TIHOMIR NOVAK: Orvelovska Srbija – ni trunke stida

Da li je za građane Srbije poražavajuća činjenica to što predsednica Narodne skupštine nema ni trunke stida? Ona je, koliko juče, pozvala predsedničke kandidate da poštuju i volju građana, i institucije, a suspendovala je rad parlamenta – institucije koja služi reprezentovanju političke volje građana.

Parlament, dakle, neće raditi dok se ne okončaju predsednički izbori. Po rečima Naše Maje, sednica je morala biti prekinuta kako bi se sačuvalo dostojanstvo parlamenta i demokratija. Suspendovaćemo ključnu demokratsku instituciju, kako bismo sačuvali demokratiju!? Ovakve su nam formulacije odnekud poznate. Istina je laž. Sloboda je ropstvo. Rat je mir. Srbiju već odavno upoređuju sa farmom, ali je sada jasno o kakvoj je farmi reč. Orvelovoj.

Na primedbe da se suspenzijom rada parlamenta gasi demokratija, da je u pitanju državni udar i poništavanje izborne volje građana, Naša Maja je odgovorila da ju je sramota svega što je čula. Zaista? A nije je, na primer, bila sramota kada je predsednik vlade govorio da država neće intervenisati u slučaju bespravne gradnje u Novom Pazaru, iako je time poništavana vladavina prava, a država brutalno izvrgavana ruglu. Nismo znali da u Srbiji vladavina prava jača – uzurpacijom.

A šta tek reći o reakcijama na predlog da posmatračka misija OEBS-a nadgleda izbore? Od strane udvoričkih medija predlog je odmah pretvoren u otvoreni poziv strancima da se mešaju u naše unutrašnje stvari. Tri predsednička kandidata su zatim promptno unapređena u NATO kandidate i osumnjičena da zemlju, zarad svojih ličnih interesa, guraju u haos. Od predsednice skupštine čovek bi očekivao da barem malo vodi računa o svom i dostojanstvu asambleje, ali ne, ona je juče ponovila sve besmislice poltronskih medija.

Sada je već posve očigledno da je strategija naprednjaka i njihovih trabanata da Vučićeve protivkandidate demonizuju i oblate što je više moguće, da njihovu kampanju svedu na ličnu, patološku mržnju prema Aleksandru Maximusu, a njihovim ambicijama pripišu želju za izazivanjem haosa, destrukcije i destabilizacije. Cilj je naterati Jankovića i Jeremića, pre svega, da se stalno brane, peru i time izazivaju podozrenje kod birača, da uporno kaskaju za Vučićem, omogućujući mu time da vodi, ne samo svoju, nego i njihovu kampanju. Poistovećujući Vučića sa Srbijom servilni mediji i cinični Maximusovi propagandisti svaku kritiku Vučića predstavljaju kao napad na Srbiju, čime kritiku, od poželjne i korisne političke aktivnosti, pretvaraju u nepoželjnu antidržavnu, subverzivnu delatnost.

U pitanju je već više puta isproban autoritaran obrazac, kojim se, između ostalog, veoma lako pojednostavljuju politička zbivanja. Obrazac je koristan, jer nam govori i o tome kome se obraćaju i na čiju se podršku oslanjaju Vučić i njegov izborni aparat. Reč je, dakle, o ljudima veoma oskudnog obrazovanja, čijoj su recepciji i prilagođene Vučićeve izborne poruke. Zahvaljujući njihovim glasovima, Vučić može da pobedi na izborima, na njihovoj podršci on može da gradi i jača svoj autoritarizam, ali teško može pomoću njih da unapredi Srbiju i da je modernizuje. Inovativne i produktivne slojeve Maximus je prepustio političkoj konkurenciji. Ti slojevi ne padaju na autoritarne narative i njima Vučić nema šta da ponudi. Problem je, međutim, u tome što taj sloj predstavlja političku manjinu u društvu, pa je kao rezervoar izborne podrške veoma limitiran.

Ideja opozicije da se postroji iza jednog kandidata imala je smisla pre početka bilo kakve kampanje, a kada je kampanja već počela, svako insistiranje na toj ideji je postalo nepotrebno, suvišno i besmisleno. To su, konačno, uvideli i sami predlagači, pa su se, gle, kandidovali za predsednike. Cilj te samokandidature je, kako kažu, podizanje izlaznosti opoziciono nastrojenih birača, e da bi se Vučić naterao da trči drugi krug. Vučić, takođe, želi da ovisnici o autoritetu izađu na birališta u što većem broju, pa zato, s jedne strane, ponavlja političke floskule o mraku, povratku u prošlost, stranim plaćenicima, ambasadorima, haosu, ukrajinskom scenariju i, s druge strane, sumnjom u pobedu tera pristalice da se pokrenu i mobilišu što više glasača. No, bez obzira na manipulativnu funkciju retorike, Vučić se nada i računa sa pobedom u prvom krugu. Drugi bi predstavljao i strahovit psihološki udarac i znak da se političko nebo naprednjaka spustilo suviše nisko, da ispod njega više nema prostora za uzlet, već samo za pad.

Nema nikakve sumnje da bi naprednjaci taj pad inscenirali kao katastrofu. Ali svima onima koji su u Srbiji živeli za vreme njihovog vođstva, katastrofa naprednjačkog silaska sa vlasti bila bi srdačno pozdravljena i sa radošću proslavljena.

(Autonomija, foto: pixabay.com)