TEOFIL PANČIĆ: Vučić, Ji i limiti stabilokratije

02 Nov 2017

Šta je aksiom stabilokratije?

Ve? nekoliko godina me?u onima koji upadljivo nastoje da titulu “objektivnih analiti?ara” opravdaju apotekarski merenim balansom pohvala i pokuda, važi aksiom da je “unutrašnja politika Aleksandra Vu?i?a problemati?na, ali je zato spoljna za pohvalu”.

Ovo mehanicisti?ko i prili?no vešta?ko razdvajanje jedne politike u dve politike koje tobože mogu da deluju svaka za sebe ne sudaraju?i se, sada je možda na najve?em iskušenju, ako ne zbog drugog, onda zato što je sve jasnije da je vu?i?evska nesvesna parodija “titoisti?ke” pozicije iscrpla svoje mogu?nosti, ostala bez manevarskog prostora i dotakla svoje limite.

Brajan Hojt Ji, zamenik pomo?nika ameri?kog državnog sekretara, bio je u Beogradu, rekao šta je imao i otišao dalje, a Aleksandar Vu?i?, njegovi saradnici i mediji Srbiju ve? danima razvla?e na tanko i darivaju na kaši?icu kako Hojtovim re?ima, tako i odgovorom beogradskih vlasti.

Kako predsednik Vu?i? najviše voli kad je sam u ulozi ekskluzivnog interpretatora sopstvenih i tu?ih re?i i postupaka, tako smo se i ovaj put morali ponajviše osloniti na njegov uredni?ki izbor, a on se – po obi?aju – opredelio za pretežno “dramski” pristup: Srbiji su, re?i ?e predsednik, isporu?eni izvesni zahtevi za oktavu višim tonom, pa je isto tako, za oktavu ja?e, i odgovoreno.

Tako se Vu?i? iznova našao u ulozi koja mu najviše prija: ulozi onog ko neustrašivo brani Srbiju, kao vitez damu, od spoljnih i unutrašnjih opasnosti i pretnji, znaju?i, pak, bolje i od nje same šta je za nju najbolje.

Posle ?e joj prepri?ati ili možda ne?e, kako ju je ovaj put spasao, a u me?uvremenu joj preostaje da mu veruje na re? i da ne zapitkuje mnogo oko detalja.

Ipak, mogu?e je dovoljno jasno nazreti šta je toliko zabolelo zvani?ni Beograd i njegovog neprikosnovenog gospodara. Na jednoj strani, Ji je “za oktavu ja?e” naglasio da “Srbija ne može sedeti na dve stolice”, misle?i na trajnu i sve ja?u diskrepancu izme?u zvani?nog proevropskog strateškog opredeljenja i odnosa s Putinovom Rusijom koji – i prirodom i intenzitetom – suštinski odudaraju od takvog opredeljenja.

Nije takva poruka ništa posebno novo i neo?ekivano, ali je izgleda jasnije nego ranije da se s njom ipak misli ozbiljno i da se od nje ne?e odustati, što Vu?i?u nikako ne može prijati, jer predstavlja strateški udar na samu osnovu njegove neko vreme toliko hvaljene kunktatorske spoljne politike “deklariši se za jedno, misli drugo, radi tre?e, i nadaj se da ?eš tako mo?i zauvek”.

Uz to, neopozivo je jasno i to da su silne nade ovdašnjih “strateških mislilaca” iz intelektualno-politi?kog obdaništa uložene u promenu kursa prema Srbiji nove, Trampove administracije bile uzaludne, pa se razo?aranje time ispoljava kroz poja?anu proizvodnju narativa o zloj “dubokoj državi”, tj. nasle?enoj ameri?koj diplomatiji i administraciji koja drži Trampa u izolaciji i neznanju. Nekome ovo možda zvu?i dobro za unutrašnju upotrebu, samo što je sasvim beskorisno.

Na drugoj strani, reklo bi se da je Brajan Hojt Ji “povisio za oktavu” i poruke koje su, doduše, i ranije stizale s evropskih i vašingtonskih adresa, ali ne ovako otresito i jasno, kada je u pitanju unutrašnje stanje u Srbiji, naro?ito u pogledu vladavine prava i slobode medija. Tu su Vu?i? i saradnici još osetljiviji, pa su se razlozi za podizanje tona i vrlo primetan rast sveopšte nervoze u salonima i hodnicima vlasti za?as umnožili.

Predsedniku i njegovom okruženju se ovim polako po?inje izmicati tepih ispod nogu, tepih kojim su gazili tako sigurno, samouvereno, raskomo?eno, a koji je od lucidnijih posmatra?a dobio ime “stabilokratija”.

Šta je aksiom stabilokratije?

U ime stabilnosti i koliko-toliko ure?enih odnosa u regionu, Beograd ?e u?initi razne važne ustupke na Kosovu, oko Bosne i Hercegovine i tako dalje, a zauzvrat ga se ne?e mnogo “gnjaviti” time kako se Srbijom upravlja i koliko to ima ili, pak, nema veze s elementarnim demokratskim standardima.

Dakle, na evidentno nazadovanje Srbije zažmuri?e se na “jedno i po” oko, u ime viših interesa. E, zato je tobože pronicljivo razdvajanje na “dobru” spoljnu i “lošu” unutrašnju politiku Vu?i?eve administracije bilo tako promašeno: zato što je previ?alo da su one deo istog paketa i samo u paketu mogu da funkcionišu.

Dugo se ?inilo da takav dogovor, makar i pre?utan, postoji i funkcioniše, i Vu?i? je – što je opoziciju toliko frustriralo – imao dovoljno razloga da pomisli da ?e tako mo?i i ubudu?e, ali stvari su po?ele da odlaze predaleko, što može da za?udi samo one koji, zapravo, ne znaju ništa ozbiljno o naravi ovakvih poredaka i o politi?koj istoriji i kulturi ljudi koji ih vode.

Ra?unaju?i da ?e “konstruktivnost oko Kosova” biti zauvek dovoljna da prekrije sve drugo, Vu?i?eva administracija – ne da se nije odmakla od Kremlja – nego mu je sve bliža i naklonjenija: odnos prema pogubnom nasle?u iz ratnih vremena joj je sve prisniji, a zaumni likovi poput Aleksandra Vulina ili raspevanog ministra spoljnih dela, koji retorikom sve više li?i na sopstvene rane radove iz devedesetih, prestaju da budu egzoti?an za?in i postaju okosnica politike Beograda.

Pompezno ustoli?enje generala osu?enih za ratne zlo?ine kao predava?a na Vojnoj akademiji samo je jedan od primera ovog trenda.

Sve je to pokazalo vrlo jasno limite i opasnosti “stabilokratskog” pristupa: nekada je možda bolje insistirati na vrednostima, nego verovati u svemo? politi?ke trgovine. Aleksandar Vu?i? ima dobar radar za ovakve promene, i to ga ?ini nervoznim.

Pravo pitanje za Srbiju, me?utim, glasi: vra?a li se vreme u kojem ne?e sve zavisiti samo od nervnih stanja jednog ?oveka ili se povratak Srbije u politi?ko detinjstvo nastavlja do daljeg?

(Slobodna

Podelite ovu stranicu!