TIHOMIR NOVAK: Materijalna, moralna, intelektualna i politička beda zemlje Srbije

13 Feb 2018

Depopulacija u Srbiji posledica sveopšte bede, činjenice da je ovo ovde loše mesto za život

Da li šef srpske diplomatije Ivica Dačić zaslužuje Nobelovu nagradu za mir?

Naravno da zaslužuje i naravno da bi je i dobio, samo kada bi tu nagradu, umesto Nobelovog komiteta, dodeljivao predsednik Jedinstvene Srbije Dragan Marković – Palma.

Uostalom, zastanite na trenutak i dobro razmislite – zašto bi samo Nataša Kandić bila nominovana za Nobelovu nagradu? Ima, valjda, osim nje u Srbiji još zaslužnika koji su, jel, svojim krvavim radom zaslužili tu nagradu. Evo, na primer, Aleksandar Vučić. Zar se već jedno izvesno vreme, kako mnijem, među naprednjačkim gremijima diskretno ne šapuće o tome da se Vučić, nakon potpisivanja sporazuma o normalizaciji sa Kosovom, predloži za Nobelovu nagradu za mir. Humana politika prema migrantima, doprinos rešavanju kosovskog problema, napredak Srbije u evrointegracijama, neumorno zagovaranje mira i primeri lične odvažnosti u unapređenju odnosa u regionu – samo su neke od referenci na kojima bi zasnivao budući predlog.

No, vratimo se Palmi. Osim brige da Nobelova nagrada bude dodeljena onome ko ju je svojim radom zaslužio, Palmu brine i mogućnost da se Srbi za, recimo, 50 godina, od etničke većine pretvore u manjinu i to, zamislite, u sopstvenoj državi.

Pored istorije, Palmi je i demografija omiljena disciplina. Za nacionaliste, istorija je nalik ogromnom supermarketu u kojem uvek mogu naći sve što im je potrebno za pravdanje aktualne politike. Istorija ponekad zna da bude vesela nauka, demografija je često turobna i mračna. Ona Palmi, na primer, pruža priliku da se među sunarodnicima pojavi kao zabrinut glas budućnosti, kao glas koji od Srba zahteva da se uozbilje i prestanu sa korišćenjem seksualnog ecajga u rekreativne svrhe. U suprotnom, konzekvencije rekreacije će biti katastrofalne. Biti manjina, pa zar ima ičeg goreg od toga?!

U Srbiji, kao i na prostoru bivše Jugoslavije, niko ne želi da bude manjina. Ni etnička, ni politička, ni seksualna, ni kulturna, ni verska. Nikakva. Niko ne želi da bude manjina zato što niko ne želi da dođe u sukob sa vodećim političkim idealom ovih prostora – idealom etničke države. Oslobođen stega, ovaj ideal je tokom raspada Jugoslavije vrlo brzo ispoljio svoje agresivne, šovinističke potencijale i suočio pripadnike manjina sa brutalnim nasiljem, omalovažavanjem i ignorisanjem.

Često se siledžijska praksa prikrivala ciničnom retorikom o pravima manjina u skladu sa najvišim evropskim standardima. Zadatak te retorike je bio da posmatrače, pre svega one strane, dovede u zabludu u pogledu prirode „manjinske” politike. Uostalom, manjinska politika je uvek politika etničke većine prema onima koji se od nje etnički razlikuju i tretiraju kao stranci. A opstajati kao stranac u ksenofobnom etničkom okruženju đavolski je teško.

U pojam stranca vekovima se upisuju najmračni scenariji, a problem sa njim nije u tome što je on u jednom trenutku došao među nas, nego u tome što ne želi da ode. On ostaje i kvari naš jezik, naše običaje, potiskuje naše pismo, podriva naš identitet, množi se, cepka nam teritoriju i prisvaja našu državu. A bez države, lišeni svog najdragocenijeg poseda, Srbi bi postali građani drugog reda. Neka vrsta balkanskih Kurda, lak plen asimilacije, predmet uporne diskriminacije i progona.

Katastrofični demografski scenariji počivaju na izvesnoj linearnosti. Naime, njima se sadašnje tendencije protežu duboko u budućnost odakle nam, onda, stižu apokaliptični tonovi, poput ovog Palminog. U Srbiji ne opada samo broj pripadnika većine, nego i broj pripadnika manjina, pa je strah da će, 2067. godine, pripadnici manjina brojem nadmašiti Srbe, lišen realnosti. Nema zatvorenih perspektiva, a budućnost je to najmanje.

Srbija nije suočena sa depopulacijom zbog sklonosti većine i manjine rekreaciji, nego zato što je loše mesto za život, zato što proizvodnja života u njoj jednaka proizvodnji bede. A beda je, ne samo materijalna, nego i moralna, intelektualna i politička, cena suludih politika koje su krajem XX veka vođene u Srbiji i iz Srbije. A u cenu tih politika duboko se ugradio, pored Lupusa Maximusa, i Palmin kandidat za Nobela.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!