TIHOMIR NOVAK: Mandat za uništavanje života

Vučića nije mimoišla sudbina autokrata čiji je pad započeo u trenutku njihovog trijumfa

Priredio: Tihomir Novak
18. feb 2019

Samo što je prstom dotaknuo nebo, a ono se zacrnelo. Samo što je uspostavio kontrolu nad svim polugama moći, a ona je počela da se kruni i urušava. Ni njega, dakle, nije mimoišla sudbina autokrata čiji je pad započeo u trenutku njihovog trijumfa. Taman je poverovao u svoju superiornost i političku nadmoć, a tlo na kome je gradio svoju vlast počelo je da podrhtava i da se trese.

Upornost sa kojom građani iz subote u subotu izlaze na ulice užasno iritira Maximusa – prvo zato što je ulica postala ono što skupština za njegove vlasti nije – legitiman prostor za isticanje političkih zahteva; drugo, zato što se uvećava broj gradova u kojima ljudi izlaze na ulice i, treće, zato što se iz subote u subotu povećava broj građana na ulicama. To uspravljanje građana, ta, kako bi filozofi nade rekli, ortopedija uspravnog hoda, naterala je Maximusa da i on krene u kampanju. Pokušaji njegovih saradnika da tu kampanju prikažu kao redovno obavljanje predsedničkih dužnosti nisu uverljivi nikome. Pa ni njima samima.

Dok Vučić po provincijskim marketima pazari jabuke i smoki, dok strpljivo statira građanima u pravljenju selfija, njegov propagandni aparat uporno demonizuje opoziciju. Nema dana a da se u medijima ne oglasi neka od opskurnih režimskih figura da građanima potanko objasni kako su famozna vešala ključni deo političkog programa SzS, kako je opozicija instrumentalizovana i neautonomna, kako su njene vođe sujetni i iskompromitovani egomanijaci, kako iza organizacije prostesta ne stoje nezadovoljni građani, nego strane službe, ambasade i pečene patke.

Iza Maximusove kampanje, jel, nema ničeg spornog. Ona počiva na acetilenski čistoj brizi za državu i narodno dobro. U njegovoj kampanji Srbija je evropski šampion reformi, pouzdan partner Istoku i Zapadu, oaza mira i prosperiteta, zemlja nade i mogućnosti, a sve to, naravno, zahvaljujući njegovom trudu i geniju. Zato je sva dobra dela koja nam je počinio od kako je zaposeo vlast lepo stavio na papir i krenuo u narod. Došlo je, dakle, vreme da se narodu polože računi i od njega zatraži novi mandat.

Mandat, ali za šta? Pa, za dalje sjebavanje naših života i uništavanje društva. Za podrivanje ustavnog poretka.

Kada je najavljivao svoju kampanju, Maximus je rekao da namerava da razgovara sa građanima, da im kaže šta je sve vlast uradila za njih i šta još planira da im uradi, ne bi li građani poverovali u stvarnost na ekranu. I da, reče još i to – ali više protokolarno, nego spoznajno – da želi od građana da čuje šta je to što ih jedi, kida i brine.

Nemam ništa protiv da Predsednik zađe u narod i razgovara sa građanima, čak i kad su za tu svečanu priliku njegovi sagovornici pažljivo selektirani, instruirani i predstavljeni kao bespartijci. To da su bespartijci, to bi, valjda, trebalo da znači da je njihov iskaz vredniji od iskaza drugih, recimo građana u šetnji, vredniji zato što nije iskrivljen partikularnim interesima i kontaminiran partijskom ideologijom. Neposredovan i autentičan, taj iskaz je iskaz stvarnosti same.

On nije samo šef države, on je i predsednik vlade, i ministar, i glavni pregovarač, i šef poslaničke grupe, i šef marketinga za promociju poligrafa…

Postoji, međutim, bolji i efikasniji način od predsednikovog šipčenje po okruzima da sazna, kad već to želi, šta je to što građane žulja, zbog čega gunđaju i zašto koriste određene glagolske radnje pri pomenu imena Aleksandra Vučića, Ivice Dačića, Eni Brnabić, Zorane Mihajlović i njima sličnih. Zašto, inače, postoje poslanici, političke stranke i skupština? Valjda zato da artikulišu interese građana, da ih posreduju i u skupštini o njima racionalno debatuju.

Nešto mi govori, a to nešto nije ni Đilasov, ni Lutovčev glas, da predsednik ne ferma pomenute institucije ni za ič. Kao, uostalom, ni ustav. Ustav postoji i zato da zaustavi i ograniči njegovu moć, a ona, ta moć, kako vidimo, ne trpi nikakve brane. Ona hoće samu sebe, ali uvećanu. To je jedino šta hoće, pa i po cenu gaženja ustava i izigravanja načela na kojima počivaju sve pristojno uređene zajednice.

Mislim da je lepo što su neki mediji baš na Dan državnosti našli za shodno da podsete da je Maximus uzurpator, da je prisvojio nadležnosti koje mu ne pripadaju. Maximus nije samo šef države, on je i predsednik vlade, i ministar, i glavni pregovarač, i šef poslaničke grupe, i šef marketinga za promociju poligrafa, i zaštitnik građana, i urednik medija i sve što mu padne na pamet.

Pa, evo, i meni, kao i Vučiću, svašta pada na pamet. Recimo, njegovo obećanje, u više navrata ponovljeno, da će Srbija da se obračuna sa svima koji rade protiv države. Tako što, na primer, gaze njen ustav. Pada mi, dakle, na pamet da bi Aleksandar Vučić mogao da prozove Aleksandra Lupusa Maximusa, da ga izblamira u javnosti zbog njegovog neustavnog ponašanja, da zatraži njegovu ostavku i upotrebi sav svoj uticaj kako bi Maximus pognute glave sišao niz stepenice Andrićevog venca.

Hoće li me Vučić poslušati? E, baš i meni svašta pada na pamet.

(Autonomija, foto: Beta)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Raspust
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga