TIHOMIR NOVAK: Materica kao strateški nacionalni resurs

19 Apr 2017

Planira li to Srbija zabranu abortusa?

Jesmo li na pragu novih svetonazorskih podela i sukoba u društvu?

Pitanje je, naravno, retoričko. Svetonazorske podele već su dugo prisutne, ono što se menja je oblast njihovog ispoljavanja.

Ovih dana smo iz medija saznali da se našim konzervativcima ne dopada sadržaj obrazovnih paketa na temu borbe protiv seksualnog nasilja. Konzervativce iritiraju pitanja koja se odnose na tehniku izvođenja francuskog poljupca i korišćenja ženskog kondoma, masturbacije, analnog i oralnog seksa. Ne dopada im se ni odgovor iz paketa na pitanje mladića šta da radi kad mu se sviđa drug iz odeljenja, kao ni podsticanje učenika da u tradiciji prepoznaju elemente koji pogoduju nasilju. Seksualnom, ali i svakom drugom.

Konzervativci sumnjaju u vrednost obrazovnih paketa, jer smatraju da naše predstave o seksualnom identitetu nemaju nikakve veze sa nasiljem, ali da zato imaju veze sa – verovali ili ne – promenom svesti srpskog naroda. A rad na preumljenju već je, po njihovom sudu, daleko odmakao. Započeo je izbacivanjem kazni iz školskog sistema, nastavio se uvođenjem afirmativnih mera, da bi se sada, sa teorijom roda, samo produžio.

Konzervativci strahuju da sa ispranom i promenjenom svešću srpski narod više neće moći da prepozna svoje autentične interese, pa onda neće moći ni da ih na odgovarajući način brani. Zato je najvažnije pružiti energičan otpor bilo kakvom preuzimanju i inkorporiranju sadržaja obrazovnih paketa u nastavne planove i programe.

Šta smeta konzervativcima? Pretpostavljam dve stvari – prvo, to što paketi podučavaju decu i učenike da njihovo telo pripada njima i samo njima i, drugo, da je svaka vrsta seksualnih aktivnosti dopuštena, pod uslovom da počiva na obostranom pristanku odraslih osoba. Kada nema pristanka, u pitanju je povreda autonomije, a tada je sasvim svejedno ko se javlja u ulozi nasilnika – roditelji, babe i dede, tetke, stričevi, komšije, popovi, kumovi, stranačke kolege, itd. Obično grljenje i ljubljenje deteta, kad se vrši protiv njegove volje, nije ništa drugo do nasilje.
Dakako da obrazovni paketi nisu lišeni prigovora, ali se njihovi nedostatci naknadnom intervencijom mogu lako otkloniti. No, ono što pakete, u suštini, čini neprihvatljivim i konzervaticima duboko odbojnim je njihova orijentacija na pojedinca kao na samovlasnika. Ta orijentacija dolazi u vreme njihovog kulturnog juriša i licemernih i zato odvratnih naracija o, recimo, demografskom padu nacije. Ne treba imati iluzija, pomenuta je nacionalistička dramatizacija samo pretekst za zabranu abortusa. Sve dok je nacija ugrožena, ženski se trbuh mora tretirati kao stateški nacionalni resurs i o njegovom se korišćenju moraju pitati i država, i crkva, i akademija, i razni porodični centri, kojekakva udruženja, dveri, kapije i pendžeri. Prepustiti odluku o rađanju ženi, ravno je nacionalnom samoubistvu i zato joj treba na vreme, najranije od vrtića, podsticati averziju na bilo kakve liberalne ideje.

Uostalom, nije li baš tu, za Uskrs, sveti otac srpskog konzervativizma, zvonio na uzbunu i ridao nad činjenicom da u Srbiji više ljudi umire, nego što se rađa. Moramo, poručio je, nešto učiniti.

Ali šta? Zabrana abortusa je najgore od svega što bi ortodoksni i konzervativni mogli učiniti pripadnicama nacije. Odmah iza zabrane abortusa sledi povlačenje obrazovnih paketa iz upotrebe. Treba ohrabriti ministarstvo prosvete da pakete zadrži i dopuni tamo gde je to potrebno, a zatim da učini hrabar korak i ukine veronauku, jedan potpuno suvišan i nepotreban predmet. Današnjim učenicima, a sutrašnjim odgovornim partnerima, muževima, ljubavnicima i, dakako građanima, seksualno obrazovanje je sigurno potrebnije od veronauke.

(Autonomija, foto: pixabay.com)