TIHOMIR NOVAK: Miroslavljeve roletne

28 Nov 2017

Patrijarhu nikada ništa pametno na um da padne

Srpskog patrijarha je baš krenulo. Malo po malo, pa se oglasi nekom glupom izjavom. Pre nekih mesec dana, na sajmu knjiga je izjavio da se od matera naših očekuje da rađaju. Baš tako. Da rađaju.

Niko ga nije naterao, nego se sam i svojom voljom na sajmu našao, ali mu, jadnom, ništa pametno tom prilikom u vezi knjiga na pamet nije palo. Nikakvo prosvetiteljsko nadahnuće tad ne ispuni njegove grudi, nikakav idealizam se njegovog jezika ne dovati, pa da jasno i glasno poruči: Braćo Srbi i sestre Srpkinje, knjigu u ruke! Knjigu u ruke, pa se s njome predrasudama i neznanju snažno otimajte. Knjigu u ruke, pa duh svoj ka spoznaji vozdižite. Knjigu u ruke da sebe boljim učinite, da plemeniti i slobodni budete. Na dobro sebi i svemu što ljudski lik nosi. Ništa od toga. Al, baš ništa.

Hajde da malo ironiziramo… Pa neće, valjda, na sajmu knjiga baš knjiga partijarhu na pameti biti. Pa, nije on bibliotekar, a nije ni član Laguninog Kluba čitalaca. Nije njemu, na tronu svetoga Save, stalo do te, kako Krleža reče, kutije olovnih reči, nego mu je stalo do stvari važnijih i suštastvenijih. Nije njemu, dakle, do knjiga i čitanja, nego do ženskog trbuha i rađanja. Nije njemu do novinarki, pravnica, profesorki, doktorki, sutkinja, naučnica i žena u raznim disciplinama specijalizovanih, nego do majki. Jer šta bi se drugo od žena i moglo očekivati sem da matere budu i rađaju. Ili, kako to lepo reče, citirajući Bajbl, njegov drugar iz Srema – vladika Vasilije: Rađajte se i množite, napunite zemlju i vladajte njome. Jer, ako nećete vi, neki drugi narod hoće.

Eto, u tome je poenta. Nema tu, dakle, nikakvih tajni i nikakve misterije. Žena postoji da mater bude! Da rađa. Da rađanjem zemlju naseli i trbuhom planinu osvoji. Zar išta drugo narod naš stradalni od ženskinja serbskih i očekivati treba? Knjige? Ma, odjebi, bre, Sotono. Kakve knjige? Kakvo prosvećivanje? Kakvi bakrači. Pa, knjige i prosveta mogu žene naše udaljiti od prirodne njihove uloge. Materinstvo im otuđiti, teškim ga i mrskim učiniti. A nas Srbe prorediti i na put nestanka izvesti.

Nije prošlo ni mesec dana, i evo ti ga patrijarha opet. Sad je presuda Haškog tribunala bila povod njegovoga javnoga oglašenija. Da načisto odmah budemo – Za patrijarha bi bilo bolje da je tu presudu prećutao. Al, đavo je vazda budan i aktivan. Taj ko Maximus. Nit drema, nit spi. Nit je, nit vode pie. Tako ti on Mirka našeg isprovocira i jezik mu, po koj zna koji put, bržim od pameti učini.

Silni svetski moćnici, reče Mirko, đavolska dela rade. I presuda je Ratku našem, jel’te, jedno takvo delo. Đavolsko. Još jedan Srbin je osuđen u Hagu, zavapi u novinarsku pisaljku Mirko.

Otkud, bre, Mirko, Srbin? Zločinac, valjda. Nema se potrebe Srbima u Hagu suditi, no onima što zlo činiše. Ali ako je doživotna kazna Mladiću đavoljsko delo, šta je onda, pitam se, Srebrenica? Je li Srebrenica, onda, Božje delo? I kako to, Mirko, da u zločincu vidiš baš Srbina, a ne, recimo, vojnika koji je zgazio i zakone, i običaje rata, i onu mrvu ljudskosti u sebi što mu je tvoj poslodavac udanuo, ako se tom prilikom nije, može biti, zagrcnuo? I kako će se, onda, ako je važno samo Srbin biti, distancirati oni koji nisu nikakvoga zla počinili, od onih koji su u njihovo ime ubijali? Na čemu će graditi sebe kao naciju, ako nisu u stanju da prave razliku i kažnjavaju zločince? Kako će zadobiti sebe kao moralne osobe, ako nisu u stanju da zločin prepoznaju i osude? Na čemu će budućnost svoju zidati? U šta će pogled upirati? Čemu se nadati?

Razmišljaš li o tome, Mirko, brate, pre nego što kreneš da sa nacošima duvaš u istu tikvu: ispada da smo samo mi Srbi krivi, a da su ostali nevini.

Svako ima pravo da od sebe načini sve što hoće, pa to pravo ne treba osporavati ni sprskom patrijarhu. Ako želi da se izvrgne ruglu, to je njegova stvar. Njegovi ga ideološki pajtosi mogu savetovati, odvraćati i moliti da to ne radi, ali ga ne smeju sprečavati da se oglašava, po našem sudu, nepromišljenim i glupim izjavama.

Nas, koji se ne računamo u vernike, ne raduju, kako bi neko zlurad mogao pomisliti, glupe izjave. Ne, ali nas učvršćuju u uverenju da bi za srpsku crkvu bilo mnogo bolje kada bi na njenom čelu bio neko odmereniji, inteligentniji i prema nacionalizmu otporniji. Neko ko bi imao volje, snage i umešnosti da crkvu iznutra pokrene, da je modernizuje i učini osloncem svih koji računaju na pomoć i saosećanje bližnjih. Neko otvorenog uma, neko daleko od kandila, tamjana, dogmi i svetovne vlasti. Neko ko korača ukorak sa vremenom, ko prihvata i otvara i ljudska srca, i vrata crkve, za nove ideje, umesto da ih zatvara, navlači ljudima roletne na oči i u strahu od emancipacije žena, na primer, od crkve čini utočište predrasuda i odvratnog, mračnog patrijarhata.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!