TEOFIL PANČIĆ: Žuti zaokret ili nalet lančane gluposti

29 Jul 2014

Nasuvo: „Evropska Srbija“ vs. „srpska Srbija“

Artikulisanost, verbalna i neverbalna, bitan je deo političkog nastupa; političar koji nije u stanju dobro i precizno da artikuliše svoju ideologiju, vrednosti, sadašnje postupke i namere za budućnost, pogrešan je čovek na pogrešnom mestu. A ako ste visoko kotirani političar, pri tome predstavnik jedne umerene i demokratske politike – a takva po pravilu najbolje komunicira sa obrazovanijim slojevima – od vas se s punim pravom očekuje i nešto malo više od puke artikulisanosti: nazovimo to elokventnost.

Bojan Pajtić do sada, koliko pamtim, nije imao većih problema s elokventnošću, kamoli s artikulisanošću. To je, uzgred, jedan od brojnih razloga zarad kojih sam smatrao da je on za Demokratsku stranku svakako bolji izbor od nesrećnog Đilas Dragana (ako ga se neko još seća). U redu, nije Pajtić u tom smislu baš novi Zoran Đinđić, ali to nije ni bilo ko drugi u savremenoj srpskoj politici, pa mu je to glupo zamerati.

Nedavno Pajtićevo zapetljavanje u kučine oko „evropske Srbije“ koja da, eto, nije naša jedina alternativa i jedina moguća smernica DS za budućnost (kako je njegova stranka ranije, kaže Pajtić, pogrešno mislila), jer osim nje imamo i „srpsku Srbiju“ koja nam je ipak najpreča, koja nam je takoreći obavezna (znate već onaj rezon, „da sredimo mi prvo svoju zemlju pa da vidimo šta ćemo“, bla-bla-bla…), dok je ova druga tek opcionalna mada „Mi“ i dalje za nju navijamo, u tom je smislu veliko iskliznuće u neartikulisanost – pod uslovom da nije nešto drugo, mnogo gore. E sad, svakome se može desiti loš dan, pa može i Pajtiću, ali onda bi trebalo nekako da nam se objasni o čemu se tu radi(lo), da se nejasnoće i nesporazumi ne množe.

„Evropska Srbija“ vs. „srpska Srbija“ – izvinite, šta ove veštački sukobljene floskule uopšte znače?! I kakva je to srpska Srbija, je’l to nešto kao metalni metal ili drveno drvo? I postoji li, recimo, i francuska Francuska, hrvatska Hrvatska ili irska Irska (sve članice EU), kao nekakav opozit evropskoj Francuskoj, Hrvatskoj, Irskoj? Doduše, u neku ruku svakako postoje: svaki će vam tamošnji nacionalista objasniti da je to „ona prava“ Francuska, Hrvatska ili Irska, a ova evropska da je nešto lažno. To još mogu razumeti, jer je artikulisano i dosledno, ma koliko autentično glupo bilo.

Samo, problem je u tome što Pajtić nije nacionalista niti bilo kojim drugim političkim potezom pokazuje nameru da to postane. Utoliko je pre nejasno u kakvu se to nebulozu upetljao, tj. šta je pisac izvorno uopšte hteo da kaže? Ono malo i šturo što je ponuđeno kao objašnjenje nipošto ne zadovoljava, jer ide samo u pravcu variranja i produbljivanja jedne krajnje neuspele metafore, ili šta bi to već imalo da bude. Umesto da od nje diskretno odustane, što bi se moglo shvatiti i kao implicitno izvinjenje javnosti zbog krajnje neveštog metaforisanja ili naprosto „žute minute“, sublesastog trenutka diskoncentracije.

A šta ako to uopšte nije to nego je nešto posve drugo, tj. najava stvarnog zaokreta DS ka nekakvom „evroskepticizmu“, valjda u nadi da će negde desnije od svog prirodnog okruženja naći novi rezervoar glasova i podrške? Svašta je u ovoj zemlji čuda moguće, ali u ovakav zaokret ipak ne verujem nimalo. Naravno, onaj u nas tako čest pseudoracionalan pregled situacije mogao bi u tome videti čak zrnce smisla, jer je sada, eto, i bivša nacionalistička struktura – koja iznova vodi zemlju – otvoreno „proevropska“, pa DS mora sebi da traži širi manevrski prostor, jer „više nije dovoljno samo govoriti da si za Evropu“, nego se „moraš po nečemu razlikovati od vladajućih“. Međutim, rekoh da je ovakvo rezonovanje tek pseudoracionalno. Najpre, Pajtić u praksi ne pokazuje (hvala Bogu) znakove takve promene usmerenja. Drugo, nikakav DS se nikada ne bi usrećio sa evroskepticizmom na svojoj zastavi jer će pravi „evroskeptici“ (što je kod nas samo nezasluženo fino ime za nacionaliste svih boja) uvek imati za koga drugog da glasaju, i DS im je suvišan; treće, Pajtić kao odavno solidno brendirani vojvođanski lider bez „evropske agende“ naprosto ne postoji niti može ubuduće postojati kao relevantan faktor.

Zanimljivo je, međutim, kako su mnogi krajnje ozbiljno shvatili ovaj „zaokret“, ili se bar iz svojih razloga i potreba napravili da ga tako shvataju. Recimo, po novinama se razglaba o njegovim mogućim implikacijama, „politički analitičari“ ga prežvakavaju s mrtvački ozbiljnim izrazima na licima, neki DSS-ovac ga oprezno pozdravlja, a Boris Tadić a. k. a. NDS je, pak, „ozbiljno zabrinut“ zbog njega… Naravno, stari lisac (mada ofucanog krzna) odmah je uočio šansu da pridobije koji poen za sebe i udeli packu bivšoj stranci – a i zašto da ne kad mu se Pajtić namestio na zicer – mada teško da sam zaista veruje u takav zaokret: ta, znaju se on i Pajtić kao stara para.

Kako god, sve je ovo prethodnih dana oko jedne nepromišljene, samim tim i neartikulisane stilske figure zaličilo na iznenadni i ničim neizazvani nalet lančane gluposti, u kojem je svaki sledeći udar koristio kinetičku energiju onog prethodnog, i uvećavao je sopstvenom. Možda je sada dobro vreme za resetovanje: dižemo sistem ispočetka, brišemo last session u kojem nam se drajv bio malo zaglupeo. Ili to, ili će problem samo da raste…

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!