TEOFIL PANČIĆ: Vučićevo istorijsko “ništa”

11 Sep 2018

Mnogo verbalne pirotehnike a malo stvarne dramske radnje

Tresao se Balkan, rodilo se – ništa. Ili, još jedan „rijaliti šou“ predsednika Srbije, dokazanog majstora dramatizacije ispraznosti. Što je opet, kad se podvuče crta, vrlo blisko ničemu. Ali, ičemu koje trešti i zveči, o kojem se priča povišenim tonom, koje je udarna vest mada se, kada ga raspakuješ, sastoji jedino od „sadržaja šupljine“.

A svi su tako željno iščekivali taj deveti septembar, dan kada će Aleksandar Vučić na Kosovu saopštiti šta je ishod dugotrajnih pregovora Beograda i Prištine, ili ako ne to, onda barem šta je jasna i rezolutna politika Beograda, koje su to „crvene linije“ koje se neće moći preći, iza čega Srbija stoji i stajaće i u budućnosti, a šta je ostavila iza sebe, gde je povučena granica između političke fantazije i stvarnosti, čemu se mogu, a čemu se ne mogu nadati Srbi sa Kosova, ali i kosovski Albanci, Srbija i Kosovo uopšte, pa i Balkan kao takav, jer su svi procesi koje je pokrenuo raspad Jugoslavije i dalje i te kako povezani, i nema nade da u dogledno vreme, ili možda ikada, budu razdvojeni.

Uostalom, ko ni toliko ne razume, opasan je za sebe i za druge, i ne bi trebalo ni na koji način da se „petlja“ u tako ozbiljne stvari kao što je raspetljavanje kosovskog, srpsko-albanskog i svih drugih balkanskih čvorova.

Svako je, naravno, ponešto politički zaradio ovim igrokazom s mnogo verbalne pirotehnike a malo stvarne dramske radnje. Vučić je pokazao da „drži reč“ i da se „ne boji“ da dođe na noge svojim sunarodnicima u otcepljenom delu države (gledano sa stanovišta Ustava Srbije, koji je još u trenutku pisanja i usvajanja sadržavao jake elemente fantazije i fikcije) nad kojim ova nema nikakvu delotvornu kontrolu, kosovske vlasti su pokazale kooperativnost dozvoljavajući Vučiću tu vrstu „šetnje“, ali i suverenost onemogućavajući jedan njen deo (tu je u igru, dakako, upletena i unutrašnja dinamika političkih odnosa na Kosovu), a Srbi sa Kosova su dobili… šta?

Pa, možda nadu da, samim tim što „još šta nije rešeno“, mogu i dalje da se nadaju nekom rešenju koje im se odavno nagoveštava, bez obzira na uveravanja sa mnogih ključnih svetskih adresa da to uopšte nije opcija. Misli se, dakako, na „podelu Kosova“ ili „razmenu teritorija“ u okviru onoga što je sam Vučić definisao kao „razgraničenje s Albancima“, mada je sada lično, u Mitrovici, takoreći porekao da je ikada išta takvo rekao. No, na to smo odavno svikli: da predsednik Srbije retroaktivno menja izjave u skladu s trenutnim interesom, ili čak raspoloženjem.

Postoji li ipak ono „nešto“ u okiru tog „ništa“ koje je poručila ova Vučićeva paradna i po svemu sudeći suvišna – jer besadržajna – poseta Kosovu?

Možda je to poruka koju je vrlo eksplicitno formulisao: da nikakvog rešenja kosovskog čvora i spora ne samo da nema nego da nije ni blizu, da ga možda neće biti ni u sledećih deset ili dvadeset godina (a tamošnji Srbi neka se u međuvremenu strpe, izdrže, ekonomski jačaju i održe veru u „maticu“). E sad, nije li osnovna Vučićeva ideja, sasvim eksplicitno formulisana, bila da će on biti taj koji će, sa srpske strane, staviti tačku na kosovsko pitanje, jer bez toga ni Srbiji ni regionu nema normalnog razvoja i napretka, trajnog mira i stabilnosti, evrointegracija i svih drugih divota koje nas čekaju ako budemo dobri?

Vučić je i tada, izgovarajući sve te reči, ako nije totalni politički amater ili nezreli fantast, morao znati pod kojim je uslovima takvo nešto jedino izvedivo, s obzirom da je Kosovo – ne kao amorfni pojam, nego u svojim granicama nasleđenim iz SFRJ – bilo priznato kao država.

Politički posmatrači skloniji teorijama zavere, ili barem malo previše skloni verovanju u izvestan višak racionalnosti i determinisanosti u političkim odnosima, mnogo su puta u ovih šest godina rekli da je Napredna stranka zato i dobila neku vrstu zelenog svetla od međunarodne zajednice da preuzme vlast u Srbiji od postpetooktobarskih elita, koje se nisu pokazale dovoljno kooperativnim upravo kada je u pitanju podržavanje opstanka iluzije kako Srbija može da „istrguje“ na Kosovu nešto u teritorijalnom smislu, ne vodeći mnogo računa o mogućim implikacijama na analogne regionalne sporne tačke (BiH, Makedonija, Sandžak…).

I, šta ćemo sada sa tom teorijom? Nakon tolikih briselskih i ostalih divana udvoje, utroje i u raznim drugim kombinacijama, Vučić kaže da je rešenje možda deset ili dvadeset godina daleko, što ili znači da kosovski poblem ipak “ostavlja u nasleđe sledećim generacijama“, ili možda da ima nameru da sve te godine sačeka na vlasti, pa da završi posao do kraja…

Ovo prvo zvuči kao nešto gore od političkog neuspeha – kao politički kukavičluk i ziheraštvo, dakle, sve ono za šta se kleo da mu je strano; ovo drugo kao sumorna projekcija budućnosti u vidu zaustavljenosti u vremenu, u limbu laganog propadanja, pod vlašću jedne ne samo tradicionalno korumpirane nego i zastrašujuće nekompetentne političke elite, bez sumnje najnekvalitetnije u modernoj istoriji Srbije. Nakon još deset ili dvadeset godina ove i ovakve uprave, Srbija bi, a ne Kosovo, bila najcrnja od crnih rupa balkanskog potkontinenta.

Kako god bilo, sada nam predstoji agresivna medijska „heroizacija“ Vučićeve besplodne turneje, a u međuvremenu će se videti šta će se dalje, i kako, i kuda. Sad bar znamo da im se nikada ne žuri: deset godina, ili dvadeset, šta ima veze, njima je dobro i ovako, tako da imaju sve vreme sveta. Pogotovo što ostaci ostataka opozicije u Srbiji uopšte ne deluju kao neko ko je kadar da im to političko vreme skrati na neki mnogo razumniji rok. A koji bi rok bio razuman? Istinu govoreći, taj je rok već odavno prošao.

(Slobodna Evropa)

Podelite ovu stranicu!