TIHOMIR NOVAK: Pica vegetarijana za kanibale

14 Oct 2017

SPC nam poručuje – nemojte ništa raditi, budite zamlate, lezilebovići, gulanferi, zevala i šalabajzeri

Ko ima šator neka ne gubi vreme, neka odmah angažuje Ivicu Dačića da peva po vašarima. Ako nam je već država vašarska šatra, neka onda ministri i politički samojedi i pink-pevači siđu među narod i ispunjavaju mu, ako ništa drugo, barem muzičke želje. Ali neću sada o Muharemu Dačiću, odnosno Ivici Serbezovskom, nego o parazitima i crkvi. A, evo, i zašto.

Prekjuče sam sasvim slučajno kliknuo na stranicu Kurira… Slučajno? Pa, kad malo bolje razmislim, nema slučajnosti kada je o Kuriru, crkvi i njenim podvižnicima reč. Biće da me je sam anđeo svetlonosac, Lucifer na srpskom, naveo da kliknem na tu kucanu stvar. Kliknem, dakle, na Kurir, a kad tamo portret udarnika vere, čoveka podviga, ljubitelja usamljenosti, posta i molitve, druga Kirjaka. Gledam ja njega, gleda on mene, pa spustim pogled na tekst, a tekst… milina jedna. Prema narodnom verovanju, piše Kurir, na Miholjdan ne treba obavljati nikakve kućevne poslove. Ništa, dakle, kuvanje, pečenje, pranje, peglanje, šivenje, usisavanje, friziranje komšinice, iznošenje kukuruza od juče…Ma, ništa.

Tip na ekranu deluje nekako slabašno i neuhranjeno. Nezlobivo, hoću reći. Ali, opet, ko zna. Svašta može da se desi onima koji su baš na ovaj praznik našli da nešto petljaju po kući. Ako neko, na primer, krene da ušiva dugmad na košulji, mogu mu se, mislim se zabrinuto, oči osušiti. Ako krene da usisava, što je baš mene čekalo, mogu mu ruke zarasti u kraste, ako mu već neće i otpasti. Zato sam rešio da je i za mene, i za Kirjaka, i za crkvu, i za Kurir, najbolje da pisanje ovog teksta odložim za sutra. Nije se šaliti i zajebavati sa narodnim verovanjem i izlaziti mu na crtu, ako baš nije neka preka potreba. A nije.

Elem, Miholjdan je praznik, jedan od mnogih koje SPC i njeni vernici slave. Neki su datumi u kalendaru ofarbani u crveno i tada, kažu, nikako ne treba raditi, a neki nisu. Hoće li se raditi u neofarbane dane, to je crkva ostavila na dušu svom verujućem stadu. A stado ko stado. Oni podložni sugestiji – neće raditi, jer već su se, jel’te, dešavale stvari da oni koji i na nefarbrani dan rade trpe štetu i, što je još gore, ostaju bez svog sveca zaštitnika. A Srbin lišen sveca zaštinika nije ništa drugo do muha u paukovoj mreži ateizma, igračka u rukama svetlonosca, regrut na obuci kod Gjavola.

Vidim da naslućujete kamo vodi ova misao, pa da ne dužim. Preko svojih praznika i glupih narodnih verovanja, Srpska pravoslavna crkva pruža moralno opravdanje raznim dangubama, zgubidanima, lenjivcima, neradnicima, zjalovatačima, zamlatama, lezilebovićima, dembelijama, trutovima, lenjim bubama, gulanferima, zevalima i šalabajzerima da ne rade. Umesto da podstiče ljude da rade i stiču, da akumuliraju i investiraju, da se bore, napreduju i prosperiraju, a svojim samopregornim radom guraju i društvo napred, ona kod blagonaklonih ljudi izaziva pomisao da je rad među pravoslavnima omiljen kao pica vegetarijana među kanibalima, ili kao rak testisa među Srbima kitosaurusima.

Pošto živimo u kapitalizmu, tom predgrađu Edena, srpska bi crkva, kontam, mogla da revidira svoj kalendar, da smanji broj u crveno ofarbanih datuma, odbaci kojekakva verovanja i više ističe primere koji ljude podstiču na rad. No, to bi značilo da crkva, ustrojena kao kapitalističko preduzeće za promet vere, prihvata pravila igre. Recimo, da plaća porez ili da na slobodnom tržištu svoj oslonac traži u podršci potrošača religijskih uverenja, a ne, kao sad, u političkoj vlasti i državnoj kasi. To bi, zatim značilo da bi se crkva, ako želi da opstane, morala ne samo približiti puku i njegovim problemima, nego i kolaborirati u njihovom rešavanju i otklanjanju. To bi, napokon, značilo, i da unutar SPC postoji grupa sveštenika koja je spremna da crkvu dobro prodrma, da je modernizuje i uvede u XXI vek.

Da li takva grupa postoji, nemam pojma. Ako postoji, onda bi se tu, siguran sam, ponešto posla našlo i za Aleksandra Webera.

Šta rade i o čemu drobe srpski Weber i srpski Betmeni kad se nađu skupa? Neće biti da samo kontempliraju o božjoj prisutnosti u latici ruže, u zagonetnom osmehu kćeri Joakima i Ane ili o ćirilici, kao Bogu najomiljenijem pismu. Valjda se, kad ih prođe mistični zanos, sete da pored duhovne, postoji i materijalna stvarnost, a u njoj kapitalizam, u njemu srce, a u srcu buđelar i etika. Ne pravoslavna, nego protestantska. Mogao bi srpski Weber na tim sedeljkama manekenima neba prodati ponešto od svog omiljenog nemačkog sociologa ili im pokloniti neku Maksovu knjigu i malo ih o njoj propitati, kad zasednu sledeći put. Ako je plebsu prodao priču o sebi kao reformatoru i vođi puta kroz pustinju, može, valjda, i mantijašima prodati etiku.

A bit će da se varam. Aleksandar Lupus je baš onoliko Maks Weber, koliko su i guverneri pravoslavlja protestanti.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!