TEOFIL PANČIĆ: Vučić i opozicija – Čekajući „obznanu“

28 Nov 2015

Umesto ispraznog junačenja, demokratska opozicija bi morala da osmisli strategiju sopstvene političke rehabilitacije i doslednog otpora nelegitimnim političkim iznudama i institucionalizovanom siledžijstvu

Jedne dnevne novine – ne baš nebliske aktuelnoj vlasti – pompezno najavljuju kako ?e, koliko u slede?i ponedeljak, premijer Aleksandar Vu?i? li?no obznaniti Srbiji i svetu ko sve radi protiv njega i njegove vlasti, smim tim i protiv svega dobrog i progresivnog u Srbiji. Na spisku dušmana prosperiteta su, tvrdi se, i neki tajkuni (najomiljenije figure Neprijatelja u paralelnom svetu vu?i?evskih simulakruma) i izvesne ambasade (!) i razni drugi unutrašnji i spoljni podmeta?i klipova u to?kove zahuktale naprednja?ke mašine, uklju?uju?i ?ak i one – e, tu je slatka napetost najneizdržljivija – koji sede u toj istoj vladaju?oj stranci i stoluju u toj istoj vlasti koju udružene ale i vrane nastoje da sruše.

O?ekuje se, dakle, neka vrsta „obznane“ koja nas starije pomalo podse?a na neke „prekretne datume“ iz jednopartijskog režima, kad bi vode?i drug taj-i-taj (bilo da je drug Tito ili neki od republi?kih gaulajtera) izašao za govornicu i obznanio neki novi po?etak, oštar (ali pravedan) zaokret do tada jedino zamislivog kursa. A u tim krivinama bi uvek poneko ispao iz voza revolucije, i bivao i zamenjen nekim pogodnijim za novi kurs. Razume se, oni koji bi bili dovoljno elasti?ni za svaki pravac ostajali bi u sedlu…

Zgodne istorijske paralele na stranu, i bez ove vešta?ki podjarivane dramatizacije sve miriše na novi, još ja?i ciklus najava vanrednih opštih izbora. Ceo kermes oko koreografisanog, iz malog prsta isisanog „rušenja Vu?i?a“, zavere ovakvih ili onakvih neprijatelja s leva i zdesna, nošenih što zapadnim što isto?nim vetrovima, pokaznih hapšenja „antirežimskih“ nacionalista koje je prethodno taj isti režim doslovno stvorio (slu?aj Fajgelj) i štošta drugo – sve ukazuje da se nije odustalo od fiks-ideje o vanrednim izborima, naprotiv: sve je manje verovatno da ne?e biti raspisani. Od toga bi Vu?i?a mogao odgovoriti samo neki uistinu jak i ozbiljan otpor spolja ili iznutra, pri ?emu je nepoznato ho?e li otpora spolja biti, a gotovo je izvesno da ga iznutra biti ne?e. Naprotiv, što je neko „ve?i“ politi?ki protivnik premijera i vladaju?e stranke, to ?e s ve?im – doduše odglumljenim, i to loše – oduševljenjem prionuti na upadanje u zamku koja ?e mu biti uslužno postavljena, hrle?i na izbore kao na giljotinu. Jer, vanredni izbori u ovakvim okolnostima nisu drugo nego drska uzurpacija i ismevanje s elementarnim pravilima parlamentarne demokratije (nema vanrednih izbora bez pada vlade, pri ?emu se pod padom vlade podrazumeva njeno stvarno gubljenje ve?ine, a ne jeftini manevar i koristoljubivi hir onoga koji je vodi!) i pogodan na?in da se jeftino iskoristi trenutni rejting za prekoredno obzbe?ivanje novog ?etvorogodišnjeg mandata.

U stanju u kakvom je sada, nikakva opozicija – ni „gra?anska“ ni „patriotska“ – nema se bog zna ?emu nadati na takvim izborima, što samim tim zna?i da bi njeno ?eš?e na njima zna?ilo svesno sudelovanje u legitimizaciji jedne uzurpacije. Razume se, ne treba ni jednoj vlasti, pa tako ni Vu?i?evoj, zamerati slabost opozicije: nije njen posao da je ja?a. Da je redovan izborni ciklus na kraju, sve bi bilo sasvim legitimno. Me?utim, olaki pristanak na statiranje izborima na jedva polovini mandata vlasti, koja je pri tome savršeno neugrožena u svojoj skupštinskoj premo?i i ima sve institucionalne mehanizme (barem one koji se sti?u i gube na izborima!) da sprovede svaku svoju zamisao, bilo bi isto kao kada bi neka fudbalska ekipa gubila s 2:0 u 42. minutu utakmice, i onda pristala da oni koji vode u tom trenutku – podse?am, nije ni poluvreme – završe utakmicu i registruju je kao svoju pobedu! To je naprosto nešto što je nedopustivo, bez obzira na to kako bi utakmica tekla do kraja. Pri tome, u srpskom politi?kom „fudbalu“, s obzirom na stanje u medijima i društvu uopšte, utakmica se ionako igra tako da su opozicioni igra?i vezanih nogu, neki su i odneti s terena, za neke više i ne znate igraju li stvarno za svoj tim… A navija?i opozicije ne smeju ni da se ?uju na stadionu.

Umesto ispraznog juna?enja, demokratska opozicija bi morala da osmisli strategiju sopstvene politi?ke rehabilitacije i doslednog otpora nelegitimnim politi?kim iznudama i institucionalizovanom siledžijstvu. Radi li ona to? Naprotiv, reklo bi se da se iscrpljuje u jalovom me?usobnom nadgornjavanju oko toga ko je „pravi“ a ko „još praviji“ opozicionar, a ko jedva ?eka da otr?i Vu?i?u u krilo. Proces ružnog raspadanja Demokratske stranke, recimo, još nije završen, i dobija sve besmislenije oblike. Pri tome se to manje odnosi na „leva skretanja“ Borislava Stefanovi?a, jer tu nekog ozbiljnog formata naprosto nema, to jest, od njega nije bilo osobite koristi, pa ne?e sutra biti ni osobite politi?ke štete. Ali je zato me?usobno optuživanje sadašnjeg i bivšeg (ergo, Tadi?evog) liderstva Demokratske stranke pogubno i za jedne i za druge, i upravo je zaprepaš?uju?e da ljudi takvog politi?kog iskustva i refleksa kakvi su Boris Tadi? i Bojan Pajti? to nisu u stanju da vide. Ili možda vide, ali nemaju snage ni volje da prekinu jednu negativnu spiralu koja im nanosi naprocenjivu štetu.

Kako god bilo, sa?ekajmo ponedeljak da vidimo šta ?e nam ovaj put biti „obznanjeno“. Poznaju?i reditelja, sigurno je bar da dramatike i patetike ne?e nedostajati.

(Slobodna Evropa)

Podelite ovu stranicu!