TIHOMIR NOVAK: 5 u 1 predsednik i razaranje opozicije

11 Jul 2018

Vučić kao predsednik države, vlade, stranke, kućnog saveta i čega god

Čitam pre neki dan u Večernjim novostima da predsednik Republike, iako pritisnut raznim obvezama, uspeva svakog dana da pročita 500-600 stranica što tajnih, što javnih dokumenta. U odnosu na mojih 100-150 pročitanih stranica beletristike, produktivnost čitalačkog subjekta u predsedniku Republike je, zbilja, za svaku pohvalu.

No, šta nam se poručuje podatkom o broju pročitanih stranica?

Dve stvari. Njime se, prvo, želi potvrditi predstava koju Aleksandar Vučić stvara o predsedniku Republike kao o agilnom radoholičaru, koji ne poznaje i ne priznaje razliku između radnog i slobodnog vremana, pošto je sve njegovo vreme radno i, kao takvo, isključivo posvećeno dobrobiti Srbije i, drugo, njime se čitaocima šalje poruka da predsednik Republike nije samo obavešten čovek, nego i da je on u svemu bolje obavešten u odnosu na ostale političke aktere. Pre svega one iz redova opozicije.

Vučić, kao što je poznato, ne ferma opoziciju ni za ič, a njene predstavnike drži za ljude bez uverenja, za lakrdijaše, secikese, lopove, kretene, moralne podlace, nesrećnike, intelektualne pudlice i neznalice. Ovakav portret opozicije pre priliči nekom provincijalnom mazalu, nego predsedniku isključivo posvećenom dobrobiti Republike. Sa stanovišta najboljeg interesa Srbije, opozicija je političko dobro koje kritikom vlasti i ukazivanjem na propuste u njenom radu doprinosi napretku i boljitku političke zajednice. Da bi opozicija mogla da ostvari tu ulogu, mediji recimo moraju biti otvoreni za njenu kritiku vlasti. Kada funkcionisanje vlasti postane predmet javne debate, javnost postaje instanca pred kojom politička vlast mora da se legitimizuje.

Takvo što, međutim, Maximusu ne pada na pamet. U cilju moralne, političke i svake druge diskreditacije opozicije on se, kao i ostale autokrate, služi sa dve retoričke strategije: prva je da svoje oponente stigmatizuje kao negativne, korumpirane, destruktivne i, u osnovi, aktere nesposobne da upravljaju društvom, čemu, uostalom, i služi njegov politički nekorektan govor, a druga je da sebe izjednači sa državom. Time opozicijskog kritičara dovodi u neugodnu poziciju da se brani od apsurdnih optužbi da napada državu.

Ovom retoričkom lukavstvu pribegavaju kako Vučićevi partijski drugovi, tako i njegovi koalicioni partneri. Ivica Šerfezi Dačić, recimo, razume da opozicija mrzi Vučića, ali ne razume zašto mrzi i Srbiju. Skroman i politički samozatajan, Lupus misli isto što i kolega mu Šerfezi. Kada napada ideju referenduma, opozicija, veli Maximus, ne napada Vučića nego svoju zemlju, njenu budućnost i „šansu da dobijemo više nego što imamo“.

A šta to sada imamo? Imamo model 5 u 1. Imamo, dakle, predsednika Republike, predsednika vlade, predsednika stranke, predsednika kućnog saveta i predsednika čega god, a sve to u jednoj ličnosti. Na Kosovu, naravno, nemamo ništa, ali ćemo, zahvaljujući genijalnosti autokratora, nešto imati. Samo da predsednik to nešto i smisli. A dok se taj složeni unutrašnji proces deobe i spajanja moždanih ćelija ne privede kraju treba da znamo barem toliko da su „žuti“ i njihovi sateliti krivi što je nacija dobila rupu u identitetu i što je ostala bez kolevke i rodnog mesta.

Kosovska strategija Lupusa Maximusa je, dakle, veoma jednostavna – Kosovo je već bilo izgubljeno pre nego što se on popeo na Andrićev venac. Sad treba gledati šta se može učini za Srbe koji će na Kosovu ostati. A u tom naporu Predsednik, kako naslućujete, ne može da računa na pomoć opozicije zato što nju, opoziciju, ne ujedinjuje ljubav prema južnoj srpskoj pokrajini i briga za prava srpske manjine na Kosovu, nego mržnja prema Vučiću.

U ovoj providnoj strategiji antagonizacije opoziciji je, u odnosu na vlast, namenjena uloga aktera sužene intelektualne moći, zato što se prema vladajućem političkom autoritetu ne odnosi racionalno, nego emotivno, ne uzvraća mu adoracijom, nego na njega sikće ko zvečarka u košari. Zadatak ove strategije je da normalizuje i u javnom polju legitimizuje sve one animozitete i predrasude koje se, uskladu sa režimskom definicijom opozicije, vezuju za neodgovorne, nezrele, neuračunljive, iracionalne i infatilne aktere. Zaključak koji bi iz toga trebalo izvesti glasi da je opozicija nepotrebna.

Sasvim je druga priča, razume se, kada je o Luju Vučiću reč.

(Autonomija / foto: Beta)

Podelite ovu stranicu!