TIHOMIR NOVAK: Monarhopredsednik

19 Feb 2018

Vučića krasi ključna karakteristika autoritarnih monarha – neodgovornost

Ne znam zašto mediji, s vremena na vreme, traže izjave od izvesnog Aleksandra Karađorđevića. Evo, povodom nedavnog dabl-praznika, dotični je izjavio kako se u Srbiji svakodnevno unapređuju demokratska načela, kako gradimo pravnu državu u kojoj ljudi žive bezbedno i dostojanstveno.

Iz kog dela svemira je došao taj čovek? Kakva pravna država? Kakvo unapređenje demokratskih načela? O čemu on priča i zašto mediji prenose njegova lupetanja?

Da stvar bude još gora, u medijima se dotični apostrofira i kao prestolonaslednik. Prestolonaslednik u Republici? Pa, to ne biva. Nema u Republici ni prestola, ni prestolonaslednika. Doduše, ima u društvu odvratne malograđanštine koja bi sebe rado videla u ulozi grofova, barona, vikonta i markiza, kao što i u političkom društvu ima zamlata i historijski dezorijentisanih retro-tipova koji bi da restauriraju monarhiju.

A da bi Srbija imala monarha, pa za to nije potrebna restauracija monarhije. Srbija već ima monarha i on se ne zove Aleksandar Karađorđević, nego Aleksandar Vučić. Kad kažem da Srbija već ima monarha, tu, onda, mislim na to da našeg vladara već „krasi“ ključno obeležje svakog monarha – neodgovornost.

Da li u ovoj jadnoj zemlji ima ikoga sa tri grama mozga, a da misli da Lupus Maximus odgovorno obavlja svoju predsedničku dužnost? U opisu njegovog posla piše da on izražava jedinstvo Republike. O kakvom jedinstvu može biti reči kada naš monarhopredsednik neprestano demonizuje i politički kriminalizuje opoziciju? Želi li on time da kreira potražnju za zabranom nekih stranaka i stvaranjem režimu podobne opozicije? A da ne pričamo o tome kako orno učestvuje i vodi stranačku kampanju na lokalnim i (beo)gradskim izborima.

Pažljiviji uživaoci Autonomije, sasvim sigurno su uočili da je Maximus, prilikom nedavne posete Hrvatskoj, učinio dubokopojasni naklon i poljubio ruku jednom tamošnjem pravoslavnom popu. U Republici – a Vučić je nominalno predsednik Republike – sem naroda, nema drugog suverena kome bi predsednik Republike služio, kome bi se klanjao i čije bi ruke servilno celivao. Ljubiti ruke popovima oduvek je bilo znak poniznosti i potčinjenosti svetovne vlasti crkvi. Kada se u Zagrebu sagnuo da poljubi popu ruku, Vučić je izdao Republiku. Na našu nesreću, on nije jedini kojemu je do sekularnosti stalo koliko i Irineju do ateizma.

Doduše, Vučića i deo klera optužuje da vodi izdajničku politiku, ali u vezi Kosova, a ne Republike. Srbijanski su mantijaši svi od reda monarhisti. U njihovoj propagandi Kosovo je sveta srpska zemlja, dok je za režim Kosovo mračni prostor iracionalnosti, kriminala i korupcije. Da ne bude zabune, kada režimski mediji bruje o tome kako je Kosovo sinonim za kriminal, onda misle na deo Kosova pod upravom Albanaca. Nakon ubistva Olivera Ivanovića, valjda je svima jasno je da je u mnogo većoj meri takav drugi deo Kosova, onaj kojim upravljaju Srbi, tj. Beograd.

Režimske floskule kako nikad nećemo priznati nezavisno Kosovo više nemaju nikakvu propagandnu moć, ne proizvode nikakvo dejstvo na one kojima su namenjene. To je savršeno jasno i srbijanskom autokratoru, koji sada u svojoj retorici, ako ste primetili, naglasak stavlja na reč ako. Dakle, priznaćemo, ako… U ovome trenutku nije jasno na šta se to ako odnosi, ali i ta će se mutna voda, u mesecima koji dolaze, razbistriti.

A dotle? Pa, sačekajmo 4. mart i rezultate beogradskih izbora. Tada ćemo imati priliku da se uverimo da li je Tvorac odabrao Vučića da Srbima saspe gorku i neprijatnu istinu u lice ili da ih bezočno laže. Recimo, u vezi toga da je opozicija gomila ništarija kojom upravlja ruka ambasadora jedne strane zemlje.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!