TIHOMIR NOVAK: Izbacite pilota ili Naprednjaci imaju kratke noge

21 Feb 2017

Građani imaju ogromnu štetu od Vučićeve vladavine, a ko ima koristi?

Hajde, da krenemo od ovog Vučićevog predizbornog spota. Taj je spot interesantan zbog tri stvari:

prvo, spot obelodanjuje da naprednjaci imaju kratke noge. Gostujući na RTS1 Aleksandar Vučić je onomad izjavio da nema vremena da se bavi kampanjom, jer nek se time bavi opozicija, a on će se i dalje odgovorno i savesno baviti suštinskim pitanjima privrede i društva. Spot, međutim, govori nešto drugo i sasvim suprotno od Vučića. Spot nam kaže da je Aleksandar Vučić idejno već dosta dugo u kampanji i da u gustom rasporedu predsednika vlade ima dovoljno prostora za Vučićeve artističke izlete i učešće u proizvodnji reklamnih sredstava za kampanju;

drugo, sudeći prema medijskim napisima, ideja za Vučićev spot samo je jedna od pozajmica kojima su naprednjaci, izgleda, veoma skloni. No, retoričke finese poput malopre upotrebljene nisu potrebne. Ako naprednjački funkcioneri i Vučićeve uzdanice posežu za intelektualnom krađom dok pišu doktorate, zašto ne bi drpali i kad je reklamni spot u pitanju?! U slučaju spornih doktorata javnost je zauzela jasan stav – svaka otimačina tuđeg dela nije dozvoljena i svako ko otima ne može biti javni funkcioner! U ovom slučaju bi javnost morala sankcionisati Vučića i pružiti podršku kandidatu koji drži do izreke: ko krade, taj i laže, a ko laže….

treće, poruka Vučićevog spota je krajnje jednostavna: predsednik vlade i predsednik republike moraju da dele istu politiku, vrednosti i mozak, jer će, u protivnom, svako razmimoilaženje među njima putnike u avionu izložiti velikim neprijatnostima. Reakcije na najavljenu, pa odjavljenu Nikolićevu kandidaturu pokazuju da su naprednjaci pravilno razumeli sve prednosti delenja istog mozga: ko je protiv Vučića, taj je protiv Srbije, njene budućnosti i njene stabilnosti. Ko je protiv Vučića, taj je za Jankovića i povratak žutih, za tajkune i kriminalce, za bedu, nestabilnost i nazadovanje. Ko je protiv Vučića, taj je za diktaturu nevladinih organizacija, za vladavinu stranih ambasada i finansijskih mogula poput Đerđa Soroša, čije proterivanje iz SAD, ako ste videli tu vest u nečemu što se zove Informer, zahteva tamošnja verzija ovdašnjih naprednjaka.

Zadržimo se, na trenutak, na ovoj trećoj stvari. Ako među ključnim političkim akterima postoji saglasnost oko bazičnih vrednosti, da li onda činjenica da važne pozicije u zajednici zauzimaju pripadnici konkurentskih stranaka mora biti uzrok nestabilnosti? Da li je, na primer, pobeda Saše Jankovića na predsedničkim izborima uvod u političku krizu? Naravno da nije. Pa, zašto onda naprednjaci insistiraju na nestabilnosti i nevoljama? Zato što ne umeju da upravljaju složenom zajednicom, ako u njoj ne drže kompletnu vlast u svojim rukama. Otuda su oni u prethodnom periodu i insistirali da se vlast, kako u pokrajini, tako i na lokalu, upodobi onoj na nivou republike.

Autoritarnost koju neguju naprednjaci do punog izražaja je došla i u odnosu prema jadnom Nikoliću. Njegova želja da se ponovo kandiduje za predsednika republike ocenjena je kao pomoć opoziciji i okretanje leđa Srbiji, SNS-u i, naravno, Aleksandru Vučiću. Kao da je odanost Aleksandru Vučiću izraz nečije progresivne orijentacije, i kao da oponiranje Vučiću njegove protivnike automatski prevodi u tabor neprijatelja Srbije. Na ovoj, po svemu sudeći, naprednjacima neuhvatljivoj razlici između političkog protivnika i neprijatelja, krije se jedan od razloga podele, kako režima na demokratske i autoritarne, tako i aktera na pristalice, odnosno protivnike demokratije.

I opet, činjenica da je neka stranka pobedila na izborima, pod uslovom da su pošteni i fer, ne znači da će ona svoju vladavinu zasnovati na poštovanju ustava i zakona, socijalnoj pravdi, poštovanju ljudskih prava, itd. Kada bi tome bilo tako, onda ne bi bila moguća bespravna gradnja u Novom Pazaru, uništavanje vladavine prava u Savamali ili, na primer, brutalno ponižavanje radnika u Leskovcu. Ovo su samo tri od čitavog niza ilustracija kojima obiluje današnja Srbija, u kojoj, kako to gotovo svakodnevno ponavljaju jednomoždani organizmi, vlada narod, a ne tajkuni i uzurpatori.

Ako radnici u Leskovcu, na primer, nemaju i ne očekuju više nikakvu pomoć od državnih institucija i vlade, ko onda od toga ima korist? Korist imaju domaći tajkuni, strani tajkuni, recimo oni koji su investirali u Juru, zatim cinične evrokrate, kojima su potrebni autoritarni političari koji se ne libe da krše ustav i potčine institucije svojoj i volji oligarhije koju predvode i, napokon, razni i šaroliki polusvet beneficijara autoritarizma, kojemu vlast šalje poruku da se doktorirati može na prepisivanju, a avionom upravljati na osnovu slepe odanosti vođi.

(Autonomija, foto: www.pixabay.com)

Podelite ovu stranicu!