TIHOMIR NOVAK: Kanibal-vegetarijanska Srbija

08 Mar 2017

Vučić u borbi protiv ostatka sveta

Postoje različite vrste demokratije – posredna, neposredna, borbena, deliberativna, participativna… Ova poslednja podrazumeva učešće građana u političkom procesu i odlučivanju. Izbori su, recimo, jedan takav proces u kojem građani odlučuju kome će, u narednom periodu, poveriti vršenje vlasti. Nema tog čoveka koji se, kada dođe vreme izbora, barem jednom nije zapitao: A o čemu ja odlučujem? Nije li glupo da ustajem i izlažem se troškovima, kada se moj glas gubi među hiljadama i milionima drugih i ni o čemu ne odlučuje?

Neke građane ovakav unutrašnji dijalog demotiviše, pa odustaju od glasanja. Drugi, nošeni etikom dužnosti, izlaze na izbore i glasaju. Aleksandar Maximus svoje pristalice regrutuje među ovima drugima, ali se sve više obraća i ovim prvima, ne bi li im ogadio i samu pomisao da učestvuju na izborima.

Uzmimo, kao primer, njegovo obraćanje građanima u Mladenovcu, gde je izjavio da se Srbija nikada neće saglasiti sa namerom kosovskih Albanaca da formiraju vojsku. OK. Ajde, sad, da se zapitamo da li će protivljenje Srbije naterati Albance da, zarad dobrih međudržavnih odnosa, odustanu od formiranja vojske? Naravno da neće. Pa, zašto se onda Maximus uopšte hvata te teme? Zarad propagande. Uhvatiš se za stvar na koju nemaš nikakvog uticaja, pa na njoj demonstriraš državničku energičnost i hladnu odlučnost borca za nacionalnu stvar. Praviš od sebe cirkuzanta, al’ se nadaš da to, zahvaljujući tvrdom stavu, niko neće primetiti.

Da stvar bude još gora, Vučić je u Mladenovcu, na 138 m nadmorske visine i prostoru na kome vlada umerena, kontinetalna klima, izjavio i nešto potpuno neverovatno – da se 15 kandidata opozicije ujedinilo protiv njega? 15 kandidata opozicije? I baš su se ujedinili? Gde? Kad? U kom to crtanom filmu? Na kom programu je išao taj film? Uostalom, kakve veze ima da li se 10 ili 15 kandidata opozicije ujedinilo protiv njega, kada je to još uvek daleko ispod lestvice koju je Slobodan Milošević, svojevremeno glavni Vučićev nalogodavac, dignuo u nebeske visine: Ja sam protiv novog svetskog poretka! Ja sam, ako treba, protiv celog sveta!

Vučić, kanda, ima stanovitih poteškoća i sa percepcijom problema. Hrabri Maximus ne spori da postoji problem u vezi sa rušenjem u Hercegovačkoj ulici. Problem postoji, ali se on, po Vučiću, ne tiče ni vlasničkih prava, ni pravne sigurnosti. Problem se, čak, i ne tiče rušenja, nego umetničkog dojma koji je rušenjem proizveden. Umetnički bi dojam, smatra Vučić, bio snažniji da je rušenje izvedeno u po bela dana. Samo… nešto tu ne štima, il’ ja ne pogađam poentu. A kako ćeš, Baki, izvesti ekipu u po bela dana? Jel’ sa maskama na licu il’ bez maski? Kontam, bilo bi u redu da se ruši bez maski. To mi je, nekako, demokratski. U svakom slučaju, transparentnije je i više u skladu sa evropskim principima.

Ne mogu, a da ne kažem i nekoliko reči o još jednom učesniku mitinga u Mladenovcu, Ivici Dačiću. Tamo je Dačić skrenuo na sebe pažnju jednom fenomenalnom izjavom, rekao je da je „Vučić kandidat naroda Srbije i mi na ovim izborima glasamo za sve nas. Glas za Vučića je i glas za Socijalističku partiju Srbije, to je kao da sam ja kandidat”.

Hajde da se ne blesavimo. Na ovim izborima Vučić nije kandidat naroda Srbije i na ovim izborima se ne glasa za sve nas, nego za Vučića, Jankovića, Jeremića, Čanka i još nekoliko drugih kandidata, u zavisnosti od glasačkih ideoloških afiniteta. Glas za Vučića je glas za Vučića, a nije glas za Socijalističku partiju Srbije. Nije Dačić kandidat za predsednika Srbije, nego je to Vučić.

Primer je interesantan, jer na njemu lepo vidimo kako govor prestaje da izražava bilo šta smisleno, kako ukida samog sebe, kako se gasi i, jednostavno, nestaje. Zašto? Zato što je, u ulozi Vučićevog trabanta, Ivica Dačić odbacio, zgazio, uništio, ukinuo svoj politički identitet. Taj identitet više ne postoji, pa se smisleno više ne može ni iskazati. Ono što postoji to je fikcija. Postoji samo to kao da, kao da sam ja…. Kao da sam, a nisam. Jedno, dakle, veliko, amorfno, bezlično, nestrukturisano ništa.

Ima li, na kraju, u ovome tekstu i neke poente? Ima, naravno da ima. Nekada je prepuštanje autoritarnom vođi proždiralo ljude i lišavalo ih života, a sada samo identiteta. Srbija je, dakle, napredovala. Više nije kanibalistička, sada je kanibal-vegetarijanska.

(Autonomija, foto: pixabay.com)