TIHOMIR NOVAK: Zemlja kakvu zaslužujemo

18 Oct 2017

Ako ste digli ruke od sebe, onda ste na pravom mestu – u Srbiji

Da li je ova žena normalna?

Naravno. Na takvima, normalnima, i počiva današnja Srbija.

Vi mislite da za skotove, koji su do velikih para, velikih stanova ili bilo čega drugog, ali velikog, došli pre nego što su čuli za reč krepost, nema mesta među ljubiteljima Kantove filozofije, etičkim komitetima i Vladi Srbije. Pogrešno. Barem što se poslednjeg tiče.

Da su bili tako sitničavi, nikada ne bi tako brzo i tako pošteno zaradili svoj novac, svoje hacijende, vile, limuzine, jahte, fabrike, latifundije i lože na vrhu socijalne piramide. Da su bili takve hulje, nikad ne bi bili ovakvi hedonisti. Samo vas očaj sprečava da uočite osmeh i zadovoljstvo na njihovom licu kada svoj pogled upute ka majstoru koji vas podmazuje i lagano okreće na vatri, da budete reš pečeni sa obe strane.

U ovakvoj Srbiji, pravljenoj prema nedovršenom nacrtu države lakome na nerad, korupciju, glupost, bedu, istoriju i idiotizam svake vrste, u ovakvoj, dakle, normalnoj Srbiji, vi niste za stolom, nego na stolu. Servirani kao toplo predjelo za one koji postižu rezultate. Za udarnike reformi. Za heroje srpske tranzicije, ako se baš tako, akademski, zove ovo odeljenje u kome se trenutno nalazimo.

Razumem En. Rekla je – Zovite me fikus, zovite me gej premijerkom, zovite me ikebanom, Vučićevim megafonom, Anom, Jerinom, prokletom, dragom, ovakvom, onakvom; svejedno. Samo, dodjavola, udaljite Srbiju, pa makar i centimetar od goreg. Da ne stojimo više u ovoj septičkoj jami na prstima, nego kako i dolikuje normalnim ljudima. Na nogama.

Kada je članovima svoje ekipe podelila indulgencije, Brnabićka je prizvala sile koje i pristojnija, i bolje uređena društva od našeg, s teškom mukom drže pod kontrolom. Članovi srpske vlade, sve Niče do Ničea, dobro su razumeli poruku. Neki od njih su se već odavno situirali one strane dobra i zla. Kao članovi vlade, mogu sve što hoće. Kao ljudi kojima je, umesto kile, odstranjen moralni živac, smeju sve što mogu. Ili bar vole tako da misle.

Šta je sa svojim Sve mi je jedno mislila En Brnabić?

Da će srpske Zaratustre, kad siđu sa planine, raspirivati vrline, moliti za vaše zdravlje i skrbiti za opšte dobro? Neće biti. I dalje ćete biti u istoj jami, okruženi istim organskim proizvodima iz naše, domaće radinosti.

Zašto biste očajavali? Ako vam je dosta ovakvog života, ako ste digli ruke od sebe, ako vas je baš briga za sve, ako vam puca prsluk i ako vas boli kurac, onda ste na pravom mestu. U idealnom poretku. U zemlji kakvu zaslužujete. U Srbiji.

Ovakvoj. Normalnoj, naravno.

(Autonomija / foto: Beta)

Podelite ovu stranicu!