TIHOMIR NOVAK: Crkva, cirkuzant i dosta baruta

20 Sep 2017

Razmimoilaženja unutar srbijanskog svetog trojstva – crkve, naroda i Vučića?

Kakva nezahvalna kučka – misle vođe navijača Srpske pravoslavne crkve. Reč je, pogađate, o Zorani Mihajlović, kojoj je srpska crkva, pre nedelju-dve, uvalila nekakav orden. Gospođa ministarka nije dozvolila da je to odličje sputa u plemenitoj nameri da naslednika svetog Save biranim rečima upozori da ne vrši presiju na predsednika Vučića.

Presiju? Pa, valjda predsednik crkvenog udruženja građana ima pravo da kaže nekoliko reči o čemu god – abortusu, promeni pola, ergeli sa Farme, pirsingu, brazilkama, prajdu, šamponima, pčelama, kremama za sunčanje i opaljivanje, pa i o srpskom Jeruzalemu – Kosovu. Uostalom, što važi za građane i njihova udruženja, važi i za druga Gavrilovića i njegovu konsocijaciju.

Šta je izjavio the first boy of the Serbian church? Da veruje da Vučić misli o Kosovu isto što i srpski narod i njegova crkva. Pa, gde je tu prisila?

Meni se, ovako neobaveštenom, čini da tu, zapravo, i nije reč o prisili, nego o nečem drugom – o dubokom razmimoilaženju unutar srbijanskog svetog trojstva – crkve, naroda i njegove svetosti Aleksandra Lupusa Maximusa, predsednika Republike.

Predmet tog razmimoilaženja je, jelte, Kosovo. Biće da njegova svetost predsednik republike o Kosovu misle sasvim drugačije od generalnog sekretara crkveno-građanskog udruženja. U julu, Vučić je naciji uputio pismo i njemu joj poručio da je došlo vreme da odraste, da prestane da se samoobmanjuje i živi u iluziji da će joj u ruke pasti ono što je odavno izgubila. Da bi se na Kosovu sačuvalo što se sačuvati može, treba se hrabro suočiti sa stvarnošću, a ne od stvarnosti bežati u mit.

Visoki verski funkcioner, opet, veruje da Kosovo nije izgubljeno. U svojoj veri, on se oslanja na Boga, Rusiju, crkvena zvona, molitvenik, tamjan i dosta baruta. Pošto su ovdašnji talibani gubitak Kosova izjednačili sa gubitkom identiteta, što će reći sa kastracijom, generalni sekretar smatra da verujući narod mora, ako i kad to zatreba, da pokaže da poseduje ratnička muda i da je puštanje tuđe krvi nužno, kako bi se Kosovo još više volelo.

Narod, ta famozna treća strana, izgleda da više ne puši priče o svetoj srpskoj zemlji, kolevci nacije i rodnom mestu srpske kulture. Srbima, barem prema istraživanju Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, ne pada na pamet da ratuju za Kosovo. Između nebeske i zemaljske Srbije, oni su, konačno, učinili pravi izbor i odabrali ovu drugu. Taj je materijalizam važan, jer pojedincu i njegovom životu, i u ovakvoj jadnoj i bednoj Srbiji, daje prednost u odnosu na herojsku smrt. Uostalom, taj izbor ne sprečava generalnog sekretara i ostale funkcionere vere da odu na Kosovo, mole se, pevaju i bdiju nad svetinjama, ne bi li tako zaslužili da im sveti Sava, kad tome dođe čas, uruči propusnicu za vrtnu zabavu kod svetog Petra.

Zorani Mihajlović, bliskoj Maximusovoj saradnici, dobro su poznata razmimoilaženja između njegove svetosti Aleksandra Vučića i Mirka Gavrilovića, kako, inače, glasi svetovno ime sadašnjeg lidera srpske crkve. Zato je i biranim rečima pozvala patrijarha da zaustavi transporter i vrati ga u rikverc. U kosovskoj politici Aleksandra Vučića i vlade Srbije crkva je potrebna kao partner, a ne kao opozicija.

Naravno, sve ovo pod pretpostavkom da nekakva konzistentna kosovska politika zaista i postoji, da i to nije tek trik pod cirkuskom šatrom, namenjen tzv. međunarodnoj zajednici.

(Autonomija / foto: Beta)

Podelite ovu stranicu!