TIHOMIR NOVAK: Muk diktature – tišina groblja

02 Oct 2018

Demokratije počivaju na pitanjima, a diktature na odgovorima

U čemu je razlika između demokratije i diktature?

Demokratije, u najkraćem, počivaju na pitanjima, a diktature na odgovorima. U demokratiji članovi političke zajednice slobodno postavljaju pitanja onima koji u njihovo ime vrše vlast, a o dobijenim odgovorima se argumentovano debatuje. Demokratija, dakle, počiva na otvorenoj, pitanjima potaknutoj žustroj raspravi. U diktaturi nema ničega od živosti trga, otvorene kritičke rasprave, propitivanja. Diktator nema potrebe za disputom, niti se njegovo mišljenje može dovoditi u pitanje, a da se to ne protumači kao najava njegovog svrgavanja. Diktature, dakle, odlikuje muk, tišina groblja i tajac tvrđave pred napad.

Koji je od ova dva oblika vladavine miliji najpoznatijem ovovremenom kosovskom vitezu Koji – Marku Đuriću?

Demokratija mu sigurno nije ni mila, a ni srcu draga. Jer, demokratija dopušta i takvim smradovima, kakvi su, jel, ovi iz Saveza za Srbiju – u ideološkom žargonu vladajućih: Saveza za silovanje – da šefu države postavljaju kojekakva pitanja. Recimo: da li je istina ili laž da je bivši britanski premijer Toni Bler angažovan da razgovara sa svetskim zvaničnicima o rešavanju kosovskog pitanja.

Umesto da na to pitanje odgovori kratko i jasno, Vitez Koja se upustio u propagandni dizajn moralnog lika članova pomenutog Saveza. Pošto je reč, jel’te, o neodgovornim političkim tupadžijama, problematičnim tranzicijskim lovanima, izrazito toksičnim antipatriotama i neprikrivenim seksualnim pretadorima oni, onda, nemaju ama baš nikakvog moralnog prava da bilo koga i bilo šta pitaju.

A najmanje imaju pravo da pitanja postavljaju u ime naroda. U ovdašnjoj verziji demokratije narod je sveden na ljubitelje vođe, a svi izvan kruga ljubitelja vođinog lika ne predstavljaju ništa drugo do neartikulisane političke elemente, podložne spoljašnjoj – hoće se reći antisrpskoj – navigaciji. Takvima niko ništa ne duguje, niti oni imaju pravo da bilo koga šta pitaju.

Diktature svoj pohod započinju opozivom pitanja i otvorenom suspenzijom debate. U institucionalnom pogledu to znači obaranje parlamenta na ostrašćenu navijačku tribinu, u kojoj huk mase čini nečujnim glas razuma (foto: Beta)

Da bi to pravo stekli moraju, u skladu sa strogom Đurićevom procedurom, da se, najpre, izvine, a kome drugome do narodu, a zatim da mu potanko objasne i ponude zadovoljavajuće odgovore na tri pitanja – Zašto su pristali na korupciju? Zašto nisu odbili ulogu antisrpskog šerifa iz Notingema i, napokon, zašto se nisu ogradili od pretnji silovanjem? Tak kad ponude odgovore na pomenuta pitanja, a komisija naprednjačkih moralnih izvrsnika, na čelu sa plemenitim vitezom Kojom, proceni da su objašnjenje valjana i da su izvinjenja potekla iz dubine duše, tek tada se bednici iz Saveza za Srbiju mogu kandidovati, ako uopšte i stignu na red, da šefu države upute i poneko pitanje.

Za razliku od srbijanske demokrature, u demokratiji svako ima pravo da da postavlja pitanja, ma koliko bedan i raznim đurićima antipatičan bio. Demokratija, time što počiva na pitanjima, proizvodi razliku i kritiku. Ona političkom protivniku priznaje dignitet i nema potrebe da ga moralno destruira. Iza potrebe da se politički protivnik uništi ne stoje demokratske, nego autoritarne ambicije i potencijali. Diktature svoj pohod započinju opozivom pitanja i otvorenom suspenzijom debate. U institucionalnom pogledu to znači obaranje parlamenta na ostrašćenu navijačku tribinu, u kojoj huk mase čini nečujnim glas razuma. Ko ne veruje, neka na trenutak zaviri u zdanje na Trgu Nikole Pašića.

Osporavajući pravo opoziciji da postavlja pitanja, Marko Đurić čini opoziciju izlišnom i nepotrebnom. Ovakvoj kakva je, Srbiji je dovoljan samo Vučić. Verujem da je naš kosovski vitez sa time posve saglasan.

(Autonomija / naslovna fotografija: pixabay)

Podelite ovu stranicu!