u Vojvodini i kada je Maja Gojkovi? bila gradona?elnica Novog Sada, Skupština Vojvodine je radila na tome da se pove?a budžet. Radikali su bili me?u prvima koji su glasali za to da se pove?a budžet, jer su o?ekivali sredstva za javna preduze?a u kojima su sedeli radikali. Prema tome, novac može malo da ublaži neke stvari. I bolje da imamo politi?are koji su u tom pogledu skloni korupciji, nego da imamo neke ideološke fundamentaliste. To bi tek onda bilo loše.

Podelite ovu stranicu!