TIHOMIR NOVAK: Aleksandar Vučić ili Kratke noge Srbije

14 Sep 2017

Kako su se građani Srbije adaptirali na laži i obmane

Da se Aleksandar Vu?i?, kojim slu?ajem, rodio me?u ameri?kim Indijancima njegovi bi mu saplemenici vrlo brzo promenili ime i zvali ga Kratke .

U Srbiji, na žalost, ne žive Indijanci, nego Srbi i svi gra?ani. Ve?ina njih, kako stvari stoje, nemaju ništa protiv da ih upravlja?i konstantno obmanjuju i gaze sve ono što su im pre toga javno obe?ali. Svejedno da li je re? o švedskom standardu, brzom ulasku u EU, penzijama koje se ne?e dirati, vlastitoj kandidaturi na predsedni?kim izborima…

Srbi i svi gra?ani, jednostavno, ne žele da se jede i kidaju sebi živce. Oni odvajkada, jelte, znaju da svi politi?ari lažu i da politika nije podru?je moralne kreposti. Znaju, a svakodnevno i vide, kako se u politici smucaju razni tipovi kojima je do opšteg dobra stalo koliko i volu do ražnja. Znaju da je laž sastavni deo politike i ?vrsto su uvereni da se politika nikako ne može od laži imunizovati. Pa, kad je ve? tako i kad je vlastita ki?ma tako teška za nošenje, onda se na laž treba što bolje adaptirati i živeti sa i njom, i sa obmanjiva?ima, u uspešnoj konsocijaciji, a ne u ustrajnom moralnom, intelektualnom i politi?kom konfliktu.

Ta konsocijacija, kako vidimo, Srbima i svim gra?anima baš ide od ruke. Problem je, me?utim, u tome što navikavanje na laž nikad nije bezazlena stvar. Laž, navikavanjem, izlazi iz domena individualne psihologije i postaje stvar sistema. Nije više problem u tome što Kratka noga obmanjuje, nego što sistem dopušta da takvo ponašanje ostane nesankcionisano. Kada bi sistem bio podešen tako da kažnjava obmanjivanje, politi?ari (i ne samo oni) bi morali dobro da razmisle pre nego što po?nu da lažu. Druga stvar: kad izostane sankcija, sti?e se dojam da je država privatni posed autoritarnog politi?ara, koji, onda, na njemu može da radi što ga je volja. Tre?e, navikanje na laž svodi pojedinca na tupi instrument tu?e volje. Obmanjivanje, kao ?etvrto, otežava komunikaciju i sputava formiranje kriti?ke javnosti, pošto pojedinci više ne mogu slobodno donositi odluke. U takvom sistemu nije mogu? nikakav dijalog, pa ni onaj o Kosovu. Jednostavno re?eno, nema dijaloga ako su neke opcije unapred isklju?ene, ali zato ima simulacije i naknadne legitimizacije unapred donetih odluka. Napokon, živeti u sistemu laži zna?i odbaciti klju?nu politi?ku ideju – ideju gra?anina.

Kratkoj nozi, kao obmanjiva?u, nisu potrebni gra?ani, dakle pojedinci koji se oslanjaju na vlastitu mo? rasu?ivanja, koji su strasno privrženi individualnoj slobodi, koju ljubomorno ?uvaju i koji državu i njene upravlja?e svode na ulogu skromnih slugu, kao što ni Srbima i svim gra?anima, kao obmanjivanima, nije potreban sistem koji ?e ih tretirati kao punoletne i za vlastiti život odgovorne pojedince. Na tom politi?kom ortakluku, ortakluku obmanjiva?a i obmanjivanih, stoji današnja Srbija. Toj Srbiji je Vu?i? pre neki dan poru?io da njena budu?nost zavisi od odnosa prema Kosovu.

Ne?e biti. Za Srbe i sve gra?ane nema nikakve budu?nosti sve dok pristaju na život u obmani i laži. Nema budu?nosti ni za Srbiju, ali ne zato što je skra?ena za Kosovo, nego zato što je ve?ina Srba i svih gra?ana odlu?ila da dobar komad života provede žmure?i, što je pristala da vlastiti mozak pospe solju i stavi ga u plasti?no bure, da se tamo kiseli sa kupusom i što je svoj mali, ali jedini život pretvorila u veliki projekat Aleksandra Vu?i?a.

(Autonomija/foto: Beta)

Podelite ovu stranicu!