TIHOMIR NOVAK: Politički samojedi u borbi za nacionalne interese

13 Mar 2018

Ko su to MI – koji nikada neće dati Kosovo i u čije ime decenijama guslaju slepci srbijanske politike?

Sećate li se Hojti Brajan Jia, prodornog američkog službenika, koga su ovdašnji mediji opisivali kao mirođiju u svakoj balkanskoj čorbi?

Jedan od Hojtijevih zadataka je bio da ojača partnerstvo Srbije i Amerike. Ji se trudio, redovno dolazio, opominjao i upozoravao da bi za Srbiju bilo najbolje kada bi se situirala samo na jednoj, i to zapadnoj stolici, ali ovdašnji politički samojedi nisu delili njegov entuzijazam. Insistiranje na snažnom partnerstvu nije im bilo po volji, jer je ono, između ostalog, značilo da se mora prestati sa proizvodnjom antiamerikanizma, a prema Rusiji zauzeti otresitiji stav.

Nema više Hojti Jia, ali tu je zato Ves Mičel, koji nam dolazi u vizitu. U medijima se nagoveštava da pomoćnik američkog državnog sekretara za Evropu i Evroaziju donosi ponudu koju Vučić i ekipa neće moći lako da odbiju. Kratko rečeno, Srbi na Kosovu treba da dobiju jača ovlašćenja za zajednicu srpskih opština, Srbija brži ulazak u EU i podršku Amerike na međunarodnom planu. Uslov za to je da Srbija digne rampu i omogući Kosovu ulazak u međunarodne institucije. Što bi i bilo logično, ako je želja za članstvom u EU autentična. Mičel je međutim demantovao da donosi bilo kakav sličan “paket”.

Kako su na najavu te ponude reagovali ovdašnji pretorijanaci? Marko Đurić, direktor Kancelarije za M&K, poručio je da mi imamo svoj paket za Kosovo. Problem sa tim našim paketom je, međutim, u tome što niko ne zna šta će se u njemu nalaziti i šta će u njemu pisati, pošto famozni unutrašnji dijalog o K&M još uvek nije okončan. Ovdašnji dvojnik Če Gevare, Ernesto Vulin, hladno je, odsečno i odlučno naglasio da nema pregovora o onome što je već ispregovarano. Ne želimo, kaže Če, da ponovo pregovaramo, kako bismo dobili nešto što smo već dobili. A šta smo to dobili? Pa, ništa, dobacuje Toza Dačić: Ja stalno upozoravam Vučića da ga međunarodna zajednica žednog prevodi preko Ibra, da ga laže i maže, da ne želi nikakav kompromis oko Kosova, već naše priznanje njegove nezavisnosti. Drecun je bio precizan poput snajpera: Vašington nam ne nudi ništa, a za Prištinu traži mesto u UN, dok je Dragi Anđelković, analitičar nezavisan od ćevapčića, karađorđeve šnicle, bosanskog lonca i mađarskog gulaša, lucidno primetio da je, u situaciji u kojoj ne znamo dal će EU opstati, američki predlog neprihvatljiv.

Ako smem da iskažem vlastite slutnje, srbijanski će politički Olimp i ovoga puta doneti odluku u korist naše štete. Nećemo, poručuju vokalni solisti iz Nemanjine i okoline, odustati od nacionalnih interesa i nikad nećemo priznati nezavisnost Kosova. Dobro, a ko spada u to MI, u čije ime godinama uporno guslaju slepci srbijanske politike? Ko su to oni koji nikad neće priznati nezavisno Kosovo? Jesu li to Srbi sa Kosova? Srbi iz Futoga? Srbi iz kontejnera? Srbi bez posla? Srbi bez nade? Srbi u vladi i državnom aparatu? Srbi naprednjaci i Srbi socijalisti? Srbi iz naručenih anketa? Srbi iz kafane? Srbi iz udžbenika? Srbi iz mita? Srbi iz vica? Srbi svetosavci? Srbi ateisti? Srbi kapitalisti ili Srbi prekarijat? Da li u te Srbe spadaju i oni Srbi koji su, recimo, 2008. godine branili Kosovo, tako što su palili strane ambasade? Rekao bih da u taj kolektivni entitet treba upisati Srbe piromane, a iz njega isključiti Srbe koji su pre deset godina po prodavnicama sportske obuće razmenjivali Kosovo za nove Najke.

U režimsko MI ne spadaju, na primer, ni Srbi kojima je pitanje kakva Srbija važnije od pitanja kolika Srbija. Na ovom poslednjem insistira režim i njegovi eksponenti koji se godinama glupiraju, pa su dojadili i Bogu, i Ujka Semu, te je ovaj, iritiran i nesposobnošću EU, rešio da uđe u igru i stvar polako privede kraju. S pravom, pošto se srbijanski političari godinama eksponiraju kao neozbiljna i neodgovorna bulumenta hohštaplera spremna da državu Srbiju vazda drži u službi srpskih nacionalnih interesa, čime diže pritisak političarima u susedstvu, budi njihove sumnje i upozorava na oprez, dok unutar Srbije izaziva nelagodu pripadnika drugih etničkih zajednica. Ako se tome doda i više puta ponovljen stav da Srbija neće žrtvovati Kosovo zarad članstva u EU, onda je zabrinutost srpskih suseda, kako onih unutar Srbije, tako i onih izvan nje, sasvim opravdana.

Ali, sačekajmo da vidimo da li ipak postoje nekakvi predlozi u Mičelovoj torbi. Ako drastično ne odudaraju od onih koji se pominju u medijima, Srbija nema ni jednog razloga da američke predloge odbije. Pod uslovom, da je spremna da se fokusira na državne, a ne na srpske nacionalne interese. Ovi drugi nikakva dobra nikome nisu doneli.

(Autonomija / foto: pixabay)

Podelite ovu stranicu!