TIHOMIR NOVAK: Pukotine na naprednjačkom monolitu

14 Aug 2018

Nezadovoljstvo se širi, u socijalnom kotlu temperatura raste

Eto, šta učini jedan tvit.

Dumajući o tome kako da se preporuči pažnji Maximusovih prilježnika i ogrebe o, negativni dakako, medijski publicitet, Boško Obradović je smislio sjajnu foru – pozvao je časne među vojnicima i policajcima da uhapse Vučića.

Vučićeva mašinerija je reagovala istog trena: Obradović poziva na puč i gura zemlju u krvoproliće. Javnosti je poručeno da je vojska čvrsto uz svog vrhovnog komandanta i da pravosudni organi treba, pod hitno, da lideru Dveri organizuju randes sa zakonom.

Stvar, možda, i ne bi bila tako agresivno intonirana da je Obradović – politički idiot, kako ga je apostrofirao jedan od naprednjačkih izvrsnika – govorio u svoje ime, ali nije. On je poziv uputio, tvrde obavešteni srpski progresivci, i u ime svojih koalicijskih partnera.

Sada bi koalicijski partneri trebalo – šta? Da se javno ograde od Obradovićeve izjave? Da otrče kod Sarape i iz Pinkovog studija mu poruče da disciplinuje svoju retoriku i da se izvini svima koje je svojim pozivom uznemirio? I šta još? Pa, da strpljivo čekaju priliku da se snažno ograde i od sledećeg među njima.

Ta neiskazana ponuda je sa indignacijom odbačena. Obradovićevim partnerima su, kao i njemu samom, jasne konzekvencije vojnog i policijskog udovoljavanja zahtevima političkih protivnika. Ovih u Srbiji, naime, uskoro ne bi ni bilo. Od demokratije bi ostalo samo početno slovo, a vladajuća vrhuška lako bi se prepoznavala po afinitetu svojih krojača ka uniformnim odevnim kompletima. Gospodo naprednjaci, Srbija je nikakva, ali lobotomija još uvek nije uslov da se bude u opoziciji.

Ali da se vratimo početku teksta – šta je pokazao tvit?

Prvu stvar – režimski portret Obradivića – već smo apsolvirali: Obradović je idiot, fašist, blebetalo, galamdžija, foteljaš, ljudski i moralni gnom, moron, politički nereciklirajući otpad, isl.

Drugi portret je opozicijski: opozicija je neodgovoran parazit, vlastohlepna je, bezidejna, zatrovana i puna kipteće mržnje; u narodu popularna kao svinjski grip.

Dobro, ali sve smo to već znali i već bezbroj puta čuli, i to da je Obradović idiot, i to da je opozicija retrogradna i fanatizovana gomila mrzitelja naprednjačke svetleće reklame. Aleksandra Vučića, dakle.

Da li će započeti partijska diferencijacija u SNS-u?

Znali smo i to da nezadovoljnih Vučićevim režimom ima svuda – i u crkvi, i u policiji, i među vojnicima, i među bludnicima, biciklistima, lekarima, prosvetarima, vatrogascima, berberima, artistima, novinarima, parketarima… Jednostavno govoreći, nezadovoljnika ima u svim profesijama, i u svim slojevima. Nezadovoljstvo se, dakle, širi, a u socijalnom kotlu temperatura raste. Šta to znači?

To znači da se skraćuje put od nezadovoljne do usijane glave, a to naprednjake, kako mi se čini, počinje da brine. Tako sam, barem, shvatio izjavu vrhovnog SNS koordinatora Glišića, da Obradović, svojom opasnom retorikom, može podstaći neku spasom otadžbine zavedenu glavu da učini nešto pogubno po državu.

Druga stvar na koju treba obratiti pozornost je nezadovoljstvo unutar same SNS vrhuške i vrhovnika lično ponašanjem predsedništva i lokalnih predsednika stranke. Svi su oni zatajili u osudi Obradovića, pa ta osuda nije dobila onu snagu i širinu kakvu je, po oceni Glišića, morala da dobije. Umesto da skoči u odbranu Vučića, partijska oligarhija je na nekim udaljenim i skupim destinacijama skakala u more. Privatni užici su, eto, nadvladali partijsku lojalnost i ličnu odanost čoveku, koji je toj istoj oligarhiji omogućio, jel, i karijere, i daleka mora, i luksuzne destinacije. Stranka je propustila priliku da se eksponira kao efikasno funkcionišući monolit, pa je partijski autokrator, s pravom, nezadovoljan i ljut.

Na kraju, kritika koju je Glišić uputio stranačkim oligarsima u slučaju Zorane Mihajlović urodila je plodom. Ako je pre nekog vremena, a u slučaju tvita Vjerice Radete, pokazala da Vučićeva nije poslednja, sada nije dozvolila ni gram skepse u svoju lojalnost Vučiću. U njenom saopštenju, napadi na Vučića su izjednačeni sa otporom uvođenju reda, uređenju Srbije, čak opstanku Srba. To, međutim, nije retorika dovoljno uverljiva hard kor naprednjacima. Ako zatraže unutarpartijsku diferencijaciju to bi, onda, moglo – rečeno sa izvesnim preterivanjem – doneti i nešto dobro.

Ali ne naprednjacima.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!