TIHOMIR NOVAK: Zašto nastaju države?

28 Mar 2018

Da li je država potrebna samo pojedincima koji svoje reproduktivne moći stavljaju u službu nacije i države?

Šta će Srbima država, ako u njoj nema ko da živi, zapitao se ovih dana Nikola Selaković.

Hajde, da pokušamo da odgovorimo na to pitanje.

Zašto nastaju države? Odgovor još od antičkih vremena glasi – zbog dobrog života. Obratite pažnju – zbog dobrog života, a ne zbog bilo kakvog života.

A šta je to dobar život? To svako od nas odlučuje za sebe. Ono što je za mene dobar život, ne mora biti i za nekog drugog. Ne postoji sveobuhvatna koncepcija dobrog života koja bi obavezivala sve članove date zajednice da je praktikuju. Hoću li roditi, kad i koliko puta, to zavisi isključivo od mene, a ne od vođe, ajatolaha, vlade, akademije ili neke pete nacionalno tetovirane institucije. Rađanje je, dakle, stvar slobodnog izbora, a zadatak države je da preko prava štiti izbore pojedinca.

Selakovićevo pitanje, međutim, sugeriše drugačiji odgovor. Ono sugeriše da onima koji „zabušavaju“ u proizvodnji života nikakva država nije potrebna. Drugačije rečeno, država je potrebna samo pojedincima koji svoje reproduktivne moći stavljaju u službu nacije i države. Takvim pojedincima država će se odužiti tako što će raznim subvencijama podupirati njihov koncept dobrog života.

Teško da će se bilo ko, kome je stalo do individualnih prava, složiti sa Selakovićem. Država je potrebna baš ženama koje ne žele da rađaju. Potrebna im je zarad odbrane prava da organizuju sebi život u skladu sa vlastitim poimanjem dobra, ma koliko da se moralnoj većini, recimo, život sveden na odlaske u frizeraj, trgovinu, provod i vlastite telesne užitke činio otuđujućim, sebičnim, glupim i promašenim.

Umesto da pitanje nataliteta politizuju, režimski političari, međutim, čine sve da to pitanje depolitizuju. Tako Slavica Đukić Dejanović ističe da rađanje nije političko, nego nacionalno pitanje. Nacionalno, da, ali ne u smislu zajednice u pravima jednakih građana, nego u jednom naturalistički primitivnom i pretpolitičkom smislu u-rađanja pojedinca u jedan prirodni tok stvari, koji započinje rađanjem, a završava umiranjem.

Ni za Selakovića natalitet nije političko pitanje. To je, kaže Vučićev gensek, jednostavna matematička priča – nas je svakim danom sve manje, a Albanaca sve više. Pored toga, podizanje nataliteta se ne razlikuje od borbe protiv sive ekonomije, smanjenja javnog duga ili poboljšanja pozicije Srbije na Duing listi. Problem nataliteta nije, dakle, problem politike i ideologije, nego brojki, struke i tehnokratskih aplikacija. Ne radi se o tome da li smo levo ili desno, radi se o tome da nas bude više nego njih.

Pitanje nataliteta nikada nije samo pitanje broja i toga koliko nas ima, nego i pre svega toga kako živimo. U tome i leži odgovor na pitanje zašto se pitanje nataliteta gura izvan politike – zato da građani ne bi sebi, i upravljačima, postavljali pitanja o kvalitetu života u Srbiji. Politika je, navodno, postala prekomplikovana i mora biti prepuštena ekspertima. Od građana se očekuje da odluke stručnjaka prihvate bez rasprave i polemičkih tonova, da se prilagode ekspertizi i pristanu na sužavanje prava.

Nameri upravljača da pitanje nataliteta depolitizuju, treba odgovoriti njegovom politizacijom. Pod uslovom da ne želimo da skončamo u potpunom mraku.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!