TIHOMIR NOVAK: Reci Ne i idi

05 Sep 2018

Zašto je potpuno razumljivo i logično to što mladi beže iz Srbije

Adoracija vođe je opasna po zdravlje.

U istinitost ove tvrdnje mogli smo se uveriti u subotu, kada je na otvaranju Žeželjevog mosta jedna žena, u želji da se što više približi voljenom vođi, pala i slomila nogu. Mediji su zabeležili da je predsednik prišao nesretnici i upitao je kako je. Ne znam da li je žena nakon tog obraćanja iznenada ustala i prohodala, ali me tako nešto uopšte ne bi iznenadilo. U mitu, a srbijanska stvarnost je sve više nalik mitu, takva spektakularna ozdravljenja su dosta česta. Setite se samo čuda koje je činio predsednik verskog udruženja iz Nazareta. Taj je dodirom lečio gubave i činio da slepi progledaju, a kljasti prohodaju. Mogao je taj vlasnik zlatnih uvojaka i druga činiti čuda. Recimo, hodati po vodi ili vodu u vino pretvarati. Razlika između njega i našeg vođe je u tome što je hrićanski big bos mogao skoro sve, ali ne baš sve što i naš vođa.

Ali, neću i ovoga puta o vođi. Želeo bih da kažem nekoliko reči o stvari jednoj posve drugoj, o medijskom zboru o obaveznom služenju vojnog roka. To je dozirani zbor i dirigovana spika, a njen cilj je da se služenje vojnog roka ponovo učini obaveznim. Neka istraživanja kazuju da je ovdašnji plebs strašno gotivan prema uniformi, da u odnosu između njega, čizme i šapke postoji neka čudna hemija i da bi on, samo kada bi to od njega zavisilo, svakom punoletnom Srbijancu vrlo rado navukao uniformu, a odstranio unutrašnje organe za elegantne misaone operacije.

No, da ne duljim – treba li ta vrsta službe da bude obavezna?

Naravno da ne. Za ljude je mnogo bolje da trguju i udovoljavaju željama potrošača, nego da ratuju i vreme gube u vojsci, kada ga mogu iskoristiti za nešto drugo, pametnije i korisnije. Uostalom, zašto bi bilo ko, ako to ne želi, proveo i jedan jedini minut svog života u vojsci? Nema razloga zašto bi ga trebalo siliti na tako nešto.

Vojni rok, po mom skromnom sudu, treba da bude i ostane neprisilan; dakle, dobrovoljan. Princip dobrovoljnosti ne sprečava nikoga da ode u vojsku, kada već to želi. Svakome, ko sebe vidi kao vojnika, treba da bude omogućeno da to i postane i da u vojsci predano služi ideologemu zvanom domovina.

Otići, to znači da ne pristaješ da budeš pretvoren u ništa, u potrošni materijal gospodara tuđih života i šniclu na meniju gladnih vlasti (foto: Beta)

Problem je, međutim, u tome što je sve manje onih koji bi služili vojsku i što vojska sve više i sve brže gubi na atraktivnosti. Drugačije rečeno, imamo fantomskog vrhovnog komandanta, stvarne generale, ministra, avione i kamione, ali nemamo vojnike. A generali bez vojnika nisu generali, nego pacijenti.

Ako je verovati medijima, sve više mladih ljudi – ne da ne žele da služe vojsku – nego ne žele u Srbiji ni da ostanu. Mladi, jednostavno, žele da odu – preko 60 odsto njih, a važno je i gde žele da odu. Svako ko je ikad poželeo da sebi obezbedi pristojnu egzistenciju, da se profesionalno ostvari i organizuje sebi život u skladu sa vlastitim životnim nacrtom, uvek je išao na Zapad. Na Zapad, a ne u bratsku Rusiju.

Zašto mladi žele da odu? Zato što ne veruju da se Srbija može transformisati u iole pristojno mesto za život. Zato što ne žele da u Srbiji gube vreme. Zato što ne pristaju na lobotomizaciju. Zato što veruju u zdrav razum i logiku, a ne u medijske inscenacije, pa zato i ne prate medije, ne interesuje ih politika, ne veruju političarima i jebe im se za Kosovo i gotovo svakodnevne izlete Marka Đurića u ništa i glupost.

Uostalom, koje i kakve bi vrednosti oni trebalo da brane u Srbiji?

Socijalnu provaliju koja sve oštrije deli bogate od siromašnih? Demagogiju režima? Alavost generala? Plagijate ministara? Rad na crno? Groblja? Granice? Teritoriju? Manastire? Kontejnere? Fikcije? Ili, možda, slobodu medija? Jednakost? Pravdu? Pristojan život? Prva je vrednost razorena, druga uništena, treća zgažena, a četvrta pretvorena u privilegiju.

Sve što je ovaj režim dodirnuo, sve je ruinirao. Otići, to znači da ne pristaješ da budeš pretvoren u ništa, u potrošni materijal gospodara tuđih života i šniclu na meniju gladnih vlasti. Otići, to znači sačuvati samopoštovanje i dostojanstvo, osloniti se na vlastito znanje i rad, a ne na partijske veze i protekciju, na etnički nepotizam, na korupciju, nejednaku distribuciju prava i obaveza i pravila koja, umesto slobode izbora, favorizuju državnu prislu. Otići, to napokon znači reći Ne obaveznom služenju vojnog roka.

(Autonomija / naslovna fotografija: pixabay)

Podelite ovu stranicu!