TIHOMIR NOVAK: Ana Brnabić – tupi instrument brutalne politike

27 dec 2018

Premijerki, po sopstvenom priznanju, nije jasno zašto ljudi protestuju

Dobro, u Srbiji broj učesnika na protestima nije pitanje matematike, nego politike. Kad se suoči sa protestima svaka vlast, a ova posebno, nastoji da što više smanji broj u protest uključenih građana. Veliki broj nezadovoljnika znači da se pristanak na datu vlast tanji, da se podrška režimu topi, da se na vlast gleda kao na silu iznad i nasuprot društva; kao na agenta u službi nečijeg privatnog, a ne javnog dobra.

No, vlast ne želi samo da smanji broj učesnika protesta, nego ona nastoji i da ih dezavuiše, da ih stigmatizira kao moralno problematične aktere i baš fest ih ocrni u očima puka. Od imaginacije režima zavisi hoće li protestanti biti prikazani kao izrodi, strani plaćenici, izdajnici, skotovi, lopovi, šljam, bezumnici i/li žuta ološ. Funkcija je ove stigmatizacije dvostruka: njome se želi, najpre, postići stanje socijalne izolacije protestanata, e da bi se podrška njihovim zahtevima svela na najmanju moguću meru, a, zatim, da se režimu pribavi legitimnost, koja se protestima kruni i dovodi u pitanje. Zato, recimo, i ne treba da nas čudi kada režimski funkcioneri ističu kako na ulicama nema vodenih topova i žandarmerije. Nema ih jednostavno zato što je Srbija, jel’te, uzorita demokratija, u kojoj čak i probisveti, lopovi, hulje, lažovi i bitange mogu nesmetano praktikovati svoja građanska prava i protestvovati protiv napredne vlasti.

Može li se strategija vlasti svesti samo na minorizaciju protesta i stigmatizaciju njegovih učesnika? Ne, moguća su i druga rešenja, a jedno od njih je ovih dana demonstrirala predsednica srbijanske vlade. Rešenje Eni Brnabić je, prosto rečeno, banalno. Njoj, po vlastitom priznanju, protesti nisu jasni. Eto, njoj nikako ne ide u glavu kako neko može da protestvuje protiv vlasti koja je jednu, u svemu devastiranu i zapuštenu zemlju, spasila od propasti? Nije joj jasno kako građani, od prethodne vlasti potpuno zanemareni i zapostavljeni, mogu protestvovati protiv sadašnje vlasti koja im daje i belog hleba, i crnog kruha, koja im, dakle, obezbeđuje radna mesta, otvara fabrike, dovodi strane investitore, podiže nadnice, uliva nadu, širi perspektive i sutra farba čas u modro, čas u plavo?

Eni, obratite pažnju, ne kaže da su demonstranti lišeni racionalnosti i da su sišli sa uma onog trenutka kad su u koloni krenuli beogradskim ulicama. Ne, ona ne smanjuje broj učesnika protesta, ona ih ne naziva ološem. Ona samo priznaje da joj protesti nisu jasni i da su pred tom nejasnoćom njeni spoznajni aparati u potpunosti zatajili.

Nekim je ljudima do jednake distribucije prava i obaveza, fer tretmana, nezavisnih medija, slobodne javnosti i demokratije stalo koliko i do hleba. Da li je to nešto što je teško skapirati?

Umesto da za sebe izabere ulogu preduzetne predsednice vlade koja hrabro utire put slobodi i otklanja razloge za protest, Eni javno simulira spoznajni grč i bira za sebe ulogu tupog instrumenta srpske politike. A ta uloga nije posledica pritiska koji je došao odnekud spolja, nego je to logična posledica abdikacije Eni Brnabić od autonomne upotrebe vlastitog razuma. Nije u pitanju nikakva netransparentna i nespoznatljiva suština političkog protesta, pred kojom razum diže ruke i pada na kolena, nego se radi o prostim stvarima: metalnim šipkama, razbijenim glavama, krvavim košuljama, satanizacijom protivnika i njegovom medijskom ignorancijom Srbija se, gle, baš za vreme predsednikovanja Eni Brnabić, ne približava demokratskom, nego izopačenom režimu.

Nekim je ljudima do jednake distribucije prava i obaveza, fer tretmana, nezavisnih medija, slobodne javnosti i demokratije stalo koliko i do hleba. Da li je to nešto što je teško skapirati? Nije. E, zato nam se na kraju valja prisetiti i aforizma jednog nemačkog filozofa, a koji glasi: kakvu će filozofiju neko za sebe odabrati, to, pre svega, zavisi od toga kakav je ko čovek.

Ovaj aforizam važi kako za Eni Brnabić, tako i za svakog drugog učesnika srbijanske politike. I ne samo politike.

(Autonomija / foto: Beta)

Podelite ovu stranicu!