TIHOMIR NOVAK: Naše poglavice – Ludi Konj, Besni Pas i Crna Vrana

23 Nov 2017

Ako smo već toliko protiv zapada, zašto ne nosimo rog na penisu?

Negde u indonežanskoj zabiti, pišu ovih dana mediji, živi pleme Dani. Pleme nije interesantno po tome što među njegovim pripadnicima nema – a to je već teško za poverovati – ni jednog Srbina, nego po tome što članovi plemena odbijaju zapadnjačku civilizaciju, što njihove žene seku sebi prste, kako bi pokazale bol za pokojnikom i što muškarci, u cilju zaštite svoje genitalne imperije, na penisu nose rog.

Niko me nije pitao, ali mislim da je sasvim u redu to što Danijci odbijaju Zapad. Ni nama nije do njega naročito stalo. Amerikanci su nas bombardovali. Evropljani hoće da nam ukradu identitet. Bankari nas deru ko Mujo jarca. Briselski političari nas stalno ucenjuju. Nemački industrijalci nas iskorišćavaju. Britanci u nama vide treći svet, a ovaj, opet, na nas gleda ko na evropsko dno. Sad razumem heroja srpske antimoderne i najvećeg svetosavskog repera, big vladiku Nikolaja. Jebeš Evropu. Jebeš Zapad.

Tamo, na tom Zapadu, po definiciji trulom, dekadentnom i izopačenom, moraš da se kupaš i budeš u dobroj kondiciji svaki dan. Moraš da radiš, da štediš, da stičeš, da akumuliraš. Moraš da budeš racionalan, pragmatičan i instrumentalan. Tamo nemaš vremena za metafiziku. Za carstvo nebesko. Za svetu srpsku zemlju. Za kolevku. Za grobove. Za kosti. Za bagrenje. Za korenje. Za mitove. Za božure. Za kletve. Za Marka Đurića. Za njemu slične i njemu identične.

Gledam Danijce, a misli mi na Kosovu. Pa se pitam, onako, uzgred: Zašto Markić, ako mu je baš toliko stalo do Kosova, ne ode na to Kosovo, ne razapne tamo šator i ne usvoji neki od lepih običaja protivnika zapadnjačkog načina života. Ne mora baš da seče prste. Pa, nije on žena. A nije ni radnik, ako ćemo pošteno. Nije ni štrajkač. Ni sindikalni vođa. Ni predsednik udruženja tekstilaca, pa da seče sebi prste. Ko onaj, od pre neku godinu.

Ali, ako baš hoće da pokaže da mu je do Kosova stalo više nego, na primer, Saši Jankoviću, zašto barem kroz nos, eto, ne provuče neku životinjsku kosku. Da dobije onaj zastrašujući izgled pred kojim Albanci odustaju od nezavisnosti?!

Ako već moramo da budemo Indijanci, neka onda transformacija započne od njega. Od Markića. Neka on bude naš prvi Indijanac. Naš Ludi Konj. Naš Besni Pas. Naša Crna Vrana.

Priznajem, ima nečeg dirljivog u ovom Danijcu srpske politike. On nikad neće priznati stvarnost. Nikad. Ni pod kakvim uslovima. Možete mu ukrasti koplje, luk, strelu i s penisa rog, ali on nikad neće priznati da je Kosovo nezavisno i da više nije Srbija.

Hvala Marku Đuriću što nam je opet, po ko zna koji put, priznao da se srpska politika zasniva na fantazijama. Hvala medijima što su nas upoznali sa plemenom iz indonežanske vukojebine. Hvala našoj gluposti što nas sprečava da u tom plemenu prepoznamo vlastitu sliku. Hvala umoru, rezignaciji, kukavičluku i filozofiji Baš me briga, što su nas učinili indijancima u životu, umesto na filmu. Hvala volovima i ovnovima na lojalnosti, na tome što su ostali i nisu pobegli od nas.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!