TIHOMIR NOVAK: Milošević nam očigledno nije bio dovoljan

30 Jan 2018

Kako da podavite vučiće u sebi?

Kada čovek sluša primitivne naprednjačke propagandiste, lako uoči kako se u njihovoj retorici višepartijski režim pretvara u jednopartijski, a ovaj, opet, u ličnu vlast Aleksandra Lupusa Maximusa. U ovoj zemlji postoji samo jedna stranka i jedan vođa, sve ostale su ili sateliti te jedne stranke ili su depolitizovane strukture, režimskom propagandom situirane u sivu zonu.

Na beogradske izbore naprednjaci izlaze u laganom ritmu, u potpunosti uvereni u vlastitu superiornost. Oni su ubeđeni da su, upornim ideološkim batinjanjem, opoziciji polomili i ruke i noge i olakšali sebi, ako se to tako zove, političko takmičenje.

Lišena svakog političkog autoriteta i stigmatizovana do daske, opozicija – ili barem ono što sebe smatra opozicijom – iz nedelje u nedelje se predstavlja kao gomila jajara, nitkova, lažova i lopova; dakle, kao amoralna gomila, ujedinjena u fanatičnoj želji da opljačka gradsku kasu, napuni vlastite džepove i građane ponovo izvrgne ruglu.

Na svu sreću, tu su naprednjaci da taj opskurni scenario spreče i pljačkaškom pohodu političkog podzemlja stanu na put. Najpre tako što će u potpunosti razobličiti njihove, sladunjavom retorikom premazane opasne, a prikrivene namere, a onda ih, tako ogoljene i u brutalnoj kampanji izmrcvarene, politički masakrirati ispred biračke kutije.

Naprednjački propagandisti veruju da upotrebom policijsko-kriminalističkog leksikona pomažu građanima da se lakše odluče kome će na izborima dati svoj glas. Kod jednog dela biračkog tela to će, verovatno, i uspeti. Međutim takva retorika – a ne samo retorika, nego i strateška odluka da se opozicija brutalizuje i politički kriminalizuje – udaljava zemlju od demokratije i približava je režimima koji se prepoznaju po imenu vladara. Milošević nam, očigledno, nije bio dovoljan.

Vučićeva vladavina počiva na stimulisanju slabosti. On prezire vrline, a nagrađuje mane. Ličnu lojalnost stavlja iznad odanosti pravu. Vlastitu volju za moć iznad ustava. Kada slušate naprednjačke propagandiste, stičete utisak da nema stvari u ovoj zemlji za koju nije zaslužan Aleksandar Vučić. Da nema Vučića, ne bi bilo investicija. Da njega nema, ne bi bilo ni fabrika, ni posla, ni radnih mesta. Srbija bi bankrotirala. Privredne aktivnosti bi neprestano klizile u rikverc i odvijale se u obliku naturalne razmene, a kolona ispred javnog kazana pružala bi se, recimo, od Banovine do doline lopova. Da nema Vučića, ne bi u Srbiji bilo ničeg pozitivnog i pomena vrednog. Sreća naša, pa imamo Maximusa. Da nije njega, život u Srbiji ne bi bio Ivica Dačić. Pesma, hoću reći.

Ne treba ni da čudi ako u imaginaciji stranačke klijentele realni lik Vučića nestaje u slici moćnog izbavitelja. Vučićev dvojnik svakome od njih pruža priliku da se ispolji. Stranačkim ulizicama, recimo, priliku da svoje frustracije leče demonizovanjem opozicije. Ološu da svoj rasizam ograniči na četničku bratiju. Podgojenim intelektualnim najamnicima popust na ropsku čorbu. Predsednici vlade – ulogu statiste. Poslanicima – ulogu rulje. Stranačkim institucionalistima – priliku da pravosuđe dizajniraju kao politički room servis. Medijima – ulogu ideološkog dresera. Ministru policije – priliku da volontira kao politički komentator. Ekstremistima – besplatnu promociju saradnika na projektu, itd.

Usidren u nesposobnosti društva da raskine sa vlastitom autoritarnom tradicijom, Lupus Maximus se, s vremena na vreme, u pedagoškoj ulozi strogog oca obraća infantilnoj naciji rečima da joj neće pričati bajke, već da će joj tresnuti u lice surovu istinu. A ta Vučićeva „istina“, taj truizam iz prve očigledan čak i Marku Đuriću, glasi da oni – opozicija, jel – nemaju nikakvu ideju, nikakvu ideologiju i nikakav plan, sem pljačke gradske kase i mržnje prema Vučiću.

Deluje kao bajka, zar ne, namenjena onima koji se na samo pominjanje opozicije refleksivno hvataju za džep. Ako u džepu ne nađu Đilasovu, već Vučićevu ruku, to je, onda, sasvim u redu. Jer to je ruka pravednika, a ne ruka žuto-riđeg pretadora.

Naša je istina, kaže Gašpar, dosta trivijalna. Kad u nama ne bi bilo nečega što naginje zlom vuku, ne bi Vučić imao toliku moć. Zato, kad 4. marta krenete na izbore, najpre podavite vučiće u sebi. Zar ne zaslužujete mnogo bolje od skota koji vam se godinama ceri s one strane ogledala?!

(Autonomija / foto: pixabay)

Podelite ovu stranicu!