TIHOMIR NOVAK: U Srbiji može lepo da se živi bez mozga

16 Oct 2018

Šta će vam mozak, kad imate mošti ruskih svetitelja

Ako smatrate da vam je mozak nepotreban, slobodno ga izvadite, posolite, stavite u teglu i odnesite u špajz. Stavite ga između slatkog od kajsija i dunja i čuvajte, možda će vam jednog dana zatrebati. Mada sumnjam u to.

Uostalom, šta će vam mozak, kad imate mošti ruskih svetitelja.

Nedavno su, ako ste zapazili taj njuz, u pratnji Noćnih vukova, omiljene Putinove nevladine organizacije, iz bratske Rusije u Srbiju dopremljene mošti ni više, a ni manje, nego 18 ruskih svetaca. U pitanju je posebna garnitura specijalnih, elitnih mošti, mošti koje su efikasno štitile ruski narod, a koje će od danas biti i na prvoj liniji odbrane srpskog naroda.

A od koga bi svete mošti trebalo da nas štite?

Pretpostavljam da odgovor na ovo pitanje zavisi od ideoloških preferencija. Ako ste, na primer, pristalice ljute opozicije, onda mošti treba da vas štite od Lupusa Maximusa i njegove kamarile. Ako ste, pak, pristalica, ljubitelj i obožavalac Ace Srbina, onda mošti treba da vam pruže protekciju od Đilasa, Jeremića i Jankovića, a zatim i redom od nezajažljivih i bezobraznih novinara, izvana dirigovanih nevladinih organizacija, konfuzne EU, uznapredovale nemačke desnice, korupcije, raznih prevara, uglavnom onih sa „žutim“ predznakom, pa kriminala, rijaliti programa, seksa, droga, holesterola, virusa, smrdibuba i peruti.

Ako sebe svrstavate u vernike, one novokomponovane, sveže dizajnirane, paradne, manifestativne, vernike na lizing i za specijalne prilike i ako verujete da nokat nekog sveca, njegova šaka ili bar srednji prst, komad sandale ili da rukav njegove košulje ima neku čudnu, nadnaravnu i razumu nedostupnu, ali isceliteljsku moć – onda vam mozak, zbilja, i nije potreban.

Nemojte zaboraviti da živite u divnoj zemlji. U Srbiji može lepo da se živi bez mozga i da se vlada bez naroda.

Pitate se kako je to moguće? Pa, moguće je. Lako je, jednostavno i upravo se odvija pred vašim očima.

Sećate se da je pre neki dan Aca Srbin ponovio da je njegova kosovska politika doživela debakl. Setite se da je on tada izjavio da bi narod morao da zapamti da je njegovo rešenje obećavalo i više, i bolje, ali da je uprkos superiornosti svog predloga verni narod optirao za drugačije rešenje.

Vučić: Narod, to sam ja!

Narod? Izvinite, a koji to narod? I kad se to narod izjašnjavao o predlogu šefa države? Jel skoro bio neki referendum, a da ga, kao ni vi, nisam uočio i na njemu učestvovao? I da li uopšte neko zna šta je to Vučićev predlog? Razmena teritorija?

Koliko mi je poznato, onome što bi se krajnje neobavezno moglo nazvati Vučićevim predlogom – a što niko ne zna zapravo šta je tačno – usprotivili su se neki popovi – ovi, jel, što se sa velikom nadom uzdaju u svesrdnu pomoć zemnih ostataka ruskih svetitelja – zatim i neke stranke, koje imaju problema sa cenzusom, pa jedan broj intelektualaca, kao i koalicija nevladinih organizacija Građanska Vojvodine. Dal se još neko očitovao, crn bi ga vrag znao.

U Vučićevoj retorici, međutim, svi su oni proglašeni narodom. Doduše, šef države na istom mestu veli da je njegov predlog propao zato što je naišao na opšte protivljenje javnosti, a da bi već u sledećoj rečenici tu javnost sveo na a) one koji su za nazavisno Kosovo i b) na one koji su doveli do nezavisnog Kosova.

Na ovom mestu uživalac autonomije, onaj što se oglušio o rečenice sa početka teksta, mora zastati i postaviti jedno krajnje jednostavno pitanje – kako je moguće da su pristalice nezavisnog Kosova proizvele opšte protivljenje javnosti, kada su mediji pod kontrolom Acine ekipe i kada pomenute pristalice izbivaju iz zemlje, špaciraju se svetom i, po Acinim rečima, fotkaju po Londonu i Njujorku?

Na ovom mestu logika abdicira. Ali, nije stvar u logici, nego u proizvodnji naroda. O tome ko čini narod, o tome suvereno odlučuje Lupus Maximus. Jednom narod čine članovi Građanske Vojvodine, a već sledeći put to mogu biti pripadnici Nacionalne avangarde. Nominalno, to je potpuno irelevantno. Ono što je važno jeste da je Maximus taj koji odlučuje ko čini narod. A mediji su mu u tome, kao i razne vrste pritisaka, od velike pomoći. Onoga trenutka kada onemoguće skepsu u to da su interesi vlastodršca interesi naroda i kada putem medijskog zavođenja ukinu sposobnost samostalnog suđenja, tada će Maximus slobodno moći da nam poruči – Narod, to sam ja!

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!