TIHOMIR NOVAK: Eni, baš tvrd orah

17 nov 2018

Šta smo sve mogli da saznamo iz jednog intervjua

Celokupni prostor negativnog u Srbiji je rezervisan za opoziciju, nezavisne medije i građane, koji iz nekih sholastičkih razloga ne pristaju na lobotomiju. Prostor pozitivnog rezervisan je za Vučića. Sve što je dobro u ovoj zemlji Vučićevo je delo. Sve što ne valja, a toga ima i previše, rezultat je najpre onih što Vučiću idu mu na živce, a zatim i onih što mu idu na nerve.

Ako ste primetili, Vučiću naklonjeni mediji stvaraju od Lupusa Maximusa srpskog burlaka. Čoveka koji, kao na slici Ilje Rjepina, opasan debelim konopom, sa bolnim grčem na licu, vuče brod uzvodno, ka određenoj destinaciji. Ta slika teškog i iscrpljujućeg rada – zgodna je ilustracija je svakodnevice šefa države. Ako je taj brod Srbija, gde je to vuče naš burlak? U Evropsku uniju?

Ne! – bar tako kaže Eni Brnabić. Do 2025. Srbija, kaže gotivna Eni za DW, garant neće ući u EU. Posle toga, videćemo. Možda nam se i posreći, pa se EU, recimo, dezintegriše i unesreći. Ovde jedva da ima nekog ko bi se zbog toga zabrinuo. Dobro, možda poneki zombi ili eurofanatik, ali niko više. Strateški interes naše elite nije EU. Njen interes je da bude to što jeste i ostane tu gde jeste. Po cenu da obični Srbi svakog dana jedni drugima puštaju krv i, uz pomoć palica, preraspodeljuju kontejnere po rezidencijalnim četvrtima.

Mi sada, dakle, nismo spremni za EU. Da moroni iz Brisela predlože da nas sutra prime, mi bi im rekli „Iš“. Rekli bi im to iz dubine naše svetosavske duše i krajnje iskreno – Još uvek nismo spremni. Rekli bi im da još ima reformi koje nismo sproveli, da još ima Beograda na vodi koje nismo izgradili, da još ima Savamala koje nismo porušili, da još ima zakona koje nismo pogazili. Rekli bi im još i da smo siromašni, ali da mi nismo ni Rumunji, ni Bugari, ni Hrvati i da, za razliku od njih, mi imamo velike moralne ideale, da smo robespijerovski nepotkupljivi i nekoruptivni, da EU nije za nas ni ćup sa zlatom, ni evrima krcat fond, nego čvrsta i zahtevna normativna struktura, koja u svoje članstvo prima samo moralne izvrsnike. Baš takve kakvi smo mi, sve sa Vučićem na čelu.

Srbija, poručuje Eni, odbija i da prečicom uđe u EU. Ona, kako i dolikuje ozbiljnim državama, bira duži, ali zato dinamičan i reformski isplativ put. Ako EU na tom putu postane malodušna i digne ruke od nas, to nas neće pokolebati. Uostalom, mi reforme sprovodimo zbog nas, zbog naših građana na Dedinju, da njima bude bolje, a ne zbog onih u Zagrebu, Parizu, Bujanovcu, Preševu ili Novom Pazaru.

U intervjuu sa novinarom DW Eni se držala časno i hrabro. Diskretno je stavljala novinaru do znanja da uživa u njegovom intervjuu sa samim sobom, ali je i odlučno opovrgavala sve insinuacije u vezi slobode medija. U Srbiji, tvrdila je, postoji sloboda medija, baš kao što postoji i sila gravitacije, Toma Nikolić ili Bili Piton. Ni vlada, a ni Vučić, nikada nisu osporavali slobodu govora svojim ljubiteljima i sledbenicima. Oni nikada nisu dovodili u pitanje slobodu urednika da štampaju i emituju mišljenja koja su se i njoj, i Vučiću, dopadala. Oni nikada nisu sputavali odane novinare da one druge i manje odane nazivaju stranim plaćenicima, idiotima, ludacima i besnim psima.

Egzaktnost Brnabićeve je za svaku pohvalu. U Srbiji, kaže, vladavina prava postoji 30 posto, ostalih 70 odsto je vođina volja

Doduše, Eni ništa nije rekla o tome kako je u Srbiji kratak put od umno poremećog do dehumanizovanog i animalizovanog novinara, ali to se, valjda, podrazumeva. Ne kratak put, već to da su nezavisni novinari – besni psi.

Egzaktnost Brnabićeve je za svaku pohvalu. U Srbiji, kaže, vladavina prava postoji 30 posto, ostalih 70 odsto je vođina volja. Pa, kako nam se, onda, zove država? Autokratska Republika Vučić?

A tek njen otpor agresivnom i fanatozovanom jurišniku DW, pa to mora da imponuje svakom časnom građaninu kidnapovane republike. Taj je žurnalist sa iritantnom upornošću zločin u Srebrenici neprestano kvalifikovao kao genocid, ali je u slučaju predsednice vlade naišao na tvrd orah. Trpeljivost sa kojom je ona pokušavala da mu objasni kako se o genocidu može govoriti tek onda kada pobijete sve bošnjake muževe, sve bošnjačke žene, svu bošnjačku decu i, ako vam se baš posreći, i sve bošnjačke ptice, nije dala nikakvog rezultata, ali će ostati zabeležena kao interesantan primer suočavanja sa prošlošću. A u tome je Srbija – u suočavanju sa prošlošću – bez konkurencije u regionu.

Jesu li preživeli neki Bošnjaci? Jesu.

Kakav, onda, genocid?! Marš, bre…

(Autonomija / foto: Beta)

Podelite ovu stranicu!