TIHOMIR NOVAK: Kako je Srbija pretvorena u veliku minhensku pivnicu

27 Sep 2017

Šta su istorijski učinci Osme sednice?

Šta su istorijski učinci Osme sednice?

Po rečima Zorana Anđelkovića, ako se neko još uvek seća tog lika, zahvaljujući Osmoj sednici je izbegnut građanski rat i sprečena je secesija Vojvodine. Oko Kosova se još mučimo, lažemo i uporno samoobmanjujemo.

Idemo redom.

Što se građanskog rata tiče, Srbija je svojoj omiljenoj disciplini – bratskom puštanju krvi – došla veoma blizu za vreme kontramitinga, a njega su organizovali oni koji su iz Osme sednice izašli kao pobednici. Rat je izbegnut zahvaljući Đinđiću, a ne trijumfalističkoj struji u internom komunističkom razračunavanju.

Kosovo? Pa, Kosovo je izgubljeno. Vlast još uvek nije spremna da tu činjenicu javno prizna, ali je i vrapcima, kao i golubovima na simsu republičke skupštine, jasno da ova pokrajina više nikad neće biti deo Srbije.

Što se, pak, Vojvodine tiče, ona danas liči na vozača – možda bi bilo bolje reći mašinovođu, pošto autonomaši vole da Vojvodinu porede sa lokomotivom – kome su u sudaru polomljene i kičma, i obe noge. Secesija Vojvodine nije sprečena 1992, kako tvrdi Baki, pošto nikakvog secesionističkog pokreta u Vojvodini nije bilo. Tu činjenicu ne treba brkati sa postojanjem indipendentista, ljudi, dakle, kojima je najlepša slika Vojvodine – slika nezavisne države.

Hoću reći – ima indipendentista u Vojvodini. Ima, ali na granici statističke greške. Suviše su malobrojni i lišeni uticaja da bi mogli ogranizovati bilo kakav secesionistički pokret i tako stvarnost približiti svojim političkim idealima. Teško je poverovati da bi takav pokret mogao uskoro nastati. Da bi nastao, potreban je neko ko će nezadovoljstvo građana ideološki artikulisati i njihov akcioni potencijal usmeriti u željenom pravcu, a taj neko za sada nije na vidiku. Na autonomaške lidere se ne može, niti na njih treba računati, pošto su njihovi dosadašnji učinci nikakvi. Oni su uspešno propuštali svaku priliku da svoju ideju omasove. Pošto su građane isključili iz politike, lako su autonomiju sveli na svoj privatni biznis klub i područje stranačkog namirivanja. To znači da im je i fasadna autonomija sasvim OK, sve dok pomoću nje mogu da namiruju stranačke interese, a upravnim pozicijama nagrađuju odanu stranačku klijentelu.

Dakle, nikakvog secesionizma u Vojvodini nije bilo. No, ako je tako, zašto se, onda, s vremena na vreme fabrikuju priče o secesiji? Zbog interesa upravljača da sačuvaju svoju moć i privilegije. Mogućnost da se njihova materijalna i nematerijalna dobra okrnje nastoje se preduprediti izmišljanjem secesionizma. U pitanju je, dakle, politička tehnologija koja se godinama uporno, i ne bez rezultata, demonstrira u Vojvodini.

No, vratimo se Bakiju, koji kao pozitivne istorijske učinke Osme sednice ističe izbegavanje građanskog rata i svođenje vojvođanske autonomije na karikaturu. Ali, šta su, onda, negativne posledice ultima fajta srbijanskih komunista?

Evo, ukratko: Nakon Osme sednice Srbija je pala na kolena pred novim liderom, a mediji su mu rado pohrlili u službu. Usledile su masovne smene i čistke vođinih protivnika. Inscenirano je događanje naroda. Javnost je emocionalizirana, a Srbija se polako pretvarala u veliku minhensku pivnicu. U Sloveniji i Hrvatskoj je jačalo uverenje da se odbrana nacionalnih interesa više ne može zasnivati na ustavu, nego na pravu naroda na samopredeljenja. To je, u suštini, značilo da je Jugoslaviji došao kraj, da su vampiri etnonacionalizma seli za sto, vezali portiklu oko vrata, u ruke uzeli nož, etničke karte i život nam pretvorili pakao.

Jesu li to dobre ili loše posledice Osme sednice? Baki o tome ne kaže ni reči, iako je u svim ključnim procesima učestvovao kao Miloševićev čovek od poverenja.

Dobro, nema više Slobe, nema više ni Bakija. Danas je Zoran Anđelković vlasnik nekoliko radio stanica, pa je mogao, recimo, sročiti nekoliko rečenica o ulozi medija u pripremama Osme sednice, a naročito nakon nje. A mogao je i povući nekoliko paralela sa tadašnjim vremenom. Jer i danas, kao i tada, mediji služe usponu autokrate, a njemu nisu potrebni nezavisni i slobodni mediji. Takvi mediji su potrebni nama, običnim građanima, kako bi vlast mogla da čuje i naš glas. Kad nestanu slobodni mediji, ostajemo samo mi, oglasne table, prislušni uređaji i inspektor s druge strane stola. A to nigde, pa ni u Srbiji, nije slika demokratije.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!