TIHOMIR NOVAK: Srbijanski model

17 Mar 2017

Uloga cene žitarica na svetskom tržištu i pada meteora u predizbornoj kampanji

Dve stvari u kampanji Aleksandra Lupusa Maximusa zaslužuju pažnju – prva je diskreditacija predsedničkih protivkandidata, a druga inscenacija Vučića kao nevine žrtve.

Šta su Vučićevi protivkandidati? Prema onome što građani mogu da čuju iz ogromne većine medija, od državnih zvaničnika i njihovih propagandista, protivkandidate čine opskurni politički likovi koji nemaju nikakvu smislenu ideju, plan ili program. Pored toga, neki od njih su predstavnici DOS-ovog režima. Njihov cilj je da Srbiju vrate unazad, u vreme podela, političke regresije i ekonomske propasti. Željni vlasti, spremni su da izazovu nerede i haos, da destabilizuju Srbiju po ukrajinskom, odnosno makedonskom scenariju.

Za razliku od njih, je li, Aleksandar Vučić je vredan i mobilan predsednik vlade, okrenut ka budućnosti. Trudi se da zemlju odvuče što dalje od ekonomskog ponora, do koga su je dovele snage gore pomenutog režima. On zna da je nada u racionalnost narodnog izbora varljiva, ali je spreman da svoju sudbinu veže za tu nadu, a ne za interese tajkuna, stranih ambasada i inostranih centara moći.

Kako i dolikuje junačkoj, epskoj tradici, Vučić je sam, dok njemu nasuprot stoje ujedinjeni konkurenti. Ujedinjeni, najpre, u mržnji prema njemu i veličanstvenim uspesima vlade, a zatim i u interesu da Srbiju stave u istorijski rikverc i vrate je u vreme kada se njome upravljalo za tuđ račun.

U želji da se Vučiću dodvore i političke protivnike ocrne, njegovi trabanti pokazuju invenciju dostojnu paramencijuma. Tako je pre neki dan jedan od njih prigovorio da Sašu Jankovića ne brine rast cena žitarica na svetskom tržištu, a morao bi, jer je on, kao zaštitnik građana, dužan da štiti osnovna prava građana. I sad, ako sutra glad zakuca na vrata Srbije, ko će biti odgovoran za to što je građanima ugroženo pravo na knedle sa višnjama, kulen i kilo crnog?

Primer je bizaran, ali koristan kao ilustracija nastojanja da se Vučićevi protivkandidati po svaku cenu diskredituju. Da sutra meteor udari u planetu zemlju, verovatno bi se i za to mogla iskonstruisati odgovornost barem nekog predsedničkog kandidata. Postoje, međutim, i zanimljiviji slučajevi. Recimo, kada neke pristalice nekih predsedničkih kandidata svojim glupim izjavama, ili objavama, daju povoda režimu da reaguje. Juče Vučić, danas Stefanović, a sutra Vučević, Đurić, Nedimović ili već neko šesti sigurno neće propustiti priliku da na takve izjave potseti i da ih oštro osudi.

Idiotske objave su politički veoma upotrebljive. Dobro dođu da se pomoću njih, na primer, mute granice između partijskih i vladinih aktivnosti a, zatim, da se fokusiranjem medijske pažnje na pretnje prisutne u njima izaziva zabrinutost kod građana i u javni prostor uvodi strah, čemu su, inače, Nikolić i Vučić skloni. Sve te priče o zaverama i medijski imaginiranim državnim udarima, ilegalnom prisluškivanju i oružju ostavljenom u šumarku, šamarima i banderama, služe samo zato da bi se u javnom mnenju kreirao utisak kako je politika, s jedne strane, visokorizično zanimanje, skopčano sa raznim opasnostima i kako je radikalsko-naprednjački dvojac, s druge strane, posvećen interesima nacije u meri koja daleko prevazilazi interese o vlastitoj dobrobiti. Dalje, kreiranje ovakvih predstava logično vodi zaključku da u politici nema protivnika, već neprijatelja, koji jedni drugima neprestano rade o glavi, te da je sledstveno tome sve dozvoljeno. Hostilizacija politike otvara vrata propagandi, a zatvara ih kritičkoj javnosti, što je već dugo vremena naš slučaj.

Naznačeno poimanje politike duboko je pogubno po zajednicu koja je pod Miloševićevom upravom doživela sunovrat, od koga se ni dan-danas nije oporavila. Ono je pogubno zato što razara institucije, ograničava kritičko mišljenje, odbacuje političku pristojnost i u javni prostor uvodi primitivizam i razbojničko ponašanje.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!