TIHOMIR NOVAK: Vučićeva proteza na odeljenju psihijatrije

15 Jan 2018

Srbija nezaustavljivo klizi u jednopartijski sistem

U ono vreme – komunizma, jel – od drugova komunista se očekivalo da neguju i kritici podvrgnu, kako rad svojih drugova, tako i svoj, kad u njemu uoče greške i vlastita ideološka zastranjenja. Od proletera se i moglo očekivati da skliznu u (malo)građanske predrasude, ali tako nešto njihovoj avangardi nije bilo dopušteno. Ona svoj moralno superioran status nije dokazivala samo poznavanjem zakona istorije, nego i neprekidnim radom na vlastitom usavršavanju i, kad je to bilo potrebno, oštroj samokritici. Revolucija, jel, napreduje samo se otvoreno i kritički razračunava sa vlastitim zabludama, ograničenjima i iluzijama.

Čemu ovakav uvod? Slušajući drugove naprednjake, sve više osećam potrebu za ideološkim rasterećenjem i samokritikom. Potrebu da, evo, javno priznam da sam godinama živeo u zabludi da se Srbija bespovratno svrstala u slobodni svet, među pluralističke, višestranačke demokratije. Ko zna koliko bih još živeo u tom lažnom uverenju da me pre neki dan iz omamljujućeg ideološkog dremeža nije trgnuo jedan intervju En Brnabić. Zahvaljujući intervjuu koji je novini koja počinje da se čita sa: „Alo“, ko je to? – ja sam spoznao da Srbija nezaustavljivo klizi u jednopartijski sistem, da se u svom historijskom zurick kretanju vraća u režim koji se prepoznaje po imenu vladara i kome nikakve institucije nisu potrebne. Ni vlada, ni opozicija.

I zaista – Čemu vlada, kada već postoji Aleksandar Vučić? Da vodi politiku, spoljnu i unutrašnju? Ma, hajde. To, zaista, nije potrebno, jer to već radi Aleksandar Maximus. Vlada je samo njegov tehnički servis, njegova proteza, organ ili alat, kako više volite. Iz intervjua saznajemo da Eni Brnabić ni najmanje ne smeta to što se na otvaranju fabrika, umesto nje, pojavljuje Aleksandar Maximus. Ako je fer, kako kaže Brnabić, da se pojavi Vučić i isprati celu stvar do kraja, jer je on lično bio angažovan na dovođenju investitora, onda je isto tako fer i da mu se i ona, i vlada, sklone sa puta i ni na koji način ne dovode u pitanje njegov osećaj zadovoljstva, superiornosti i nadmoći. Možda je u redu taj odnos ispoštuj me da te ispoštujem u nekom sistemu privatnih relacija, ali ovde nije reč o odnosu dve privatne persone, ovde je reč – ili bi trebalo da bude – o vladi. A nije, jer nam vlada, pored Aleksandra Vučića, i nije potrebna. U čemu je, onda, uloga En Brnabić? Da objektivizuje viziju njenog političkog tvorca?! Da haotičnu stvarnost dovede u sklad sa voljom srbijanskog autokratora? Dakle, u čemu?

Kao što nam nije potrebna vlada, tako nam nije potreban ni višepartijski sistem. Kako se približavaju beogradski izbori sve je očiglednije da se Srbija vraća jednopartijskom sistemu. Na nivou stranačke retorike, taj posao je već obavljen, a u stvarnosti se kraj operacije već nazire. Kako posla, tako i opozicije. U retorici naprednjaka ne postoji opozicija, postoje samo lažovi, lopovi, plačkaši, „žuti“, tajkuni i sluge domaćih i stranih centara moći, koji su, poput strvinara, spremni da svakog trenutka jurnu na gradsku kasu. Njihov motiv da učestvuju na izborima nije dobrobit građana i razvoj grada, nego, kako nas ubeđuje naprednjačka propaganda, pljačka gradske kase.

Mogu da razumem spremnost stranačkih uhljeba da učestvuju u primitivnoj kampanji, ali šta u tom ruiniranju opozicije traži En Brnabić? Ona priznaje da ne može da razume besmislene i sumanute podele na „nas“ i „njih“, na „ovu“ i „onu stranu“, ali zašto onda učestvuje u recikliranju tih podela? Zašto osporava opoziciji bilo kakvu politiku, bilo kakav set vrednosti, bilo kakvo zalaganje, pa makar i za najmanje pomake u društvu? Zar ona doista veruje u propagandni otrov da je sve što dolazi od strane opozicije čista prevara, laž, uvreda i primitivizam najgore vrste? Ako ne veruje, zašto ne izađe iz Vučićeve senke i ne opomene političke aktere, pa i samog Maximusa, da ne želi da bude predsednica Vlade u zemlji u kojoj se opozicija demonizuje i kriminalizuje, a politika pretvara u odeljenje psihijatrije? Zar je treba podsećati da je opozicija karakteristika demokratskog sistema, utemeljenog na slobodi građana da misle, govore, udružuju se u političke stranke i, u borbi za vlast, takmiče za naklonost birača?

Propagandni otrov autoritarnih režima: U retorici naprednjaka ne postoji opozicija

Umesto da drži do svog integriteta i opominje Vučića i njegovu kamarilu na to da postoje granice koje, kada se pređu, menjaju prirodu političkog režima, ona nam veselo poručuje da će svaki minut svog slobodnog vremena iskoristiti da bi učestvovala u izbornoj kampanji. Učiniće to zato što je Beograd njen grad, zato što zna ko voli Beograd i radi u njegovu korist, a ko misli samo na svoj džep i svoje privatne intrese. Zato što zna ko se dokazao radom i rezultatima, a ko je spreman na najprimitivnije lične uvrede, napade i laži.

Interesantno je i ovo svođenje kritike vlasti na lične uvrede i laži. Taj ideološki manir je svojstven autoritarnim i izopačenim, a ne demokratskim režima. U demokratiji kritika je sastavni instrument poretka, koji mu obezbeđuje vitalnost, funkcionalnost i legitimitet. U autoritarnim režimima stvari stoje drugačije, tamo vladara, poručuje njegov aparat, može da kritikuje samo neko ko nije normalan. Vučića, dakle, mogu da kritikuju, i to slušamo svaki dan, samo bolesnici i ludaci. Kritika upućena vladaru u naprednjačkoj svesti ne indicira, dakle, da nešto u njegovoj vladavini nije u redu, da stvari škripe i ne funkcionišu na način predviđen zakonima i ustavom. Ne. Kritika je u očima nekritičkih Vučićevih saradnika i slepo odanih sledbenika izraz iracionalnosti kritičara, njihove poremećenosti, ludila i bolesti.

Verujem Eni Brnabić kada kaže da nije osoba koja mrzi. No, ne radi se o mržnji, nego pre svega o razumevanju stvari, a predsednici Vlade neke stvari, izgleda, nisu baš najjasnije. Njoj, kako mi se čini, nije jasno ko je u svetovnoj državi od koga odvojen – da li vlada od crkve, kako sama kaže ili, možda, odvojene treba da budu država i crkva?

Verujem Brnabić i kada kaže da svakog minuta razmišlja o interesima građana Srbije i o tome šta vlada može da uradi za njih. Ako joj je doista stalo do dobrobiti građana, Eni Brnabić bi istog trena morala da odustane od svakog daljeg razmišljanja. Jedino što vlada, koja želi dobro građanima, može da uradi jeste da im se skine sa grbače i pusti ih da sami brinu o svojim interesima. Šta su njihovi interesi, to građani znaju bolje i od Eni Brnabić, i od Vlade, i od naprednjaka i od Aleksandra Lupusa Maximusa, ma koliko to bilo teško za poverovati i Eni Brbabić, i Aleksandru Vučiću.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!