TIHOMIR NOVAK: Nikad ne reci nikad

24 nov 2018

Mesec kada bi u Vojvodini zastave trebalo držati na pola koplja

Kaže Vučić: Srbija nikad nije bila u težoj situaciji nego danas.

Zaista?

Zar Srbija, recimo, nije bila u težoj situaciji za vreme raspada Jugoslavije, kada je bila pretvorena u svetskog pariju, pod sankcijama, izolovana, pauperizovana besmislenim ratovima i, na koncu, bombardovana?!

Zar Srbija tada nije bila u težoj situaciji nego danas, kada je, kako samozadovoljno ističu režimski mediji, uvažavana i priznavana kao konstruktivan činilac, faktor stabilnosti i koncilijantan akter u regionu Zapadnog Balkana, Evrope i planete?

Naravno da nije bilo. Tada je Srbiju vodio mali balkanski cezar Milošević, koji je protiv sebe ujedinio ceo svet, a sada Srbijom upravlja visok i velik Aca Srbin, kako Vučiću tepa nešto niži i u kapacitetima skromniji Marko Đurić, koji sebi nasuprot ima samo impotentnu opoziciju i fanatične pobornike fri market ekonomije s one strane srpsko-albanske granice.

Naravno da nije, jer sve što radi Vučić je, po definiciji, naj-naj: najbolje i najveće. A kad treba, kao sada, i najteže.

Ali, neću o Vučiću. On, ionako, nije mislio ni na šta ozbiljno kada je upotrebio reč – nikad. Jer, ta reč u  ovom slučaju nema, da tako kažem, deskriptivno značenje, nego propagandno. Tim nikad Vučić želi da dramatizuje situaciju i tako sebi da na značaju.

Slažem se, Vučić nije samo projekat poltrona, nego je i vlastiti projekt i vlastita investicija i zato sve što on radi mora biti naj-naj: najveće, najznačajnije, najbolje, najteže… Pored toga, Vučić je genijalni  multipraktik, spreman da u svakom trenutku bude sve što treba – šef države, predsednik vlade, ministar spoljnih poslova, glavni pregovarač, dežurni krivac, upravnik hora, sveća u mraku, ljuti pravednik, neumorni radnik, trijumfalni vođa … Angažovan na sve strane i aktivan na svim frontovima on je, vođen ambicijom, prinuđen da – ponekad me, eto, uhvati i ta misao – dublira i sebe samog.

Kao što rekoh, neću o Vučiću. Neću zato što javnost, po mom sudu, ne bi smela ćutke da pređe preko vesti, objavio ju je i najstariji list na Balkanu, da je vlada Srbije donela odluku da iz državnog budžeta na račun SPC uplati milion evra.

Nije, po mom sudu, pravedno da država novac koji, uz pretnju prisile, naplaćuje od građana, daje onima koji odbijaju da plate porez, odnosno Crkvi

Zašto SPC ište državne novce? Zato što je SPC navodno bankrot i nema novca da izmiri dugove na ime poreza i doprinosa za penzijsko, invalidsko i zdravstveno osiguranje svojih arbajtera.

Da li je država morala da odreši kesu i da novce crkvi? Mislim da – Ne! Zašto? Pa, zato što crkva, prvo, ne plaća državi poreze, a građanima izvlači i učkur iz gaća kada im naplaćuje svoje usluge  i, drugo, zato što crkva ima šta da proda – poslovni prostori, na primer – i tako dođe do novca potrebnog za izmirenje dugova. Nije, po mom sudu, pravedno da država novac koji, uz pretnju prisile, naplaćuje od građana, daje onima koji odbijaju da plate porez.

Još jedna bi stvar u vezi sa neodgovornim državnim arčenjem para mogla biti interesantna. Novac uplaćen crkvi vodiće se kao dotacija nevladinim organizacijama.

Ako je već odrešila kesu i dala novac srpskoj crkvi, za očekivati je da će država izdvajati novce i za plate, penzijsko, zdravstveno i invalidsko osiguranje ljudi koji rade u Fondu za humanitarno pravo, Helsinškom odboru, JUKOM-u, Beogradskom centru za ljudska prava, Centru za regionalizam i drugim nevladinim organizacijama koje su, takođe, kao i SPC, nevladine organizacije. S tom razlikom što pomenute nevladine organizacije rade koristan, a u svakom slučaju korisniji i za srbijansko društvo značajniji posao, od onoga srpske crkve.

Na kraju i nešto što nema veze sa prethodno rečenim. Meni novembar nije omiljeni mesec. Mislim da u njemu nema ništa što bi trebalo slaviti i proslavljati. To je mesec u kojem bi, barem kada je o Vojvodini reč, zastave trebalo držati na pola koplja.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!