TIHOMIR NOVAK: Aleksandar Vučić ili Kratke noge Srbije

14 Sep 2017

Kako su se građani Srbije adaptirali na laži i obmane

Da se Aleksandar Vučić, kojim slučajem, rodio među američkim Indijancima njegovi bi mu saplemenici vrlo brzo promenili ime i zvali ga Kratke noge.

U Srbiji, na žalost, ne žive Indijanci, nego Srbi i svi građani. Većina njih, kako stvari stoje, nemaju ništa protiv da ih upravljači konstantno obmanjuju i gaze sve ono što su im pre toga javno obećali. Svejedno da li je reč o švedskom standardu, brzom ulasku u EU, penzijama koje se neće dirati, vlastitoj kandidaturi na predsedničkim izborima…

Srbi i svi građani, jednostavno, ne žele da se jede i kidaju sebi živce. Oni odvajkada, jelte, znaju da svi političari lažu i da politika nije područje moralne kreposti. Znaju, a svakodnevno i vide, kako se u politici smucaju razni tipovi kojima je do opšteg dobra stalo koliko i volu do ražnja. Znaju da je laž sastavni deo politike i čvrsto su uvereni da se politika nikako ne može od laži imunizovati. Pa, kad je već tako i kad je vlastita kičma tako teška za nošenje, onda se na laž treba što bolje adaptirati i živeti sa i njom, i sa obmanjivačima, u uspešnoj konsocijaciji, a ne u ustrajnom moralnom, intelektualnom i političkom konfliktu.

Ta konsocijacija, kako vidimo, Srbima i svim građanima baš ide od ruke. Problem je, međutim, u tome što navikavanje na laž nikad nije bezazlena stvar. Laž, navikavanjem, izlazi iz domena individualne psihologije i postaje stvar sistema. Nije više problem u tome što Kratka noga obmanjuje, nego što sistem dopušta da takvo ponašanje ostane nesankcionisano. Kada bi sistem bio podešen tako da kažnjava obmanjivanje, političari (i ne samo oni) bi morali dobro da razmisle pre nego što počnu da lažu. Druga stvar: kad izostane sankcija, stiče se dojam da je država privatni posed autoritarnog političara, koji, onda, na njemu može da radi što ga je volja. Treće, navikanje na laž svodi pojedinca na tupi instrument tuđe volje. Obmanjivanje, kao četvrto, otežava komunikaciju i sputava formiranje kritičke javnosti, pošto pojedinci više ne mogu slobodno donositi odluke. U takvom sistemu nije moguć nikakav dijalog, pa ni onaj o Kosovu. Jednostavno rečeno, nema dijaloga ako su neke opcije unapred isključene, ali zato ima simulacije i naknadne legitimizacije unapred donetih odluka. Napokon, živeti u sistemu laži znači odbaciti ključnu političku ideju – ideju građanina.

Kratkoj nozi, kao obmanjivaču, nisu potrebni građani, dakle pojedinci koji se oslanjaju na vlastitu moć rasuđivanja, koji su strasno privrženi individualnoj slobodi, koju ljubomorno čuvaju i koji državu i njene upravljače svode na ulogu skromnih slugu, kao što ni Srbima i svim građanima, kao obmanjivanima, nije potreban sistem koji će ih tretirati kao punoletne i za vlastiti život odgovorne pojedince. Na tom političkom ortakluku, ortakluku obmanjivača i obmanjivanih, stoji današnja Srbija. Toj Srbiji je Vučić pre neki dan poručio da njena budućnost zavisi od odnosa prema Kosovu.

Neće biti. Za Srbe i sve građane nema nikakve budućnosti sve dok pristaju na život u obmani i laži. Nema budućnosti ni za Srbiju, ali ne zato što je skraćena za Kosovo, nego zato što je većina Srba i svih građana odlučila da dobar komad života provede žmureći, što je pristala da vlastiti mozak pospe solju i stavi ga u plastično bure, da se tamo kiseli sa kupusom i što je svoj mali, ali jedini život pretvorila u veliki projekat Aleksandra Vučića.

(Autonomija/foto: Beta)

Podelite ovu stranicu!