Tibor Varadi: Prizivanje duhova

07 Oct 2011

Nije pravedno da četnici, ljotićevci, nedićevci... dobiju sudsku rehabilitaciju i time pravo na povraćaj imovine, dok se pripadnicima okupatorske vojske to pravo oduzima.

Profesor međunarodnog prava Tibor Varadi u razgovoru za Dnevnik naglašava da se ovaj zakon bez ikakve potrebe udaljio od individualne odgovornosti onih koji su tokom Drugog svetskog rata bili u okupatorskoj vojsci ili radili za okupatora, zbog čega je i logično da nemaju pravo na povraćaj oduzete imovine, a previše približio kolektivnoj odgovornosti naglašavajući da pravo na povraćaj oduzete imovine imaju svi osim onih koji su bili pripadnici okupatorske vojske ubrajajaći tu i Mađare i Nemce koji su pre rata živeli na ovom prostoru.
– Kolektivna odgovornost koja se ovim zakonom nagoveštava nije u skladu sa savremenim principima međunarodnog i evropskog prava. Po tekstu usvojenog zakona potomci onih koji su, a opštepoznato je da su za vreme Drugog svetskog rata mnogi stanovnici Vojvodine bili prisilno mobilisani u okupacione vojske, silom bili u nemačkoj ili mađarskoj vojsci isključeni su iz restitucije. To je nepravedno. Jer, ne mogu svi biti stavljeni u isti koš. Neobično je u ovom zakonskom aktu i to da ako se već pripadnici okupacione vojske tretiraju jedinstveno, bez obzira na to šta je ko zapravo radio, da se ista merila ne primenjuju na ustaše, nedićevce, ljotićevce koji se ne smatraju delom okupatorske vojske samo zato što su sa ovog prostora a nisu došli sa strane – objašnjava profesor Varadi.
Ako je to tako kako Vi tumačite može li ovakav Zakon o restituciji ostati ili se, zarad „mira u kući” čak i nagoveštaj kolektivne odgovornosti mora promeniti?
Zakon o restitucije jeste izazvao problem koji je „prizvao duha iz boce” ali verujem da je reč o dosta lako rešivom delu koji se, uz postojanje volje, može brzo i efikasno rešiti. Jednostavno, dovoljno je odgovornost prebaciti na individualnu, odvojiti je od kolektivne. Oni koji su isključeni ovim zakonom je grupa ljudi koji su bili u okupatorskoj vojsci i to ne bi bilo sporno da su oni tamo otišli svojom voljom. Da je kod svih koje je zakon isključio to zaista bilo tako onda bi to imalo osnova i niko ne bi mogao bilo šta da pregovori. Ali, ponavljam veliki broj Mađara, Nemaca , Šokaca pa i Srba prisilno su odvedeni , mladi od 18 godina su odvođeni na ruski front i tamo izginuli. Imali smo puno mobilizacija i dobro znamo da i za vreme Miloševića, a to nam je još blisko i sveže, nije išao u vojsku samo onaj koji je hteo već i onaj koji je morao da se odazove pozivu na mobilizaciju. Ako sada razlikujemo one koji su sami odlazili u ratove i one koji su tamo silom slani, zašto ne bi razlikovali i one koju su tokom Drugog svetskog rata dobrovoljno ušli u okupatorsku vojsku od onih koji su na to naterani. Okupatorska vojska ni onda nije bila obzirna već je mobilisala svakog. Tu se udaljavamo od individualne odgovornosti jer se odgovornost ne meri po tome šta je ko radio ili nije, nego po tome gde je bio mobilasan. To nije pravedno i nije u skladu s individualnom odgovornošću . Bilo bi sasvim moguće, razumno i pravedno da oni koji su stvarno činili nedela u okupatorske vojske budu kažnjeni i u pogledu restitucije ali ne i oni koji su silom bili odvedeni a koji su sada obeleženi da su bili deo okupatorske vojske.

Da li bi kroz Zakon o rehabilitaciji neki od pripadnika ovih naroda mogli dokazivati da su silom odvedeni na front ili prisilno mobilisani pa se onda pojaviti kao neko ko nakon sudske rehabilitacije stiče pravo na povraćaj imovine?
Ne, njima je u startu onemogućeno čak i da dokazuju da su silom mobilisani jer je zakon o restituciji isključiv da pravo na povraćaj nemaju pripadnici okupatorske vojske u koje se Mađari, Nemci i neki drugi ubrajaju. Zakon o restituciji dozvoljava domaćim izdajnicima , pa tako i četnicima, ljotićevcima, nedićevcima… da dobiju sudsku rehabilitaciju i time pravo na povraćaj imovine, dok pripadnicima okupatorske vojske to pravo u startu oduzima. Jednostavno njima ni rehabilitacija, pa čak i kada bi imali dokaz za to, nije dozvoljena. Zatim, rehabilitacija je moguća za neku osudu koja nije pravedna. Ako je neko odveden na ruski front i tamo poginuo od čega bi se on rehabilitovao? Zbog toga što je prisilno odveden? Ako je neko osuđen bez razloga onda samo rehabilitacija ima smisla, ali od čega rehabilitovati nekog ko je prisilno mobilisan i kao pripadnik okupatorske vojske poginuo? Najvaženije je, ipak, da sam Zakon o resitutuciji i u ovom delu pravi razliku jer on isključuje svakog ko je bio mobilasan u okupatorsku vojsku.

Mogu li nam zaista primedbe koje ovih dana dolaze od SVM pa i nekih zvaničnih predstavnika Mađarske zbog Zakona o restituciji, biti prepreka na evropskom putu?
– Nije EU tražila od Srbije da napravi i usvoji takav Zakon o restituciji jer oni toliko duboko ne zalaze u nacionalno zakonodavstvo. Njima su najvažniji svojinski odnosi odnosno da se zna šta je čija svojina, a na koji način će to neka država razrešiti oni o tome ne govore. No, Srbija ovo pitanje treba da rešava na svom terenu, a ne na terenu EU jer je ono bitno za jednaka prava njenih građana i individualisanje krivice. Zakon je takav da se može i treba ispravati po interese građana Srbije, da bi ova država sačuvala svoje dostojanstvo i ne vidim zašto se to ne bi i uradilo. Mi to moramo učiniti zbog sebe i to je moguće.

Izjavili ste da postoje različiti oblici autonomije koje bi Srbi unutar Kosova i Metohije mogli dobiti. Vredi li da Srbija pokuša da sačuva barem deo KiM ili da se izbori za autonomiju srpskog naroda u svojoj južnoj pokrajini?
Kao stručnjak međunarodnog prava duboko verujem da je kosovska nezavisnost u suprotnosti s međunarodnim pravom. To jeste bilo protivno međunarodnom pravu a Međunarodni sud pravde je namerno izbegao da se tako izjasni jer njegovo savetodavno mišljenje koje nikoga nije obavezivalo nije pomoglo da se dođe do rešenja. Međutim, realnost je takva da je politički nerealno očekivati da će se Kosovo vratiti u Srbiju odnosno da ponovo postane deo Srbije. Dobro bi bilo, pa i pravedno i razumno, ako bi se našla neka rešenja koja bi raščistila srpske i albanske interese. Postoje opravdani srpski interesi da se sačuva neka autonomija za Srbe. Vode se i vodiće se teški pregovori ali neki kompromis se zarad spokojstva u regiji mora pronaći a to može biti teritorijalni ili oko ustavnog uređenja samog Kosova. Ovde je pravda na stani Srbije ali to, nažalost, ne znači da će i njeni interesi pravedno biti zaštićeni.

Da li bi sazivanje međunarodne konferencije za Kosovo i Metohiju moglo doneti konačno rešenje?
Jedno je sigurno, a to je da se sadašnje stanje ne može još dugo održavati. Srbija legitimno insistira na Kosovu ali faktičko stanje je sasvim drugačije i po njemu ona na njega nema pravo. Mnogo je lakše bilo kom srpskom državniku da poseti bilo koju srpsku školu u Mađarskoj, Rumuniji nego na Kosovu. Očigledno Srbija nema suverenitet nad KiM što znači da je ovo faktičko stanje neprihvatljivo. Zbog toga svi pokušaji da se pomaknemo od sadašnjeg stanja su vredni , a međunarodna konferencija bi mogla tome da doprinese. Naglašavam, mogla, jer je teško predvideti do čega bi ona mogla dovesti.

(Dnevnik)

 

Podelite ovu stranicu!