Treba li kome naše hlebno žito?

10 Jun 2010

Ako jedna Namibija ubere osam tona žita po hektaru, a mi maksimalno četiri, onda bi nekog morala da barem malo zaboli glava

Dugo se ve? lome koplja oko toga da li pšenicu treba sejati, da li seljaci imaju od nje vajde, da li na vojvo?anskim njivama raste više kukolja ili kvalitetnog žita… Trve se mlinari, pekari, trgovci, stru?njaci, a ve? tri godine zaredom najdeblji kraj izvla?e seljaci. Ako ništa, sada su stvari mnogo jasnije. Pšenica je ogoljena i sve su karte na stolu – viškovi nas guše, jer loše žito nije ni za našu ni za svetsku pijacu, cena joj je pala na najniže mogu?e grane, nikog za nju nije briga i više nema govora o tome da nam je ona hleb nasušni i strateška kultura. Hlebno žito više ne brani ni struka koja dosad nije dala ni da se na nj popreko pogleda, a kamoli nešto loše kaže. I dobro je što je tako. Valja se trsiti ?orava posla. Pametnije je da se držimo kukuruza u kojem ?u?i zarada od 200 miliona evra godišnje; uljanih kultura, vo?a, povr?a…

Pšenice smo poslednji put zasejali najmanje dosad – oko 480 hiljada hektara. Primakli smo se onome što je nekada na nož do?ekivano: da je to kultura koja ?e se ubudu?e sejati na oko 500 hiljada hektara, jer je procenjeno da je to dovoljno da se obezbedi prehrambena sigurnost, a toliko je potrebno i zbog plodoreda. Da bi trebalo da je s tih površina bude dovoljno za potrebe doma?eg tržišta, ali da se ništa strašno ne?e desiti ni ako hleb budemo mesili od uvoznog žita, jer pšenica na svetskoj pijaci nije neka skupa roba i ono što nam nedostaje uveš?e se. I taj uvoz ne?emo osetiti ako svetu prodamo više kukuruza, malina, kvalitetnih jabuka, prera?evina…

Kako sada stvari stoje? Kukuruz je na berzi skuplji za 30 odsto od pšenice koja je stala na 10,5 dinara, a u žetvi bi mogla još više “zglajzati”. Sada imamo lanjske viškove od oko 500 hiljada tona, a vrlo lako bi nam se moglo desiti da na njih legne još nekoliko stotina hiljada tona ovogodišnje pšenice, ponovo sumnjivog kvaliteta. Kiše i hladno?a oprali su i žito koje ?emo žnjeti za dvadesetak dana, pa je pitanje da li ?e ono biti išta bolje od prošlogodišnjeg. Ovog se leta, prema procenama, o?ekuje dobar ukupan rod od oko 1,7 do 1,8 miliona tona, ali ako i nova pšenica bude lošeg kvaliteta, onda ?e to biti veliki problem za našu mlinsku industriju, a ne?emo znati šta ?emo i kud sa zalihama. Trgovci koji imaju pšenicu veoma se plaše novog roda jer ne smeju da kupuju kad ne znaju šta ?e s postoje?im. Taj se strah, naravno, prenosi i na proizvo?a?e jer pitanje je ho?e li njihova roba uopšte imati kupca. U „Žitima Srbije“ vele da jedino rešenje u premijama za izvoz – da država doda dva dinara po kilogramu pa da trgovcima tako pokrije razliku jer su u surorotnom u gubitku pa im se i ne ratosilja zaliha da bi skakali sebi za vrat. Ukoliko se ne desi interventni izvoz i zalihe i rod koji se o?ekuje ostanu ovakvi – u žetvi se može o?ekivati cena izme?u 8,5 i 9 dinara, što je ispod proizvo?a?ke. To bi bila tre?a godina zaredom da proizvo?a?i loše prolaze, upozoravaju u „Žitima Srbije“.

Istina je, vele, berzanski stru?njaci, da je pšenica stigla tu gde jeste zbog velikih viškova koje vu?emo od lane, ali nisu toliko u pitanju ni koli?ine ve? loš kvalitet. I problem je što imamo neupotrebljive prelazne zalihe, a ne dobre. Kako je objasnio direktor Produktne berze u Novom Sadu, Žarko Galetin, suština je u tome da je lagerujemo u rinfuznom stanju bez razvrstavanja po kvalitetu. Naša je boljka, veli, to neke primarne poljoprivredne proizvode vodimo pod JUS kvalitetom, a suštinski, to je loša roba. Tako je u prvom redu sa pšenicom. Naime, standard JUS E.B1.200 sam po sebi krije i pšenicu dobrog, ali i lošeg, “pekarskog” kvaliteta, pri ?emu se misli na mali procenat proteina, malu energiju…

Nekada se, kaže, nije postavljalo to pitanje jer i nije bilo da pšenica imala tako malu energiju, kao što se sada dešava. U svakom slu?aju, vreme je da se sortiment promeni na kvalitetne sorte koje ?e imati višu cenu, tako ?e naša pšenica imati bolju pro?u na stranom tržištu. Ovako, završi?e u sto?noj hrani, što i ne bi bilo tako loše, jer je bolje da blago hranimo jeftinom, a dobrom mekinjarom nego kukuruzom, na kojem barem zasad dobro zara?ujemo.

Da li ?e biti otkupa ovogodišnje pšenice, o ?emu se šuška, i da li ?e država dati trgovcima dva dinara po kilogramu žita i dozvoliti interventni izvoz, ostaje da se vidi, ali ne može se re?i da sedi i ništa ne radi po ovom pitanju. Meša se baš onoliko koliko treba – donela je Zakon o javnim skladištima i uspostavlja sistem, koji ?e paorima garantovati sigurnost. Sistem je vrlo jasan: poljoprivrednici ?e mo?i da posle žetve predaju svoju robu u javna skladišta, gde ?e dobiti skladišni list, na kojem ?e pisati koli?ina i kvalitet proizvoda, a onda da s njim odu u banku i uzmu kratkoro?ni kredit sa svega tri posto kamate na godišnjem nivou.

Dakle, ne?e morati da prodaju svoju pšenicu kad je najjeftinija ve? kada žele. Licencirano javno skladište ima obavezu da revnosno i kvalitetno skladišti robu i da deponentu (poljoprivredniku) izda robni zapis (skladišnicu).

Poljoprivredniku banka prihvata robni zapis kao sredstvo obezbe?enja pri odobravanju kratkoro?nih kredita. Tako ?e paori lakše dolaziti do obrtnog kapitala, dok ?e banka, oslonjena na ve?i stepen sigurnosti i poverenja u dužnika, biti u situaciji da odobrava kredit pod povoljnijim uslovima. Krajnja karika ovog sistema je Kompezacioni fond, koji daje dodatno obezbe?enje jer je obavezan da obešteti robnog proizvo?a?a ako je na njegovoj robi došlo do štete i ako to skladištar nije u stanju. Sve je lepo osmišljeno, ali sada je najvažnije da se pšenica klasifikuje, da se odvoji loša od dobre, da se uvede u transparentan sistem i da znamo kakvog je kvaliteta, koliko je imamo i kako stojimo, bez bilo kakvog “muvanja”. Naravno, jeftinije bi koštalo manje kvalitetno žito, bolje bi bilo skuplje, pa bi i paori više ulagali u proizvodnju i isplatilo bi im se da primene agrotehniku.

Pomenimo i da se ove godine o?ekuje prinos od 3,5 tone, odnosno do ?etiri po hektaru. To nam je prosek, pa stoga ne treba brinuti, ali ako jedna Namibija ubere osam tona žita po hektaru, onda bi nekog morala da barem malo zaboli glava.

Dok se glavna bitka vodi oko toga ko ?e kad, kako, zašto i po kojoj ceni kupiti letinu, malo koga interesuje gde se nalazi naša proizvodnja i zbog ?ega gubimo trku na svetskom tržištu, ali i kako možemo na njega brzo da se vratimo. Odgovor je jednostavan, porazan i verovatno zbog toga niko ne?e ni da ga ?uje. Naime, i naši prinosi najvažnijih ratarskih kultura, koji su nekada bili u evropskom vrhu, poslednjih godina su neverovatno pali i sada su kod nekih kultura ?ak upola manji od roda koji postižu seljaci u Evropskoj uniji.

Naše, na sre?u i “božjom voljom” izvu?ene, 3,5–4 tone u pore?enju s ozbiljnim proizvo?a?ima deluju poražavaju?e. Naime, u Holandiji je prose?an rod pšenice preko 8,5 tona po hektaru, a sli?no je i u Belgiji, u ve? spomenutoj Namibiji 8,05 tona po hektaru, Velikoj Britaniji oko 7,8 tona…

Ljubica Blitva–Troši?

Podelite ovu stranicu!