TIHOMIR NOVAK: Protivnici nemaju pravo da postoje

06 Jan 2018

Naprednjačka retorička matrica: demonizacija i kriminalizacija oponenata

Retorika je moćna stvar, a naprednjaci, kako to i priliči ozbiljnim političkim preduzimačima, već imaju za izbore zgotovljenu retoričku matricu. U pitanju je jednostavna retorička struktura koja se zasniva na demonizaciji i političkoj kriminalizaciji protivnika, prilagođenoj recepciji političke provincije i polusveta, na čijoj podršci i počiva vlast naprednjaka. Tu matricu je, pred sam kraj godine, lepo demonstrirao najpoznatiji kosovski progresivac i naš novi junak – Marko Đurić. On je, u izjavi dostavljenoj medijima, posegnuo za retoričkim mačem i u naprednjački viteškoj i fer-borbi na froncle isekao sirotog Vuka Jeremića. Od nekadašnjeg ministra i predsedničkog kandidata ostala je samo gomila moralnog i političkog smeća, kojoj je mesto na političkoj deponiji, a ne u izbornom takmičenju, kao i nekoliko jeftinih etiketa, tipa: pokvarenjak i lažni patriota.

Kako se približavaju beogradski izbori, tako će se u javnom govoru sve češće aplicirati pomenuta retorička matrica. Ako je verovati kosovskom vitezu Koji Đuriću, na beogradskim izborima će, pored časnih naprednjaka i njihovih satelita, učestvovati i lopovi, i tajkuni. Gomila, dakle, opsenara, obmanjivača, prevaranata, amoralnih bogataša i lokalnih predatora, vazda spremnih da u odnosu na komunitarne, prednost daju svojim partikularnim interesima. Njima nasuprot stoji mala, ali zato časna skupina nepotkupljivih, poštenih, visokomoralnih, nesebičnih i pravdoljubivih aktera koji, predvođeni Aleksandrom Lupusom Maximusom, sve što rade – rade u korist građana Srbije.

Dok je učešće moralnih odličnika na izborima motivisano građanskom dobrobiti, učešće protivnika vladajućih altruista je, prema zgotovljenoj matrici, isključivo motivisano pljačkom. Nema tu, jel’te, ničeg neobičnog. Naprednjačka uprava je, za razliku od one žute i korumpirane, napunila gradsku kasu, pa je, u njenoj naraciji, već to dovoljno da se lopovi i tajkuni udruže i jurnu na gradsku kasu, kao besni psi u pušnicu. Zar nas već jedno vreme kucani mediji ne ubeđuju da se Đilas reaktivirao kad je čuo da je gradska kasa puna?! Zar on nije primer tajkuna koji je do bogatstva došao zloupotrebljavajući svaku poziciju na kojoj se našao?

Ovako postavljena scena je previše pojednostavljena, a protivnici naprednjaka suviše slabi, e da bi pobeda nad njima naprednjacima priuštila radost. Za radost i trijumfalizam potrebno je protivničku stranu ojačati još jednim elementom, ali ne bilo kakvim. Taj element je, naravno, strani faktor. Podrazumeva se da je taj faktor moćan, ali on, pored toga, mora biti difuzan i neodređen, kako bi svako, u skladu sa svojim osećanjem stvari, u antinaprednjački tabor mogao da uvrsti koga god hoće – Ameriku, Nemačku, Hrvatsku ili već neku četvrtu, njemu omiljenu neprijateljsku zemlju.

Na beogradskim izborima, dakle, sučeliće se dve koalicije – jedna robusna i moćna, sastavljena od tajkuna, lopova i stranog faktora, kome ne odgovara samostalna, nezavisna i stabilna Srbija i, druga, sastavljena od hrabrih vitezova, uzoritih domoljuba i neumornih reformatora koja, vođena genijalnošću Ace Srbina, kako Maximusu u lobotomizovanoj gomili skandira kosovski vitez Koja Đurić, dan i noć bdije nad prosperitetom, nezavisnošću i teritorijalnim integritetom Srbije.

Bit će interesantno pratiti naprednjačko retoriku u danima koji dolaze. Potreba naprednjaka da dramatizuju stvari je očekivana. Izbori u glavnom gradu nisu u istoj ravni sa izborima u Pećincima, jer osim ogromne razlike u resursima, poseduju i izvesni simbolički značaj. Opozicija u njima, u slučaju da pobedi, vidi sliku bliske budućnosti konsocijacije koju predvode naprednjaci.

Naprednjačka retorička matrica je zasnovana na simplifikaciji i preterivanju ili, ako tako više volite, na ekstremizovanju političkog protivnika. Nema pluralističkog političkog sistema bez opozicije, ni opozicije bez priznanja da je legitiman učesnik u političkom takmičenju, niti takmičenja bez jednakih pravila i fer uslova za sve učesnike.

Naprednjaci i njihovi poltroni u, na primer, obe socijalističke varijante ne prihvataju političke oponente kao legitimne učesnike u političkom životu, nego kao kriminalne elemente poznate po lopovluku i korupciji. U tom pogledu naprednjačka retorička matrica je sastavni deo srbijanske političke kulture. Ta je kultura autoritarna, u njoj se političkom protivniku negira politički dignitet, a za opoziciju se glasa tek onda kada postane vlast.

(Autonomija / foto: Beta)

Podelite ovu stranicu!